СУЗЕ ЗА СВЕТ – САВРЕМЕНИ ГРЧКИ СТАРЦИ I Старац Тихон, Старац Пајсије и Старац Порфирије

 

СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ
 
О смиреноумљу и трпљењу
 
Бог се противи гордима, а смиренима даје благодат (Јк. 4; 6).
Отац Пајсије је обично говорио:
“Када трпељиво подносимо своје проблеме и обраћамо се Богу за помоћ, запажамо да нам Он даје најбоље могуће решење. На жалост, у наше време људи су веома нестрпљиви. Ми не показујемо ни најмању склоност ка трпљењу. Христос нас, међутим, уверава да ће само трпељиви наследити Царство Божије: То су они који чувши реч у доброме и чистом срцу држе је, и род доносе у трпљењу Лк. 8: 15)… Ко претрпи до краја тај ће се спасти (Мт. 24; 13) и Трпљењем својим спасавајте душе своје (Лк. 21; 19).
Бог понекад допушта да нам рођаци или сарадници задају невоље како би искушао наше трпљење и смирење. Ми се међутим, одупиремо и одбијамо да будемо исцељени
уместо да будемо захвални због прилике коју нам Бог даје.
То је исто као да одбијамо да платимо лекару који нам даје инјекцију када смо болесни.”
“Бог не жели да ми, Његова деца, будемо узнемиравани. Он нам даје искушења и невоље желећи да будемо савршени. Искушења ће престати да постоје у нашим животима онда, када достигнемо ниво савршенства.”
“Ми, хришћани, треба да прихватимо жалост а не да покушавамо да је се ослободимо. Жалост је неопходна као начин који ће нас довести до савршенства.”
“Када су људи неправедни према нама, морамо се томе радовати јер ће нас заштитити Божија правда која је надмоћнија од људске. Ми ћемо пак или тражити људску правду или стрпљиво ишчекивати правду Божију. Морамо, међутим, бити опрезни да и сами не поступимо неправедно, јер би то било непоштено с наше стране и указало би на недостатак љубави према ближњем.”
“Када неко непоштено поступи према нама, много ће нам више користити уздање у божанску правду него побуна против неправде која нам је учињена. Од тога нећемо имати користи само ми, него ће, касније, од тога имати користи и наша деца. Међутим, дешава се нешто сасвим супротно ако нас људи проклињу и када је та клетва праведна.”
“Када Бог види да смо горди и надмени, Он допушта да се у нашем животу појаве искушења. Он ће их уклонити тек онда када види да смо се смирили.”
***
Дошавши у манастир, често сам се питао: “Да ли, као искушеник, треба да се смирим и будем послушан само старцу или и свим осталим монасима?”
Док сам једног дана разговарао са старцем Пајсијем о тој теми, он ми је рекао:
“Мислим да су чак и животиње боље од нас тако да се и пред њима смирујем и бивам им послушан. Јутрос, у цик зоре, био сам уморан јер сам се молио током целе ноћи. Осим тога, био сам и исцрпљен услед болести, тако да сам одлучио да пођем на починак. Убрзо потом, пред вратима сам зачуо мачку која је маукала као да јој је нешто потребно. Заиста сам желео да се одморим, али сам се смирио и поступио противно својој вољи. Био сам послушан мачки и одговорио сам на њен позив. Пошао сам да отворим врата. Почела је да пада киша и ја сам је пустио унутра да не би покисла. Шта сад мислиш? Да ли је било потребно да будем послушан животињи? Ја мислим да јесте.”
“Старче, да ли би послушност требало да упражњавамо са опрезом или са потпуним поверењем, без икаквог запиткивања?”
Одговорио ми је:
“Након што се својевољно потчинимо добром духовном оцу који поседује смиреноумље, онда треба да му будемо послушни без икаквих запиткивања. Даћу ти један пример, тако да ћеш моћи да разумеш на који начин Бог дејствује у нашим животима. Претпостави да ти игуман каже да одеш у Ивиронски манастир и одатле пођеш чамцем да би обавио неке послове у Лаври. Ти му одговараш сагласно својој сопственој логици: “Оче, зар не мислите да би ми духовно више користило да идем пешице кроз планину, с обзиром да ћу бити сам? Чамац је обично препун људи и могао бих бити укључен у бескорисне разговоре који ће ми духовно нашкодити?” Игуман ће ти можда рећи да поступиш како хоћеш јер неће желети да те узнемирује. Ти, међутим, треба да схватиш да поступаш у складу са својом вољом и да му ниси био послушан. Због тога би Бог могао допустити да ти се догоди нека незгода док будеш ишао кроз планину, на пример, да те уједе змија, да паднеш и повредиш ногу или да се изгубиш. Тако би научио да будеш послушан и престанеш да се себично стараш о сопственом добру, уместо да допустиш Њему да то учини. С друге стране, уколико не изразиш сопствену вољу и послушаш свог игумана тако што ћеш до Лавре отићи чамцем, Бог ће те сачувати и сусрет са другим људима у чамцу неће ти духовно нашкодити.
Ми морамо имати безусловно поверење у свог духовног оца. Уколико оно што нам он каже испитујемо и истражујемо својом логиком, морамо знати да у том случају нисмо послушни свом духовнику него сопственом мишљењу и расуђивању. Морамо увек имати на уму да благодат Божију привлаче простодушни људи који смирено верују свом духовнику а не својим сопственим помислима. ‘
Циљ потпуног и поверљивог послушања монаха његовом старцу јесте савршено очишћење ума и апсолутно потчињавање човекове воље божанској благодати. Када монах задобије тај дар, циљ послушања бива испуњен, јер за такве нема закона (Гал. 5; 23).”
***
Отад Пајсије је рекао да духовно делање хришћана мора да буде усредсређено на задобијање смиреноумља:
“Бог безгранично воли човека. Њему су врло добро познати проблеми свакога од нас и жели да нам помогне и пре него што га замолимо за то. Будући да је свемоћан, нема тешкоће коју Бог не може превазићи, изузев једне. Тешкоћа са којом се Бог суочава, и ја то понављам, јесте само једна, тј. Он нам “не може” помоћи уколико наша душа није смирена. Бог “тугује” јер види Своје створење како пати а “не може” да му понуди било какву помоћ. Ако нешто и понуди, то ће (човеку) нашкодити, будући да његов ум није смирен.
Шта год да се догоди човеку, зависи искључиво од његовог смиреноумља. Ми, на пример, видимо како се човек бори и на крају бива потчињен некој својој страсти. Бог допушта да се то догоди само из једног разлога, односно, зато што је његова душа испуњена сујетним помислима и гордошћу. Човек можда мрзи ту страст и напорно се труди да је се ослободи. Он, међутим, ништа неће постићи јер му Бог не помаже и неће му ни помоћи све док не стекне смиреноумље. Иако човек мрзи ту посебну страст, потчињен је својој гордости а то је страст која га уводи у све остале страсти. “Гордост је узрок сваке страсти”, каже свети Јован Лествичник.
Човек би желео да духовно напредује и моли Бога да му подари љубав, молитву, послушање и све остале врлине. Морамо бити свесни да нам, без обзира колико се трудимо, Бог неће подарити оно за шта га молимо све док не задобијемо смиреноумље. Уколико је смиреноумље наш једини циљ, Бог ће нам све остало дати “бесплатно.”
Бог од нас жели и захтева само једну ствар, а то је наше смирење. Он не жели ништа друго осим да се смиримо, јер ће нас тако уистину учинити причасницима Своје божанске благодати која нам је дарована приликом светог крштења. Иако га (Бога) тада још нисмо волели, иако се нисмо подвизавали да задобијемо Његову благодат, Он ју је подарио услед Своје бескрајне доброте. Он од нас тражи само да се смиримо и да одговоримо услед благодарности и поштовања пред Његовом љубављу. Тако ће божанска благодат која обитава у нама бити покренута и дејствоваће на одговарајући начин. Она ће учинити да волимо и спознамо Бога. Она ће за нас учинити све, уколико задобијемо смиреноумље и допустимо јој да дејствује. Једина препрека дејствовању Божије благодати јесте наша гордост и недостатак смиреноумља.
У 5. поглављу своје Посланице свети апостол Петар нам помаже да јасно увидимо своју грешку и каже шта треба да учинимо: Тако и ви млађи покоравајте се старешинама, а сви, покоравајући се једни другима, пригрлите смиреноумље, јер се Бог гордима противи а смиренима даје благодат. Понизите се, дакле, под моћну руку Божију, да вас узвиси кад дође време (1. Петр. 5; 5-6).
Уколико се усредсредимо искључиво на свој подвиг за достизање смиреноумља, од Бога ће нам све бити даровано као благослов. Када се пак бринемо о свему осим о смиреноумљу, онда нећемо задобити ништа добро, па чак ако и успемо у томе, нећемо успети да га задржимо током дужег периода. Неопходна нам је само једна ствар: смиреност срца која ће у нас уселити Царство Божије благодати.”

2 Comments

  1. Cekajte malo, kaze ” izgrdio sam ga zbog nepoverenja u druge ljude”, dok Apostol Pavle kaze ” Proklet onaj ko veruje ljudima”, sta je sad tu istina?

  2. Divne peiče,, i ovo je sve stvarnost koju treba čitati, svaki čovek da sebi pomogne i mnoge stvari da shvati, preko ljudi koi su bili uzvišeno iz prosti razloga za koje se treba boriti i sam sa sobom i živeti podvižnički da bi ga dragi bog prepoznao i to je ta kultura bolje reći življenja,,,, koji se mnogi suprostavljaju i idu pa gde stihnu🍀