СУЗЕ ЗА СВЕТ – САВРЕМЕНИ ГРЧКИ СТАРЦИ I Старац Тихон, Старац Пајсије и Старац Порфирије

 

СТАРАЦ ПОРФИРИЈЕ
 
Монах Никодим Билалис,
сабрат манастира Св. Пантелејмона,
становник скита у Капсали, богослов и филолог
 
К. Ј. – Оче Никодиме, наш заједнички пријатељ г. Панајотис Сотирхос ми је рекао ви бисте имали да нам испричате мноштво занимљивости везаних за старца Порфирија. Најпре вам искрено захваљујем што сте ме примили иако се раније никада нисмо упознали. У сваком случају, познато нам је много тога о вашем друштвеном раду и акцијама које сте предузели по питању великих породица.
Б. Н. Захваљујем Вам, г. Јоанидис, што сте ме укључили међу оне који ће сведочити о личности и светости старца Порфирија. Сусрео сам га први пут, пре двадесет година, 1972. Много сам слушао о старцу Порфирију, али све до тада нисам имао прилику да га сретнем.
Једног дана, пешице сам се враћао до светог Новог скита где сам тада живео, преко Керасије, из св. манастира Велике Лавре на Светој Гори, где сам одлазио да учим. Растојање износи око четири сата хода, ако не и више. Управо је почела да пада киша и стајао сам мокар од главе до пете поред жбунова и дрвећа у шуми крај пута.
Када сам стигао у прву келију у Керасији, покуцао сам на врата и замолио да се мало загрејем. Дали су ми одећу, пресвукао сам се и оставио своје одежде да се осуше. Нисам знао да ту повремено борави и старац Порфирије. Тако сам имао велики благослов да крај њега проведем око четири часа и да разговарамо о многим темама. Између осталог што сам тада чуо, желео бих да наведем следећу причу коју је изложио старац Порфирије, подстакнут темом о којој се тада ватрено расправљало у штампи; тема је било одевање, свештеничка мантија.
Било је то непосредно након што је почео да прима своју свештеничку пензију, јер је, као што знате, служио као свештеник у капели Св. Герасима при Атинској поликлиници, у кварту Омонија у Пиреју. Једног дана пролазио је покрај цркве Св. Константина и Јелене у Омонији и ушао у цркву да се помоли. У тренутку када је напуштао цркву, пришао му је један млад пар са својом кћерчицом. Замолили су га да поразговарају неколико минута. Старац Порфирије је објаснио да он није свештеник из те цркве. “Није важно”, рекли су, “желимо само да Вам поставимо једно питање. Нећемо Вам одузети много времена.”
“Ово је наша кћи”, рекао је муж. “Моја жена захтева да јој облачимо панталоне, а ја то не могу да прихватим. То није оно што желим. Због тога је дошло до страшног неспоразума и одлучили смо да одемо код свештеника, код било ког свештеника и да пред њим изложимо тај проблем. Ма шта да нам каже, ми ћемо тако и учинити. Обавезујемо се да ћемо учинити све што нам каже.”
Старац Порфирије им је најпре објаснио да то није ни најмање једноставно питање. Затим им је рекао да је тај проблем разрешен и Светим писмом и св. канонима. Оно је разрешено и самом природом, самом чињеницом да жена није исте природе као и мушкарац; она се од њега разликује и телесно и духовно. Та разлика се наглашава одећом, јер је тело мушкарца уобличено другачије него тело жене. Навео је стихове из Закона поновљених (тј. 5. књиге Мојсејеве), којима се мушкарцу забрањује да носи женску, а жени мушку одећу (в. 5. Мојс. 22; 5).
Тада им је исприповедао о следећем, зачуђујућем догађају који ћу сада по први пут испричати, јер знам да ћете то објавити.
К. Ј. – Најтоплије Вам захваљујемо, о. Никодиме.
Б. Н. Када је старац Порфирије служио као свештеник на Атинској поликлиници, многи доктори су приметили да поседује извесне Божије дарове. Бескрајно су га поштовали и често тражили да се моли током тешких операција или да присуствује лекарским саветовањима када би покушавали да успоставе неку тешку дијагнозу.
Једног дана лекари су позвали старца да изнесе своје мишљење по питању једног необичног случаја са којим су се суочили. Млада жена је родила наказно дете које је на образу имало црну израслину, сличну плавом патлиџану. Желели су да чују његово мишљење због чега је дете рођено као такво. Старац је затражио да види мајку. Разговарајући са њом, открио је да је у њеном суседству у Омонији живео младић са исто тако наказним лицем као и њено дете. Млада жена је често сусретала тог младића и природно, сажаљевала га. Међутим, када се удала и затруднела, поглед на тог младића се претворио у ноћну мору. Сваки пут када би га видела, помислила би: “Како је страшно његовој мајци што има такво дете! Како бих ја то прихватила када бих била на њеном месту? Да ли бих то уопште поднела?”
Управо је та кошмарна мисао утицала на младу жену током њене трудноће, због чега се и дете у њеној утроби развијало у складу са њом. Због тога је њена беба, када је рођена, имала исто наказно лице као и тај младић. Старац Порфирије је лекарима дао такво објашњење, а прихватили су га и они и мајка.
Морамо се, међутим, вратити пару који је пришао старцу Порфирију и затражио савет да ли да њихова кћи носи панталоне или не. Старац Порфирије се позвао на претходни догађај како би им доказао да мушка одећа психолошки утиче на женску природу до нивоа када она почиње да се понаша као мушкарац, што је противно њеној природи. Природно је да се исто дешава и када мушкарац носи женску одећу.
Старац Порфирије је, наравно, због њих много дубље испитао ову тему, са свим психолошким и педагошким последицама, како би нагласио да није дозвољено за жену да носи мушку, односно за мушкарца да носи женску одећу. Пар се сложио са овим закључком добивши велику помоћ од овог ‘случајног’ сусрета са старцем Порфиријем.
К. Ј. – Чули смо заиста задивљујућу причу, о. Никодиме.
Б. Н. Сада ћу вам казивати о свом другом сусрету са старцем Порфиријем.
Као богослов, био сам укључен у истраживања о контроли рађања. Познато нам је да свети списи наше Цркве строго забрањују контролу рађања. Желео сам савет старца Порфирија о различитим аспектима овог изузетно спорног питања, имајући у виду да се овде налази база Свегрчког друштва пријатеља великих породица. Када су видели да
носим мантију, они су ми, и пре него што сам успео да објасним да нисам ни свештеник ни исповедник, поставили читав низ питања везаних за ту тему, као што су абортус, контрацепција или уопштена питања везана за рађање деце и контролу рађања. Исте теме покретали су чак и у својим писмима и тражили одговоре.
Овај сусрет са старцем Порфиријем одиграо се овде у Атини, у Тисиону, у дому моје рођаке која је била његово духовно чедо. Старац Порфирије би повремено дошао у дом моје рођаке да би исповедио групу младих девојака које су сачувале девственост и желеле да постану монахиње. Рекао сам рођаки да замоли старца Порфирија да ме накратко овде прими јер имам нека питања и желим његов савет. Тако сам отишао код своје рођаке и тамо сам између осталог, замолио и за његово мишљење о томе како да се разраде аргументи против контроле рађања и како се он, као духовни отац, односи према том питању.
Не бих желео да сада износим све појединости ово разговора. Поменућу само да је старац Порфирије подржавао строгу линију коју сам подржавао и ја, тј. да контрола рађања није допуштена јер постоје брачни односи, и да стога није допуштено ни коришћење контрацептивних средстава итд.
Истога дана, када сам отишао, један познаник моје рођаке, извесни П. из Коринта, иначе наш близак сарадник у Свегрчком друштву пријатеља великих породица, испричао нам је следећи догађај. Како је сам објаснио, његов сусрет са старцем Порфиријем се десио под следећим околностима:
Када сам се сусрео са старцем Порфиријем и отишао, моја рођака је изашла да купи нешто што јој је било потребно. Успут је срела г. П. кога је познавала и чија је кћи живела у истој улици где и она. Изменили су неколико љубазности, а онда се моја рођака извинила говорећи да жури јер је старац Порфирије у њеној кући. Када је П. то чуо, био је одушевљен и замолио да и он пође са њом како би могао да види старца и узме његов благослов. Тако се то догодило.
Чим га је старац угледао – а никада се пре тога нису познали, нити му је моја рођака рекла било шта о њему, па чак ни његово име – старац је рекао: “Добродошао, П.” Другачије речено, ословио га је по имену, а затим наставио: “Слушај, драги мој момче, заборави на та неслагања са твојим епископом, опрости му. То му је било другачије пренето. Морате се са љубављу односити један према другом.”
Овде имамо још један специфичан догађај када старац Порфирије, не познавајући раније човека, не само да је знао његово име него је, просветљен Богом, познавао и његов посебан, лични проблем.
Испричаћу вам о још једном догађају са којим сам лично упознат.
К. Ј. – Хвала Вам, о. Никодиме.
Б. Н. Један члан Извршног комитета Свегрчког друштва пријатеља великих породица је редовно одлазио на исповест код старца Порфирија. Једна од његових кћери, која је данас удата и има децу, као студент је осећала изузетну напетост због испита на универзитету. Отац ју је одвео у Калисију, Пендели, где је старац Порфирије живео пре него што је дошао у Оропос. Најпре је ушла девојка, а отац пре тога није ништа причао о њеним испитима. Чим је ушла, старац Порфирије јој је рекао: “Добродошла. Слушај, немој бринути због закашњења; то је дошло услед стрепње коју осећаш због испита. Испричај ми шта је још у питању.”
Код девојке је заиста дошло до неприродног закашњења у месечном циклусу и то ју је бринуло. Она никада није чак ни помишљала да то каже старцу Порфирију.
Чим је чула да он говори о теми коју она није чак ни споменула, била је толико узбуђена да се, изашавши са исповести, бацила у очево наручје и пред свима узвикнула:
“Он је свети човек, он је прозорљив!” О том догађају причао ми је девојчин отац, иначе мој близак сарадник.
Постоји и трећи догађај, који сам такође дознао из “прве руке.”
Један светогорски монах, мој пријатељ и сусед у Капсали, старац Мартијанос, дошао је са Свете горе у Атину само да би видео старца. Пореклом је био из Кипарисије и на почетку свог монашког живота боравио је у Манастиру св. Саве, недалеко од Јерусалима. Касније напушта ово место и одлази да живи на Светој Гори, у манастиру Дохијару, а затим у скит у Капсали.
Када је стигао у Оропос, где је старац Порфирије тада живео, управо је свитало тако да је без куцања на врата или било чега другог сео и чекао. У једном тренутку, отворио се прозор и једна од жена које су тамо живеле га је упитала:
– Извините, да ли сте ви светогорски монах?”
– Да, јесам, одговорио је.
– Старац је рекао да уђете.
Монах је био запрепашћен. Никоме ништа није рекао и никога није сусрео откако је дошао. Устао је и пошао код старца Порфирија. Међу њима се одиграо следећи разговор:
– Добродошли. Одакле долазите?
– Са Свете Горе, старче.
– Зар ви нисте монах из Манастира Светог Саве?
– Не, ја сам са Атоса.
– А зар нисте постали монах у манастиру Светог Саве?
– Јесам, старче.
Тада је старац Порфирије открио да се у манастиру св. Саве налазила пећина (верно је описао ту област и место где се пећина налазила) у којој су чуване мошти манастирских отаца. Она није била откривена све до тог тренутка. Навео му је неколико околности везаних за његов живот тако да је монах био запрепашћен, изненадивши се да старац зна толико о његовом животу, иако се раније никада нису срели.
Забележио сам сведочење тог монаха на касети, дакле онако како га је он исприповедао.
Ограничићу се, г. Јоанидис, на сведочења која су ми позната “из прве руке”, тако да можете бити сигурни у њихову веродостојност.
К. Ј. – Једино нас то и интересује, тако да та сведочења могу поднети критике и да бисмо, колико је то могуће, били сигурни у изворност података.
Б. Н. Следеће о чему ћу говорити је везано за мог рођака из Ксерокамбоса у Елеји. Испричаћу вам их управо онако како их је он мени испричао.
Тај мој рођак је постао врло близак са старцем и знали су да сатима разговарају у шуми. Причао ми је о два догађаја које лично сматрам зачуђујућим, а тичу се откровења које је имао.
Као прво, мој рођак је желео да на селу сагради фарму, али је најпре затражио старчев савет и старац се сложио са тим. Затим је желео да на имању обави извесна бушења терена и опет је отишао код старца по савет. Тада је старац Порфирије, који никада није посетио то село, почео да даје потпун и исцрпан опис имања указујући му на поједине тачке на којим би требало вршити бушења. Рекао му је чак и на којој ће дубини наћи воду. Када је рођак унајмио стручњака – геолога који је дошао на његово имање, открили су воду управо на оним местима на која је указао старац Порфирије, све до најмање појединости.
О другом догађају посведочио ми је тај исти рођак.
Једном је, возећи мотоцикл, доживео несрећу. Ударио је у нешто и био одбачен неколико метара од мотоцикла.
Он је, међутим, неким чудом преживео без повреда. Када се после несреће касно у ноћ вратио кући, тек што је крочио унутра зазвонио је телефон. Одговорио је и зачуо глас старца Порфирија. “Спасен си. Спасен си, хвала Богу!” Мој рођак није био у стању да изговори ни реч.
К. Ј. – Колико је људи којима је помогао старац Порфирије! Какав је то благослов за наше време!
Б. Н. Последњи пут сам видео старца Порфирија неких годину дана пре његове смрти. Ишао сам у посету војном затвору у Авлони; он се налази на око пола сата удаљености од манастира који је старац основао у Оропосу.
У аутомобилу Друштва возио сам се са једном сарадницом. Након наше посете затвору, рекао сам јој: С обзиром да смо тако близу старца Порфирија, зашто не бисмо отишли тамо и узели његов благослов?
Одвезли смо се и затекли тамо преко двадесет људи који су већ доста дуго чекали. Међу њима је био и извесни познати богослов. Готово тек што смо стигли, зачули смо његов глас: “Најпре монаси и свештеници.” Међу присутнима сам једино ја био монах, тако да сам први и ушао. “Само Ваш благослов, старче. Молите се за нас.”
Добио сам старчев благослов објаснивши да смо само у пролазу и да ће благослов бити довољан.
“Седи, седи”, рекао је. “Како си? Јеси ли добро”, упитао је. “Хвала Богу, са Вашим благословом, добро сам.” Онда је изненада почео да ми говори: “Реци им да не избегавају
да рађају децу. Велики је грех избегавати рађање деце. Лепо је да си укључен у тај подухват. Настави тако и реци им да није допуштено избегавати рађање деце. То је велики грех.” Биле су то последње речи које ми је упутио. Изрекао ми их је по сопственом нахођењу, јер га ја ништа нисам питао о томе нити сам износио било шта везано за ту тему.”
Старац Порфирије је морао бити веома прочишћен када му је Бог дао такве дарове. Као што каже Св. Василије Велики, дар расуђивања блиста само у прочишћеним срцима.

2 Comments

  1. Cekajte malo, kaze ” izgrdio sam ga zbog nepoverenja u druge ljude”, dok Apostol Pavle kaze ” Proklet onaj ko veruje ljudima”, sta je sad tu istina?

  2. Divne peiče,, i ovo je sve stvarnost koju treba čitati, svaki čovek da sebi pomogne i mnoge stvari da shvati, preko ljudi koi su bili uzvišeno iz prosti razloga za koje se treba boriti i sam sa sobom i živeti podvižnički da bi ga dragi bog prepoznao i to je ta kultura bolje reći življenja,,,, koji se mnogi suprostavljaju i idu pa gde stihnu🍀