Патријарх Кирил се састао с папом. О томе се говори и пише, а коментари и изјаве су различити. Сам патријарх претходно није дао никакву јасну изјаву по питању разлога и потребе за тај сусрет, оставио је другима да тумаче и нагађају. Тако се по медијима повлаче разна полузванична и приватна објашњења, мишљења и тумачења, која се, с једне стране, у суштини своде на величање њихових личности, на значај самог сусрета, изјаве поверења и подршке, а с друге на критике и осуде.
Упитали смо протојереја ставрофора Србољуба Милетића, једног од уредника угледног православног сајта Светосавље.орг, шта мисли о томе?
Да ни папа ни патријарх не знају шта раде, сведочи њихово заједничко саопштење које је расплинуто, претрпано свим и свачим, у стилу преамбициозног, али по квалитету осредњег, религиозно – политичког памфлета, неинтересантног, предугачког и досадног за читање. Сведоче и њихове сопствене конфузне изјаве, недоследне и нејасне, које се не уклапају у оно што они представљају и што би требали да заступају и држе. Стога у изјавама, као и у коментарима посматрача, не остаје ништа друго осим покушаја придодавања неког теоретског, имагинарног значаја, величања самог сусрета као такавог, без ваљаног и очигледног разлога и смисла. Сусрет ради сусрета. А то даље наводи на помисао да овај медијски спектакл представља само још један покушај постепеног привикавања нас православних на папу и, по мом мишљењу, на његову теолошки корумпирану, конфузну, штетну и непотребну, с православне тачке гледишта погубну „црквену“ дипломатију. Црква је – Црква, а не идеологија и светска дипломатија. Духовна власт се, као ни уље и вода, не може мешати са политичким и организацијским менаџерством.
Сусрет је на мене оставио утисак куртоазног састанка генералних менаџера двеју утицајних глобалних верских корпорација. Мислим да овакав сусрет није достојан Патријарха московског и све Русије, а да сасвим приличи папи који се одавно побркао и погубио у светским махинацијама и закулисним играма.
Неки медији наводе да је састанак имао два циља: мир у свету и екуменизам.
Мир у свету може доћи једино као Божији дар. Христос је даровао мир својим апостолима говорећи им: „Мир вам! Мир вам остављам, мир свој дајем вам. Не дајем вам га као што свет даје, да се не плаши срце ваше и да се не боји.“ (Јов. 14, 27; 20, 19) Св. владика Николај (Велимировић) каже да је мир „небески дар, који је у Божијој руци, и да само од Бога може доћи.“ (Молитва за мир у свету.)
Како то може бити циљ овог састанка, кад и папа и патријарх, као и сви ми, врло добро знамо да никакав мир у целом свету неће настати због тога што су се њих двојица срели на Куби? То је маштовит коментар. Неозбиљан.
Што се тиче екуменизма, који је по речима св. оца Јустина свејерес, како то може бити циљ једног православног патријарха?
Екуменизам је покрет за заједништво многих и разноврсних хришћанских секти и јереси. А овде се ради о католицима и православнима, о папи и патријарху, који не могу говорити у име протестаната и других. Њихово саопштење може изазвати утисак да су својим потписима папа и патријарх желели да нас некако ставе пред свршен чин, као да међу нама већ постоји некакво уједињење и јединство. На пример у тачки 24 се каже: „Православни и католици нису уједињени само заједничким Предањем Цркве првог хиљадугодишта него и мисијом проповедања Јеванђеља Христова у савременом свету.“ Могли су исто тако да кажу да смо уједињени и тиме што имамо Библију, што идемо у храмове, певамо у цркви… Ако је то уједињеност, онда смо потпуно на исти начин већ одавно уједињени и са свим осталим протестантима, који су се узалуд одвајали када и они имају и Библију и „мисију проповедања Јеванђеља Христова у савременом свету“. Али, и ми и они знамо да то није тачно и да ми уопште нисмо „уједињени“. На жалост, ово њихово саопштење врви од оваквих и сличних богословских бесмислица. Као да га је писао неки доброжелатељни, а недоучени паланачки политичар.
Да ли су за нас православне католици Црква, са великим Ц, или нису?
Ако би неки наш православни епископ или свештеник званично или незванично изјавио да јесу, онда би то значило да он верује да и католици имају свете тајне и све потребно за спасење, и да би он желео да и ми то верујемо. Онда би нам такав наш епископ или свештеник уствари поручивао да и ми можемо, мирне душе, да пређемо у католике, да будемо католици и потчинимо се папи.
Оно што такав епископ или свештеник можда не би могао лако да објасни јесте – зашто ми већ нисмо католици? Шта чекамо, или шта смо до сада чекали? Јесмо ли чекали њега, да нам он то саопшти? Ако бисмо га то питали, можда би покушао да нас шармира, импресионира својим теолошким знањем, да се мало поигра речима, па да каже да ми уствари већ јесмо прави католици јер уствари, наша Света Црква јесте католичанска, и тако даље. Али остаје стварност и чињеница да ми хиљаду година са њима нисмо једно, да уопште не верујемо то што они верују, да не слушамо папу кога они слушају, да нисмо у истој цркви.
Ако су католици та иста Црква као и наша Православна, ако је њихова вера исто толико исправна и спасоносна као и наша, ако је њихов Језус исти онај наш Христос, ако су католици Његови ученици и следбеници исто колико и ми, онда смо се хиљаду година потпуно безвезе масовно и глобално свађали, тукли и убијали, гинули, једино и искључиво око тога – ко ће први да седне у чело стола, ко ће да буде главни, ко ће да заповеда и да нас води куд год њему драго. А свеједно, ионако већ знамо да је „папа главни“. Зашто смо се онда свађали? Онда су они од почетка били у праву када су нас вековима позивали да следимо папу, да признамо папу, да му се поклонимо и будемо покорни. А ми смо се нећкали, упорно одбијали! Узалуд гинули и погубљене славили као свеце и мученике.
Зашто? У чему је ствар? Јесмо ли ми од њих различити? По чему?
Одговор се сам намеће: Јесмо! Различити смо зато што су католици ученици и следбеници папе, а ми смо следбеници и ученици Христови. Зато што папа није Христос, као што и наши православни епископи нису „Христоси“, упркос неколицини који ипак, под утицајем папе мисле да – јесу! Стварност је, да са духовним вођом, главом те и такве цркве, папом, нисмо имали ништа. Уствари, не да нисмо имали ништа, већ смо били и остали до данашњег дана црквени, догматски, верски и духовни противници, не лично тамо некаквог беззначајног језуите Франциска, него папе! Да поновим: противници! Не пријатељи. „Сваки који се одваја од Цркве, постаје туђ њених обећања; који напусти Цркву Христову, лишава се награда припремљених Христом: он је за њу туђ, непотребан, непријатељ њен.“ – каже преподобни, широм Православља чувени отац Јустин Ћелијски, у свом капиталном делу Догматика Православне Цркве (том III, Еклисиологија – Учење о Цркви.)
Многи велики светитељи, и у целој Цркви поштовани духовници су одавно оценили папизам. Преп. Пајсије (Величковски) каже да је латинство пало у бeздан јереси и заблуда и лежи у њему без икакве наде на устајање, и да Латини нису хришћани.[1] Као и св. Игњатије (Брјанчанинов), који упозорава: „Не играјте се са својим спасењем, не играјте се! У супротном ћете вечно плакати. Бавите се читањем Новог Завета и Светих Отаца Православне Цркве (не Терезе, не Франциска и других западних безумника, које њихова јеретичка црква сматра светима!) Проучите код Светих Отаца Православне Цркве како правилно разумети Писмо, какав живот, какве мисли и осећања приличе хришћанину!“[2]
Ако су католици Црква са великим Ц, онда и ми можемо да им се придружимо, присајединимо без икаквих проблема. Али, ако нису, онда нису ни хришћани, јер по нашој Вери „чланови Цркве сачињавају један организам, једно тело“. То је цитат из Догматике Православне Цркве, из поглавља под насловом: „Нема хришћанства ван Цркве“, од оца Јустина (Поповића).
Али, папа већ вековима тврди да је он Христов намесник на земљи и по њему испада да се његов значај, величина и власт састоје у таквој његовој евентуалној улози?
Пардон! Током три године проповеди Христос никада није ни поменуо да ће нам оставити свог некаквог заменика или намесника. Нигде у Јеванђељима или у Предању се не налази такав податак или таква мисао. На крају крајева, када је Господ Исус Христос извршио дело спасења и предао нам Веру, Он се пред апостолима узнео на небо. Нормално би било, и за очекивати, да макар тада каже нешто попут: „Дечице, ја сад одох, а ако вама нешто није јасно – питајте Петра. А после Петра, питајте његове наследнике. Они ће ме замењивати док се не вратим!“
Не. Ништа слично, ни приближно, ни из далека, не постоји у Светом Писму нити у Светом Предању кроз толике векове. Постоји само људска конструкција да, пошто је Петар примио кључеве, више није Христос тај који откључава, него Петар, јер су сад кључеви код њега. Мислим да, ако неко може тако нешто да поверује, онда му хитно треба велика помоћ Божија. Онда такав уствари, не верује Богу него – ко зна коме. Папи, на пример, из добро познатих разлога: ко ће на чело, ко заповеда и води куд год и како год је њему згодно и драго.
Христос није рекао: „Ево вам мога намесника“ него је рекао: „Ево, Ја сам са вама у све дане до свршетка века.” Томе је додао и потврду: „Амин!“ (Mт. 28, 20.) Христос говори нешто друго од папе. Јер „Ево вам мога намесника“ и „Ја сам са вама у све дане до свршетка века“ – две су сасвим различите ствари. Бесмислено је да заменик замењује присутног. А код католика, или бар код папе, по таквом његовом сопственом сведочењу, признању и веровању, Христос је одсутан. Иначе, да је присутан, не би га папа замењивао.
Добро, јесу ли коначно католици црква или нису? Да ли је папа главни или не?
У смислу врховне власти и ауторитета за нас није папа него Христос Глава Цркве, њен Вођа и Пастир. По Јеванђељу, по Хришћанској вери, нити су они Црква нити је папа спаситељ. Папа, такав какав је, по учењу Православне Цркве није вођа пута који води у Царство Христово, већ у смрт. Богу се не долази кроз папу него кроз Христа, што и сам Господ Исус сведочи речима: „Нико неће доћи к Оцу до кроза ме.“ (Јн. 14, 6.) Апостоли такође, сведоче да „Нема другог имена под небом данога људима којим би се ми могли спасти.“ (Д. Ап. 4, 12.) Насупрот томе папа Бонифације VIII у чувеној були Unam Sanctam почетком XIV века објављује: “Неопходно је, спасења ради, да свако људско биће буде поданик Римском Папи”.
Ако је то тако, зашто се онда наши јерарси састају с папом и траже сарадњу са њему потчињеним кардиналима и бискупима?
На то питање је и њима самим тешко да дају прост, јасан и разговетан одговор. Због тога истичу значај чина а не јасне разлоге и смисао – који врло често недостају. Ако и говоре о разлозима и смислу, онда то замотају у тешко разумљиве и високопарне флоскуле, пуне свега и свачега, очигледно избегавајући да дају јасне и недвосмислене одговоре.
Сав значај и величина Патријарха московског и све Русије се састоји у томе што он представља око сто педесет милиона следбеника, не својих, него Христових. И овде разлика између православних и католика долази до изражаја. Ни сам папа, нити је ико други икада изјављивао да папа представља католике. Папа мисли да његова власт, чин и ауторитет, не долазе од људи, од католика или њихове цркве, већ од Бога. Он мисли да представља Бога на земљи и да зато може у Његово име да влада и командује вернима. Католици су следбеници папе као Божијег опуномоћеног представника, а православни су следбеници Христови који је Једина Глава Цркве. Ми, православни, не само да верујемо у Бога, ми верујемо Богу. Католици верују папи. Ту је једна од многих разлика у вери између нас.
Ми и католици немамо исту веру, не верујемо исто. Али, на жалост, изгледа као да и патријарх Кирил верује папи када му овај каже да су „браћа по вери“. Или је то некакав њихов дипломатски гаф?! У сваком случају врло неозбиљно и недоследно. Чиста неистина и срамота од људи на том и таквом положају.
За папу говоре да је вођа Западног хришћанства. Да ли је то тачно?
Аутор Хришћанства је Христос, а не папа. Следбеници Христови, они који иду за Христом, зову се хришћани. Следбеници папе, сви који иду за папом, зову се паписти. Следбеници Буде су будисти, Мухамеда мухамеданци, Лутера лутерани, Калвина калвинисти, и т.д. Бар толико би требало да буде јасно. Зашто би се, на пример, следбеници Лутера вређали ако би их неко назвао лутеранима? Они се и сами званично тако представљају. Треба ли да наводим даље? Мислим да не. То је сасвим јасно, као што отац Јустин каже, и комарачкој свести.
Цитирате оца Јустина. Изгледа као да се његови списи не слажу са речима и делима неких од представника Српске православне цркве. Да ли је то проблем?
Српска православна црква је оца Јустина прогласила преподобним и светим, написала му службу и тропар, акатист, насликала иконе, посветила храмове… Свете монахе Црква зове преподобни, што значи да су постали слични, подобни Христовом лику. То је урадила управо због ових и оваквих његових речи и дела. Ако се нечије речи и дела не слажу са оним кога је, и са оним што је наша света Црква поставила и истакла за узор и углед, за образац како треба православно веровати, мислити, живети и говорити, онда је то за таквога заиста проблем, без обзира који чин и положај у Цркви имао. За нас остале то је жалост и туга. Такав сече грану на којој седи, мислећи ваљда, да ће у замену добити некакву удобнију, бољу и чвршћу фотељу.
Отац Јустин је веровао Христу и ишао за Христом. Онај ко не верује оцу Јустину, по сведочењу наше свете Цркве, не верује Христу и не иде за Христом, као што и св. владика Николај (Велимировић) сведочи: „Сви греси и сва безакоња могу се уписати под два слова: неверовање Христу и неидење за Христом. Вера и владање – то двоје обухвата сав пут земаљских путника. Вера у Христа и владање по Христу представља здравље синова Божјих. Неверовање Христу и невладање по Христу представља запаљење ума и срца човечјег – болест од пакленог огња и дима…” (Азбука Истине)
Где су онда, у том светлу, папа и Католичка црква?
Став папе је јасан кроз векове. Може се, отприлике, сажети овако: „Ја сам епископ Рима, наследник врховног апостола Петра. Зато хајдете за мном и потчините се мени јер ја представљам Бога на земљи и имам кључеве раја. Ја сам пастир и ви сте моје стадо, које ја обједињујем. Ако мене слушате и идете за мном ја ћу вас довести у рај, то вам лично обећавам!“
Ни један православни патријарх или епископ се до сада није трудио да остави такав утисак, није тако говорио, нити је веровао да је он намесник Христов на земљи и да ексклузивно поседује некаква врховна права, па чак и кључ од Рајских Врата, да може да откључава и закључава Царство Небеско коме хоће и кад хоће. Нама је Христос рекао „Без Мене не можете чинити ништа!“ (Јн. 15, 5.) Зато хришћани нису толико наивни. Паписти јесу. Много их је који су лакоми, који желе да уживају, и то без одговорности. Лакше им је ако бреме одговорности неко други преузме на своја плећа, што папа радо нуди у замену за покорност и следовање њему.
Опет отац Јустин каже: „У Цркви Христовој апостоли су апостоли Богочовеком Господом Христом. Он је за њих све и сва, Он у њима све и сва; све што осећају, мисле, раде, све је од Њега и ради Њега. Откуда то? Отуда што је васкрсли Богочовек Господ Христос сав у њима, сав са свима Својим Богочовечанским силама и моћима, какве земаљски свет не виде пре њих. Свети Златоуст благовести: Откуда у светих Апостола такво богатство, власт и сила? Све је то дала њима она Спаситељева реч коју је Господ њима рекао шаљући их на проповед: – Ево ја сам с вама.“ (Мт. 28, 20.)
С друге стране, жеља за поседовањем апсолутне власти на земљи, макар у једном кругу следбеника, макар на једном парченцету земље, таква ароганција и гордост, заразне су још од пада злих духова. Сатана је постао сатана оног тренутка када се погордио. Учинивши први и највећи грех, он је по природи ствари постао отац свег зла. Постао је горд, а гордост му је на главу ставила круну владара таме и смрти. Оци кажу: „Човеку кога је уловила гордост, само Господ може помоћи. Свако људско средство за спасавање било би му некорисно.“ А појединци у Православљу журе да спасавају папу од њега самог!
Због тога св. владика Николај (Велимировић), поводом конкордата с Ватиканом, пише Председнику краљевске владе Милану Стојадиновићу: „Нека језива атмосфера окружава нас. Свак очекује најгоре… Инстиктивно сав православни народ осећа и сазнаје, да је Кнез црне интернационале наш свагдашњи непријатељ, историјски непријатељ. Уосталом и сви просвећени католици ужасавају се власти која се даје том кнезу у овој нашој слободној земљи. Зато вас и овим путем и последњи пут, молим и преклињем – скините то чудовиште с дневног реда, те сачувајте земљу од потреса. Сачувајте своју част и повратите углед у народу. Сачувајте и себе од моралне и политичке смрти.“
Прилично „тврде“ речи једног свештеника. Да ли можете имати проблема са претпостављенима?
Ово што сам рекао осећа и зна сваки Православни верник, само што би то исто он рекао на свој начин, или пак, уз горки осмех – оћутао, као што каже пророк Амос: „Зато ће обазриви ћутати у ово време, јер је зло време.” (Амос 5, 13)
Ово су стотине хиљадa православних свештеника учили у Богословијама и Православним богословским факултетима. Тако су мени предали, и како сам примио тако предајем и другима. Нисам аутор ни Вере ни Цркве, па сходно томе немам право да мењам ишта од онога што су нам Оци предали.
Осим тога, имам благослов моје Цркве: сведочанство о свршеној богословији и испиту зрелости, као и диплому Богословског факултета СПЦ у Београду, а то је -писмена потврда са потписом и печатом да сам нешто од своје Цркве научио и званичан благослов да то исто тако могу преносити. Не само да могу говорити и писати о томе, већ да се то од мене и очекује. Иначе, зашто су ме школовали? Од памтивека улога свештеника је управо то: да проповеда, говори и преноси истиниту Веру, ону коју Црква учи и сведочи кроз своје преподобне и свете.
Зато и св. Василије Велики говори: „Ја сам се научио из примера оних младића у Вавилону, да када нема никога да подржава ствар истините вере, ми морамо да извршимо нашу дужност сами. Они су певали химну Богу, бачени усред огњене пећи, не мислећи о мноштву које је одбацило истину, него су били задовољни да имају један другога – иако их је било само тројица. Зато нас мноштво непријатеља уопште не плаши, него ми показујемо нашу веру у помоћ Светога Духа и храбро објављујемо истину. Иначе, било би потпуно бедно да се тако лако од ових људи хули на Духа и руши истинита Вера, док се ми, имајући тако моћног Покровитеља и Заштитника, снебивамо да бранимо учење које је очувано још од отачких дана, у непрекинутом низу до сада!” (Св. Василије Велики, О Светом Духу.)
Шта је онда улога епископа?
Његова улога, боље рећи служба, јер се од првих векова тако назива (Апостолска правила, која углавном говоре ο клирицима, говоре о њиховој служби, као што и данас за свештеника кажемо да је на служби, обавља службу у неком месту), по Светим Оцима јесте да надгледа три ствари:
- Стање Вере у народу
- Како свештеници проповедају и народу преносе Јеванђелску Веру
- Какав је однос између верних и свештеника – да ли служи на обострану духовну корист и спасење.
Све остало, као политика, економија, менаџерство организације по светском моделу, и друго, није његов посао, јер он за то није ни школован, трениран, нити квалификован. Због тога у Цркви и постоје разни одбори, савети, тела, у која се бирају стручни људи, хришћани, којима епископ председава, осигуравајући да је сврха свега тога и циљ у складу са нашом Вером и надом која је Христос. „Јер овде немамо града који ће остати, него тражимо онај који ће доћи.“ (Јевр. 13, 14.)
Епископ је истакнута личност и у извесним приликама може бити присиљен да се бави политиком, економијом и другим стварима. Али, ако хоће да сачува свој идентитет и интегритет он то мора чинити с крајњим смирењем и уздржањем, јер се он данас суочава са професионалцима којима је то једини посао. Епископ може бити мање или више упознат с неким предметом, може бити врло образован и интелигентан, па чак и мање или више у томе искусан, али још увек само као и сваки други аматер. Чин и положај му ту ништа не помажу. И не само да му не помажу, него уствари представљају неке од важнијих мета глобалног система који је у својој суштини антихришћански. И из дана у дан постаје све више антихришћански, уз пуно партнерство и пословну сарадњу папе тзв. Католичке цркве и њених редова, од којих су први језуити.
На крају, значи ли то да мислите да овај сусрет није био користан?
Не знам. Господ зна. Корист не видим. А Господ је кадар чак и наше грешке и грехове да окрене на нашу корист, уколико ми верујемо Њему и идемо за Њим, а не зa неким другим, попут папе и светске глобалистичке политике и њених разних фраза и идеологија.
Можда су овде прикладне речи св. владике Николаја, који каже да није добро „када људи замене Божји закон својим законом, Божју вољу својом вољом, и Божји разум својим разумом…“ – онда имамо овакве бесмислене састанке и сусрете којима ни они који их чине не знају ваљан разлог и сврху. Или, не дај Боже, још горе: знају, али неће да кажу.
НАПОМЕНЕ:
[1] Преподобный Паисий (Величковский) ( 1794) пишет о латинстве, что оно откололось от Церкви и „пало… в бездну ересей и заблуждений… и лежит в них без всякой надежды восстания“. И ниже: латиняне „не суть христиане“. (Сочинения о знамении Честнаго и Животворящаго Креста. Рк. БАН, 13. 1. 24, гл. 11, л. 39, 88 об.)
[2] „Не играйте вашим спасением, не играйте! Иначе будете вечно плакать. Займитесь чтением Нового Завета и святых отцов Православной Церкви (отнюдь не Терезы, не Францисков и прочих западных сумасшедших, которых их еретическая церковь выдает за святых!), изучите в святых отцах Православной Церкви, как правильно понимать Писание, какое жительство, какие мысли и чувствования приличествуют христианину.“ (О ереси и расколе, Православное чтение, М, 1992, № 5-6, стр. 5)
Извор:
Србин.инфо
Е оче Србо свака Вам је златна!