СУЗЕ ЗА СВЕТ – САВРЕМЕНИ ГРЧКИ СТАРЦИ I Старац Тихон, Старац Пајсије и Старац Порфирије

СТАРАЦ ПОРФИРИЈЕ
 
Андреас Тилиридес, богослов и писац
 
(у време када је забележен овај разговор, још увек је био мирјанин, а 1995, када је објављено ово издање, Епископ Рирутаса Макарије (Рирутас се налази у Кенији, под јурисдикцијом Александријске патријаршије).
К. Ј. – Андреас Тилиридес, Кипранин, је директор богословије “Архиепископ Макарије Трећи” у Најробију, у Кенији. Током протеклих петнаест година имао је уистину велики благослов да се много пута сретне са старцем Порфиријем. Он ће нам у овом кратком разговору испричати нешто о тим непроцењивим искуствима.
Г. Тилиридес, започнимо са Вашим првим сусретом са великим старцем да бисмо могли пратити како се развијало ваше познанство.
А. Т. – Моје студије у Атини приближавале су се крају. Ја сам, наравно, чуо много тога о старцу Порфирију, који је тада живео у Калисији. Тамо ме је одвео мој драги пријатељ, г. Константин Скутерис, професор атинског Универзитета.
Први, дубоки утисак који сам стекао приликом тог првог сусрета била је велика љубав какву је испољавао према сваком посетиоцу. Имао је став очинске пажње и бриге за свакога ко би га посетио.
Од тог времена, нисам пропуштао да га посетим бар два пута годишње.
К. Ј. – Старац Порфирије је био читав космос, божанствена фигура испуњена светошћу и многим даровима Св. Духа.
А. Т. – Он је уистину био извор духовног спокојства. Био је мудар учитељ. Ко год би срео старца Порфирија, знао је да је он човек унутрашње молитве. Он сам је био обузет божанском љубављу и желео је да ту љубав пренесе на свакога ко би га посетио. Био је од оних људи који Бога воле свом својом душом, тврдећи да једино ова љубав води ка спасењу.
Разговор са старцем је имао изузетан значај за свакога ко би са њим говорио. Моја блискост показује да је он осећао наше пулсеве – и то је прави израз. За свакога је имао посебан рецепт.
Изненађујуће је да је он знао апсолутно све што се тицало особе са којом је разговарао. Знао је чак и оне ствари које му никада нисте испричали. Он би вам увек давао најадекватнији рецепт помоћу кога бисте сами долазили до решења.
К. Ј. – Можете ли нам поменути неку посебну околност?
А. Т. – Наше познанство налазило се “на половини пута” када сам одлучио да затражим његово мишљење о разним проблемима који су ме мучили, а везано за моје дилеме и питања у погледу онога што бих убудуће требало да чиним.
Испланирао сам шта ћу да му кажем класификујући и распоређујући у мислима питања која ћу му поставити по бројчаном реду.
Стигао сам и сео поред њега. И пре него што сам било шта рекао, почео је да набраја моја питања по истом оном реду и начину на који сам о њима размишљао. Управо онако како сам одлучио да их поставим.
Ја сам, наравно, био запрепашћен. У својој изненађености нисам знао шта да кажем. Знао је апсолутно све што се мене тицало, до најситније појединости. Захваљујући старцу Порфирију, био сам у стању да превазиђем своје тешкоће и да одлучим да останем на својој дужности у Африци.
К. Ј. – И да тамо наставите свој мисионарски рад од животне важности.
А. Т. – За све време док сам разговарао са њим, био сам надахнут његовом надом, радошћу и оптимизмом. Свим оним што је са несмањеном снагом и даље остало у мени. Од тог времена (живот у Африди је, као што знате, врло тежак а поред осталих тешкоћа ту су и најразличитије болести), у себи сам осећао безграничну радост, једну врсту усхићења, које је често изгледало необјашњиво. Уверен сам да ми управо његова молитва помаже да останем и наставим свој рад у Африци.
Старац Порфирије је покушавао и успевао да сав свој ентузијазам унесе у човека са којим је разговарао. Рецепти које је он давао (а ја његове савете тако прихватам, као рецепте) долазе од истинског лекара, који исцељује и душу и тело. Они су уистину долазили од Бога.
К. Ј. – Све то указује да је Свети Дух обитавао у старцу Порфирију.
А. Т. – Да, он је поседовао благодат Светог Духа. То објашњава његову способност да свакоме помогне, дајући сваком човеку одговарајуће усмерење у животу. За сваког човека који је тражио његов савет, његове речи су биле речи живота. Није се догодило да неко дође код њега и да оде не добивши одговарајући лек.
К. Ј. – Добро сте то рекли, г. Тилиридес. Ви говорите о “лекару”, “рецептима” и “лековима.” Савет старца Порфирија је био дело Христово а Он је, као што знамо, исцелитељ душа и тела.
А. Т. – Оно на чему је старац Порфирије инсистирао, а посебно када су у питању млади, био је рад. Није прихватао непажњу, лењост или равнодушност. Томе је придавао изузетно велики значај. Желео је да се људи баве напорним и стваралачким радом.
К. Ј. – Када сте последњи пут видели старца Порфирија?
А. Т. – На дан 9. септембра 1991. Управо се био вратио са Свете Горе куда је отишао, као што се видело касније, да се припреми за свој овоземаљски починак.
Лежао је на кревету са крстом у руци. Примио ме је, као и увек, изузетно предусретљиво. Мало смо поразговарали, затим ме благословио крстом и дао свој лични благослов.
К. Ј. – Које бисте душекорисне речи старца Порфирија одабрали да нам их кажете?
А. Т. – Увек је истицао веру и трпељивост. Враћао би им се опет и опет, ма какав проблем изнела друга особа. Непрестано је говорио о вери и трпељивости које ми као хришћани морамо сачувати у сваком тренутку свог живота, без обзира колико он био тежак.
К. Ј. – Поред тога, старац Порфирије би увек говорио: “Шта год вам кажем, све је већ записано у Еванђељу.” Према томе, “вера твоја спасла те је”, “ко претрпи до краја биће спасен” итд.
А. Т. – Пролазак старца Порфирија кроз овај свет био је дар Божији за човечанство двадесетог века.
К. Ј. – И још једно сведочанство да је пут стараца, односно пут дубоке вере и суштинског живота у Христу, истовремено и пут васкрсења из мртвих, пут уписивања у Књигу живота.