Питање:
Поштовање… Не знам како бих почела ово све, јер јако опширно би било да идем у детаље… Овако…са три године сам изгубила оца, са 4 сам постала свесна да ми је мајка тешко болесна и да ће цео живот остати непокретна. Живела сам у тешком сиромаштву са бабом и стрицем који је пио јер је мама стално била по разним болницама. Са 11 смо се мама и ја одселиле код сестре и њеног мужа који нас је презирао. Са 20 год сам заволела човека који ме је оставио и због којег сам јако патила, била на ивици живота. Срушило ми се нешто о чему сам и будна сањала. Био ми је бег од стварности, једина светла тачка. Али веровала сам да ме Бог чува и да види све кроз шта пролазим. Да ће ме извући из депресије у коју сам упала. То ми је давало снагу. И рецимо да је било тако. 4 године након тога сам нашла посао који сам волела. Радила сам 5 година и боље се осећала. И онда је опет све низ брдо кренуло. Тамо сам упознала човека који је ожењен и заволела га више него себе. Посао сам изгубила. Усла сам у везу са њим. Он је у браку у којем није срећан, у уговореном нежељеном браку. Воли и он мене, знам. А ја саму себе правдам тиме да је и он несрећан. Свесна сам греха којем не могу да се одупрем. Тешко ми је јако. Опет сам пала у јаку депресију. Ал сад је горе него први пут. Сад имам 32 и свесна сам својих година и тога да ми време узалуд пролази. Молила сам се да ми бог покаже пут како да изађем из свега тога. Ништа. Сад полако губим веру, а тога се највише плашим. Нешто ме кочи да одем у цркву. Толико сам несреће доживела у животу, толико самоће и суза. Не могу више…бојим се да је то мој крст који ћу морати цео живот да носим, али ја то одбијам. Не могу да прихватим да ми је записана самоћа које се највише у животу пласим. Не могу да се отргнем од греха јер би то значило опет самоћу и празнину. Треба ми нешто што ће ми вратити и учврстити веру. Како то да нађем, како себи да помогнем јер знам да ме ово све дубље вуче на дно. Како да се вратим цркви, како да поново одем у њу, како да скинем кочнице које осећам у себи, како да се дигнем са дна? ? ?
Н.Н
Одговор:
Драга сестро, Лако је Теби дати савет, кад Ти знаш где си погрешила. Твоја прва љубав, за коју си веровала да ће бити и трајна, престала је нечијом неозбиљношћу или свесном кривицом. И онда кад си добила жељени посао, кад си могла стрпљиво чекати и бирати сада животног сапутника, са којим без препрека можеш везати свој будући живот, Ти си учинила оно најгоре: послушала си глас свога тела, везала се незаконито за мушкарца који Ти је могао пружити само плотску љубав. Али схвати, он је ожењен, можда има и децу, он се на венчању обавезао својој супрузи на верност и својој будућој деци, да ће им бити брижни отац. Онда си дошла Ти и, по принципу, туђе је слађе, он је занемарио своју породицу ради Тебе. Ти кажеш да је и он несрећан у своме браку, а не питаш се да ли и Ти имаш удела у томе. Да ли је његова несрећа у браку можда настала онда када си се Ти умешала у његов брак? Плаше Те Твоје 32 године? ! Па Ти си још увек довољно млада да можеш започети озбиљан живот у браку, са човеком слободним и који приличи Теби. Немој заиста дозволити да живот пролази поред Тебе. Ослободи се те недозвољене везе, која Те само још више може завести на странпутицу, до времена када тај човек схвати да он припада својој породици и Тебе једноставно одбаци као пролазну авантуру. Настој да нађеш посао, да се осамосталиш, тада ћеш много лакше моћи да изабереш човека са којим ћеш моћи живети и децу рађати. Да доживиш оно што сваку жену чини богоподобном, узвишено материнство. Смогни снаге да одеш у цркву, затражи од Твога свештеника да Ти омогући потпуну исповест, растерети се тегоба које су те снашле за тих десетак година, али онда ћеш остатак живота провести у радости породичног гнезда.
Од Бога укрепљење а од мене благослов и жељу да будеш срећна, са својим мужем и са својом децом. Твој ч. Душан
