СУЗЕ ЗА СВЕТ – САВРЕМЕНИ ГРЧКИ СТАРЦИ I Старац Тихон, Старац Пајсије и Старац Порфирије

СТАРАЦ ПОРФИРИЈЕ
 
Монах Мојсеј из скита Св. Пантелејмона на Светој Гори, писац
 
К. Ј. – Оче Мојсеју, Вас је, како се може установити читањем Ваших књига, у великој мери заокупљала тема патње и Ви сте о овој озбиљној теми дубоко размишљали.
Старац Порфирије, човек кога сте познавали, био је човек који је много волео и много патио.
Б. М. – Захваљујем Вам јер ми дајете прилику да говорим о старцу који је, уистину, и много страдао и много волео. Такође Вам захваљујем и на томе што сте питање поставили на тај начин, јер понекад говоримо о чудесним догађајима у животу неке врлинске личности и бивамо или импресионирани или испуњени полетом, па чак и заносом. Заборављамо да је се, да би се дошло дотле, водила дуга, смиреноумна и одлучна подвижничка борба.
Извесно је да подвижништво само по себи није циљ него начин да се досегне крај, а то је светост, обожење и човекова благодатна причасност Богу. На тај начин тај убоги незнатни човек може постати као гвожђе које се кали у ватри па и само постаје ватра.
Као што читамо у светоотачким списима, ви морате пролити своју крв да бисте задобили дух. Духовни живот није салонско ћаскање или философска расправа о Богу а да човек при том не осећа Бога. Да бисмо постали слободни и задобили Божији благослов као Његова деца по благодати и радости оних које Он љуби, неопходна је дуга и одлучна борба послушања унутар Цркве.
Старац Порфирије је уистину био врлински човек. Са великом скромношћу и опрезношћу морамо говорити о догађајима који су красили његов живот, без преувеличавања, без преваре и са осећајем одговорности и са разборитошћу, позивајући се на ствари које су нам добро познате.
Најпре треба да схватимо да светитељи живе и у нашем веку, да се налазе непосредно поред нас, да се светост може задобити и да се постиже након уздржања, смиреноумља и подвижничке борбе.
Старац Порфирије је достигао висок степен врлине. Достигао га је јер се читавог живота одликовао великом чистотом, јер је био врло понизан и врло послушан. Живео је испуњавајући захтеве стараца из Кавсокаливије на Светој Гори, све док га болест није одвојила од њему тако драге Свете Горе и вратила у близину света, где је постао исцелитељ људи не само од њихових духовних болести и греха (јер је био изванредан духовни отац), него и од телесних слабости.
Поседовао је обиље љубави које је превасходно проистицало из његове љубави према Богу. Хришћанска љубав се увек одликује двема природама; не можете волети човека ако не волите Бога, нити можете волети Бога ако не волите човека.
Старац Порфирије се, дакле, посебно пред крај живота, у потпуности посветио људима. Десетине и стотине људи су долазиле да би их утешио његов савет и његов дар расуђивања који Бог дарује једино чистима и достојнима. То је дар Божији који се даје само смиреноумнима и онима који знају добро да га чувају. Бог тај дар не даје недостојнима, јер би он у њиховим рукама могао постати смртоносно оружје.
Старац Порфирије нам на најупечатљивији начин потврђује да светост постоји и у нашем веку. Ако свету недостају светитељи, онда свету недостаје смисао. Светитељи подржавају свет и највећа потреба света су светитељи. Нас одржава светост, нас одржавају светитељи. Да ли схватате какву силу и какво богатство за Цркву и читав свет представљају светитељи какав је старац Порфирије?
Испричаћу Вам нешто о свом сусрету са старцем Порфиријем.
К. Ј. – Са великим задовољством ћемо саслушати све што ћете нам рећи о старцу Порфирију. Заиста сам радознао да дознам шта ћете нам ви, оче Мојсеју, испричати о старцу Порфирију.
Б. М. – Моји сусрети са старцем Порфиријем остављали су на мене управо онакве утиске о каквима сам већ говорио.
Једном се нисам осећао добро и отишао сам да га посетим и узмем његов благослов. Прецизно је одредио од чега болујем иако су доктори већ више година имали тешкоћа да успоставе тачну дијагнозу. Када сам, након посете лекарима, поново отишао код старца Порфирија, рекао ми је: “Тај дар, дете моје, није мој већ Божији. Ја говорим само оно што ми Бог каже, а не оно што ми говоре мој ум, машта, помисли или неке друге моје способности.”
Након тога је казивао о следећем догађају: “Пре много година посетио ме је универзитетски професор и пожалио се на проблем који је имао. “Професоре”, казао сам му, “ти проблеми потичу још из времена када сте били у мајчиној утроби.” Професор је почео да плаче, а ја сам на то рекао:
– Зар Ви, универзитетски професор, па плачете?
– У праву сте, старче, одговорио је, али те Ваше речи за мене имају дубоко значење. Мати ми је причала да ју је отац, док ме носила, често ударао по стомаку тако да је могла побацити.” Старац Порфирије је затим додао: “Да ли сам ја, дете моје, био у утроби мајке тог професора? Бог ме је просветлио да кажем то што сам рекао.”
Постоји толико ствари да се каже о старцу Порфирију да бисмо о томе могли сатима непрекидно разговарати.
Желео бих да опет поновим да је старац Порфирије био смиреноуман човек. Његово смиреноумље је било тако велико да је, предвидевши своју смрт, одлучио да се удаљи од света како не би био прослављан након смрти и вратио се на место где је започела његова духовна борба, у скит у Кавсокаливији. То је још један доказ богатства његовог срца које је привукло Божију благодат и подарило му бројна блаженства.
Неопходна је Божија благодат, али је исто тако неопходна и наша лична борба. Неопходно је да ми начинимо један корак, а Бог ће затим начинити десет корака. Морамо да деламо, али не и да верујемо у сопствена добра дела. Неопходна је синергија, човекова сарадња са Богом, неопходно је да изразимо своју жељу и Бог ће нам се у потпуности предати. Он ће нам све дати будући да Га следимо покорно и верно.
К. Ј. – Зато, дакле, док имамо времена, чинимо добро свима, а особито својима по вери (Гал. 6; 10).