NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » Susret radi susreta – O pogubnoj „crkvenoj“ diplomatiji

Susret radi susreta – O pogubnoj „crkvenoj“ diplomatiji

Patrijarh Kiril se sastao s papom. O tome se govori i piše, a komentari i izjave su različiti. Sam patrijarh prethodno nije dao nikakvu jasnu izjavu po pitanju razloga i potrebe za taj susret, ostavio je drugima da tumače i nagađaju. Tako se po medijima povlače razna poluzvanična i privatna objašnjenja, mišljenja i tumačenja, koja se, s jedne strane, u suštini svode na veličanje njihovih ličnosti, na značaj samog susreta, izjave poverenja i podrške, a s druge na kritike i osude.

 

Upitali smo protojereja stavrofora Srboljuba Miletića, jednog od urednika uglednog pravoslavnog sajta Svetosavlje.org, šta misli o tome?

Da ni papa ni patrijarh ne znaju šta rade, svedoči njihovo zajedničko saopštenje koje je rasplinuto, pretrpano svim i svačim, u stilu preambicioznog, ali po kvalitetu osrednjeg, religiozno – političkog pamfleta, neinteresantnog, predugačkog i dosadnog za čitanje. Svedoče i njihove sopstvene konfuzne izjave, nedosledne i nejasne, koje se ne uklapaju u ono što oni predstavljaju i što bi trebali da zastupaju i drže. Stoga u izjavama, kao i u komentarima posmatrača, ne ostaje ništa drugo osim pokušaja pridodavanja nekog teoretskog, imaginarnog značaja, veličanja samog susreta kao takavog, bez valjanog i očiglednog razloga i smisla. Susret radi susreta. A to dalje navodi na pomisao da ovaj medijski spektakl predstavlja samo još jedan pokušaj postepenog privikavanja nas pravoslavnih na papu i, po mom mišljenju, na njegovu teološki korumpiranu, konfuznu, štetnu i nepotrebnu, s pravoslavne tačke gledišta pogubnu „crkvenu“ diplomatiju. Crkva je – Crkva, a ne ideologija i svetska diplomatija. Duhovna vlast se, kao ni ulje i voda, ne može mešati sa političkim i organizacijskim menadžerstvom.

Susret je na mene ostavio utisak kurtoaznog sastanka generalnih menadžera dveju uticajnih globalnih verskih korporacija. Mislim da ovakav susret nije dostojan Patrijarha moskovskog i sve Rusije, a da sasvim priliči papi koji se odavno pobrkao i pogubio u svetskim mahinacijama i zakulisnim igrama.

 

Neki mediji navode da je sastanak imao dva cilja: mir u svetu i ekumenizam.

Mir u svetu može doći jedino kao Božiji dar. Hristos je darovao mir svojim apostolima govoreći im: „Mir vam! Mir vam ostavljam, mir svoj dajem vam. Ne dajem vam ga kao što svet daje, da se ne plaši srce vaše i da se ne boji.“ (Jov. 14, 27; 20, 19) Sv. vladika Nikolaj (Velimirović) kaže da je mir „nebeski dar, koji je u Božijoj ruci, i da samo od Boga može doći.“ (Molitva za mir u svetu.)

Kako to može biti cilj ovog sastanka, kad i papa i patrijarh, kao i svi mi, vrlo dobro znamo da nikakav mir u celom svetu neće nastati zbog toga što su se njih dvojica sreli na Kubi? To je maštovit komentar. Neozbiljan.

Što se tiče ekumenizma, koji je po rečima sv. oca Justina svejeres, kako to može biti cilj jednog pravoslavnog patrijarha?

Ekumenizam je pokret za zajedništvo mnogih i raznovrsnih hrišćanskih sekti i jeresi. A ovde se radi o katolicima i pravoslavnima, o papi i patrijarhu, koji ne mogu govoriti u ime protestanata i drugih. Njihovo saopštenje može izazvati utisak da su svojim potpisima papa i patrijarh želeli da nas nekako stave pred svršen čin, kao da među nama već postoji nekakvo ujedinjenje i jedinstvo. Na primer u tački 24 se kaže: „Pravoslavni i katolici nisu ujedinjeni samo zajedničkim Predanjem Crkve prvog hiljadugodišta nego i misijom propovedanja Jevanđelja Hristova u savremenom svetu.“ Mogli su isto tako da kažu da smo ujedinjeni i time što imamo Bibliju, što idemo u hramove, pevamo u crkvi… Ako je to ujedinjenost, onda smo potpuno na isti način već odavno ujedinjeni i sa svim ostalim protestantima, koji su se uzalud odvajali kada i oni imaju i Bibliju i „misiju propovedanja Jevanđelja Hristova u savremenom svetu“. Ali, i mi i oni znamo da to nije tačno i da mi uopšte nismo „ujedinjeni“. Na žalost, ovo njihovo saopštenje vrvi od ovakvih i sličnih bogoslovskih besmislica. Kao da ga je pisao neki dobroželateljni, a nedoučeni palanački političar.

 

Da li su za nas pravoslavne katolici Crkva, sa velikim C, ili nisu?

Ako bi neki naš pravoslavni episkop ili sveštenik zvanično ili nezvanično izjavio da jesu, onda bi to značilo da on veruje da i katolici imaju svete tajne i sve potrebno za spasenje, i da bi on želeo da i mi to verujemo. Onda bi nam takav naš episkop ili sveštenik ustvari poručivao da i mi možemo, mirne duše, da pređemo u katolike, da budemo katolici i potčinimo se papi.

Ono što takav episkop ili sveštenik možda ne bi mogao lako da objasni jeste – zašto mi već nismo katolici? Šta čekamo, ili šta smo do sada čekali? Jesmo li čekali njega, da nam on to saopšti? Ako bismo ga to pitali, možda bi pokušao da nas šarmira, impresionira svojim teološkim znanjem, da se malo poigra rečima, pa da kaže da mi ustvari već jesmo pravi katolici jer ustvari, naša Sveta Crkva jeste katoličanska, i tako dalje. Ali ostaje stvarnost i činjenica da mi hiljadu godina sa njima nismo jedno, da uopšte ne verujemo to što oni veruju, da ne slušamo papu koga oni slušaju, da nismo u istoj crkvi.

Ako su katolici ta ista Crkva kao i naša Pravoslavna, ako je njihova vera isto toliko ispravna i spasonosna kao i naša, ako je njihov Jezus isti onaj naš Hristos, ako su katolici Njegovi učenici i sledbenici isto koliko i mi, onda smo se hiljadu godina potpuno bezveze masovno i globalno svađali, tukli i ubijali, ginuli, jedino i isključivo oko toga – ko će prvi da sedne u čelo stola, ko će da bude glavni, ko će da zapoveda i da nas vodi kud god njemu drago. A svejedno, ionako već znamo da je „papa glavni“. Zašto smo se onda svađali? Onda su oni od početka bili u pravu kada su nas vekovima pozivali da sledimo papu, da priznamo papu, da mu se poklonimo i budemo pokorni. A mi smo se nećkali, uporno odbijali! Uzalud ginuli i pogubljene slavili kao svece i mučenike.

 

Zašto? U čemu je stvar? Jesmo li mi od njih različiti? Po čemu?

Odgovor se sam nameće: Jesmo! Različiti smo zato što su katolici učenici i sledbenici pape, a mi smo sledbenici i učenici Hristovi. Zato što papa nije Hristos, kao što i naši pravoslavni episkopi nisu „Hristosi“, uprkos nekolicini koji ipak, pod uticajem pape misle da – jesu! Stvarnost je, da sa duhovnim vođom, glavom te i takve crkve, papom, nismo imali ništa. Ustvari, ne da nismo imali ništa, već smo bili i ostali do današnjeg dana crkveni, dogmatski, verski i duhovni protivnici, ne lično tamo nekakvog bezznačajnog jezuite Franciska, nego pape! Da ponovim: protivnici! Ne prijatelji. „Svaki koji se odvaja od Crkve, postaje tuđ njenih obećanja; koji napusti Crkvu Hristovu, lišava se nagrada pripremljenih Hristom: on je za nju tuđ, nepotreban, neprijatelj njen.“ – kaže prepodobni, širom Pravoslavlja čuveni otac Justin Ćelijski, u svom kapitalnom delu Dogmatika Pravoslavne Crkve (tom III, Eklisiologija – Učenje o Crkvi.)

Mnogi veliki svetitelji, i u celoj Crkvi poštovani duhovnici su odavno ocenili papizam. Prep. Pajsije (Veličkovski) kaže da je latinstvo palo u bezdan jeresi i zabluda i leži u njemu bez ikakve nade na ustajanje, i da Latini nisu hrišćani.[1] Kao i sv. Ignjatije (Brjančaninov), koji upozorava: „Ne igrajte se sa svojim spasenjem, ne igrajte se! U suprotnom ćete večno plakati. Bavite se čitanjem Novog Zaveta i Svetih Otaca Pravoslavne Crkve (ne Tereze, ne Franciska i drugih zapadnih bezumnika, koje njihova jeretička crkva smatra svetima!) Proučite kod Svetih Otaca Pravoslavne Crkve kako pravilno razumeti Pismo, kakav život, kakve misli i osećanja priliče hrišćaninu!“[2]

Ako su katolici Crkva sa velikim C, onda i mi možemo da im se pridružimo, prisajedinimo bez ikakvih problema. Ali, ako nisu, onda nisu ni hrišćani, jer po našoj Veri „članovi Crkve sačinjavaju jedan organizam, jedno telo“. To je citat iz Dogmatike Pravoslavne Crkve, iz poglavlja pod naslovom: „Nema hrišćanstva van Crkve“, od oca Justina (Popovića).

 

Ali, papa već vekovima tvrdi da je on Hristov namesnik na zemlji i po njemu ispada da se njegov značaj, veličina i vlast sastoje u takvoj njegovoj eventualnoj ulozi?

Pardon! Tokom tri godine propovedi Hristos nikada nije ni pomenuo da će nam ostaviti svog nekakvog zamenika ili namesnika. Nigde u Jevanđeljima ili u Predanju se ne nalazi takav podatak ili takva misao. Na kraju krajeva, kada je Gospod Isus Hristos izvršio delo spasenja i predao nam Veru, On se pred apostolima uzneo na nebo. Normalno bi bilo, i za očekivati, da makar tada kaže nešto poput: „Dečice, ja sad odoh, a ako vama nešto nije jasno – pitajte Petra. A posle Petra, pitajte njegove naslednike. Oni će me zamenjivati dok se ne vratim!“

Ne. Ništa slično, ni približno, ni iz daleka, ne postoji u Svetom Pismu niti u Svetom Predanju kroz tolike vekove. Postoji samo ljudska konstrukcija da, pošto je Petar primio ključeve, više nije Hristos taj koji otključava, nego Petar, jer su sad ključevi kod njega. Mislim da, ako neko može tako nešto da poveruje, onda mu hitno treba velika pomoć Božija. Onda takav ustvari, ne veruje Bogu nego – ko zna kome. Papi, na primer, iz dobro poznatih razloga: ko će na čelo, ko zapoveda i vodi kud god i kako god je njemu zgodno i drago.

Hristos nije rekao: „Evo vam moga namesnika“ nego je rekao: „Evo, Ja sam sa vama u sve dane do svršetka veka.“ Tome je dodao i potvrdu: „Amin!“ (Mt. 28, 20.) Hristos govori nešto drugo od pape. Jer „Evo vam moga namesnika“ i „Ja sam sa vama u sve dane do svršetka veka“ – dve su sasvim različite stvari. Besmisleno je da zamenik zamenjuje prisutnog. A kod katolika, ili bar kod pape, po takvom njegovom sopstvenom svedočenju, priznanju i verovanju, Hristos je odsutan. Inače, da je prisutan, ne bi ga papa zamenjivao.

 

Dobro, jesu li konačno katolici crkva ili nisu? Da li je papa glavni ili ne?

U smislu vrhovne vlasti i autoriteta za nas nije papa nego Hristos Glava Crkve, njen Vođa i Pastir. Po Jevanđelju, po Hrišćanskoj veri, niti su oni Crkva niti je papa spasitelj. Papa, takav kakav je, po učenju Pravoslavne Crkve nije vođa puta koji vodi u Carstvo Hristovo, već u smrt. Bogu se ne dolazi kroz papu nego kroz Hrista, što i sam Gospod Isus svedoči rečima: „Niko neće doći k Ocu do kroza me.“ (Jn. 14, 6.) Apostoli takođe, svedoče da „Nema drugog imena pod nebom danoga ljudima kojim bi se mi mogli spasti.“ (D. Ap. 4, 12.) Nasuprot tome papa Bonifacije VIII u čuvenoj buli Unam Sanctam početkom XIV veka objavljuje: “Neophodno je, spasenja radi, da svako ljudsko biće bude podanik Rimskom Papi”.

 

Ako je to tako, zašto se onda naši jerarsi sastaju s papom i traže saradnju sa njemu potčinjenim kardinalima i biskupima?

Na to pitanje je i njima samim teško da daju prost, jasan i razgovetan odgovor. Zbog toga ističu značaj čina a ne jasne razloge i smisao – koji vrlo često nedostaju. Ako i govore o razlozima i smislu, onda to zamotaju u teško razumljive i visokoparne floskule, pune svega i svačega, očigledno izbegavajući da daju jasne i nedvosmislene odgovore.

Sav značaj i veličina Patrijarha moskovskog i sve Rusije se sastoji u tome što on predstavlja oko sto pedeset miliona sledbenika, ne svojih, nego Hristovih. I ovde razlika između pravoslavnih i katolika dolazi do izražaja. Ni sam papa, niti je iko drugi ikada izjavljivao da papa predstavlja katolike. Papa misli da njegova vlast, čin i autoritet, ne dolaze od ljudi, od katolika ili njihove crkve, već od Boga. On misli da predstavlja Boga na zemlji i da zato može u Njegovo ime da vlada i komanduje vernima. Katolici su sledbenici pape kao Božijeg opunomoćenog predstavnika, a pravoslavni su sledbenici Hristovi koji je Jedina Glava Crkve. Mi, pravoslavni, ne samo da verujemo u Boga, mi verujemo Bogu. Katolici veruju papi. Tu je jedna od mnogih razlika u veri između nas.

Mi i katolici nemamo istu veru, ne verujemo isto. Ali, na žalost, izgleda kao da i patrijarh Kiril veruje papi kada mu ovaj kaže da su „braća po veri“. Ili je to nekakav njihov diplomatski gaf?! U svakom slučaju vrlo neozbiljno i nedosledno. Čista neistina i sramota od ljudi na tom i takvom položaju.

 

Za papu govore da je vođa Zapadnog hrišćanstva. Da li je to tačno?

Autor Hrišćanstva je Hristos, a ne papa. Sledbenici Hristovi, oni koji idu za Hristom, zovu se hrišćani. Sledbenici pape, svi koji idu za papom, zovu se papisti. Sledbenici Bude su budisti, Muhameda muhamedanci, Lutera luterani, Kalvina kalvinisti, i t.d. Bar toliko bi trebalo da bude jasno. Zašto bi se, na primer, sledbenici Lutera vređali ako bi ih neko nazvao luteranima? Oni se i sami zvanično tako predstavljaju. Treba li da navodim dalje? Mislim da ne. To je sasvim jasno, kao što otac Justin kaže, i komaračkoj svesti.

 

Citirate oca Justina. Izgleda kao da se njegovi spisi ne slažu sa rečima i delima nekih od predstavnika Srpske pravoslavne crkve. Da li je to problem?

Srpska pravoslavna crkva je oca Justina proglasila prepodobnim i svetim, napisala mu službu i tropar, akatist, naslikala ikone, posvetila hramove… Svete monahe Crkva zove prepodobni, što znači da su postali slični, podobni Hristovom liku. To je uradila upravo zbog ovih i ovakvih njegovih reči i dela. Ako se nečije reči i dela ne slažu sa onim koga je, i sa onim što je naša sveta Crkva postavila i istakla za uzor i ugled, za obrazac kako treba pravoslavno verovati, misliti, živeti i govoriti, onda je to za takvoga zaista problem, bez obzira koji čin i položaj u Crkvi imao. Za nas ostale to je žalost i tuga. Takav seče granu na kojoj sedi, misleći valjda, da će u zamenu dobiti nekakvu udobniju, bolju i čvršću fotelju.

Otac Justin je verovao Hristu i išao za Hristom. Onaj ko ne veruje ocu Justinu, po svedočenju naše svete Crkve, ne veruje Hristu i ne ide za Hristom, kao što i sv. vladika Nikolaj (Velimirović) svedoči: „Svi gresi i sva bezakonja mogu se upisati pod dva slova: neverovanje Hristu i neidenje za Hristom. Vera i vladanje – to dvoje obuhvata sav put zemaljskih putnika. Vera u Hrista i vladanje po Hristu predstavlja zdravlje sinova Božjih. Neverovanje Hristu i nevladanje po Hristu predstavlja zapaljenje uma i srca čovečjeg – bolest od paklenog ognja i dima…“ (Azbuka Istine)

 

Gde su onda, u tom svetlu, papa i Katolička crkva?

Stav pape je jasan kroz vekove. Može se, otprilike, sažeti ovako: „Ja sam episkop Rima, naslednik vrhovnog apostola Petra. Zato hajdete za mnom i potčinite se meni jer ja predstavljam Boga na zemlji i imam ključeve raja. Ja sam pastir i vi ste moje stado, koje ja objedinjujem. Ako mene slušate i idete za mnom ja ću vas dovesti u raj, to vam lično obećavam!“

Ni jedan pravoslavni patrijarh ili episkop se do sada nije trudio da ostavi takav utisak, nije tako govorio, niti je verovao da je on namesnik Hristov na zemlji i da ekskluzivno poseduje nekakva vrhovna prava, pa čak i ključ od Rajskih Vrata, da može da otključava i zaključava Carstvo Nebesko kome hoće i kad hoće. Nama je Hristos rekao „Bez Mene ne možete činiti ništa!“ (Jn. 15, 5.) Zato hrišćani nisu toliko naivni. Papisti jesu. Mnogo ih je koji su lakomi, koji žele da uživaju, i to bez odgovornosti. Lakše im je ako breme odgovornosti neko drugi preuzme na svoja pleća, što papa rado nudi u zamenu za pokornost i sledovanje njemu.

Opet otac Justin kaže: „U Crkvi Hristovoj apostoli su apostoli Bogočovekom Gospodom Hristom. On je za njih sve i sva, On u njima sve i sva; sve što osećaju, misle, rade, sve je od Njega i radi Njega. Otkuda to? Otuda što je vaskrsli Bogočovek Gospod Hristos sav u njima, sav sa svima Svojim Bogočovečanskim silama i moćima, kakve zemaljski svet ne vide pre njih. Sveti Zlatoust blagovesti: Otkuda u svetih Apostola takvo bogatstvo, vlast i sila? Sve je to dala njima ona Spasiteljeva reč koju je Gospod njima rekao šaljući ih na propoved: – Evo ja sam s vama.“ (Mt. 28, 20.)

S druge strane, želja za posedovanjem apsolutne vlasti na zemlji, makar u jednom krugu sledbenika, makar na jednom parčencetu zemlje, takva arogancija i gordost, zarazne su još od pada zlih duhova. Satana je postao satana onog trenutka kada se pogordio. Učinivši prvi i najveći greh, on je po prirodi stvari postao otac sveg zla. Postao je gord, a gordost mu je na glavu stavila krunu vladara tame i smrti. Oci kažu: „Čoveku koga je ulovila gordost, samo Gospod može pomoći. Svako ljudsko sredstvo za spasavanje bilo bi mu nekorisno.“ A pojedinci u Pravoslavlju žure da spasavaju papu od njega samog!

Zbog toga sv. vladika Nikolaj (Velimirović), povodom konkordata s Vatikanom, piše Predsedniku kraljevske vlade Milanu Stojadinoviću: „Neka jeziva atmosfera okružava nas. Svak očekuje najgore… Instiktivno sav pravoslavni narod oseća i saznaje, da je Knez crne internacionale naš svagdašnji neprijatelj, istorijski neprijatelj. Uostalom i svi prosvećeni katolici užasavaju se vlasti koja se daje tom knezu u ovoj našoj slobodnoj zemlji. Zato vas i ovim putem i poslednji put, molim i preklinjem – skinite to čudovište s dnevnog reda, te sačuvajte zemlju od potresa. Sačuvajte svoju čast i povratite ugled u narodu. Sačuvajte i sebe od moralne i političke smrti.“

 

Prilično „tvrde“ reči jednog sveštenika. Da li možete imati problema sa pretpostavljenima?

Ovo što sam rekao oseća i zna svaki Pravoslavni vernik, samo što bi to isto on rekao na svoj način, ili pak, uz gorki osmeh – oćutao, kao što kaže prorok Amos: „Zato će obazrivi ćutati u ovo vreme, jer je zlo vreme.” (Amos 5, 13)

Ovo su stotine hiljada pravoslavnih sveštenika učili u Bogoslovijama i Pravoslavnim bogoslovskim fakultetima. Tako su meni predali, i kako sam primio tako predajem i drugima. Nisam autor ni Vere ni Crkve, pa shodno tome nemam pravo da menjam išta od onoga što su nam Oci predali.

Osim toga, imam blagoslov moje Crkve: svedočanstvo o svršenoj bogosloviji i ispitu zrelosti, kao i diplomu Bogoslovskog fakulteta SPC u Beogradu, a to je -pismena potvrda sa potpisom i pečatom da sam nešto od svoje Crkve naučio i zvaničan blagoslov da to isto tako mogu prenositi. Ne samo da mogu govoriti i pisati o tome, već da se to od mene i očekuje. Inače, zašto su me školovali? Od pamtiveka uloga sveštenika je upravo to: da propoveda, govori i prenosi istinitu Veru, onu koju Crkva uči i svedoči kroz svoje prepodobne i svete.

Zato i sv. Vasilije Veliki govori: „Ja sam se naučio iz primera onih mladića u Vavilonu, da kada nema nikoga da podržava stvar istinite vere, mi moramo da izvršimo našu dužnost sami. Oni su pevali himnu Bogu, bačeni usred ognjene peći, ne misleći o mnoštvu koje je odbacilo istinu, nego su bili zadovoljni da imaju jedan drugoga – iako ih je bilo samo trojica. Zato nas mnoštvo neprijatelja uopšte ne plaši, nego mi pokazujemo našu veru u pomoć Svetoga Duha i hrabro objavljujemo istinu. Inače, bilo bi potpuno bedno da se tako lako od ovih ljudi huli na Duha i ruši istinita Vera, dok se mi, imajući tako moćnog Pokrovitelja i Zaštitnika, snebivamo da branimo učenje koje je očuvano još od otačkih dana, u neprekinutom nizu do sada!” (Sv. Vasilije Veliki, O Svetom Duhu.)

 

Šta je onda uloga episkopa?

Njegova uloga, bolje reći služba, jer se od prvih vekova tako naziva (Apostolska pravila, koja uglavnom govore ο kliricima, govore o njihovoj službi, kao što i danas za sveštenika kažemo da je na službi, obavlja službu u nekom mestu), po Svetim Ocima jeste da nadgleda tri stvari:

  1. Stanje Vere u narodu
  2. Kako sveštenici propovedaju i narodu prenose Jevanđelsku Veru
  3. Kakav je odnos između vernih i sveštenika – da li služi na obostranu duhovnu korist i spasenje.

Sve ostalo, kao politika, ekonomija, menadžerstvo organizacije po svetskom modelu, i drugo, nije njegov posao, jer on za to nije ni školovan, treniran, niti kvalifikovan. Zbog toga u Crkvi i postoje razni odbori, saveti, tela, u koja se biraju stručni ljudi, hrišćani, kojima episkop predsedava, osiguravajući da je svrha svega toga i cilj u skladu sa našom Verom i nadom koja je Hristos. „Jer ovde nemamo grada koji će ostati, nego tražimo onaj koji će doći.“ (Jevr. 13, 14.)

Episkop je istaknuta ličnost i u izvesnim prilikama može biti prisiljen da se bavi politikom, ekonomijom i drugim stvarima. Ali, ako hoće da sačuva svoj identitet i integritet on to mora činiti s krajnjim smirenjem i uzdržanjem, jer se on danas suočava sa profesionalcima kojima je to jedini posao. Episkop može biti manje ili više upoznat s nekim predmetom, može biti vrlo obrazovan i inteligentan, pa čak i manje ili više u tome iskusan, ali još uvek samo kao i svaki drugi amater. Čin i položaj mu tu ništa ne pomažu. I ne samo da mu ne pomažu, nego ustvari predstavljaju neke od važnijih meta globalnog sistema koji je u svojoj suštini antihrišćanski. I iz dana u dan postaje sve više antihrišćanski, uz puno partnerstvo i poslovnu saradnju pape tzv. Katoličke crkve i njenih redova, od kojih su prvi jezuiti.

 

Na kraju, znači li to da mislite da ovaj susret nije bio koristan?

Ne znam. Gospod zna. Korist ne vidim. A Gospod je kadar čak i naše greške i grehove da okrene na našu korist, ukoliko mi verujemo Njemu i idemo za Njim, a ne za nekim drugim, poput pape i svetske globalističke politike i njenih raznih fraza i ideologija.

Možda su ovde prikladne reči sv. vladike Nikolaja, koji kaže da nije dobro „kada ljudi zamene Božji zakon svojim zakonom, Božju volju svojom voljom, i Božji razum svojim razumom…“ – onda imamo ovakve besmislene sastanke i susrete kojima ni oni koji ih čine ne znaju valjan razlog i svrhu. Ili, ne daj Bože, još gore: znaju, ali neće da kažu.

 


NAPOMENE:

[1] Prepodobnый Paisiй (Veličkovskiй) ( 1794) pišet o latinstve, čto ono otkololosь ot Cerkvi i „palo… v bezdnu ereseй i zabluždeniй… i ležit v nih bez vsяkoй nadeždы vosstaniя“. I niže: latinяne „ne sutь hristiane“. (Sočineniя o znamenii Čestnago i Životvorящago Kresta. Rk. BAN, 13. 1. 24, gl. 11, l. 39, 88 ob.)

[2] „Ne igraйte vašim spaseniem, ne igraйte! Inače budete večno plakatь. Zaйmitesь čteniem Novogo Zaveta i svяtыh otcov Pravoslavnoй Cerkvi (otnюdь ne Terezы, ne Franciskov i pročih zapadnыh sumasšedših, kotorыh ih eretičeskaя cerkovь vыdaet za svяtыh!), izučite v svяtыh otcah Pravoslavnoй Cerkvi, kak pravilьno ponimatь Pisanie, kakoe žitelьstvo, kakie mыsli i čuvstvovaniя priličestvuюt hristianinu.“ (O eresi i raskole, Pravoslavnoe čtenie, M, 1992, № 5-6, str. 5)

 


Izvor:
Srbin.info

Jedan komentar

  1. Milan Ristivojević

    E oče Srbo svaka Vam je zlatna!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *