СУЗЕ ЗА СВЕТ – САВРЕМЕНИ ГРЧКИ СТАРЦИ I Старац Тихон, Старац Пајсије и Старац Порфирије

СТАРАЦ ПОРФИРИЈЕ
 
Архимандрит Данило Гувалис, богослов и писац
 
К. Ј. – Оче Данило, имали сте велики благослов да током дугог низа година познајете старца Порфирија. Најпре бих вас замолио да нам укратко скицирате његову личност, како бисмо касније размотрили пројављивања Божије благодати у њему.
О. Д. – Старац Порфирије је био дар Божији упућен Цркви. Он нам је, кроз старца Порфирија, слао велику светлост унутар таме у којој живимо. Благодаримо Богу што нам је у наше време дао тако велики дар, одржавши га у животу читавих осамдесет шест година.
Поред старца Порфирија сте осећали утеху. Он ни на кога није вршио притисак. Желео је да свако, ко дође код њега, учини то по својој слободној вољи. Исповедницима је говорио да ми, као духовни оци, руководећи животним путем оних који нам се исповедају, увек морамо поштовати њихову слободу. Увек је наглашавао да је хришћанство заправо слобода.
Често се позивао на догађај према коме је Христос рекао нешто што је саблазнило многе људе. Као резултат свега тога догодило се да су се сви почели удаљавати, док са Њим нису остали само ученици. Господ им је тада рекао да су, уколико желе да иду, и они слободни да то учине. Од тада многи од ученика његових отидоше натраг, и више не иђаху с њим. А Исус рече Дванаесторици: да нећете и ви да одете? (Јн. 6; 66 – 67).
Старац Порфирије је имао високо развијену црквену свест. Поштовао је црквене људе и црквену јерархију.
Говорио је: “Ако сам у свађи са епископом и ако је епископ љут на мене, моја молитва се неће вазнети до неба.”
Много је волео химнографију; изучавао је и обраћао велику пажњу на каноне Великог поста, како Господње, тако и оне посвећене Мајци Божијој. Брижљиво је изучавао сваку поједину реч канона.
Често би говорио о љубави. Карактеристична је његова изрека да мржња прља душу. Такође је рекао да, када наш брат има неки проблем, треба да се окупи много нас и да се заједно помолимо.
Непрестано је говорио о љубави према Христу: “Када волимо Христа”, рекао је, “наша душа се ослобађа страха.” Често је користио речи св. Јована: “Љубав поништава страх.”
Старац Порфирије никада није себи допуштао да га обузму негативне мисли: желео је да све буде светло и позитивно. Типичне су његове речи: “Нашли сте се у мрачној соби и машете рукама покушавајући да, на тај начин, растерате мрак. Мрак, међутим, неће отићи на тај начин. Отворите прозор како би могла ући светлост и мрак ће нестати сам од себе. Светлост ће одагнати таму. Требало би да изучавамо Свето писмо, житија светаца и свете Оце; то је светлост која ће растерати таму.” Ту слику је користио врло често.
К. Ј. – Постоји ли нешто, оче Данило, што вас је посебно дирнуло?
О. Д. Г. – Једног дана, током немачке окупације, старац Порфирије је шетао околином Ликавитоса. Док се шетао, видео је један непријатан призор. Немачки војник је намерно гурао једну девојку према углу, поред подрума неке куће, да би је обешчастио. Изгледала је као птичица која је допала у канџе јастреба; на њеном лицу могли сте видети утиснут израз страха. Испуштала је слабе крике отпора и бола. Немац је покушавао да је умири слаткоречивошћу. Читаво суседство је чуло неки метеж и сада су сви гледали кроз прозоре и отворе на вратима да би видели шта ће се догодити. Спазили су свештеника који корача ка њима.
Када се старац Порфирије суочио са тим призором, осетио је да га изнутра испуњава гнев. Морао је да нађе начин да спасе девојку. Занемаривши опасност каквој се сам излагао и која му је претила од бруталног Немца, запутио се према њему. Молио се немо и снажно да се пројави божанска сила. Чим је пришао довољно близу, подигао је руке. Изгледало је као да се обраћа Немцу или да моли Бога да покаже Своју силу.
Поглед на свештеника подигнутих руку, његово лице које је блистало и посебно сила Божија скривена у њему, учинили су чудо.
Немац је одустао од своје намере и ослободио девојку.
Док је старац Порфирије настављао свој пут, људи који су из својих кућа посматрали догађај исказали су му своје одобравање. Радовали су се онолико колико су могли у тим тешким временима.
К. Ј. – Шта имате да нам кажете о његовим даровима расуђивања и прозорљивости?
О. Д. Г. – Оба ова његова дара би нас остављала без речи. Постоје безбројни догађаји. Причаћемо само о неколицини.
У време када се старац Порфирије налазио на Поликлиници, упитао је некога ко је дошао на исповест, одакле је. Одговорио му је да је из села Елеја (западни Пелопонез). Старац га је затим упитао да ли има кућу у пољу. Када је човек потврдно одговорио, старац Порфирије му је казао да река протиче испод имања где се налази та кућа. Човек није био у стању да проговори, јер никада није посумњао у нешто слично. Након много година, инострана компанија је стигла у ту област са циљем да бушењем терена трага за нафтом. Када су избушили тло до дубине од четири стотине метара, пробила је снажна речна бујица. Да је нису на време зауставили, читава та област била би поплављена.
Испричаћу вам и ову причу. Један студент, који је служио војску у бази недалеко од места где сам живео, замолио ме је да га поведем да види старца.
Чим смо пристигли, старац га је упитао одакле је. Студент му је одговорио да долази из једног села на западном Пелопонезу. Тада му је старац рекао: “Како јаки ветрови дувају у оним планинама поред твог села!” Студент га је на то упитао: “Да ли знате како мештани називају те планине? Ветровите планине!”
К. Ј. – То је чудесно!
О. Д. Г. – Једном сам отишао у његову келију. Био је 19. октобар, касно поподне. Прекинуо сам га, иако то нисам желео, јер се он у том часу “налазио” у Кефалонији, на вечерњој поводом празника св. Герасима. Видео је, како ми је рекао, свештенике, епископе, безбројне људе и чуо појање. Описао ми је прецизно и исцрпно све што се у том часу дешавало у Св. Герасиму у Кефалонији.
Једном је телефонирао у Брисел, где је неко од његове духовне деце служио у морнарици, на НАТО подморници. Рекао му је да постоји подводни гребен на месту где је подморница кружила по мору и да морају бити опрезни. Официри су проверили коту коју им је назначио старац Порфирије, лоцирали гребен и издали наређење да подморница напусти ту коту.
К. Ј. – Дарови старца Порфирија су тако бројни и изненађујући да човек не зна шта најпре да помене нити који су од њих били најчудеснији!
О. Д. Г. – На дан 15. јула 1974. са неколицином своје духовне деце путовао је у Македонију, у северну Грчку. На радију у колима су чули да се на Кипру десио преврат и да је архиепископ Макарије убијен. Окренуо се и рекао својој духовној деци: “То је погрешно. Архиепископ Макарије није убијен.” И заиста, током следећих вести, дознали су да је архиепископ Макарије још жив.
К. Ј. – То је зачуђујуће.
О. Д. Г. – Догађаји који показују његове дарове расуђивања и прозорљивости могли би сами испунити читаву једну књигу.
Када сам га први пут сусрео на Светој Гори, рекао ми је да у мом селу Панургији у Фокидо – парнаским планинама, недалеко од Амфисе, постоје неке пећине у којима су људи живели током турске окупације. Такође ми је рекао да се у мом селу налазе три цркве. Видео је моје село у прошлости, садашњости и будућности, јер су се у тренутку када ми је то говорио, у селу налазиле само две цркве, док данас постоје три. С друге стране, он га је видео и у прошлости, током турске окупације, када су наоружани људи и клефти (грчки одметници, слични нашим хајдуцима, прим. прев. ) живели у пећинама поред мог села.
Често се дешавало да ми говори о нечему што ми је у том тренутку изгледало загонетно и што не бих разумео или протумачио. Једном ми је, док смо шетали, рекао: “Много људи ће те слушати.” Мислио сам да ћемо имати неку врсту прославе, даћемо поставити неколико звучника и да ће ме чути много људи. Када су, међутим, годинама касније, две црквене радио – станице почеле да раде и задобиле велики аудиторијум, тада сам и сам почео да водим неке програме, схватио сам на шта је старац мислио.
Ја сам, лично, имао утисак да се испред мене налази пророк, сличан пророцима Старог завета, у коме је Свети Дух.
Ма шта да смо чули, ма шта да смо му рекли, он би увек био савршено миран. Био је смирен као св. Антоније.
Када би ми долазили људи који су се суочавали са озбиљним проблемима, одлазио сам са њима код старца и он им је давао савршен савет. Његов савет је увек био непогрешив и савршен. Навешћу вам један пример.
Посетио нас је један господин који је допутовао из једног села у Коринту. Имао је велики посед и био у дилеми да ли да га засади маслинама или лимуновима. Није знао шта би било најбоље и дошао је по савет. Одвели смо га код старца; узмите у обзир да се то дешавало крајем 70 – тих.
Старац му је говорио какве ће потребе у погледу тих производа имати земље ЕЕЗ у будућости, да ће бити пронађен начин за брз узгој маслина и да ће услед тога доћи до презасићења тржишта маслинама. Саветовао му је да засади лимун, за којим ће у овим земљама и земљама севера увек постојати потреба. Како су каснији догађаји показали, управо се тако и догодило.
К. Ј. – Упечатљиво је да се старац Порфирије интересовао за све, за сваки проблем који се тицао људи.
О. Д. Г. – Управо тако.
К. Ј. – Какав је став он сам имао према тим својим даровима?
О. Д. Г. – Морамо најпре споменути да је дар расуђивања задобио у Кавсокаливији када је имао свега седамнаест година. То је изненађујуће јер се такав дар, као по правилу, добија тек након многих година подвижништва.
Говорећи о даровима које му је Бог дао, старац Порфирије је рекао да Бог с времена на време неким људима даје различите дарове ради делања и добробити Цркве.
Он је осећао да ти његови дарови служе Цркви.
Те своје дарове задржао је до краја живота. Другима се такође с времена на време дају различити дарови. Након тога би се, међутим, показало да су их недостојни и бивали би их лишени.
Личности као старац Порфирије појављују се у Цркви једном у стотину или две стотине година. Ствари о којима читамо у житијима светих и које нас задивљују дешавале су се и у нашој непосредној близини јер је старац Порфирије био живи светац. Сада већ имамо податке и о чудима која је извршио и након своје смрти.
К. Ј. – Оче Данило, колико је мени познато, старац Порфирије је поседовао и исцелитељски дар. Можете ли нам навести неколико карактеристичних примера?
О. Д. Г. – Лично познајем неколицину људи који су боловали од канцера и били исцељени након молитава и благослова старца Порфирија.
Једна средњошколска професорка је имала тумор на дојци и била је распоређена за операцију. Отишла је код старца који ју је благословио, а тумор је нестао и није било потребе за операцијом.
Једна млада девојка из атинског кварта Св. Параскеве одлучила је да изврши самоубиство јер је била прекоревана у својој породици. Купила је неки јак отров за коров и намеравала је да га попије. Изненада, старац Порфирије се појавио пред њом, узео јој отров из руке и рекао: “Не бој се. Све ће бити у реду. Удаћеш се, имаћеш децу и биће ти добро.” Управо се тако и догодило.
К. Ј. – “Благословени су чисти срцем јер ће видети Бога.”
О. Д. Г. – Повремено би старац посећивао радње у којима посао није баш цветао. Он би их благословио и истог часа би, једна за другом, почеле да долазе муштерије ради куповине одређених ствари.
К, Ј. – Шта је говорио о политици?
О. Д. Г. – Рећи ћу вам једну карактеристичну ствар. Говорио је да, “када је земља веома грешна, онда њен политички живот, уместо да се креће напред, постаје искривљен.”
К. Ј. – Старац Порфирије се, колико сам схватио, бринуо за брачне парове?
О. Д. Г. – Да, и то у великој мери. Помогао је безбројним паровима чији су проблеми били тако крупни да је брак почео да се распада. Помогао им је својим даровима и васпостављао њихове односе.
Сећам се једног узбудљивог догађаја који се десио док се старац возио у таксију. Водио је следећи разговор са возачем:
“Да ли сте ожењени?”
“Да, јесам.”
“Колико већ година живите растављено”
“Пет.”
Разговор се наставио и крај је био срећан. Таксиста је био толико импресиониран оним што му је рекао непознати свештеник да се истог часа вратио, пронашао своју жену и њих двоје су обновили свој брак.
Захваљујући својим даровима, старац је знао шта захтева свака дата ситуација. Он је, на пример, рекао једној удатој госпођи: “Када се ваш муж нађе у тешкој ситуацији, немојте да изговорите ниједну реч. Молите се, а замолите и друге да се моле. У супротном ћете учинити ствари које ће њему бити непријатне. Поред вас неће пронаћи топлину и срећу и почеће да се осврће унаоколо.” Он би свакога пута давао препоруке које су се тицале управо једне посебне породице.
Говорио је о “збуњеној” деци, деци која су имала психолошке проблеме јер су њихови родитељи били у лошим односима и у кући није владала пријатна атмосфера.
Причао је о “збуњеној” деци “збуњених” родитеља. И заиста, дешавало ми се да неке од родитеља, чија су деца имала проблеме, одведем код старца. Говорио је да та деца имају проблеме и да су “збуњена” још од мајчине утробе. Када је дететова мајка била трудна, није се потрудила да свој живот доведе у ред, да буде спокојна, мирна, да се моли и причешћује Светим тајнама Господњим.
Сећам се да је једном саветовао мајци петоро деце да месец дана не буде код куће. Понашање њене деце је било такво да су се свакодневно сукобљавала. Нису се могла разумети са мајком и свој гнев су управљала једно према другом.
Због свог великог дара расуђивања могао се на одговарајући начин позабавити сваком ситуацијом. Са људима није поступао на један устаљен начин; старац је знао какав савет може поднети сваки човек понаособ. Десеторо људи би га питало за исти проблем и он би им дао десет различитих одговора. То се назива пастирском индивидуализацијом.
К. Ј. – Своју пастирску делатност је обављао користећи дар расуђивања и управо је то начин на који је поступао у погледу те делатности.
О. Д. Г. – Старац Порфирије је често користио реч “збуњен”, коју сам и раније споменуо, када би желео да укаже да неко има унутрашње – односно психолошке, емоционалне, духовне – проблеме. Он је користио ту реч и када би се покренуло питање јереси. Говорио је да се збуњени људи приклањају јересима.
К. Ј. – Какав је став имао у погледу спољашње појаве, у погледу начина одевања људи?
О. Д. Г. – Старца Порфирија није занимала спољашња појава. То потврђују сви они људи који су га посећивали а да нису, да тако кажемо, имали прикладну одећу. Он је гледао дубље, у саму душу. Знао је да ће се, уколико је човек изнутра прибран, то аутоматски показати и споља.
К. Ј. – О којим бисте још обележјима његовог карактера желели да нам говорите?
О. Д. Г. – Нешто фундаментално, што је карактерисало старца Порфирија, јесте да је желео да све, што прође кроз његове руке, буде савршено. Да вам наведем само један пример из времена када је требало да буде подигнут манастир у Милесију. Бринуо се о осунчаности како они, који буду овде живели, током зиме не би имали неосунчане собе. Разматрао је питање влаге, правац ветра и тд, како би све било савршено. Тежио је, колико год је то било могуће, пуноти и савршенству.
Говорио је о делима св Григорија из Нисе: “Све што је написао св. Григорије је врло добро саздано; његове речи, његова схватања, његови параграфи”, а затим је додао: “Као
зидар који поставља јаке темеље, он равномерно поставља цигле, најпре зида приземље, затим први спрат, да би тек онда прешао на други спрат. Св. Григорије из Нисе би, водећи рачуна о стварима које припадају првом параграфу, прешао на други, па тек онда и на следећи параграф.”
К. Ј. – Ја сам лично страствено привржен изучавању дела тог великог оца Цркве, који је по речима истакнутог византијског песника, Георгија Писидиса, био “најмистичнији.”
О. Д. Г. – Старац Порфирије ми је саветовао да се бавим изучавањем дела св. Григорија из Нисе.
К. Ј. – Ваше речи су ме испуниле ентузијазмом.
О. Д. Г. – Нешто што је било посебно упечатљиво у вези са старцем Порфиријем јесте његово одушевљење и истраживање техничких проналазака. Био је задивљен чињеницом да је Бог човеку дао могућност да дође до таквих открића и својој духовној деци је саветовао да користе технолошке изуме.”Да ли би се могло допустити”, питао је, “да Бог помогне човеку да дође до таквог мноштва открића, да би их затим користио ђаво а не ми, хришћани?”
К. Ј. – Врло добро.
О. Д. Г. – Он је у великој мери користио телефон. Водио је телефонске разговоре са својом духовном децом и другим људима готово по двадесет четири часа, и то не само у Грчкој, него и у иностранству. Постоји безброј људи којима је помогао путем телефона.
К. Ј. – Телефон је, у рукама старца Порфирија, уистину био дар за све којима је то било потребно.
О. Д. Г. – Волео је и црквени радио. Говорио је да се на тај начин испунила жеља и пророштво св. Јована Златоустог: “Желео бих да се попнем довољно високо и говорим о Христу тако да ме чује цео свет.”
К. Ј. – Истина ће се узвикивати са врхова кровова.
О. Д. Г. – Старац Порфирије је веома напорно радио. Волео је тежак рад и увек је говорио против лењости. Карактеристичне су његове речи: “Није у стању ни ноге да одвоји од земље, а долази ми по савет како да се уздигне до висина духовног живота.” Увек је наглашавао да, када се молимо, целим телом морамо правити поклоне.
Изучавајући и Стари и Нови завет, запазио је да Господ, било да позива пророке или апостоле, позива их у, тренутку када раде. Неко је позван док је чувао овце, неко док је орао, неко пак у време вршидбе, а неко док је крпио мреже.
Желео је да људи буду запослени, да непрестано користе све удове свога тела, уместо да буду беспослени. Ни на који начин није прихватао доколицу и лењост.
К. Ј. – Желели бисмо да нам ви, оче Данило, кажете нешто о старцу Порфирију као свештенику.
О. Д. Г. – Допадао му се његов рад на Поликлиници. Тешио је болеснике. Слушао је њихове исповести, причешћивао их. Служио им је као ангео – чувар и утешитељ.
Литургијски живот у Цркви св. Герасима такође се изванредно развијао. Црква је имала свој хор, и глас свештеника морао је одговарати певању хора како би се избегла музичка неусклађеност. Због тога је похађао музичку школу и постигао значајан напредак. Завршио је тамошњу обуку, а учио је и да свира клавир. Ипак, од свих музичких инструмената највише је волео оргуље.
Касније је место хора у цркви преузео званични појац, Спиридон Перистерис, који је био одређен за главног атинског појца као протопсалтист у митрополијској цркви. Њихова усклађеност је била изванредна. Ако би понекад неко поред аналогиона (налоња) и направио неку грешку или рекао нешто што није на реду, старац ништа не би говорио нити би реметио атмосферу Божанствене литургије. Једном приликом, када је гостујући свештеник заузео његово место, створила се велика пометња. Почео је да говори појцима: “Не тај аполитикион (“отпустителен”), потражите други.” Они су тражили други и нису могли да га пронађу. Каква пометња! Тај несрећни догађај учинио је да појац и његови помоћници високо поштују љубазност и тактичност старца Порфирија.
Браћа Алевизатос су били универзитетски професори. У њиховом кругу кретало се много људи са универзитета. Сви они су долазили у цркву Св. Герасима. Професори са Богословске школе су такође тамо долазили, а међу њима је био и Леонидас Филипидес, велики богословски стручњак који је бескрајно поштовао старца Порфирија. Читав Универзитет се окупљао у цркви Св. Герасима. Литургија је уистину била узвишена. Старац је читао Еванђеље са посебном благодаћу и животношћу. И заиста, током Страсне седмице, читање Дванаест еванђеља је било нешто неупоредиво. Старац Порфирије је, са благодаћу какву је поседовао, видео Христова страдања и био потресен. Испуњен осећањима, његов глас се често прекидао и имао је тешкоћа да настави читање. Једном се догодило да више није могао да поднесе и престао је да чита. Тада је избрисао лице окупано сузама, затражио опроштај од скупа и, уложивши велики напор, наставио са читањем. Није потребно ни да се каже да су се те емоције преносиле и на присутне хришћане. Изгледало је као да су се сви заједно обрели у Гетсиманском врту, у судници, на Голготи, и да су без даха пратили божанску драму. Понекад се дешавало да током Страсне службе са њим буде још један свештеник; тај свештеник је био његово духовно чедо и он би му рекао да буде спреман. Уколико би он сам био присиљен да престане да чита Еванђеље, свештеник би настављао.
Када би дошло време за проповед св. Јована Златоустог, током Васкршње литургије, појавило би се непоновљиво осећање и побожни полет. Текст ове проповеди он је изговарао напамет, полако, свечано и на најлепши могући начин. Волео је све проповеди св. Јована Златоустог, али је посебно волео ову. Говорио ју је мирно, одмерено, мало по мало, немајући књигу и држећи у руци једино васкршњу свећу. Врхунац ове велелепности био би достигнут у тренутку када би рекао: “Ад се угорча сусревши те доле! Угорча се јер опусти…” и људи би поновили: “Угорча се.” Непоновљива духовна осећања.
Дубоко је поштовао сваку црквену молитву, сваку реч свештеног текста. Те речи су се морале изговарати на најприкладнији начин. Читавог свог живота помагао је безбројним свештеницима, монасима, појцима и чтецима да певају и читају на најбољи могући начин, на начин достојан Бога.
К. Ј. – Са Вама би се сатима могло причати о старцу Порфирију. На жалост, у радио – програмима, као што знате, постоје временска ограничења. Међу многобројним догађајима и примерима које нисте успели да нам испричате, којим бисте желели да завршите?
О. Д. Г. – Пред крај живота, замолио ме је да му, након св. Литургије, донесем св. Причешће. Током његове припреме за примање божанских дарова био је у стању блаженства, јер је толико снажна била његова љубав и чежња за пречистим тајнама. Једном ми је говорио о укусу св. Причешћа. Схватио сам да то значи да је осетио миомирис у св. Причешћу.
Увек је подстицао хришћане да активно учествују у светим тајнама Цркве.
Говорио је да, захваљујући св. тајни покајања, све што је пало може поново да устане. Испричао нам је узбудљиву причу о монаху који је у младости дошао на Свету Гору. Поседовао је мноштво дарова и осећао се као да живи у рају. Једног дана, одбио је послушност свом старцу. У потпуности га је напустило то осећање блаженства. Када се старац вратио, саслушао је његову исповест и прочитао молитву опроштења. Истог часа вратило му се осећање блаженства које је и раније поседовао.
Старац Порфирије је увек наглашавао да смо, када живимо унутар Цркве и учествујемо у светим тајнама, већ у рају. Исто тако, што више учествујемо у светим тајнама, утолико више ступамо у вечни живот. Због тога нас је увек подсећао на Господње речи: “Ко верује у Сина има живот вечни.”
К. Ј. – Шта је говорио о нашој преминулој браћи која се сада налазе у тријумфујућој Цркви?
О. Д. Г. – Говорио је да смо сви ми једно и да за живе треба да се молимо исто колико и за покојне. Наглашавао је да не би требало да говоримо “Господе Исусе Христе помилуј тога и тога” или “Господе Исусе Христе, помилуј нас” него “Господе Исусе Христе помилуј ме.” Како је објаснио, Црква је једно тело и речи “помилуј ме” укључују и живе и мртве. Ако наша молитва не укључује све људе, онда она није црквена.
Говорио нам је да би сваки пут, када би посећивао света места као што су Синајска гора, Пећина Откровења на Патмосу или Јерусалим, доживљавао неизрецива животна искуства. Увек је наглашавао светост места, да места могу освештати и да су преиспуњена Божијом благодаћу.
Особито нам је говорио да му је, када би се на извесном месту борио да путем молитве достигне извесно духовно стање, било потребно петнаест минута до пола сата борбе;
али, када се то дешавало на освећеним местима, онда је бивало другачије. “Улазио сам, на пример у свете пећине”, причао је, “као у пећину св. Нифона или св. Нила на Светој Гори, или у пећину Откровења, и не бих ни почео да се молим, а то освећено место би ме истог часа узнело.”
Стално је понављао да је “Бог све” и да без молитве Богу ништа није довршено. “Молитва је” говорио би, “мајка свих добрих ствари, која обезбеђује да се све изврши са смиреноумљем, без икаквог егоизма и са љубављу према Богу.”
К. Ј. – Захваљујемо Вам, оче Данило, за сву ову ману небеску и Вашу доброту да је поделите са нама.
О. Д. Г. – Нека нас благослови старац Порфирије и будимо благодарни Богу Који је двадесетом веку упутио такав дар.