Судбина Цигана

Питање:
Илија
Гледам Цигане на путу како просе, како су гладни, како немају ништа, како су неопрани и прљави, значи они су сиромашни па чак и више од тога. Да ли они одлазе у Царство Небеско као сиромашни иако на пример нису крштени? Која је судбина њихова и да ли су они људи пси или су стварно предодређени за Царство Небеско? Да ли су они људи другог реда јер мислим да данас нико о њима не води бригу? На улици сви беже од њих, добро да им понеко неки динар али када би требао кући да их позове на сендвич онда би сигурно побегао. А можда ни сами нисмо свесни да је и у њима нас премили, преблаги Господ Исус Христос и да га ми у њима видесмо а не помогосмо.
Илија


Одговор:
Драги Илија, Христос је рекао: „Ако неко напоји једнога од ових малих само чашом студене воде у име ученичко, заиста вам кажем, неће му плата пропасти”. (Мт. 10, 42.) А ап. Павле: „Старајмо се један о другоме у подстицању на љубав и добра дела.” (Јевр. 10, 24.) Ап. Петар: „Владајте се добро међу незнабошцима, да би… видевши ваша добра дела славили Бога у дан похођења.” (1. Петр. 2, 12.) Добро си приметио да ми, Хришћани, треба да чинимо добра дела и помажемо сиромашне и слабе. Ово је главно: да то чинимо „у име ученичко”, како каже Христос. (Прочитај целу 2. главу Саборне посланице св. ап. Јакова.) Треба да чинимо добра дела, али као ученици Христови, ради Бога и душе, а не тек тако, или зато да нас људи хвале. Добра дела, која се не чине у име ученичко, која се не чине зато да би прославили Бога, нису корисна за спасење јер, не чине ли тако и незнабошци? – пита Христос (Мт. 5, 47.) Значи, када чинимо милостињу, било материјалну (нахранити неког или помоћи му) или духовну (утешити неког, саслушати и саосећати) треба да поменемо Господа Бога и светитеље Његове, да имамо у виду наше место у Божијем плану. Многи људи избегавају да имају било какав контакт са просјацима, јер се боје да они случајно нису лопови, врачари, алкохоличари и т.д. Свакако, не значи да су сви они такви. Али, није свако сиромаштво, само по себи, у побожности и простодушности. Не спасава свако сиромаштво, болест и патња, као такво. Исто као што не спасава ни свако добро дело, само по себи, ако се чини без Бога и без љубави према Богу и ближњем. Не значи да сваки сиромах у свом срцу носи Господа. Многи од њих се баве гатањем и врачањем, крађом и другим разним лошим делима. Исто као што се и многи од оних који нису сиромашни баве непоштеним радњама. Сваки човек не носи у свом срцу Бога само зато што је сиромашан или само зато што чини неко добро дело. Христос нас зато упозорава: „Не дајте светиње псима, нити бацајте бисера својих пред свиње, да их не погазе ногама својим и окренувши се не растргну вас! ” (Мт. 7, 6.) Шта то значи? Значи да има људи који, као и пси, када им пружите руку могу да вас уједу, поцепају, растргну. Да има људи, сиромашних и богатих, који могу ваше добро и љубав према Богу и ближњем, погазити и укаљати, изгазити у блату земаљских ствари. Зато увек треба бити опрезан. Нама Хришћанима је такође, заповеђено и то: „Не судите да вам се не суди! ” (Мт. 7, 1.) И „не гледајте ко је ко… саслушајте и малог и великог, не бојте се никога, јер је суд Божији. А ствар која би вам била тешка, изнесите пред мене да је чујем” – говори Господ. (5. Мојс. 1, 17.) Како сада не судити о томе да ли је неко пас или свиња, или голуб, без обзира био он сиромах или богат? Тако, што би, пре свега, овде требало применити онај Христов савет: „Будите мудри као змије и безазлени као голубови” (Мт. 10, 16.) Учини добро дело у име Божије увек, кад год ти је то могуће. Али, буди опрезан да не пружиш руку ономе ко те може ујести, био он сиромах или не. Поздравља те, о. Срба

Comments are closed.