СУЗЕ ЗА СВЕТ – САВРЕМЕНИ ГРЧКИ СТАРЦИ I Старац Тихон, Старац Пајсије и Старац Порфирије

СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ
 
Старчева последња болест
 
Од 1988. године, старац Пајсије се суочавао са обољењем ректума. Током 1993, у време Великог поста, био је веома слаб, с обзиром да је строго постио. Услед неподношљивих болова и непрестаног крварења, током ноћи се није могао нимало одморити. Иако је посетиоцима рекао да је веома болестан, многи су захтевали да га виде. Био је толико изнемогао да се повремено онесвешћивао. Запостављајући лоше стање свог здравља, прихватио је да прими посетиоце и да их теши у њиховом болу.
Када сам био у манастиру, преузео сам извесне дужности болничара. Једног дана отишао сам код Старца и рекао му: Донео сам вам витамине и таблете гвожђа. Верујем да ће вам помоћи да ојачате своја крвна зрнца.
Одговорио ми је: “Оче, витамини ми ни најмање неће користити јер је моја крв у врло лошем стању.” А онда је шаљиво додао: “Осим тога, оцу Теоклиту су потребне велике количине гвожђа, јер он изводи неке грађевинске радове на манастиру. Не желим да га доведем у тежак положај узимајући му гвожђе. Колико сам разумео, мени је гвожђе сада бескорисно; оно што ми је потребно јесте челик.”
Стајао је смејући се, узео чашу воде, убацио у њу једну шумећу таблету и рекао: “Моје искуство са медицином је врло негативно, тако да не желим да поново почнем да узимам пилуле. Желео бих, међутим, да прихватим нечији савет о томе како да заштитим себе и заиста, био бих му врло захвалан.”
Када се она шумећа таблета растопила, поново је узео чашу и смејући се додао: “Све ће бити збринуто када једном будем закопан у земљу.” Протресао је чашу као да жели да каже: “Живели”, али је уместо тога изрекао следећу жељу: “Почивајмо сви у миру, оче!”
Док сам слушао старчеве речи, клекнуо сам крај њега преклињући да оде у Солун и уради медицинске тестове како би се поставила дијагноза његове болести. Замолио ме је да устанем и рекао: “Слушајте, оче, стање мог здравља је од велике користи за мој духовни живот и ја заиста не желим да га изменим. Ово су разлози због којих не желим да идем у Солун ради тестова:
1) Христос познаје здравствено стање свакога од нас. Будући да је Он најбољи лекар, треба да имамо поверења у њега. Ако је то за нашу корист, Он ће поступити у складу са тим и излечиће нашу болест.
2) Будући да верујем да сам развио тумор у утроби, најбоље је оставити онако како је; ако се будемо “поигравали” са тим, биће још горе.
3) У наше време свако пати због једне од ове три ствари: канцера, душевне болести и развода брака. Прегршти писама које примам сваке седмице говоре о тим проблемима. “Не патим ни од какве озбиљне душевне болести”, обично је говорио смејући се; “немам ништа са браком и разводом и зато ми дозволите да патим због канцера, за утеху унесрећеним људима. Ствари не стоје добро када сви у свету осећају бол и тугу, а неко од нас нема о чему да брине. Хвала Богу, сада је све добро!”
4) Бог је дубоко дирнут ако се неко, ко има канцер или неки други озбиљан проблем, не жали на то, него се, уместо тога, моли за ближње. Тада се човек може одважити да каже Христу: “Видиш, ја не тражим помоћ за себе, али молим Те, помози другима.” И Бог помаже. Према томе, оче, не брините много за мене!”
Током Великог поста 1993, старац Пајсије се често онесвешћивао због малокрвности. Често би док је стајао пао, изгубивши свест. Он, међутим, није очајавао и суочавао се са својом болешћу уз велику трпељивост, истрајност и храброст.
Једне недеље, замолио је свештеника и двојицу других монаха да дођу и одслуже Божанствену литургију св. Василија Великог. Иако је био врло слаб, саслуживао је свештенику у олтару. Док је стајао код свог стасидиона (седишта) и молио се, изненада је осетио тешкоће у дисању и почео да дрхти. Затим је изгубио равнотежу и готово да је пао онесвешћен, али су двојица монаха, срећом, успела да га на време прихвате. Положили су га на под где је неколико минута лежао у несвести. После извесног времена се опоравио и помогли су му да се врати на седиште. Када су покушали да спусте стасидион како би могао да седне, одбио је да то учини. Стајао је током читаве службе иако му је лице било бледо као восак. Био је несрећан јер му здравствено стање није дозвољавало да прими св. Причешће. Након тога се поново онесвестио. Када је дошао себи, наговарали су га да оде и легне, али је и то одбио. Не само да није легао, него је одбио и да стане крај стасидиона, тако да је продужио да стоји. Убрзо потом, пошао је да припреми сасуд за грејање воде и по трећи пут се онесвестио. Кад се опоравио, упитао је: “Да ли је сасуд спреман”,
потпуно занемарујући ‘инцидент’. Одлучио је да се не причести, плашећи се да би могао да поврати.
Када се служба завршила, монаси су сели у малу гостинску собу да се послуже слатким, а о. Пајсије је отишао у своју келију да упали кандило. Стајао је на столици
– јер је кандило било постављено прилично високо – и следеће што су чули било је “Пресвета Богородице”, а затим се зачула бука. Уплашили су се и утрчали унутра да виде шта се дешава. Нашли су га како без свести лежи на поду. Када је дошао себи, рекао им је да оду. Упитали су га: “Оче Пајсије, како ћете остати сами након што сте се толико пута онесвестили?” Одговорио им је: “Немате због чега да се бринете! Идите сада, осећам се боље.”
Монаси су послушали и отишли, веома забринути за његово здравље.
Тако је потрајало све до октобра 1993. Непрестано је крварио, падао у несвест и често повраћао; поред свега тога, бол у утроби отежавао му је седење.
Његов последњи дан на Светој Гори био је 22. октобар (по старом, 5. новембар по новом календару); отишао је и упутио се у манастир Св. Јована Богослова у Суротију да би 10. новембра присуствовао бденију у част св. Арсенија Кападокијског. У манастиру се задржао неколико дана, као што је и обично чинио. Када је био спреман да отпутује на Свету Гору, доктор је установио присуство тумора величине мање поморанџе у последњем делу ректума. Одлучено је да се спроведе терапија зрачењем како би се смањила његова величина, а затим да се оперише. Снимци су показали да је канцер метастазирао на јетру и плућа. Упркос овом открићу, операција је била неопходна да би се спречила потпуна опструкција црева услед постојећег тумора.
Око 1:30 поподне, када је операција извршена, старац је пребачен на одељење интензивне неге. Само је неколицини људи дозвољено да га посете. Остали смо покрај њега док се није освестио. Накратко је отворио очи а затим поново заспао. Када се најзад пробудио, упитао сам га: “Како се осећате?”
Одговарајући ми, покушавао је да се насмеши: “Зар не видиш, као космонаут!” (На лицу је имао маску за кисеоник, интравенозни серум у обе руке, жице електрокардиографа на грудима, катетер и посебан уређај за мерење притиска кисеоника).
Наставио је, уз велики напор: “Добио сам и медаљу”, рекао је и показао на груди где су биле прикопчане жице електрокардиографа, “али не видим који су ми чин дали. Јесам ли пуковник или генерал?”
Тада се окренуо према старом пријатељу, доктору, коме је Старац много помогао, и упитао га: “Коста, шта су најзад пронашли у мени? Постоје ли метастазе које су показали снимци?”
“Да, оче”, одговорио је доктор. “Захваћени су и јетра и плућа.”
“Не марим за метастазе све док је ово чисто”, рекао је и показао на главу.
Водио је краћи разговор са доктором, а када је овај отишао, остао сам насамо са њим. “Искрено, оче, ако би се крварење зауставило само на пар сати, тако да могу да присуствујем служењу Литургије, нимало се не бих бринуо. Узгред, сетио сам се да сам молио Бога да оболим од канцера.”
Имао сам неке личне проблеме са којима је старац Пајсије био упознат. Био сам дубоко дирнут чињеницом да је, упркос свом пост-оперативном стању и неподношљивом болу, покушавао да пронађе неко решење за моје проблеме. Исто је чинио и за било кога другог, занемарујући своје врло лоше здравствено стање. Човек је могао да примети искрену љубав какву је он према свима осећао.
Многи људи су били несрећни јер нису могли да га посете у болници. Разлог није био тај што је старац желео мир и тишину или што није желео да види посетиоце; будући монах врло осећајне и уздржане душе, није желео да прихвати људску утеху док пацијенти поред њега немају никога поред себе. Осим тога, није желео да нарушава уобичајени дневни поредак у болници, с обзиром да неки доктори нису одобравали доласке и одласке бројних посетилаца.
Обично би рекао онима, што су га обавештавали да неко пред вратима чека да га посети: “Посете не користе пацијенту, али му користе мир и тишина.” У болници је задржан десет дана, а затим је упућен на опоравак у манастир Св. Јована Богослова.
Доктори су га у међувремену обавестили да прогнозе нису охрабрујуће и да му није преостало више од четири месеца живота. Када је старац то чуо, рекао је смешећи се: “Морам ли да чекам тако дуго? Зар то не може пре?”
Патио је од продорног бола који је повремено постајао неподношљив. Са беспримерним стрпљењем подносио је страшан бол и радовао му се, мислећи, како је сам говорио, на мучења светих мученика, који су трпели ради љубави Христове, а он је трпео само зато да би се опоравио!
Отац Пајсије је донео неопозиву одлуку да се врати на Свету Гору. Припремио се да крене у понедељак, 13. јуна. У међувремену је добио снажну грозницу са отежаним дисањем и био присиљен да одложи путовање. Његово здравствено стање се постепено погоршавало. Према снимцима, метастаза је сада обузела већи део јетре која је била значајно захваћена. Сваког тренутка је морао да користи маску за кисеоник како би олакшао дисање.
Како је време пролазило, повећавала се анорексија и тешкоће у дисању, исто као и болови у абдомену, који су сада постали учесталији и оштрији. Поред свега тога, повремено је добијао високу температуру и озбиљну тахикардију; његов абдоминални метеоризам стварао је велике тешкоће јер није могао удобно да лежи у кревету. Током свих фаза своје болести, није престајао да понавља да морамо бити стрпљиви, док је његово лично стрпљење представљало изванредан пример за свакога.
Пред крај јуна, лекари су га обавестили да му је преостало још само 2-3 седмице. У недељу, 11. јула, о. Пајсије је, клечећи испред постеље, последњи пут примио св. Причешће. Током последња 24 часа, био је врло спокојан, па иако је патио, није се нимало жалио. Није више желео да узима лекове. Једини лек који је прихватао био је кортизон, јер му, по мишљењу лекара, није продужавао живот него му је давао мало снаге. Ноћ измећу недеље и понедељка је представљала истински кошмар за старца. Иако је патио, био је врло миран и једине речи које су изговарале његове усне биле су: “Моја слатка Пресвета Богородице!”
У уторак, 12. јула, старац Пајсије је скрушено и смирено предао душу Богу, којег је дубоко волео и служио још од раног детињства. Сахрањен је у манастиру Св. Јована Богослова у Суротију, Солун.
Када су монаси, који су га искрено волели и поштовали, чули вест да му је остало још само мало времена, изразили су своју жељу да се врати у манастир и ту буде сахрањен. Монаси манастира Кутлумуша су у том циљу почели да припремају гроб патријарха Матеја где је, по патријарховој жељи, већ био сахрањен св. Фотије, Христа ради јуродиви. Што се тиче овог питања, сам старац ми је рекао следеће: “Оче, опростите ми оно што ћу рећи, али ја тако заиста осећам. За моју душу би било најбоље ако би моје тело било сахрањено на неком скромном месту, а још боље ако би људи по њему набацали земљу, тако да би ми неки моји греси били опроштени.
Старчева одлука да остане у манастиру Св. Јована Богослова била је резултат много различитих чинилаца: његове жеље да буде сахрањен на скромном и мирном месту, без гомиле и посебних почасти; његовог озбиљног здравственог стања, праћеног честим крварењем; његове тешкоће са дисањем што је изузетно отежавало његов превоз до Свете Горе; његовог посебног захтева да не користи ваздушни превоз и најзад, личног духовног разлога од највећег значаја, али нама још увек непознатог. Своју одлуку је записао у малу бележницу, као и у форми стихова. Замолио је да поема буде написана на плочу и постављена поред његовог гроба, како би свако знао да је то била његова сопствена воља да умре и буде сахрањен у овом манастиру. Такође је изразио жељу да његови остаци не буду ексхумирани пре Другог доласка.