NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Ekumenizam » STUPIVŠI U EKUMENISTIČKI POKRET…

STUPIVŠI U EKUMENISTIČKI POKRET…

 

STUPIVŠI U EKUMENISTIČKI POKRET…
 

 
PRILOG A
 
Koncepcija zajedničke molitve na susretima SSC
 
U uvodu, tačka I kaže se: „Molitva je središte naše hrišćanske identičnosti, kako u našim podeljenim zajednicama tako i u našem sabornom ekumenističkom pokretu.“
Ovde postoje dva međusobno suprotna procesa: što više čovek u molitvi bude identičan Crkvi tim manje će biti identičan amorfnom ekumenizmu; i nasuprot tome, što čovek u molitvi bude manje identičan Crkvi tim više će biti identičan svaštajedskom duhu ekumenizma. Ovde takođe figurira reč „podela“ koja za sluh pravoslavaca zvuči kao pristojan, ali ne pouzdan analog druge reči – „otpadanje“. U ovoj istoj tački je napisano: „Naša zajednička molitva je znak da imamo još ka čemu da težimo.“
Ovo „imamo ka čemu da težimo“ jeste interkomunalna praksa zajedničke evharistije i pogled na veroučenja Crkve kao na kulturno-istorijsku tradiciju.
 
Tačka 2. Ovde se pozivamo da razlikujemo „konfesionalnu zajedničku molitvu i međukonfesionalnu zajedničku molitvu“.
Šta se podrazumeva pod rečju „zajedničko“? Ako je to učestvovanje ili prisustvovanje članova SSC ono zbog svoje konfesionalnosti već ne može da bude zajedničko. Molitve upućene Majci Božijoj, takozvani Bogorodični koji se sadrže u svim službama i kanonima Pravoslavne Crkve nisu prihvatljivi za protestante (a da ne govorim o posebnim službama na praznike Majke Božije i svetih ugodnika). Molitva je sjedinjena s osećanjem strahopoštovanja; i ovde se kod protestanata rađa protest. Što se tiče „međukonfesionalne zajedničke molitve“ ona ne može biti zajednička, jer se u nju ne može smestiti konfesionalna svest prisutnih članova SSC premda je u prethodnoj tački bilo rečeno: „Mi možemo da se molimo zajedno kao individue i kao predstavnici svojih Crkava“. Ali predstavljati Crkvu ili zajednicu – znači predstavljati njen duh, učenje i mentalitet, a nipošto ne formalnu pripadnost zajednici.
Dalje je u 2. tački je napisano: „Termin „ekumenističko bogosluženje“ izazvao je mnoga pitanja i nedoumice u pogledu eklesiološkog karaktera ovakvog bogosluženja, eklesiološkog statusa SSC i stepena realno ostvarenog jedinstva. Zbog ovih razloga se izraz „ekumenističko bogosluženje“ neće primenjivati.“
Čudna stvar. Pitanja i nedoumice nije izazvalo učestvovanje u ekumenističkom „bogosluženju“ već termin, iako za pravoslavnu svest treba da bude neprihvatljiv ne samo termin, već pre svega sama pojava sličnih molitvenih službi. Ovaj termin samo jasnije nego što je poželjno osvetljava želju ekumenista da sačine zajedničku molitvu od fragmenata mozaika različitih konfesionalnih molitava, povezujući ih malterom „stvaralaštva“ savremenih ekumenista i da nazovu ovaj slovesni konglomerat ekumenističkim služenjem.
Komisija nije rešila da ukine pojavu koja izaziva zabrinutost i nedoumice, već da promeni naziv ostavivši sve na ranijim mestima, slikovito govoreći, zabranjeno je da se Zulu naziva crncem, već je pozvala da se naziva „predstavnikom afričke rase“.
 
Tačka 5. „Ekumenistički pokret poziva svoje učesnike na stanje poštovanja i smirenja u srcu. U srži našeg zajedništva nalazi se poštovanje prema predstavi drugih o sebi, ma koliko se ona razlikovala od naše. Mi ne želimo da sudimo jedni drugima. Ne želimo da pravimo prepreke na putu drugih. Stupamo u diskusiju o zajedničkoj molitvi u duhu velikodušnosti i međusobne brige.“
Šta znači pozivati učesnike ekumenističkog pokreta na „stanje poštovanja i smirenja njihovih srca“? Sveti oci su govorili da nije moguće voleti Boga bez mržnje prema grehu. Psalmopojac David piše: „…omrznuo sam greh kao mrskost, Tvoj (Božji) zakon sam zavoleo“. Jeres predstavlja greh uma i prema ovom pogubnom grehu ne možemo da se odnosimo s „poštovanjem“. Ako se govori o čoveku u zabludi Jevanđelje nas poziva ne samo da ga poštujemo, već i volimo kao obraz Božji iako je podobije Božije u njemu izopačeno. U mnogim protestantskim konfesijama i sektama čin odricanja od satane pre krštenja potpuno odsustvuje. Čak u ovakvoj, najkonzervativnijoj Anglikanskoj crkvi čin odricanja od satane s vidljivim ispoljavanjem ovog odricanja je ostavljen na volju onome ko se krsti: on može da odbije to da učini zbog uviđavnosti prema satani. Sledeće reči iz 5. tačke nas utvrđuju u misli da se radi o lažnim učenjima, a ne o konkretnim živim ljudima. Tamo je napisano: „U srži našeg zajedništva nalazi se poštovanje prema predstavi drugih o sebi, ma kako se ona razlikovala od naše“. Znači, moramo da poštujemo lažne predstave koje su očigledno neprihvatljive za nas, koje je Crkva odbacila i osudila, pa i anatemisala. Uzgred budi rečeno, u slovenskoj „Krmčiji“ reč anatema je prevedena kao „prokletstvo“ (biće pod kletvom). Mi ne možemo da poštujemo ono što je Crkva odbacila kao duhovni otrov. Ljubav prema bolesniku i poštovanje prema njegovoj bolesti su potpuno nespojivi. Bolest ne zahteva poštovanje već lečenje. Samo dobro se može poštovati. Ne možemo da poštujemo ikonoboračke poglede protestanata, to što oni negiraju monaštvo itd. To bi bila solidarnost s lažju, bon-ton, na žrtvu kojem bismo prineli istinu. Svaka laž je od đavola; poštovati je znači poštovati demona. Nudi nam se d stanemo u pozu dogmatskog indiferentizma, koji sam po sebi predstavlja odstupanje od Pravoslavlja u pravcu liberalizma i teozofije. Više od toga, laž, sjedinjena s istinom, postaje najopasniji oblik laži koji se krije pod maskom istinitosti. Ne nudi nam se da se ujedinimo na temelju istine, već na osnovu neke pragmatike: da žrtvujemo veru radi mira, zbog čega neće biti ni vere, ni mira, ni samog hrišćanstva. Zamislite Atanasija Velikog i Lutera, koji bi se rukovali i govorili: „Na kraju smo shvatili da imamo jednu veru, ali različite tradicije; dole fanatizam i nesuglasice, živeo mir!“ Ovo ćete smatrati karikaturom, ali isto nam nudi ekumenizam, samo što zasad svoju sliku ne slika bojama, već isprekidanim crtama.
Dalje je u 5. tački napisano: „… mi ne želimo da sudimo jedni drugima“.
Ne želimo da sudimo jedni drugima kao ličnostima nad kojima sud pripada Bogu, već sudimo lažnim učenjima.
Jedno od glavnih dela Vaseljenskih Sabora je bilo otkrivanje i osuđivanje jeresi, zaštita Crkve od lažnih učenja i utvrđivanje „jedinstva u istini“ uz pomoć dogmi. Da se ne bi osuđivala lažna učenja i da se istina ne bi odvajala od zabluda treba se odreći odluka Vaseljenskih Sabora i knjiga veronauke. Sveti oci su bili zraci Hristove ljubavi; međutim, oni su, pokazujući milosrđe i snishodljivost prema grešnicima ispoljavali netrpeljivost prema dogmatskoj laži. U liturgici koja je neodvojiva od bogoslovlja jeretici uopšte nisu nazvani „laskavim“ imenima. Zato, da ne bismo sudili jeresi treba da se odreknemo patristike i da reformišemo liturgiku.
Žele da nam sugerišu netačnu misao: kao da voleći čoveka treba da volimo i poštujemo njegove zablude; slikovito govoreći, voleći bolesnike treba da poštujemo kilu i štapiće Koha inače bolesnik može da se uvredi ili naljuti.
Voleći čoveka mi treba da mrzimo zlo kojem se čovek podvrgava čak i ako ovo zlo smatra dobrim.
Dalje je napisano: „… ne želimo da činimo prepreke na putevima drugih“. Nije jasno kakav „put drugih“ i kakve „prepreke“ ne treba da stvaramo na ovom putu. Na putu jeresi prepreka je svedočanstvo o Pravoslavlju. Znači, treba da unakazimo, skrešemo i prilagodimo protestantskom mentalitetu naše Pravoslavlje da ne bismo uvredili članove SSC.
Dalje je napisano: „Stupamo u diskusiju o zajedničkoj molitvi u duhu velikodušnosti i međusobnoj brizi.“
Pod velikodušnošću se obično podrazumeva snishođenje i ustupak, dobrovoljno davanje svog. Međutim, u religioznom smislu ovakva velikodušnost će se pretvoriti u nepopravljivi gubitak; izgubićemo svoje, a protestanti od toga ništa neće dobiti. Pravoslavlje ne sme da daruje one koji nisu uključeni u Pravoslavlje, već se nalaze u drugom duhovnom polju. Da bi se shvatilo Pravoslavlje ono se ne može primiti delimično, već u potpunosti. Ne može se biti delimično pravoslavan; čovek može da se uključi u Crkvu kao u živi organizam ili da ostane van njega – treće stanje ne postoji.
Međusobna briga od strane pravoslavnih treba da se sastoji u svedočanstvu o tome da je jedino spasenje – u Crkvi.
Tačka 6. „Hrišćani koji predstavljaju podeljene crkvene tradicije mole se zajedno zbog naše zajedničke vere u Svetu Trojicu i u Isusa Hrista kao Boga i Spasitelja, a takođe zbog naše zajedničke privrženosti traganju za hrišćanskim jedinstvom.“
Vera u Svetu Trojicu i u Isusa Hrista kao Spasitelja bez vere u Crkvu omogućava mnoštvo interpretacija i tumačenja zbog kojih obraz Hrista stiče različite crte. Većina drevnih i savremenih sekti je verovala i veruje u Svetu Trojicu i Hrista Bogočoveka; ali se dalje otkriva široko polje za raznovrsna, pa čak i suprotna mišljenja. Zabrana pravoslavne kanonike da se pravoslavci mole s jereticima uglavnom se tiče onih koji su verovali u Svetu Trojicu i Isusa Hrista, ali su dopustili i utvrdili u svom učenju izopačenja i deformacije koje se ne slažu sa Svetim Predanjem.
Molitva može da bude živa i delatna kad se obavlja u jedinstvenom polju blagodati. Zato zajednička molitva nije sredstvo za jedinstvo, već svedočanstvo o ostvarenju ovog jedinstva. Ovakva molitva ima svoj završetak u zajedničkoj Evharistiji. Zajednička molitva van Crkve je imitacija jedinstva koje u stvari ne postoji. Dalje je napisano: „Naša zajednička molitva je poziv i nada. Ona je upućena Bogu i omogućava nam da čujemoBoga Koji nam se obraća.“
Nadu u šta izražava molitva? Za ekumenistički mentalitet je to sigurnost u to da je do podele (za pravoslavnih otpadanja) došlo i da ona traje zbog nesporazuma, i zato se ekumenistički rad sastoji u svesti o unutrašnjem jedinstvu i njegovom formiranju kao spoljašnjeg vidljivog jedinstva. Po mišljenju ekumenista ovakva molitva „nam omogućava da čujemo Boga Koji nam se obraća“.
Zajednička molitva je do sada omogućavala protestantima da na svoj način čuju Boga, tačnije, da se potrude da pravoslavci postanu protestanti.
Dalje: „Nastupilo je vreme da se molimo za jedinstvo vatreno i zajedno, da svedočimo jedni drugima i primimo Božji dar pomirenja.“
Nije jasno zbog čega u XIX veku nije nastupilo to vreme, a u HH je nastupilo? Ako je ova realija dobro, sva istorija treba da bude ovakvo vreme. Zar su sveci kao što su apostol Jovan Bogoslov, svetitelj Nikolaj i Maksim Ispovednik imali manje ljubavi prema ljudima nego savremeni ekumenisti? Ako je tako, onda su oni svetiji i treba da se molimo ocima ekumenizma, a ne svecima drevne Crkve koji su nam zabranjivali zajednička moljenja s jereticima.
Nisu nam jasne reči „…primiti Božji dar pomirenja“. Ispada da zlo nisu jeretičke zablude, već odlučivanje jeresi od Crkve. Ekumenisti ovo tragično otpadanje smatraju za praznu svađu, neprijateljstvo do kojeg je došlo zbog greha gordosti, a sad treba da se okupimo, da se osmehnemo jedni drugima i pomirimo. Ovde se sadrži nema aluzija na to da su anateme jeretika (nove jeresi su varijante starih) – delo đavola, a da je pomirenje i ujedinjenje Pravoslavlja s jeresju dar Božji. Samo pomirenje protestantski ekumenisti shvataju kao sporazum: Komisija se potrudila da stvori zajedničku deklaraciju, potpisala se, obrisala je znoj sa čela i mir je ostvaren. A pravoslavci pomirenje shvataju kao povratak Crkvi. U ovom slučaju, da se jeretici ne bi šokirali ponudom da odbace zabludu i vrate se u Crkvu prihvaćena je rastegljivu reč „pomirenje“ s očigledno protestantskon nijansom koja figurira u ovom dokumentu.
Dalje je napisano: „Kad se molimo zajedno, mi jedni druge darujemo i dobijamo darove od drugih.“ Dozvolite da upitamo ekumeniste pred licem pravoslavne pastve: kakve „darove“ su oni dobili od jeretika za vreme zajedničke molitve (razume se, ne govorimo o materijalnim, već o duhovnim „darovima“) i kako oni misle da daruju ovim „darovima“ svoju pravoslavnu pastvu?
Dalje: „I ako se dotaknemo same suštine, mi predajemo sebe Bogu u svoj našoj grehovnosti, a kao odgovor Bog nudi da nas isceli, nauči i da rukovodi nama.“
Za kakvu grehovnost se mole ekumenisti – za svoju ličnu? Ne.
Zbog „grehovnosti“ podela, diferencijacija istine i laži. Oni nam nameću svetogrdnu molitvenu postavku, tačnije da smo mi i naši oci krivi zbog toga što smo sačuvali čisto Pravoslavlje, a nismo poželeli da stvorimo pseudohrišćanski panteon na kojem bi sve konfesije, jeresi i sekte mirno živele zajedno s Crkvom pod istim krovom. Reči: „… a kao odgovor Bog nudi“ imaju očigledno protestantsku notu i za mrske su pravoslavnom mentalitetu. Kome od naših pravoslavnih ekumenista se Bog javio s ovakvim predlogom ili je on sopstvene namere i želje interpretirao kao glas Božji. Ko sme da govori u ime Boga? – Novi prorok, medijum nepoznatih sila ili ekumenistička gatara? Ispostavlja se da treba da kažemo: grešni smo zbog toga što smo odbacili jeresi, i kao odgovor Bog „nudi da isceli (razume se greške Crkve), nauči (po programu i receptima ekumenistima) i rukovodi nama (verovatno na zajedničkim okupljanjima)“.
Dalje: „Pošto je naše jedinstvo istovremeno i dar i prizvanje, to je i naša realnost i naša nada, naša zajednička molitva treba da se održi u situaciji rizika“.
Reč „dar“ treba da označava da se ekumenisti nalaze pod direktnim uticajem Boga, Koji im je dao dar da uvide da je podela zabluda, a jedinstvo najviši cilj. U stvari, ono što oni nazivaju „darom“ jeste stanje duhovne srozanosti i dogmatskog indiferentizma; to je religijsko slepilo, u kojem nestaju sve razlike, kao da se brišu boje i obrisi, i predmeti kao u mraku liče jedni na druge.
Reč „prizvanje“ je takođe veoma dvosmislena: ko je prizvao, na koji način, preko koga, preko protestantskih radikala? U kakvim molitvenim domovima ili klubovima se začuo ovaj glas „priziva“. Još veći oprez izazivaju reči: „…to je naša realnost i naša nada“. Očigledno je da se pod realnošću podrazumeva vera ekumenističke elite u postojanje nekog unutrašnjeg nepodeljenog hrišćanstva i „nada“ na to da će unutrašnje dogmatsko jedinstvo takođe poprimiti formu spoljašnjeg jedinstva, prihvatljivog za sve učesnike SSC. Potreban je napet i filigranski rad ekumenističkih komisija na ovim dvosmislenim i uslovnim formama vidljivog jedinstva.
Dalje je napisano: „Iskustvo zajedničke molitve nije uvek lak posao, a i ne treba da bude takav, zato što se zajedno približavamo Bogu pre nego što smo se u potpunosti pomirili.“
Dakle, kroz zajedničku molitvu se ostvaruje približavanje Bogu uz dogmatske razlike. Reči „pre nego što smo se u potpunosti pomirili“ govore nam o tome da se ne radi o ljudima koji se nisu lično svađali među sobom, već o zajednicama i Crkvi, o Crkvi i jeretičkim zajednicama koje navodno predstavljaju učesnici zajedničke molitve. Kako Crkva kroz opštenje s jereticima može da se približi Bogu? Zar ona nije u Bogu? Ako se radi o delegatima različite konfesionalne pripadnosti, kojima malo odgovara reč „pomirili se“ ili „nisu se pomirili“, zar se pravoslavci ne približavaju Bogu kroz Crkvu, čija je Glava Hristos, već kroz molitvu s jereticima, odnosno dobijajući neke nama nepoznate i neshvatljive „darove“ od jeretika? Pod potpunim pomirenjem se podrazumeva da ekumenisti ne shvataju povratak pravoslavlju, već neki zaključni dokument kojim bi se trijumfalno proglasilo da su konfesije istinite i blagodatne, a da se podela dogodila zbog međusobnog nerazumevanja usled različitosti kultura, koja se odražava u regionalnim i nacionalnim tradicijama, kao i zbog nesavršenstva ili nepodudarnosti teoloških jezika s njihovom razvodnjenom terminologijom. U Crkvi postoji praznik koji se naziva Pobeda Pravoslavlja. Ekumenisti bi potpisavši ovaj dokument ustanovili novi praznik: „Pobeda nad fanatizmom i Trijumf Jedinstva“ što označava – svi dogmati i kanoni nisu obavezni, to je samo tradicija, živeo Čovek s velikim „Č“.
 
Potpuno pomirenje je moguće samo na dve osnove:
1) povratak punoti dogmi i kanonike, koji su se sačuvali u Pravoslavnoj Crkvi, što je neprihvatljivo za protestante;
2) ignorisanje kanona i dogmi kao istorijske nadgradnje, naslaga na jevanđeljsko učenje, što je nemoguće za pravoslavne.
 
Znači, ostaje treći kompromisni zaključak: doći do dogmatskog minimalizma, zajednički stvoriti Liliputanca veroispovedanja, a ostale dogme, kanoni i obrasci ispovedanja vere treba da budu proglašeni proizvodom za unutrašnju upotrebu, koji nemaju veze s pitanjem o jedinstvu.
 
U 8. tački se ističe da „pravoslavni hrišćani treba da poštuju kanone, koji se mogu interpretirati kao zabrana slične molitve, iako jednodušnosti ovakvog tumačenja kanona danas nema“.
U toku čitavog svog istorijskog postojanja Pravoslavna Crkva se rukovodila ovim kanonima, ne sumnjajući u njihov direktan i očigledan smisao, zato je sofistička interpretacija kanona radi opravdanja prakse zajedničkih molitava koja je u suprotnosti s njima reformacija u oblasti kanonike, odnosno izmena samog Pravoslavlja.
 
U 9. tački se izražava nada da će potpuno jedinstvo pravoslavaca i jeretika, ili tačnije postpravoslavnih i jeretika „na kraju krajeva naći svoj odraz u zajedničkoj trpezi Tajne Večere“.
Podsetićemo da za mnoge protestanske zajednice „trpeza Tajne Večere“ nije tajna, već samo sećanje na jevanđeljski događaj.
Dalje ide pozivanje na reči Hrista: „Ako, dakle, prineseš dar svoj žrtveniku, i ondje se sjetiš da brat tvoj ima nešto protiv tebe, ostavi ondje dar svoj pred žrtvenikom, i idi te se najprije pomiri sa bratom svojim, pa onda dođi i prinesi dar svoj“ (Mt. 5, 23-24).
Smatramo da treba da oprostimo uvrede konkretnim ljudima i da sa svoje strane molimo za oproštaj ljude kojima smo učinili nepravdu i naneli uvredu. U interpretaciji ekumenista ovo jevanđeljsko mesto zvuči drugačije: pre nego što se pričesti pravoslavni hrišćanin treba da ode u baptistički dom da ispovedi „greh“ Crkve zbog toga što je smatrala da su baptisti otpali od istine i u svoj zato što je verovao Crkvi i nije se borio protiv ovakve „nepravedne podele“. Zatim treba da ode u katolički hram i da izjavi da su Pravoslavlje i katolicizam jedno isto, a njihove podele su posledica gordosti jerarha i da zamoli za oproštaj, jer se do sada nalazio u inerciji istorijskog negiranja vere svoje sabraće. Zatim treba da obiđe sve sekte smireno moleći za oproštaj zbog „fanatizma podele“ i tek tada, uverivši se da je pomiren sa svojom inovernom braćom, koje je Pravoslavlje mnogo vređalo, da se vrati u svoj hram i tamo primi Pričešće. Uostalom, to ne mora da učini samo na pravoslanoj liturgiji, već može i na katoličkoj misi ili na dan sećanja na Tajnu Večeru na sabranju baptista. Jer posle ovakvog pomirenja vera u jedinu istinu Pravoslavlja sama po sebi otpada.
U 10. tački se potvrđuje da „Međukonfesionalna molitva na susretima SSC nije bogosluženje crkvene zajednice.“ Razume se, to je eklektička molitva sastavljena od različitih delova, nešto kao ekumenistički esperanto. Ovde treba „…koristiti jezik, simbole, obraze i obrede tako da ne dođe do bogoslovske, eklesiološke ili duhovne netaktičnosti“.
Pravoslavne dogme, simboli i metariforični obrazi neprihvatljivi za protestantizam ili makar za neke od njegovih zajednica, proglašavaju se „eklesiološkom ili duhovnom netaktičnošću“, dakle, sama međukonfesionalna ekumenistička molitva treba da se sastoji od trivijalnih teza o tome da je pomirenje dobro, a podela je loša, dakle, svi treba da priznaju podelu kao greh: protestanti treba da prinose pokajanje za Lutera i Kalvina, a pravoslavci za oce Vaseljenskih Sabora. Ovakva zajednička molitva koja u cilju izbegavanja netaktičnosti od strane Crkve i protestantskih zajednica, kao i takozvanih prehalkidonskih crkava, zahteva odricanje od svog predstavlja sabranje prosjaka, asocijaciju skitnica koje su izgubile svoju domovinu.
Dalje je napisano da u ovakvoj molitvi „… sve tradicije mogu da učestvuju čiste savesti, čuvajući svoju bogoslovsku i duhovnu celovitost.“
Dakle, pravoslavni članovi Komisije su potpisali da je Crkva tradicija, ne živi duhovni organizam, već suma istorijski nastalih običaja. Zanimljivo je da li mogu da interpretiraju Simvol vere kao „verujem u tradiciju“ umesto „verujem u Crkvu“: Ovde već ekumenistički bon-ton treba da stupi u protivrečnost s pravoslavnom savešću. Međutim, u ovom dokumentu se sadrži suprotna misao, tačnije, da ovakva formulacija pitanja omogućava učestvovanje u zajedničkoj molitvi „čiste savesti“ (bez opterećenja sumnjama o kršenju kanona), „…čuvajući svoju bogoslovsku i duhovnu celovitost“. Ali ova „celovitost“ je ostavljena van granica ekumenističke molitve kako bi se izbegla „duhovna netaktičnost“ u odnosu na druge učesnike međukonfesionalne manifestacije. Znači, dozvoljava se da se „bogoslovska i duhovna celovitost“ napušta i ponovo prihvata, u zavisnosti od okolnosti.
 
U 11. tački je napisano: „Zajednička molitva na ekumenističkim manifestacijama, posebno u onim slučajevima kad se spajaju elementi različitih tradicija predstavlja izvor radosti i nadahnuća za mnoge. Međutim, istovremeno su to i problemi. Delimično su povezani s nenaviknutošću, nužnošću prilagođavanja drugom ustrojstvu bogosluženja, i čak drugom „duhovnom etnosu“.
Ovde je ignorisano glavno pravilo: sadržaj rađa formu. Eklektička molitva će biti lišena dubine i celovitosti. „Elementi različitih tradicija“ su fragmenti različitih duševnih polja od kojih neki veštački žele da stvore nešto zajedničko. Ovaj unutrašnji disonans i nepodudarnost slovesnih konsturkcija treba da osećaju svi učesnici u ovakvim mrtvorođenim molitvama. Ekumenisti ovu činjenicu objašnjavaju kao problem vezan za „nenaviknutost, nužnost prilagođavanja drugom ustrojstvu bogosluženja i čak drugom „duhovnom etnosu“. Oni smatraju da je potrebno vreme da bi nenaviknutost na ovakve molitvene tekstove prešla u naviku i slikovito govoreći, kamenje će postati glatko i prilagoditi se jedno drugom usled trenja.
 
U 12. tački je napisano: „Kad se okupljamo na zajedničku molitvu mi svedočimo o našoj zajedničkoj veri u Boga i našem uzdanju u Njega. Tada je Hristos sam među nama, pošto je obećao da će biti među „dvojicom ili trojicom koji se okupe“ u Ime Njegovo (Mt. 18, 19).“ Na nesreću, među nama nema upravo zajedničke vere i zato su Crkva i zajednice podeljeni. Dogmatska razlika menja predstavu o Bogu. Lažna dogma je lažno znanje o Bogu. Jeres je oblik intelektualnog „astigmatizma“, koji izopačuje i pomera s jednog mesta na drugo duhovne predmete. Ovde je prisutan lažni postulat koji rađa lažnu nadu i krije tragičnu realnost. Zamišljajući i shvatajući Hrista različito mi na različite načine u duši interpretiramo Njegovo Ime, Koje se iz Imena pretvara u imena s neadekvatnim sadržajem. Samo pripadajući Crkvi koja čuva tajnu Hristovog Imena možemo da se okupljamo na molitvu u Njegovo Ime i Hristos će kroz Svoju blagodat biti među nama.
 
U 13. tački ekumenisti priznaju da „među bogoslovljem i molitvom postoji duboka unutrašnja veza“, da „se učenje Crkve izražava u njenom bogoslužbenom životu“. Međutim, umesto da priznaju nemogućnost zajedničke ekumenističke ili kako su oni počeli to da nazivaju, međukonfesionalne molitve ekumenisti svode ovu ontološku razliku između Crkve i zajednica na nastajanje problema (za ekumeniste neprijatni problemi) koji međutim, „nisu nepremostivi“ (14. tačka).
U principu, oni izražavaju nadu da će naći slovesne sofizme da bi se „okupljeni molili zajedno revnosno i ne narušavajući svoju celovitost“.
 
U 15. tački se ponavlja misao da se „zajednička molitva u ekumenističkoj sredini priprema na osnovu spajanja tradicija“.
Tradicija je izraz veroispovesti. Greške i zablude u veroispovesti se najneposrednije ogledaju u tradiciji i fiksiraju u njoj. Zato je spoj tradicija ista ona mešavina istinitog i lažnog – još jedan put ka gubitku crkvenosti.
U ovoj tački se nudi da se termin „ekumenistička molitva“ zameni drugim – „međukonfesionalna zajednička molitva“. Ali, suština se usled toga ne menja, kao što se usled promene prezimena u ličnoj karti ne menja sam čovek.
Dalje je napisano: „Konfesionalna zajednička molitva je molitva konfesije, zajednice ili denominacije u okviru konfesije. Ona poseduje određenu crkvenu identičnost.“
Navodeći primere ovakve molitve dokument zajedno s „obredom isceljenja“ u Ujedinjenoj Crkvi Kanade navodi pravoslavno jutrenje. To je ili greška ili svesna zabluda. Na pravoslavnom jutrenju se čitaju specijalni kanoni svecima, koje Crkva pominje tog dana. Osim toga, u svakom kanonu se sadrži molitveno obraćanje Majci Božijoj. Za većinu protestantskih denominacija i sekti molitveno poklonjenje svecima i njihovo pozivanje u pomoć interpretira se kao ostatak paganstva u hrišćanstvu. Kako pravoslavno jutrenje može da postane zajednička molitva? Pre će biti da će od strane protestantske većine ona postati predmet osude i grdnje.
Dalje, dokument se zadržava na međukonfesionalnoj zajedničkoj molitvi. „Ona se,“ govoreći rečima dokumenta, „obično priprema za jednu crkvenu tradiciju ili za jednu Crkvu. Ona može da sadrži fragmente zajedničke za niz Crkava,… ali to nije utvrđeno bogosluženje bilo koje konfesije. Ona nema crkveni status; obično je izrađuje komitet koji se specijalno organizuje s ovim ciljem“. U principu ova molitva je sašivena od parčića isečenih od odeće svake konfesije. Osovina ove molitve je bogoslovski minimalizam; princip – ne izražavati svoju veru, jer drugi veruju drugačije, već se zadovoljavati molitvenim parolama. Molitva je odraz jedinstvenog poriva duša objedinjenih jedinstvenom verom upućenom Bogu. U pravoslavnoj molitvi se odražava mističko iskustvo Crkve. Kod ekumenista nema ničeg sličnog: pravoslavcima se nudi da uče da se mole na drugom jeziku, koji se doživljava kao informativno-novinarski stil. Ona je sagrađena na principu: „stoj, ne mrdaj, mirno“, da pokretom ruke ne bi zakačio suseda koji stoji do tebe; „zaboravi na svoju konfesiju i nauči da govoriš s Bogom, tačnije, uči se da kriješ svoje misli po ekumenističkom šablonu.“
Dalje se u dokumentu kaže da konfesionalna molitva „…nema crkveni status; obično je izrađuje komitet koji se specijalno organizuje s ovim ciljem“.
Zanimljivo je kakve himnografske darove poseduje ovaj komitet koji govori molitve po narudžbini? Zar uverenošću da je blagodat sišla na njega i da on sastavlja molitve pod uticajem Duha Svetog? Ili pak molitvu smatra ekumenističkim programom koji učesnici molitve čitaju kao meditaciju?
 
Dalje u 16. tački ekumenisti ističu da „…razlikovanje nekih konfesionalnih bogoslužbenih tradicija postaje sve teže . Ova realnost koja delimično proističe iz liturgijske obnove, koja istovremeno dotiče mnoge tradicije, može se samo pozdraviti.“
Ekumenisti pozdravljaju liturgijske reforme usmerene na nivelisanje tradicija. Ove reforme su svojevremeno pokušavali da sprovedu obnovljenci čime su izazvali negodovanje naroda. Ovde čujemo indirektan poziv Pravoslavnoj Crkvi, tačnije poziv da sledi primer sektaškog relativizma i sprovede bogoslužbene reforme kako bu se uključila u ovaj ekumenistički pozdrav.
Dalje, u tački 16. pozivaju se svi učesnici SSC, uključujući i pravoslavne da upražljavaju zajedničke molitve ne samo u SSC, već i u svojim regionima. Ovakva regionalna molitvena sabranja uz učestvovanje Crkve i različitih konfesija smatraju se za „važan znak ekumenističkog progresa“ odnosno pravoslavci treba da posećuju sektaška sabranja, a sektaši da idu da se mole u pravoslavne hramove ili čak da se okupljaju na molitvu na nekom neutralnom mestu.
Zatim je u ovoj tački u vrlo maglovitoj i uvijenoj formi bilo reči o odobravanju „međusobnih uticaja“ što označava odobravanje, podrivanje i nivelisanje profesionalnih granica. Karakteristično je to što ekumenisti pravoslavne veroispovesti u poslednje vreme izjavljuju da nije moguće definisati granice Crkve, očigledno pripremajući pravoslavce za prihvatanje ekumenističke eklesiologije.
 
U 17. tački se pominju „…darovi koje razmenjuju Crkve-članice (za vreme zajedničke molitve)“. Zanimljivo je kakvu oskudnost Crkve nadomeštaju ovi „duhovni darovi“ jeretika. Kakvu nepotpunost i manjkavost pravoslavni učesnici molitve misle da prevladaju kroz pozajmice od zajednica otpalih od istine; kakvu novu blagodat dobijaju pravoslavni jerarsi koji prisustvuju zajedničkim konfesionalnim molitvama, koje predvode žene-sveštenice? Da li oni dovoze ove darove s ekumenističkih kongresa svojoj pravoslavnoj pastvi ili ih stidljivo prećutkuju? Jedini dar koji se dobija na ovim sabranjima jeste dvojno „državljanstvo“, dve registracije: jedna u Pravoslavnoj Crkvi, a druga u teozofskom ekumenističkom panteonu.
 
U 19. tački je rečeno da „Konfesionalna zajednička molitva potiče od žive prakse bogosluženja pojedine tradicije u okviru zajednice SSC. Po pravilu, nju treba da planira individua ili grupa, koja pripada datoj tradiciji, koja će temeljno razmišljati o tome kako da u okvirima ekumenističkog konteksta na najbolji način predstavi samobitnost svog bogosluženja“.
Živa praksa pravoslavnog bogosluženja uključuje sva svojstva, sve aspekte, svu atributiku Pravoslavlja. Ekumenistički bon-ton koji je postao pravilo zahteva odricanje od svih osobenosti Pravoslavlja koje su odražene u molitvi. Zato pravoslavne molitve treba da budu preinačene, isečene i unakažene kako bi se smestile u uske okvire ekumenističkih tekstova, odnosno za pravoslavce ove konfesionalne molitve u suštini prestaju da budu pravoslavne. Po izjavi ekumenista, ovakvu molitvu „treba da planira individua ili grupa koja pripada datoj tradiciji“, odnosno, to će biti izmišljena, po rečima dokumenta „temeljno smišljena“ molitva koja ne odgovara nijednom liturgijskom tekstu bogosluženja već predstavlja samo plitku i vulgarnu imitaciju.
U ovoj tački se sadrži upozorenje sastavljačima i planerima zajedničke molitve koji „treba da budu vrlo osetljivi prema onim elementima svoje tradicije koji mogu da dovedu prisutne u otežavajuću situaciju, odnosno treba naći uopštene i mile reči koje bi zbog svoje neodređenosti i banalnosti bile prihvatljive za sve.
 
U 22. tački se kaže: „Međukonfesionalna zajednička molitva u ekumenističkom kontekstu je mogućnost da se izrazi ono što posedujemo zajednički i da se radujemo zato što je „ono što nas spaja jače od onoga što nas razdvaja“. Možemo da osetimo raznovrsnost kulturnih formi u kojima hrišćanska vera nalazi svoj izraz. Međutim, međukonfesionalna zajednička molitva treba da bude organizovana tako da se izbegne direktno ili indirektno izražena predrasuda u odnosu na bogoslovska pitanja u pogledu kojih su Crkve još uvek podeljene“.
Šta znači „…ova mogućnost da se izrazi ono što posedujemo zajedno“ i radovati se tome što je „ono što nas spaja jače od onoga što nas razdvaja“? Šta posedujemo zajednički – zajedničku veru? Ali do podele je došlo upravo zbog pitanja ispovedanja vere – najsuštinskijih i ontoloških. Ono što su jeretici sačuvali od drevne Crkve uopšte nije zajednička baza već deformisani ostaci, tačnije tragovi nekadašnjeg jedinstva. Nudi nam se da se radujemo tome što je ono što nas „spaja jače nego što nas razdvaja“. Ovde se ignoriše činjenica da nas prividno podudaranje delova veroispovesti i liturgijske atributike uopšte ne spaja. Nas može da spoji samo živi organizam Crkve. Čak i u onome što nam izgleda zajedničko prisustvuju mnoge razlike koje će se otkrivati pred nama. Ono što se nalazi unutar Crkve ne može da bude zajedničko i spojeno s onim što je van Crkve – to su dva obraza bitija: blagodatno i bezblagodatno.
Svaka konfesija ima svoj teološki rakurs i rakurs gledanja na svet. Svaka na svoj način čita Sveto Pismo. Nas deli sam pojam „Crkva“. Ekumenisti uprkos Simvolu vere govore o množini crkava. Mi imamo različite poglede na iste predmete; različite liturgijske i mističke doživljaje. Bićemo podeljeni dok nas Duh Sveti ne sjedini u živom Telu Crkve i to neće biti pomirenje već povratak.
Hristos se može spoznati samo u Duhu Svetom; zato su jeresi izgubile realnog Hrista, a bave se svojim predstavama o Hristu, koje se ne podudaraju ni s Crkvom ni međusobno.
Dalje je istaknuto: „…raznovrsnost kulturnih formi u kojima hrišćanska vera nalazi svoj izraz.“
Dakle, ekumenisti svode razliku veroispovesti na raznovrsnost kulturnih formi (čak ne kultnih, već kulturnih) kroz koje navodno nalazi svoj izraz jedinstvena hrišćanska vera. Svoditi Crkvu i različite konfesije na raznovrsnost kultura je već teozofska pozicija i to radikalno teozofska.
Šta znači poziv „izbegavati (u tekstu međukonfesionalne molitve) direktno ili indirektno izražene predrasude u odnosu na ona bogoslovska pitanja u pogledu kojih su Crkve još uvek podeljene“?
Znači, ispovedanje dogmi, s kojima se jeretici ne slažu, ekumenisti su nazvali „predrasudama“. Zato pravoslavni hrišćanin, koji izražava svoju veru na ekumenističkim skupovima izgleda kao iskompleksirani čovek s idejama punim predrasuda, opsednut konfesionalnom gordošću, ograničen uskošću i tromošću svesti, koji se odlikuje nedostatkom ljubavi.
 
U 23. tački se kaže: „Razmišljajući o tome kako primeniti činoposledovanje u konkretnom ekumenističkom kontekstu članovi komiteta treba da iskoriste elemente koji su već „ekumenistički isprobani“ odnosno koje su koristili i koji su bili prihvaćeni“.
Čini nam se da umesto „isprobani“ treba da stoji reč „adaptirani“ jer ovakve molitve nisu toliko eklesiološka koliko psihološka pojava. Kako su bile prihvaćene: od strane Crkve, komisije ili učesnika u ovakvim molitvama? Međutim, ličnosti koje učestvuju na ekumenističkim manifestacijama nisu Crkva; i ono što su prihvatili konfesionalno indiferentni ljudi nije zbog toga postalo prihvatljivo za Crkvu.
 
U tačkama 24-25. se ponavlja želja da se prilikom sačinjavanja zajedničke molitve ima na umu „odgovoran pristup delikatnim pitanjima“; dalje se objašnjava: „…koja mogu da izazovu teškoće ili uvredu nekih učesnika“. Ovde se predlaže da se molitva struže i pegla dok od nje ne ostane komplet retorskih fraza bez sadržaja, koje ništa ne izražavaju, osim želje za maglovitim jedinstvom i zbog toga nikoga ne mogu da uvrede ili ražaloste.
 
U 27-28. tački sadrži se veoma važno pitanje o korišćenju simbola i simboličnih dejstava. Treba odmah reći da simbol i simbolična dejstva ne mogu biti adekvatno preneti kroz slovesne pojmove i formulacije. Simbol pomaže čoveku da dođe u dodir s tajnom, s duhovnom realijom koja leži van granica senzorskih osećanja i logičkih pojmova. Kroz simbol čovek u molitvi opšti s Simbolizovanim. Jezik simbola je pre svega jezik mističkih doživljaja. Kod hrišćana se mogu naći neki simboli, koji naizgled liče na one koji su se koristili u paganskim realijama i misterijama, ali su u hrišćanstvu dobili nov dubok sadržaj. Simbol ne nosi u sebi samo informaciju koja je dublja od reči, on ima veoma važno komunikativno značenje: to je istovremeno alegorija i veza. U svakoj konfesiji simbol menja oblik, prolazeći kroz bogoslovsku i liturgijsku prizmu ove konfesije. Ovde egezegeza nije dovoljna; ovde je potrebno prosvećenje i život duše u zajedničkom polju Crkve.
Treba imati na umu da simbol i simbolično dejstvo nisu metafora već ontološka i psihološka veza između vidljivog i nevidljivog. Gnostički potencijal i komunikativne sposobnosti simbola otkrivaju se samo u polju crkvenog života pod uticajem blagodati. Van Crkve interpretacija simbola može da liči na poznati razgovor između filosofa i prosjaka, koji su koristili iste znake, ali ih je svako shvatao na svoj način.
Religiozno shvatanje simbola zavisi od njegovog duhovnog doživljaja, inače se simbol pretvara u metaforu ili priču. Ekumenistička hermeneutika, koja ima za cilj da unifikuje simboliku, izrođava se u simbolomahiju, tj. borbu protiv sveštenih simbola, što se delimično već ostvarilo u protestantizmu.
 
U 29. tački piše: „Korišćenje prostora: organizatori treba da budu pažljivi prema prostornoj strukturi prostorije u kojoj se odvija zajednička molitva, a ako je to crkveno zdanje i prema protokolu (pravilima i zabranama) liturgijskog prostora ove zajednice“.
Činjenica korišćenja pravoslavnih hramova za ekumenističke molitve izazvala je negodovanje i proteste pravoslavnog naroda koji u ovome vidi kršenje kanonike bez stida, desakralizaciju samog hrama kao mesta prisustva i dejstva Božanstva. Ova tačka nije pozvana da raspaljuje napetost i negodovanje po ovom pitanju, već je predložila da se ekumenističke molitve organizuju na drugom, prigodnijem mestu. Ovo prigodnije mesto mogu biti molitveni domovi jeretika ili svetovne prostorije, na primer sale za okupljanja.
 
U 30. tački: „Predvodništvo žena: Što se tiče predvodništva žena u zajedničkoj molitvi, u slučaju konfesionalne forme zajedničke molitve obično se primenjuje praksa ove konfesije. Što se tiče međukonfesionalne molitve decentralizacija liderstva i ravnopravnost učestvovanja omogućavaju svakom učesniku – muškarcu i ženi, svešteniku i mirjaninu da prime na sebe bilo koju ulogu.“
Samim tim SSC je izlazeći u susret feminističkim željama i pretenzijama potvrdio pravo žene da predvodi konfesionalnu molitvu koja je organizovana u okvirima SSC. Ovde ne vidimo samo revolucionarno kršenje tradicija drevne Crkve, već i podrivanje principa hrišćanske porodice. Hrišćanstvo otkriva ravnopravnost između muškarca i žene u glavnom – u delu spasenja, u sticanju blagodati, u dostizanju svetosti, ali sturktura zajednice i porodice zahteva glavnu ulogu muškarca ne kao prevashodstva nad ženom, već kao njeno čuvanje radi važnijeg cilja, za neposredno vaspitanje dece. Ovde postoji podudarnost sa sposobnostima i darovima koji ontološki pripadaju muškarcu i ženi. Što viši položaj čovek zauzima u crkvenoj hijerarhiji, tim više težine i odgovornosti leži na njemu. Isto se može uočiti i u porodici, koja je pozvana da postane mala domaća crkva. Zato starešinstvo muškarca u crkvi i porodici jeste pomoć i zaštita žene, a ne gospodarenje nad njom.
Gospod je stvorio muškarca i ženu sa njihovom specifičnošću da bi se međusobno dopunjavali. Žena koja želi da se bavi muškim poslom gubi lepotu ženskog duha.
Zato „predvodništvo“ žene obučene u svešteničku odeću na zajedničkoj konfesionalnoj molitvi pravoslavci doživljavaju kao apsurd.
Dalje se u 30. tački potvrđuje pravo žene da predvodi međukonfesionalnu molitvu. Međutim, organizatorima molitve se predlaže da se iz taktičkih razloga uzdrže od ovakve liberalne pozicije „u odnosu na rukopolaganje žena“.
U ovoj tački je napisano: „Što se tiče predvodništva žene u zajedničkoj molitvi u slučaju konfesionalne forme zajedničke molitve obično se primenjuje praksa date konfesije“.
Znači, delimično ograničenje predvodništva žena-sveštenica u međukonfesionalnoj molitvi ima privremeni karakter za članove SSC.
 
Tačka 31. nosi naziv „Neznanje“. U njemu se kaže: „U odnosu na velike manifestacije (i naročito za one koji prisustvuju prvi put) poželjno je uvođenje u praksu: treba ispričati šta će se dešavati i objašnjavati u čemu je smisao onoga što se dešava“.
Dakle, zajedničkoj molitvi treba da prethodi objašnjenje ove molitve i simboličnih dejstava koja se dešavaju prilikom njenog obavljanja. Prilikom konfesionalne molitve ova objašnjenja će, razume se, nositi konfesionalni karakter i predstavljaće svojevrsno oglašavanje prisutnih, a prilikom međukonfesionalne molitve ovakva objašnjenja će imati apstraktan ekumenistički karakter. Dakle, zajednička molitva se pretvara u ilustraciju propovedi koja se drži pre njenog početka; a propoved je komentar za molitvu.
 
Tačka 32. U njoj se izjavljuje da ekumenistička molitva sadrži momente proročanstva. Pravoslavci ne prorokuju ni za vreme molitve ni posle nje. Ako se ovde govori o proročanstvima kao o predviđanju budućnosti, predviđanje ljudi se oslanja na znanje, iskustvo i rasuđivanje. A proročanstvo je otkrovenje Boga čoveku, koje se daje u određenom stanju bogonadhnuća i Crkva poziva hrišćane da se prema ovom fenomenu odnose s velikim oprezom. Pravoslavnom hrišćaninu će biti veoma teško da vidi predstavnike konfesionalnih zajednica, koji prorokuju, naročito kad padnu u trans i ekstazu.
Dalje je rečeno: „Naša zajednička molitva nas podstiče da osluškujemo ono čemu nas Bog stalno uči.“
Naša osećanja i ideje koje nam dolaze za vreme molitve ne možemo da identifikujemo s glasom Božjim, zato što postoji opasnost da predstavljaju odjeke naših predstava i raspoloženja. Postoji poslovica: „I onaj koji beži i onaj koji ga juri su se Bogu molili“, a mi ćemo dodati: „…i svaki je čuo različit odgovor“. Treba s većim poverenjem slušati glas Božji koji nam se upućuje kroz Jevanđelje; i ovaj glas uči pravoslavce: „Stojte u istini“, „…doći će mnogi lažni učitelji i lažni proroci“.
 
U tačkama 33-35 se razmatra značaj roda (muškog i ženskog) u jeziku koji se koristi u bogoslovlju i molitvi. Ističe se da za vreme zajedničke molitve na susretima SSC „…treba koristiti otkrivena i biblijska imena Boga: Otac, Sin i Sveti Duh. Ova Trojična formula je centralna u Bazi SSC, pošto je koriste sve Crkve-članice“.
Treba istaći da se u nekim protestantskim sektama ova jevanđeljska formula interpretira u arijevskom smislu, zato ne odražava jedinstvo vere u Svetu Trojicu. Treba takođe istaći da niz protestantskih bogoslova, naročito Harnakovih sledbenika, uvodi princip subordinacije u učenje o Svetoj Trojici, tako da po rečima dokumenta „centralna formula u Bazi SSC“ nije monolitna već je podeljena iznutra pukotinama.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *