NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Ekumenizam » STUPIVŠI U EKUMENISTIČKI POKRET…

STUPIVŠI U EKUMENISTIČKI POKRET…

 

STUPIVŠI U EKUMENISTIČKI POKRET…
 

 
PRILOG B
 
„Donošenje odluke putem konsenzusa“
 
Ovo je obiman projekat u kojem se direktno glasanje „za“ i „protiv“ zamenjuje razmatranjem uz uvažavanje mišljenja različitih grupa i individua radi ostvarenja jedinstva i saglasnosti. Posebna uloga u konsenzusu se daje moderatoru koji vrši ispitivanje mišljenja i trudi se da ih pomiri. „Moderator treba da poseduje,“ da se izrazimo rečima dokumenta – „elastičnost“. U dokumentu se ističe da od sposobnosti moderatora u mnogome zavisi uspeh konsenzusa.
Međutim, ovaj konsenzus u okviru ekumenizma ostaje krajnje nepotpun, jer uzimanje u obzir manjine može biti ignorisano odlukom konsenzusa, ako mu se suprotstavi većina učesnika. Prelazak na princip konsenzusa treba da sakrije ili da ublaži protivrečnosti koje ostaju u radu SSC, koje se otkrivaju prilikom direktnog glasanja. Međutim, ovo je proceduralno pitanje koje ovom prilikom ne ulazi u plan našeg pregleda i mi ćemo se zadržati samo na nekim izjavama koje se ne slažu s pravoslavnom svešću.
 
Tačka 3. U ovoj tački je rečeno: „Može se tvrditi da je Crkva kao Hristovo Telo verna svojoj unutrašnjoj prirodi kad prebiva u traganju za umom Hristovim i u težnji ka slozi, koja se izražava rečima: „ugodno je Svetom Duhu i nama (Dap. 15, 28).
Ako se zajednice identifikuju s Crkvom onda bi trebalo reći: „Crkve, pošto su Tela Hristova“, ali pošto ovaj izraz protivreči rečima apostola i uopšte je apsurdan, ovde ne može biti reči o nekom neodređenom principu Crkve, jer princip može da bude ideja, a ne telo. Pravoslavna Crkva, poistovećujući sebe s Jednom Crkvom ne može da se složi s ovakvom formulacijom. Crkva je ontološki sjedinjena sa Hristom: On je njena Glava, a ovde je rečeno da je ona „verna svojoj unutrašnjoj prirodi kad prebiva u traganju za umom Hristovim“. Međutim um Hristov se može tražiti samo pod uslovom distanciranja od Hrista. Upravo Crkva, za razliku od individua, ima um Hristov.
Izaziva nedoumicu sledeća misao: „…u težnji ka slozi, koja se izražava rečima: „ugodno je Svetom Duhu i nama (Dap. 15, 29)“.
Apostolski sabor na kojem su izgovorene ove reči uopšte nije doveo do sporazuma dva principa prisajedinjenja pagana Crkvi koja su izražavali apostoli Petar i Pavle. Sabor je odbacio mišljenje apostola Petra da je za pagane nužno da privremeno poštuju starozavetnu atributiku, a zatim prelaze u Crkvu i prihvatio je učenje Pavla o tome da je ovakva atributika beskorisna za one koji primaju hrišćanstvo u kojem je Stari Zavet našao svoj završetak, otkrivanje i ispunjenje. Zato se Svetom Duhu izvolelo da utvrdi jedno i odseče drugo.
Vaseljenski Sabori koji su takođe koristili formulu „izvoli se Duhu Svetom i nama“ osuđivali su i odbacivali lažna učenja i upravo tako sačuvali unutrašnji sklad i jedinstvo Crkve.
 
U tački 6. je napisano: „U Prvoj Poslanici Korinćanima (12, 12-27) apostol Pavle govori o tome da su udovi tela potrebni jedni drugima. Punovredno telo koje funkcioniše, integriše sve sposobnosti i doprinos svih članova. Isto tako je i u Crkvi. Cilj SSC treba da bude stvaranje kompleksa procedura koje omogućavaju da se na najbolji način iskoriste istorija, iskustvo, veroučiteljsko nasleđe i duhovne tradicije svih Crkava-članica.“
Obratimo se tekstu poslanice apostola Pavla: „Telo je jedno, ali ima mnoge udove, a svi udovi su jednoga tijela, iako su mnogi.“
Ovde se govori o Crkvi kao o živom organizmu i ovo poređenje Jedne Crkve s jedinstvenim telom se odjednom prenosi na ekumenističku organizaciju SSC i izražava se nada da će kroz „stvaranje kompleksa procedura“ biti moguće „da se na najbolji način iskoriste sposobnosti, istorija, iskustvo, veroučiteljsko nasleđe i duhovne tradicije svih Crkava-članica“. Ako su Crkva i inoslavne konfesije analogni udovima istog tela to znači da ovaj dokument indirektno smatra Svetski Savet Crkava duhovnim organizmom koji treba da integriše i već integriše „sposobnosti i doprinos svih članova“. Ovakav organizam može biti super-crkva iako je SSC više puta negirala ovakve pretenzije. Međutim, u suprotnom slučaju bi ovo poređenje postalo neprijatna greška, a Specijalna Komisija koja je sačinila ovaj dokumenat je temeljno razmišljala o svakoj rečenici i filigranski je brusila.
 
U tački 7. se kaže: „Pravoslavni princip ikonomije pretpostavlja da su u ekumenističkom pokretu moguće promene i usavršavanja u skladu s izmenjenim okolnostima. Princip ikonomije se istorijski primenjivao pre svega na tajne, ali je potpuno opravdano da se primeni i na druga crkvena pitanja.“
Treba istaći da pravoslavni princip ikonomije ne ukida, ne usavršava i čak ne menja pravila, već samo privremeno ublažava dejstvo ovih pravila kad nije moguće da se ona ispune u svoj punoti pod određenim uslovima. Ali on nipošto ne uvodi nova pravila i ne ozakonjuje dozvoljenu minimalizaciju.
„Princip ikonomije se istorijski pre svega primenjivao na tajne,“ piše se dalje u dokumentu. Međutim, u stvari princip ikonomije se pre svega primenjivao na ustav i kanone. Ovde se oseća želja ekumenista da kroz pukotinu ekonomije dopru do pravoslavnih tajni i da izjave da se po principu ekonomije pitanje tajni istorijski menjalo.
Dalje se kaže: „Poštovati princip ikonomije znači biti otvoren za različite forme izraza vere i života, istovremeno čuvati vernost „veri, koja je jednom predata svetima“ (Jud. 1, 3).“
Princip ikonomije uopšte ne kaže da pravoslavci treba da budu otvoreni za uticaj jeresi u pitanjima vere i stila života. To je izmišljotina ekumenista, koja računa ne nepoznavanje pitanja iz oblasti crkvenog prava. Ikonomija je princip opstanka u ekstremnim uslovima putem privremenog odstupanja od punote ispunjenja kanonike i ustava, a nipošto ne bela zastava o kapitulaciji pred teozofskim svejedinstvom. Ikonomija nije instrument, kojim se mogu provaliti vrata hrama da bi se on pretvorio u klub.
Pored ovoga dokument govori o tome da u princip ikonomije ulazi obaveza da se čuva vernost „veri koja je jednom predata svetima“. Međutim, to je princip akrivije, koji ekumenisti više vole da prećute. Kao drugo, članovi SSC nemaju jedinstvenu „veru koja je jednom predata svetima“; ovde postoji konglomerat verovanja koji ekumenisti stilizuju koristeći raznovrsnost tradicija.
Dalje je rečeno: „Iskustvo svih tradicija, zastupljenih u SSC je dragoceno i treba da se koristi u svakodnevnom životu, delatnosti i programima Saveta tamo i onda kad to može biti neophodno“.
U stvari, ovo znači da pravoslavci ne treba da se zadovoljavaju samo zajedničkim molitvama i susretima u SSC, već da u svojim regionima posećuju sektaške zajednice batpista, pedesetnika itd. kako bi preuzeli njihovo iskustvo koje se u ovom dokumentu naziva „dragocenim“ i obogaćivali njim svoje Pravoslavlje. Da li pravoslavni narod treba da pozdravi ovakve međusobne posete bez obzira na to što se ispod ovakvih preporuka potpisuje niz pravoslavnih arhijereja? Mislimo da se sami ovi arhijereji neprijatno osećaju kad im se postavi ovakvo pitanje.
 
U 16. tački je napisano: „Jedan od najvažnijih ciljeva SSC se sastoji u tome da Crkve uče jedne od drugih…“
Kako može Crkva – „stub i utvrđenje istine“, koja ima Um Hristov da uči od jeretika? Složiti se s tim znači priznati da Crkva nema punotu znanja, već da treba da ih preuzima od sekti. Ljudi mogu da uče i treba. Za pravoslavne je učenje ocrkvljenje, posedovanje onog neiscrpnog bogatstva gnose koju poseduje Crkva a ne eklektitka-svaštažder.
Dalje propuštamo tačke koje se tiču proceduralnih pitanja.
 
U 30. tački se sadrže reči: „…proročanski glas SSC“, „…proročanska izjava u dokumentu SSC“; na drugom mestu se govorilo da zajednička molitva uključuje „proročansko služenje“. Za pravoslavace ovakva upotreba reči „proročanstvo“ predstavlja profanaciju. Ko prorokuje? Kakvim duhom.? To se asocira sa stanjem ekstatičara. Nailazeći na reč „proročanstvo“ u sličnom kontekstu i nehotice se sećamo Hrista Koji je upozoravao Svoje učenike da u poslednja vremena u svet neće doći proroci, već lažni proroci.
 
U 35. tački je napisano: „Važan novozavetni obraz Crkve kao Tela Hristovog skreće našu pažnju na raznolikost u jedinstvu. U životu SSC s njegovim osnovnim ciljem da pomogne jedinstvo svih hrišćana na sličan način treba poštovati raznolikosti i razlike“.
Ovde je obraz uzet iz Poslanice apostola Pavla naveden u pogrešnom smislu. Pod telom se ne podrazumeva Crkva, već SSC, koji zasad uzalud pokušava da integriše Crkve i sekte u jednu celinu.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *