СТУПИВШИ У ЕКУМЕНИСТИЧКИ ПОКРЕТ…

 

СТУПИВШИ У ЕКУМЕНИСТИЧКИ ПОКРЕТ…
 

 
ПРИЛОГ А
 
Концепција заједничке молитве на сусретима ССЦ
 
У уводу, тачка I каже се: “Молитва је средиште наше хришћанске идентичности, како у нашим подељеним заједницама тако и у нашем саборном екуменистичком покрету.”
Овде постоје два међусобно супротна процеса: што више човек у молитви буде идентичан Цркви тим мање ће бити идентичан аморфном екуменизму; и насупрот томе, што човек у молитви буде мање идентичан Цркви тим више ће бити идентичан сваштаједском духу екуменизма. Овде такође фигурира реч “подела” која за слух православаца звучи као пристојан, али не поуздан аналог друге речи – “отпадање”. У овој истој тачки је написано: “Наша заједничка молитва је знак да имамо још ка чему да тежимо.”
Ово “имамо ка чему да тежимо” јесте интеркомунална пракса заједничке евхаристије и поглед на вероучења Цркве као на културно-историјску традицију.
 
Тачка 2. Овде се позивамо да разликујемо “конфесионалну заједничку молитву и међуконфесионалну заједничку молитву”.
Шта се подразумева под речју “заједничко”? Ако је то учествовање или присуствовање чланова ССЦ оно због своје конфесионалности већ не може да буде заједничко. Молитве упућене Мајци Божијој, такозвани Богородични који се садрже у свим службама и канонима Православне Цркве нису прихватљиви за протестанте (а да не говорим о посебним службама на празнике Мајке Божије и светих угодника). Молитва је сједињена с осећањем страхопоштовања; и овде се код протестаната рађа протест. Што се тиче “међуконфесионалне заједничке молитве” она не може бити заједничка, јер се у њу не може сместити конфесионална свест присутних чланова ССЦ премда је у претходној тачки било речено: “Ми можемо да се молимо заједно као индивидуе и као представници својих Цркава”. Али представљати Цркву или заједницу – значи представљати њен дух, учење и менталитет, а нипошто не формалну припадност заједници.
Даље је у 2. тачки је написано: “Термин “екуменистичко богослужење” изазвао је многа питања и недоумице у погледу еклесиолошког карактера оваквог богослужења, еклесиолошког статуса ССЦ и степена реално оствареног јединства. Због ових разлога се израз “екуменистичко богослужење” неће примењивати.”
Чудна ствар. Питања и недоумице није изазвало учествовање у екуменистичком “богослужењу” већ термин, иако за православну свест треба да буде неприхватљив не само термин, већ пре свега сама појава сличних молитвених служби. Овај термин само јасније него што је пожељно осветљава жељу екумениста да сачине заједничку молитву од фрагмената мозаика различитих конфесионалних молитава, повезујући их малтером “стваралаштва” савремених екумениста и да назову овај словесни конгломерат екуменистичким служењем.
Комисија није решила да укине појаву која изазива забринутост и недоумице, већ да промени назив оставивши све на ранијим местима, сликовито говорећи, забрањено је да се Зулу назива црнцем, већ је позвала да се назива “представником афричке расе”.
 
Тачка 5. “Екуменистички покрет позива своје учеснике на стање поштовања и смирења у срцу. У сржи нашег заједништва налази се поштовање према представи других о себи, ма колико се она разликовала од наше. Ми не желимо да судимо једни другима. Не желимо да правимо препреке на путу других. Ступамо у дискусију о заједничкој молитви у духу великодушности и међусобне бриге.”
Шта значи позивати учеснике екуменистичког покрета на “стање поштовања и смирења њихових срца”? Свети оци су говорили да није могуће волети Бога без мржње према греху. Псалмопојац Давид пише: “…омрзнуо сам грех као мрскост, Твој (Божји) закон сам заволео”. Јерес представља грех ума и према овом погубном греху не можемо да се односимо с “поштовањем”. Ако се говори о човеку у заблуди Јеванђеље нас позива не само да га поштујемо, већ и волимо као образ Божји иако је подобије Божије у њему изопачено. У многим протестантским конфесијама и сектама чин одрицања од сатане пре крштења потпуно одсуствује. Чак у оваквој, најконзервативнијој Англиканској цркви чин одрицања од сатане с видљивим испољавањем овог одрицања је остављен на вољу ономе ко се крсти: он може да одбије то да учини због увиђавности према сатани. Следеће речи из 5. тачке нас утврђују у мисли да се ради о лажним учењима, а не о конкретним живим људима. Тамо је написано: “У сржи нашег заједништва налази се поштовање према представи других о себи, ма како се она разликовала од наше”. Значи, морамо да поштујемо лажне представе које су очигледно неприхватљиве за нас, које је Црква одбацила и осудила, па и анатемисала. Узгред буди речено, у словенској “Крмчији” реч анатема је преведена као “проклетство” (биће под клетвом). Ми не можемо да поштујемо оно што је Црква одбацила као духовни отров. Љубав према болеснику и поштовање према његовој болести су потпуно неспојиви. Болест не захтева поштовање већ лечење. Само добро се може поштовати. Не можемо да поштујемо иконоборачке погледе протестаната, то што они негирају монаштво итд. То би била солидарност с лажју, бон-тон, на жртву којем бисмо принели истину. Свака лаж је од ђавола; поштовати је значи поштовати демона. Нуди нам се д станемо у позу догматског индиферентизма, који сам по себи представља одступање од Православља у правцу либерализма и теозофије. Више од тога, лаж, сједињена с истином, постаје најопаснији облик лажи који се крије под маском истинитости. Не нуди нам се да се ујединимо на темељу истине, већ на основу неке прагматике: да жртвујемо веру ради мира, због чега неће бити ни вере, ни мира, ни самог хришћанства. Замислите Атанасија Великог и Лутера, који би се руковали и говорили: “На крају смо схватили да имамо једну веру, али различите традиције; доле фанатизам и несугласице, живео мир!” Ово ћете сматрати карикатуром, али исто нам нуди екуменизам, само што засад своју слику не слика бојама, већ испрекиданим цртама.
Даље је у 5. тачки написано: “… ми не желимо да судимо једни другима”.
Не желимо да судимо једни другима као личностима над којима суд припада Богу, већ судимо лажним учењима.
Једно од главних дела Васељенских Сабора је било откривање и осуђивање јереси, заштита Цркве од лажних учења и утврђивање “јединства у истини” уз помоћ догми. Да се не би осуђивала лажна учења и да се истина не би одвајала од заблуда треба се одрећи одлука Васељенских Сабора и књига веронауке. Свети оци су били зраци Христове љубави; међутим, они су, показујући милосрђе и снисходљивост према грешницима испољавали нетрпељивост према догматској лажи. У литургици која је неодвојива од богословља јеретици уопште нису названи “ласкавим” именима. Зато, да не бисмо судили јереси треба да се одрекнемо патристике и да реформишемо литургику.
Желе да нам сугеришу нетачну мисао: као да волећи човека треба да волимо и поштујемо његове заблуде; сликовито говорећи, волећи болеснике треба да поштујемо килу и штапиће Коха иначе болесник може да се увреди или наљути.
Волећи човека ми треба да мрзимо зло којем се човек подвргава чак и ако ово зло сматра добрим.
Даље је написано: “… не желимо да чинимо препреке на путевима других”. Није јасно какав “пут других” и какве “препреке” не треба да стварамо на овом путу. На путу јереси препрека је сведочанство о Православљу. Значи, треба да унаказимо, скрешемо и прилагодимо протестантском менталитету наше Православље да не бисмо увредили чланове ССЦ.
Даље је написано: “Ступамо у дискусију о заједничкој молитви у духу великодушности и међусобној бризи.”
Под великодушношћу се обично подразумева снисхођење и уступак, добровољно давање свог. Међутим, у религиозном смислу оваква великодушност ће се претворити у непоправљиви губитак; изгубићемо своје, а протестанти од тога ништа неће добити. Православље не сме да дарује оне који нису укључени у Православље, већ се налазе у другом духовном пољу. Да би се схватило Православље оно се не може примити делимично, већ у потпуности. Не може се бити делимично православан; човек може да се укључи у Цркву као у живи организам или да остане ван њега – треће стање не постоји.
Међусобна брига од стране православних треба да се састоји у сведочанству о томе да је једино спасење – у Цркви.
Тачка 6. “Хришћани који представљају подељене црквене традиције моле се заједно због наше заједничке вере у Свету Тројицу и у Исуса Христа као Бога и Спаситеља, а такође због наше заједничке привржености трагању за хришћанским јединством.”
Вера у Свету Тројицу и у Исуса Христа као Спаситеља без вере у Цркву омогућава мноштво интерпретација и тумачења због којих образ Христа стиче различите црте. Већина древних и савремених секти је веровала и верује у Свету Тројицу и Христа Богочовека; али се даље открива широко поље за разноврсна, па чак и супротна мишљења. Забрана православне канонике да се православци моле с јеретицима углавном се тиче оних који су веровали у Свету Тројицу и Исуса Христа, али су допустили и утврдили у свом учењу изопачења и деформације које се не слажу са Светим Предањем.
Молитва може да буде жива и делатна кад се обавља у јединственом пољу благодати. Зато заједничка молитва није средство за јединство, већ сведочанство о остварењу овог јединства. Оваква молитва има свој завршетак у заједничкој Евхаристији. Заједничка молитва ван Цркве је имитација јединства које у ствари не постоји. Даље је написано: “Наша заједничка молитва је позив и нада. Она је упућена Богу и омогућава нам да чујемоБога Који нам се обраћа.”
Наду у шта изражава молитва? За екуменистички менталитет је то сигурност у то да је до поделе (за православних отпадања) дошло и да она траје због неспоразума, и зато се екуменистички рад састоји у свести о унутрашњем јединству и његовом формирању као спољашњег видљивог јединства. По мишљењу екумениста оваква молитва “нам омогућава да чујемо Бога Који нам се обраћа”.
Заједничка молитва је до сада омогућавала протестантима да на свој начин чују Бога, тачније, да се потруде да православци постану протестанти.
Даље: “Наступило је време да се молимо за јединство ватрено и заједно, да сведочимо једни другима и примимо Божји дар помирења.”
Није јасно због чега у XIX веку није наступило то време, а у ХХ је наступило? Ако је ова реалија добро, сва историја треба да буде овакво време. Зар су свеци као што су апостол Јован Богослов, светитељ Николај и Максим Исповедник имали мање љубави према људима него савремени екуменисти? Ако је тако, онда су они светији и треба да се молимо оцима екуменизма, а не свецима древне Цркве који су нам забрањивали заједничка мољења с јеретицима.
Нису нам јасне речи “…примити Божји дар помирења”. Испада да зло нису јеретичке заблуде, већ одлучивање јереси од Цркве. Екуменисти ово трагично отпадање сматрају за празну свађу, непријатељство до којег је дошло због греха гордости, а сад треба да се окупимо, да се осмехнемо једни другима и помиримо. Овде се садржи нема алузија на то да су анатеме јеретика (нове јереси су варијанте старих) – дело ђавола, а да је помирење и уједињење Православља с јересју дар Божји. Само помирење протестантски екуменисти схватају као споразум: Комисија се потрудила да створи заједничку декларацију, потписала се, обрисала је зној са чела и мир је остварен. А православци помирење схватају као повратак Цркви. У овом случају, да се јеретици не би шокирали понудом да одбаце заблуду и врате се у Цркву прихваћена је растегљиву реч “помирење” с очигледно протестантскон нијансом која фигурира у овом документу.
Даље је написано: “Кад се молимо заједно, ми једни друге дарујемо и добијамо дарове од других.” Дозволите да упитамо екуменисте пред лицем православне пастве: какве “дарове” су они добили од јеретика за време заједничке молитве (разуме се, не говоримо о материјалним, већ о духовним “даровима”) и како они мисле да дарују овим “даровима” своју православну паству?
Даље: “И ако се дотакнемо саме суштине, ми предајемо себе Богу у свој нашој греховности, а као одговор Бог нуди да нас исцели, научи и да руководи нама.”
За какву греховност се моле екуменисти – за своју личну? Не.
Због “греховности” подела, диференцијација истине и лажи. Они нам намећу светогрдну молитвену поставку, тачније да смо ми и наши оци криви због тога што смо сачували чисто Православље, а нисмо пожелели да створимо псеудохришћански пантеон на којем би све конфесије, јереси и секте мирно живеле заједно с Црквом под истим кровом. Речи: “… а као одговор Бог нуди” имају очигледно протестантску ноту и за мрске су православном менталитету. Коме од наших православних екумениста се Бог јавио с оваквим предлогом или је он сопствене намере и жеље интерпретирао као глас Божји. Ко сме да говори у име Бога? – Нови пророк, медијум непознатих сила или екуменистичка гатара? Испоставља се да треба да кажемо: грешни смо због тога што смо одбацили јереси, и као одговор Бог “нуди да исцели (разуме се грешке Цркве), научи (по програму и рецептима екуменистима) и руководи нама (вероватно на заједничким окупљањима)”.
Даље: “Пошто је наше јединство истовремено и дар и призвање, то је и наша реалност и наша нада, наша заједничка молитва треба да се одржи у ситуацији ризика”.
Реч “дар” треба да означава да се екуменисти налазе под директним утицајем Бога, Који им је дао дар да увиде да је подела заблуда, а јединство највиши циљ. У ствари, оно што они називају “даром” јесте стање духовне срозаности и догматског индиферентизма; то је религијско слепило, у којем нестају све разлике, као да се бришу боје и обриси, и предмети као у мраку личе једни на друге.
Реч “призвање” је такође веома двосмислена: ко је призвао, на који начин, преко кога, преко протестантских радикала? У каквим молитвеним домовима или клубовима се зачуо овај глас “призива”. Још већи опрез изазивају речи: “…то је наша реалност и наша нада”. Очигледно је да се под реалношћу подразумева вера екуменистичке елите у постојање неког унутрашњег неподељеног хришћанства и “нада” на то да ће унутрашње догматско јединство такође попримити форму спољашњег јединства, прихватљивог за све учеснике ССЦ. Потребан је напет и филигрански рад екуменистичких комисија на овим двосмисленим и условним формама видљивог јединства.
Даље је написано: “Искуство заједничке молитве није увек лак посао, а и не треба да буде такав, зато што се заједно приближавамо Богу пре него што смо се у потпуности помирили.”
Дакле, кроз заједничку молитву се остварује приближавање Богу уз догматске разлике. Речи “пре него што смо се у потпуности помирили” говоре нам о томе да се не ради о људима који се нису лично свађали међу собом, већ о заједницама и Цркви, о Цркви и јеретичким заједницама које наводно представљају учесници заједничке молитве. Како Црква кроз општење с јеретицима може да се приближи Богу? Зар она није у Богу? Ако се ради о делегатима различите конфесионалне припадности, којима мало одговара реч “помирили се” или “нису се помирили”, зар се православци не приближавају Богу кроз Цркву, чија је Глава Христос, већ кроз молитву с јеретицима, односно добијајући неке нама непознате и несхватљиве “дарове” од јеретика? Под потпуним помирењем се подразумева да екуменисти не схватају повратак православљу, већ неки закључни документ којим би се тријумфално прогласило да су конфесије истините и благодатне, а да се подела догодила због међусобног неразумевања услед различитости култура, која се одражава у регионалним и националним традицијама, као и због несавршенства или неподударности теолошких језика с њиховом разводњеном терминологијом. У Цркви постоји празник који се назива Победа Православља. Екуменисти би потписавши овај документ установили нови празник: “Победа над фанатизмом и Тријумф Јединства” што означава – сви догмати и канони нису обавезни, то је само традиција, живео Човек с великим “Ч”.
 
Потпуно помирење је могуће само на две основе:
1) повратак пуноти догми и канонике, који су се сачували у Православној Цркви, што је неприхватљиво за протестанте;
2) игнорисање канона и догми као историјске надградње, наслага на јеванђељско учење, што је немогуће за православне.
 
Значи, остаје трећи компромисни закључак: доћи до догматског минимализма, заједнички створити Лилипутанца вероисповедања, а остале догме, канони и обрасци исповедања вере треба да буду проглашени производом за унутрашњу употребу, који немају везе с питањем о јединству.
 
У 8. тачки се истиче да “православни хришћани треба да поштују каноне, који се могу интерпретирати као забрана сличне молитве, иако једнодушности оваквог тумачења канона данас нема”.
У току читавог свог историјског постојања Православна Црква се руководила овим канонима, не сумњајући у њихов директан и очигледан смисао, зато је софистичка интерпретација канона ради оправдања праксе заједничких молитава која је у супротности с њима реформација у области канонике, односно измена самог Православља.
 
У 9. тачки се изражава нада да ће потпуно јединство православаца и јеретика, или тачније постправославних и јеретика “на крају крајева наћи свој одраз у заједничкој трпези Тајне Вечере”.
Подсетићемо да за многе протестанске заједнице “трпеза Тајне Вечере” није тајна, већ само сећање на јеванђељски догађај.
Даље иде позивање на речи Христа: “Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и ондје се сјетиш да брат твој има нешто против тебе, остави ондје дар свој пред жртвеником, и иди те се најприје помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој” (Мт. 5, 23-24).
Сматрамо да треба да опростимо увреде конкретним људима и да са своје стране молимо за опроштај људе којима смо учинили неправду и нанели увреду. У интерпретацији екумениста ово јеванђељско место звучи другачије: пре него што се причести православни хришћанин треба да оде у баптистички дом да исповеди “грех” Цркве због тога што је сматрала да су баптисти отпали од истине и у свој зато што је веровао Цркви и није се борио против овакве “неправедне поделе”. Затим треба да оде у католички храм и да изјави да су Православље и католицизам једно исто, а њихове поделе су последица гордости јерарха и да замоли за опроштај, јер се до сада налазио у инерцији историјског негирања вере своје сабраће. Затим треба да обиђе све секте смирено молећи за опроштај због “фанатизма поделе” и тек тада, уверивши се да је помирен са својом иноверном браћом, које је Православље много вређало, да се врати у свој храм и тамо прими Причешће. Уосталом, то не мора да учини само на правосланој литургији, већ може и на католичкој миси или на дан сећања на Тајну Вечеру на сабрању баптиста. Јер после оваквог помирења вера у једину истину Православља сама по себи отпада.
У 10. тачки се потврђује да “Међуконфесионална молитва на сусретима ССЦ није богослужење црквене заједнице.” Разуме се, то је еклектичка молитва састављена од различитих делова, нешто као екуменистички есперанто. Овде треба “…користити језик, симболе, образе и обреде тако да не дође до богословске, еклесиолошке или духовне нетактичности”.
Православне догме, симболи и метарифорични образи неприхватљиви за протестантизам или макар за неке од његових заједница, проглашавају се “еклесиолошком или духовном нетактичношћу”, дакле, сама међуконфесионална екуменистичка молитва треба да се састоји од тривијалних теза о томе да је помирење добро, а подела је лоша, дакле, сви треба да признају поделу као грех: протестанти треба да приносе покајање за Лутера и Калвина, а православци за оце Васељенских Сабора. Оваква заједничка молитва која у циљу избегавања нетактичности од стране Цркве и протестантских заједница, као и такозваних прехалкидонских цркава, захтева одрицање од свог представља сабрање просјака, асоцијацију скитница које су изгубиле своју домовину.
Даље је написано да у оваквој молитви “… све традиције могу да учествују чисте савести, чувајући своју богословску и духовну целовитост.”
Дакле, православни чланови Комисије су потписали да је Црква традиција, не живи духовни организам, већ сума историјски насталих обичаја. Занимљиво је да ли могу да интерпретирају Символ вере као “верујем у традицију” уместо “верујем у Цркву”: Овде већ екуменистички бон-тон треба да ступи у противречност с православном савешћу. Међутим, у овом документу се садржи супротна мисао, тачније, да оваква формулација питања омогућава учествовање у заједничкој молитви “чисте савести” (без оптерећења сумњама о кршењу канона), “…чувајући своју богословску и духовну целовитост”. Али ова “целовитост” је остављена ван граница екуменистичке молитве како би се избегла “духовна нетактичност” у односу на друге учеснике међуконфесионалне манифестације. Значи, дозвољава се да се “богословска и духовна целовитост” напушта и поново прихвата, у зависности од околности.
 
У 11. тачки је написано: “Заједничка молитва на екуменистичким манифестацијама, посебно у оним случајевима кад се спајају елементи различитих традиција представља извор радости и надахнућа за многе. Међутим, истовремено су то и проблеми. Делимично су повезани с ненавикнутошћу, нужношћу прилагођавања другом устројству богослужења, и чак другом “духовном етносу”.
Овде је игнорисано главно правило: садржај рађа форму. Еклектичка молитва ће бити лишена дубине и целовитости. “Елементи различитих традиција” су фрагменти различитих душевних поља од којих неки вештачки желе да створе нешто заједничко. Овај унутрашњи дисонанс и неподударност словесних констуркција треба да осећају сви учесници у оваквим мртворођеним молитвама. Екуменисти ову чињеницу објашњавају као проблем везан за “ненавикнутост, нужност прилагођавања другом устројству богослужења и чак другом “духовном етносу”. Они сматрају да је потребно време да би ненавикнутост на овакве молитвене текстове прешла у навику и сликовито говорећи, камење ће постати глатко и прилагодити се једно другом услед трења.
 
У 12. тачки је написано: “Кад се окупљамо на заједничку молитву ми сведочимо о нашој заједничкој вери у Бога и нашем уздању у Њега. Тада је Христос сам међу нама, пошто је обећао да ће бити међу “двојицом или тројицом који се окупе” у Име Његово (Мт. 18, 19).” На несрећу, међу нама нема управо заједничке вере и зато су Црква и заједнице подељени. Догматска разлика мења представу о Богу. Лажна догма је лажно знање о Богу. Јерес је облик интелектуалног “астигматизма”, који изопачује и помера с једног места на друго духовне предмете. Овде је присутан лажни постулат који рађа лажну наду и крије трагичну реалност. Замишљајући и схватајући Христа различито ми на различите начине у души интерпретирамо Његово Име, Које се из Имена претвара у имена с неадекватним садржајем. Само припадајући Цркви која чува тајну Христовог Имена можемо да се окупљамо на молитву у Његово Име и Христос ће кроз Своју благодат бити међу нама.
 
У 13. тачки екуменисти признају да “међу богословљем и молитвом постоји дубока унутрашња веза”, да “се учење Цркве изражава у њеном богослужбеном животу”. Међутим, уместо да признају немогућност заједничке екуменистичке или како су они почели то да називају, међуконфесионалне молитве екуменисти своде ову онтолошку разлику између Цркве и заједница на настајање проблема (за екуменисте непријатни проблеми) који међутим, “нису непремостиви” (14. тачка).
У принципу, они изражавају наду да ће наћи словесне софизме да би се “окупљени молили заједно ревносно и не нарушавајући своју целовитост”.
 
У 15. тачки се понавља мисао да се “заједничка молитва у екуменистичкој средини припрема на основу спајања традиција”.
Традиција је израз вероисповести. Грешке и заблуде у вероисповести се најнепосредније огледају у традицији и фиксирају у њој. Зато је спој традиција иста она мешавина истинитог и лажног – још један пут ка губитку црквености.
У овој тачки се нуди да се термин “екуменистичка молитва” замени другим – “међуконфесионална заједничка молитва”. Али, суштина се услед тога не мења, као што се услед промене презимена у личној карти не мења сам човек.
Даље је написано: “Конфесионална заједничка молитва је молитва конфесије, заједнице или деноминације у оквиру конфесије. Она поседује одређену црквену идентичност.”
Наводећи примере овакве молитве документ заједно с “обредом исцељења” у Уједињеној Цркви Канаде наводи православно јутрење. То је или грешка или свесна заблуда. На православном јутрењу се читају специјални канони свецима, које Црква помиње тог дана. Осим тога, у сваком канону се садржи молитвено обраћање Мајци Божијој. За већину протестантских деноминација и секти молитвено поклоњење свецима и њихово позивање у помоћ интерпретира се као остатак паганства у хришћанству. Како православно јутрење може да постане заједничка молитва? Пре ће бити да ће од стране протестантске већине она постати предмет осуде и грдње.
Даље, документ се задржава на међуконфесионалној заједничкој молитви. “Она се,” говорећи речима документа, “обично припрема за једну црквену традицију или за једну Цркву. Она може да садржи фрагменте заједничке за низ Цркава,… али то није утврђено богослужење било које конфесије. Она нема црквени статус; обично је израђује комитет који се специјално организује с овим циљем”. У принципу ова молитва је сашивена од парчића исечених од одеће сваке конфесије. Осовина ове молитве је богословски минимализам; принцип – не изражавати своју веру, јер други верују другачије, већ се задовољавати молитвеним паролама. Молитва је одраз јединственог порива душа обједињених јединственом вером упућеном Богу. У православној молитви се одражава мистичко искуство Цркве. Код екумениста нема ничег сличног: православцима се нуди да уче да се моле на другом језику, који се доживљава као информативно-новинарски стил. Она је саграђена на принципу: “стој, не мрдај, мирно”, да покретом руке не би закачио суседа који стоји до тебе; “заборави на своју конфесију и научи да говориш с Богом, тачније, учи се да кријеш своје мисли по екуменистичком шаблону.”
Даље се у документу каже да конфесионална молитва “…нема црквени статус; обично је израђује комитет који се специјално организује с овим циљем”.
Занимљиво је какве химнографске дарове поседује овај комитет који говори молитве по наруџбини? Зар увереношћу да је благодат сишла на њега и да он саставља молитве под утицајем Духа Светог? Или пак молитву сматра екуменистичким програмом који учесници молитве читају као медитацију?
 
Даље у 16. тачки екуменисти истичу да “…разликовање неких конфесионалних богослужбених традиција постаје све теже . Ова реалност која делимично проистиче из литургијске обнове, која истовремено дотиче многе традиције, може се само поздравити.”
Екуменисти поздрављају литургијске реформе усмерене на нивелисање традиција. Ове реформе су својевремено покушавали да спроведу обновљенци чиме су изазвали негодовање народа. Овде чујемо индиректан позив Православној Цркви, тачније позив да следи пример секташког релативизма и спроведе богослужбене реформе како бу се укључила у овај екуменистички поздрав.
Даље, у тачки 16. позивају се сви учесници ССЦ, укључујући и православне да упражљавају заједничке молитве не само у ССЦ, већ и у својим регионима. Оваква регионална молитвена сабрања уз учествовање Цркве и различитих конфесија сматрају се за “важан знак екуменистичког прогреса” односно православци треба да посећују секташка сабрања, а секташи да иду да се моле у православне храмове или чак да се окупљају на молитву на неком неутралном месту.
Затим је у овој тачки у врло магловитој и увијеној форми било речи о одобравању “међусобних утицаја” што означава одобравање, подривање и нивелисање професионалних граница. Карактеристично је то што екуменисти православне вероисповести у последње време изјављују да није могуће дефинисати границе Цркве, очигледно припремајући православце за прихватање екуменистичке еклесиологије.
 
У 17. тачки се помињу “…дарови које размењују Цркве-чланице (за време заједничке молитве)”. Занимљиво је какву оскудност Цркве надомештају ови “духовни дарови” јеретика. Какву непотпуност и мањкавост православни учесници молитве мисле да превладају кроз позајмице од заједница отпалих од истине; какву нову благодат добијају православни јерарси који присуствују заједничким конфесионалним молитвама, које предводе жене-свештенице? Да ли они довозе ове дарове с екуменистичких конгреса својој православној пастви или их стидљиво прећуткују? Једини дар који се добија на овим сабрањима јесте двојно “држављанство”, две регистрације: једна у Православној Цркви, а друга у теозофском екуменистичком пантеону.
 
У 19. тачки је речено да “Конфесионална заједничка молитва потиче од живе праксе богослужења поједине традиције у оквиру заједнице ССЦ. По правилу, њу треба да планира индивидуа или група, која припада датој традицији, која ће темељно размишљати о томе како да у оквирима екуменистичког контекста на најбољи начин представи самобитност свог богослужења”.
Жива пракса православног богослужења укључује сва својства, све аспекте, сву атрибутику Православља. Екуменистички бон-тон који је постао правило захтева одрицање од свих особености Православља које су одражене у молитви. Зато православне молитве треба да буду преиначене, исечене и унакажене како би се сместиле у уске оквире екуменистичких текстова, односно за православце ове конфесионалне молитве у суштини престају да буду православне. По изјави екумениста, овакву молитву “треба да планира индивидуа или група која припада датој традицији”, односно, то ће бити измишљена, по речима документа “темељно смишљена” молитва која не одговара ниједном литургијском тексту богослужења већ представља само плитку и вулгарну имитацију.
У овој тачки се садржи упозорење састављачима и планерима заједничке молитве који “треба да буду врло осетљиви према оним елементима своје традиције који могу да доведу присутне у отежавајућу ситуацију, односно треба наћи уопштене и миле речи које би због своје неодређености и баналности биле прихватљиве за све.
 
У 22. тачки се каже: “Међуконфесионална заједничка молитва у екуменистичком контексту је могућност да се изрази оно што поседујемо заједнички и да се радујемо зато што је “оно што нас спаја јаче од онога што нас раздваја”. Можемо да осетимо разноврсност културних форми у којима хришћанска вера налази свој израз. Међутим, међуконфесионална заједничка молитва треба да буде организована тако да се избегне директно или индиректно изражена предрасуда у односу на богословска питања у погледу којих су Цркве још увек подељене”.
Шта значи “…ова могућност да се изрази оно што поседујемо заједно” и радовати се томе што је “оно што нас спаја јаче од онога што нас раздваја”? Шта поседујемо заједнички – заједничку веру? Али до поделе је дошло управо због питања исповедања вере – најсуштинскијих и онтолошких. Оно што су јеретици сачували од древне Цркве уопште није заједничка база већ деформисани остаци, тачније трагови некадашњег јединства. Нуди нам се да се радујемо томе што је оно што нас “спаја јаче него што нас раздваја”. Овде се игнорише чињеница да нас привидно подударање делова вероисповести и литургијске атрибутике уопште не спаја. Нас може да споји само живи организам Цркве. Чак и у ономе што нам изгледа заједничко присуствују многе разлике које ће се откривати пред нама. Оно што се налази унутар Цркве не може да буде заједничко и спојено с оним што је ван Цркве – то су два образа битија: благодатно и безблагодатно.
Свака конфесија има свој теолошки ракурс и ракурс гледања на свет. Свака на свој начин чита Свето Писмо. Нас дели сам појам “Црква”. Екуменисти упркос Символу вере говоре о множини цркава. Ми имамо различите погледе на исте предмете; различите литургијске и мистичке доживљаје. Бићемо подељени док нас Дух Свети не сједини у живом Телу Цркве и то неће бити помирење већ повратак.
Христос се може спознати само у Духу Светом; зато су јереси изгубиле реалног Христа, а баве се својим представама о Христу, које се не подударају ни с Црквом ни међусобно.
Даље је истакнуто: “…разноврсност културних форми у којима хришћанска вера налази свој израз.”
Дакле, екуменисти своде разлику вероисповести на разноврсност културних форми (чак не култних, већ културних) кроз које наводно налази свој израз јединствена хришћанска вера. Сводити Цркву и различите конфесије на разноврсност култура је већ теозофска позиција и то радикално теозофска.
Шта значи позив “избегавати (у тексту међуконфесионалне молитве) директно или индиректно изражене предрасуде у односу на она богословска питања у погледу којих су Цркве још увек подељене”?
Значи, исповедање догми, с којима се јеретици не слажу, екуменисти су назвали “предрасудама”. Зато православни хришћанин, који изражава своју веру на екуменистичким скуповима изгледа као искомплексирани човек с идејама пуним предрасуда, опседнут конфесионалном гордошћу, ограничен ускошћу и тромошћу свести, који се одликује недостатком љубави.
 
У 23. тачки се каже: “Размишљајући о томе како применити чинопоследовање у конкретном екуменистичком контексту чланови комитета треба да искористе елементе који су већ “екуменистички испробани” односно које су користили и који су били прихваћени”.
Чини нам се да уместо “испробани” треба да стоји реч “адаптирани” јер овакве молитве нису толико еклесиолошка колико психолошка појава. Како су биле прихваћене: од стране Цркве, комисије или учесника у оваквим молитвама? Међутим, личности које учествују на екуменистичким манифестацијама нису Црква; и оно што су прихватили конфесионално индиферентни људи није због тога постало прихватљиво за Цркву.
 
У тачкама 24-25. се понавља жеља да се приликом сачињавања заједничке молитве има на уму “одговоран приступ деликатним питањима”; даље се објашњава: “…која могу да изазову тешкоће или увреду неких учесника”. Овде се предлаже да се молитва струже и пегла док од ње не остане комплет реторских фраза без садржаја, које ништа не изражавају, осим жеље за магловитим јединством и због тога никога не могу да увреде или ражалосте.
 
У 27-28. тачки садржи се веома важно питање о коришћењу симбола и симболичних дејстава. Треба одмах рећи да симбол и симболична дејства не могу бити адекватно пренети кроз словесне појмове и формулације. Симбол помаже човеку да дође у додир с тајном, с духовном реалијом која лежи ван граница сензорских осећања и логичких појмова. Кроз симбол човек у молитви општи с Симболизованим. Језик симбола је пре свега језик мистичких доживљаја. Код хришћана се могу наћи неки симболи, који наизглед личе на оне који су се користили у паганским реалијама и мистеријама, али су у хришћанству добили нов дубок садржај. Симбол не носи у себи само информацију која је дубља од речи, он има веома важно комуникативно значење: то је истовремено алегорија и веза. У свакој конфесији симбол мења облик, пролазећи кроз богословску и литургијску призму ове конфесије. Овде егезегеза није довољна; овде је потребно просвећење и живот душе у заједничком пољу Цркве.
Треба имати на уму да симбол и симболично дејство нису метафора већ онтолошка и психолошка веза између видљивог и невидљивог. Гностички потенцијал и комуникативне способности симбола откривају се само у пољу црквеног живота под утицајем благодати. Ван Цркве интерпретација симбола може да личи на познати разговор између философа и просјака, који су користили исте знаке, али их је свако схватао на свој начин.
Религиозно схватање симбола зависи од његовог духовног доживљаја, иначе се симбол претвара у метафору или причу. Екуменистичка херменеутика, која има за циљ да унификује симболику, изрођава се у симболомахију, тј. борбу против свештених симбола, што се делимично већ остварило у протестантизму.
 
У 29. тачки пише: “Коришћење простора: организатори треба да буду пажљиви према просторној структури просторије у којој се одвија заједничка молитва, а ако је то црквено здање и према протоколу (правилима и забранама) литургијског простора ове заједнице”.
Чињеница коришћења православних храмова за екуменистичке молитве изазвала је негодовање и протесте православног народа који у овоме види кршење канонике без стида, десакрализацију самог храма као места присуства и дејства Божанства. Ова тачка није позвана да распаљује напетост и негодовање по овом питању, већ је предложила да се екуменистичке молитве организују на другом, пригоднијем месту. Ово пригодније место могу бити молитвени домови јеретика или световне просторије, на пример сале за окупљања.
 
У 30. тачки: “Предводништво жена: Што се тиче предводништва жена у заједничкој молитви, у случају конфесионалне форме заједничке молитве обично се примењује пракса ове конфесије. Што се тиче међуконфесионалне молитве децентрализација лидерства и равноправност учествовања омогућавају сваком учеснику – мушкарцу и жени, свештенику и мирјанину да приме на себе било коју улогу.”
Самим тим ССЦ је излазећи у сусрет феминистичким жељама и претензијама потврдио право жене да предводи конфесионалну молитву која је организована у оквирима ССЦ. Овде не видимо само револуционарно кршење традиција древне Цркве, већ и подривање принципа хришћанске породице. Хришћанство открива равноправност између мушкарца и жене у главном – у делу спасења, у стицању благодати, у достизању светости, али стурктура заједнице и породице захтева главну улогу мушкарца не као превасходства над женом, већ као њено чување ради важнијег циља, за непосредно васпитање деце. Овде постоји подударност са способностима и даровима који онтолошки припадају мушкарцу и жени. Што виши положај човек заузима у црквеној хијерархији, тим више тежине и одговорности лежи на њему. Исто се може уочити и у породици, која је позвана да постане мала домаћа црква. Зато старешинство мушкарца у цркви и породици јесте помоћ и заштита жене, а не господарење над њом.
Господ је створио мушкарца и жену са њиховом специфичношћу да би се међусобно допуњавали. Жена која жели да се бави мушким послом губи лепоту женског духа.
Зато “предводништво” жене обучене у свештеничку одећу на заједничкој конфесионалној молитви православци доживљавају као апсурд.
Даље се у 30. тачки потврђује право жене да предводи међуконфесионалну молитву. Међутим, организаторима молитве се предлаже да се из тактичких разлога уздрже од овакве либералне позиције “у односу на рукополагање жена”.
У овој тачки је написано: “Што се тиче предводништва жене у заједничкој молитви у случају конфесионалне форме заједничке молитве обично се примењује пракса дате конфесије”.
Значи, делимично ограничење предводништва жена-свештеница у међуконфесионалној молитви има привремени карактер за чланове ССЦ.
 
Тачка 31. носи назив “Незнање”. У њему се каже: “У односу на велике манифестације (и нарочито за оне који присуствују први пут) пожељно је увођење у праксу: треба испричати шта ће се дешавати и објашњавати у чему је смисао онога што се дешава”.
Дакле, заједничкој молитви треба да претходи објашњење ове молитве и симболичних дејстава која се дешавају приликом њеног обављања. Приликом конфесионалне молитве ова објашњења ће, разуме се, носити конфесионални карактер и представљаће својеврсно оглашавање присутних, а приликом међуконфесионалне молитве оваква објашњења ће имати апстрактан екуменистички карактер. Дакле, заједничка молитва се претвара у илустрацију проповеди која се држи пре њеног почетка; а проповед је коментар за молитву.
 
Тачка 32. У њој се изјављује да екуменистичка молитва садржи моменте пророчанства. Православци не пророкују ни за време молитве ни после ње. Ако се овде говори о пророчанствима као о предвиђању будућности, предвиђање људи се ослања на знање, искуство и расуђивање. А пророчанство је откровење Бога човеку, које се даје у одређеном стању богонадхнућа и Црква позива хришћане да се према овом феномену односе с великим опрезом. Православном хришћанину ће бити веома тешко да види представнике конфесионалних заједница, који пророкују, нарочито кад падну у транс и екстазу.
Даље је речено: “Наша заједничка молитва нас подстиче да ослушкујемо оно чему нас Бог стално учи.”
Наша осећања и идеје које нам долазе за време молитве не можемо да идентификујемо с гласом Божјим, зато што постоји опасност да представљају одјеке наших представа и расположења. Постоји пословица: “И онај који бежи и онај који га јури су се Богу молили”, а ми ћемо додати: “…и сваки је чуо различит одговор”. Треба с већим поверењем слушати глас Божји који нам се упућује кроз Јеванђеље; и овај глас учи православце: “Стојте у истини”, “…доћи ће многи лажни учитељи и лажни пророци”.
 
У тачкама 33-35 се разматра значај рода (мушког и женског) у језику који се користи у богословљу и молитви. Истиче се да за време заједничке молитве на сусретима ССЦ “…треба користити откривена и библијска имена Бога: Отац, Син и Свети Дух. Ова Тројична формула је централна у Бази ССЦ, пошто је користе све Цркве-чланице”.
Треба истаћи да се у неким протестантским сектама ова јеванђељска формула интерпретира у аријевском смислу, зато не одражава јединство вере у Свету Тројицу. Треба такође истаћи да низ протестантских богослова, нарочито Харнакових следбеника, уводи принцип субординације у учење о Светој Тројици, тако да по речима документа “централна формула у Бази ССЦ” није монолитна већ је подељена изнутра пукотинама.

Comments are closed.