NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Ekumenizam » STUPIVŠI U EKUMENISTIČKI POKRET…

STUPIVŠI U EKUMENISTIČKI POKRET…

 

STUPIVŠI U EKUMENISTIČKI POKRET…
 

 
Zajednička molitva
 
Tačka 36. „Na početku novog milenijuma čovečanstvo se susrelo s novim realnostima, s novim preprekama i novim izazovima. Postalo je obično priznanje da danas živimo u svetu punom napetosti, antagonizama, konflikata, „ratova i glasinama o ratovima“ (Mt. 24, 6).
„U sličnoj situaciji izolacija ili razaranje nipošto ne treba da postanu putevi kojima će ići hrišćanske Crkve. Nastavak i jačanje postojećeg dijaloga i saradnje među hrišćanskim Crkvama predstavljaju nasušni zadatak. Izolacija i odsustvo jedinstva su anomalije koje mogu da se shvate samo kao posledica greha i zla. U biblijskoj i eklesiološkoj tradiciji greh i zlo su opisivani kao podela, raskid i dezorganizacija jedinstva koje je Bog stvorio. Ovo narušavanje jedinstva vodi ka egoizmu i sektaškom shvatanju Jevanđelja.“
Čovečanstvo se nije tek na početku novog milenijuma našlo u svetu potpune napetosti, antagonizama, konflikata, ratova i „glasina o ratu“; to nije postalo nova, već drevna realnost koja traje od pada naših praroditelja u greh do naših dana. Možemo da primetimo veliku koncentraciju i aktivnost ovih negativnih faktora, ali treba shvatati da mitski „zlatni vek“ za Adamove potomke nije postojao. Zašto je ekumenistima zatrebalo da greh, zlo i mržnju predstave maltene kao proizvode savremenog sveta, zaboravljajući da je u sva vremena istorije naša planeta bila razdirana borbom i neslogama i da je slikovito govoreći „plivala u krvi“? – Zbog prostog razloga. Ekumenistima je potrebno da ubede narod u to da nove realnije zahtevaju nova sredstva, novu taktiku, nove metode borbe, nove načine suprotstavljanja te da zbog toga Crkva, koja se formirala u povoljnijim istorijskim prilikama treba da prizna da je nužno pronaći nove puteve kako za svoje postojanje, tako i za služenje čovečanstvu. Ekumenisti predlažu da se izazovu od strane ove nove realije i novih negativnih sila odgovori religioznim jedinstvom i da se stvori koalicija hrišćanskih konfesija i da se pod ovim izgovorom sprovede ideja ujedinjenja crkava u jedinstvenu leguru, odnosno predlažu izgradnju novog, sada već hrišćanskog „panteona“. Nekada su rimski carevi – eklektičari želeli da unište jedinstvo nudeći da se Hristos uvrsti u panteon i da se pribroji „zboru“ paganskih bogova, odnosno da se u panteonu izdvoji kutak za Crkvu, i tada neće biti progona, mir će zavladati sam po sebi. Ovaj poduhvat nije uspeo i Rim se osvetio za svoj neuspeh još surovijim progonima Crkve. Danas neki Pravoslavnu Crkvu žele da uteraju u novi panteon u kojem će biti proglašene za istinite i spasonosne prvo sve hrišćanske konfesije, a zatim sve religije. I sve će se to činiti pod znamenjem pomoći napaćenom čovečanstvu!
Ekumenisti izjavljuju: „…u sličnoj situaciji izolacija ili razaranje nipošto ne treba da postanu putevi kojima će krenuti hrišćanske Crkve.“
Crkva vodi svoja čeda ka Bogu; ona ne zavisi od političkih situacija, državnih uređenja i drugih spoljašnjih faktora; ona je „Grad Božji“ na zemlji. Radi Crkve je Gospod stvorio ovaj svet, ali ja ona u ovom svetu. Crkva je otvorena za čovečanstvo, ona je okrenuta ka njemu s propoveđu Jevanđelja; međutim, istovremeno opštenje s blagodaću Božijom kroz tajne Crkve zahteva veliku pripremu, zato se sakralna ravan Crkve, slikovito govoreći, vidi samo iz same Crkve i čovek može da vidi oblast sakralnog samo ako se uključi u samu Crkvu, ako postane čestica Crkve. Ovo čuvanje svetinje se može nepravilno shvatiti kao izolacija, ali je još u Starom Zavetu postojala zapovest da se „odvaja svešteno od nesveštenog“. Ako iznesemo presto iz oltara i ako budemo služili tajne na trgu one zbog toga neće postati jasnije i pristupačnije ljudima. Ovde će doći samo do desakralizacije i vulgarizacije same tajne. Srušite zidove i oltar hrama i šta ćete ugledati? – Ništa osim praznine. Ovde vidimo želju ekumenista da optužujući Crkvu za izolaciju pretvore njen liturgijski život u trivijalnost.
Dalje nije jasno o kakvom „razaranju“ govore ekumenisti. Princip hrišćanstva je ljubav prema Bogu i ljudima; zato hrišćanski moral zahteva da se pruža pomoć čoveku kojem je ona potrebna bez obzira na to kojoj religiji i konfesiji da pripada. Ako se pak govori o rušenju lažnih nada Gospod je došao na zemlju da bi uništio carstvo laži i iluzija. Da bismo prebivali u istini moramo da uništavamo laž, između ostalog, iluzije lažnih religijskih utopija.
Pređimo na sledeću izjavu: „Izolacija i odsustvo jedinstva su anomalije, koje se mogu shvatiti samo kao posledice greha i zla.“
Jedna od posledica greha jesu religiozne zablude i greške, otpadanje od Jedne Crkve, kako starozavetne, tako i novozavetne. Izolacija od duhovne laži i odsustvo jedinstva sa zabludama nisu zlo već dobro.
Dalje ekumenisti izjavljuju: „U biblijskoj i eklesiološkoj tradiciji greh i zlo su opisivani kao podela, raskid i dezorganizacija jedinstva koje je Bog stvorio.“
Prva podela i raskid u svetskoj istoriji bio je pad dela anđela na čelu s Luciferom. Zlo je bila pobuna protiv Boga; a podela i raskid između Anđela svetlosti i anđela tame nije bilo zlo, već dobro bez kojeg u svojoj čistoti ne bi mogla da postoji Nebeska Crkva. U Bibliji se stalno govori o religioznoj podeli kao o faktoru koji je neophodan za postojanje Starozavetne Crkve. Još je Avram dobio zapovest da se odvoji od idolopoklonika, da napusti grad Ur (centar sabeizma). U Mojsijevom petoknjižju i proročkim knjigama ima zapovesti i saveta ljudima da se odvoje od paganskog sveta kako bi sačuvali čistotu vere. Starozavetne ekumeniste koji su pokušavali da pomire veru u Jehovu i kult Vala proroci su poredili s čovekom koji hrama na obe noge. Učestvovanje u ritualima preuzetim od pagana proroci su poredili s duhovnim bludom. Zato Biblija jasno svedoči da nisu svako jedinstvo, mir i sloga dobro, već je to samo jedinstvo sagrađeno na istini.
Dalje: „Narušavanje jedinstva vodi ka egoizmu i sektaškom shvatanju Jevanđelja.“ Kao prvo, jedinstvo ljudskog roda je narušeno Adamovim grehom. Potomci Sita su čuvali zapovesti Božije i prvobitno Predanje dok su bili izolovani od Kainovog plemena. Mešanje ova dva roda nije dovelo do ekumenističkog jedinstva već do svetskog potopa. Na smenu Starozavetnoj Crkvi zakona došla je Novozavetna Crkva blagodati. Sila blagodati nam daje više slobode za opštenje među ljudima. Međutim, istovremeno blagodat koja prebiva u Crkvi zahteva od nas više brižljivog čuvanja ove blagodati i sakralnih tajni od onih koji nisu u stanju i nisu pripremljeni daje prime. Crkva je otvorena za sve, ali unutrašnji crkveni život ostaje, po rečima „Pesme nad pesmama“, „bašta zaključana“, odnosno ograđena zidinama.
Vera u Jednu Crkvu kao jedini put ka spasenju nije egoizam, jer egoista ne želi da drugi ljudi uživaju darove koje on ima. A mi svom dušom želimo da se ljudi i zajednice koje su se udaljile od Crkve vrate i da uđu u nju.
Što se tiče prekora „…ka sektaškom shvatanju Jevanđelja“, tačnije zbog sektaškog neshvatanja Jevanđelja, čini nam se da vera u Jednu Pravoslavnu Crkvu ekumenistima izgleda kao sektašenje i fanatizam. A što se tiče Jevanđelja ono može biti pravilno shvaćeno uz pomoć tumačenja svetih otaca, blagodati koja obitava u Crkvi i hramovne liturgike koja predstavlja „Jevanđelje u sveštenodejstvima“.
U ekumenističkim dokumentima se stalno ponavljaju reči: „greh podele“ i poziv na pokajanje zbog postojećih podela.
Da li pravoslavci treba da se slože s ovakvom postavkom pitanja? Svaki od sedam Vaseljenskih Sabora bio je sazvan zbog pojave lažnih učenja kad je bilo potrebno dogmatski definisati istine vere, kako bi se Crkva zaštitila od jeresi. Svi Vaseljenski Sabori su sadržali anateme usmerene, kako protiv jeresi, tako i protiv jeresijaraha i njihovih sledbenika. Šta je to bilo: čuvanje istine i svetinje od agresije laži ili greh podele? Savremene jeresi su varijante drevnih jeresi, kombinacije elemenata lažnih učenja koja je Crkva odbacila i osudila. Može li Crkva da dođe u protivrečnost sa samom sobom i da ukine anateme Vaseljenskih Sabora i da proglasi da su sve jeresi blagodatne, a da je do podele došlo zbog neshvatanja i nesavršenstva bogoslovskog jezika koji su sad ispravili lingvisti i filolozi SSC. Ako se čak okupi sabor koji će se nazvati „Vaseljenskim“ i doneti odluke koji nisu u skladu s duhom i slovom sedam Vaseljenskih Sabora on će biti uzurpator, a ne izraz crkvenog razuma; ne kao sabor, već samo kao sabranje, kojem prisustvuju ljudi, ali nema Hrista. Zato će ekumenisti težiti ka diskreditaciji i ukidanju sabornih pravila i odluka, inače im neće poći za rukom da spoje ono što su razdvojili Vaseljenski Sabori. Teza da je podela nekadašnjeg jedinstva greh, a osuđivanje i izopštenje jeretika zlo, već predstavlja psihološku pripremu za nivelisanje sabornih pravila. Zajednička molitva s jereticima, davanje hramova radi okupljanja inoveraca, posećivanje jeretičkih okupljanja radi molitve – sve je to početak razaranja crkvene kanonike, prezrivo ignorisanje pravnih osnova Crkve i indirektna osuda Vaseljenskih Sabora koji su zauvek utvrdili ova pravila. Uspostaviti nekadašnje jedinstvo znači ujediniti Crkvu s arijevstvom, makedonijanstvom, nestorijanstvom itd. uključujući savremene protestantske sekte. To znači ponovo uneti u oltar ono što su sveti oci osudili, odbacili i zauvek izbacili preko praga Crkve.
Tačka 37. „Savremena hrišćanska privrženost vidljivom jedinstvu po svojoj širini, dubini i sredstvima jeste nova realnost u crkvenoj istoriji. Podjednako i mogućnost da se molimo zajedno u ekumenističkom okruženju predstavlja novi izazov s posebnom misijom da se hrišćani prate i jačaju na svom putu ka jedinstvu. Da bi se napredovalo u međusobnom dijalogu hrišćani moraju zajedno da se mole za pomoć Božiju.“
U Crkvi se molitva rađa; ona izlazi iz nedara samog crkvenog života, a van Crkve se molitva sačinjava. Ekumenistička molitva je riza sašivena od različitih komadića, parčića i fragmenata materije. Ekumenistička molitva ne može biti izraz unutrašnjih stanja njenih članova, odraz njihove vere, ona ne može biti jedinstvena, jer među učesnicima nema jedinstvene vere, jedinstvenih osećanja i jedinstvenog doživljaja duhovnog sveta. To će biti veštački surogat molitve, osnovane na humanističkom bon-tonu. Ovde svako treba da se moli plašeći se da ne uvredi suseda svojom verom koja je izražena u njegovoj molitvi; na primer, ako pravoslavac poželi da kaže: „Presveta Bogorodice, spasi nas,“ ali se osvrne na suseda-luteranca za kojeg je ovakva molitva neprihvatljiva, on će zaćutati. To neće biti molitva, već čitanje ekumenističkih „podsetnika“ i bojazan da se čovek izrazi u molitvi. Za pravoslavce zajednička molitva nije samo vertikala – ustremljenost duše ka Bogu, nego i horizontala – mističko jedinstvo onih koji se mole. Ovde pravoslavci ne mogu da lažu: molitva s inoslavnima neće biti jedinstvo, već surogat jedinstva i demonstracija nepostojećeg. Sveti oci koji su dublje osećali mistiku molitve klonili su se molitvenih okupljanja s inoslavnima iako su u svom srcu imali ljubav prema svakom čoveku veću od naše. Kanoni Crkve zabranjuju molitvu s inoslavnima, zato ma ko da organizuje, pa čak i blagoslovi ova okupljanja, ona predstavljaju neposlušanje prema Crkvi, odnosno revolucionarno dejstvo protiv Pravoslavlja. Istinska molitva se ostvaruje samo uz pomoć blagodati koja deluje u Crkvi. Ekumenisti se pridržavaju drugačije pozicije: dok je za njih Crkva zbir i broj ljudi objedinjenih jednom verom, zajednička molitva je zbir molitava prisutnih ljudi, objedinjena jednim tekstom.
Tačka 39. „Decenije prakse zajedničke molitve i međusobnog duhovnog opštenja u okvirima SSC predstavljaju nasleđe koje se ne sme zanemariti. Mnogim hrišćanima ova praksa je poznata na licu mesta. Nedelja molitve za hrišćansko jedinstvo je jedan od najrasprostranjenijih primera ovakvog iskustva. Neke Crkve s potpunom osnovanošću danas tvrde da se njihova bogosluženja ne odvijaju onako kako je to bilo pre 50 godina. Iako su prvo prosto prihvatile ovu praksu kao izazov vremena u konačnom ih je iskustvo zajedničke molitve obogatilo. One su sa zahvalnošću prihvatile mnoge darove drugih hrišćanskih tradicija. U toku decenija, zahvaljujući zajedničkoj molitvi, dijalogu i zajedničkom svedočenju Crkve su napredovale na putu ka jedinstvu, a neke su čak dostizale saglasnost o „potpunom zajedništvu“.
Nedelja molitve za hrišćansko jedinstvo predstavlja danak ekumenističkom bon-tonu od strane pravoslavnih, a ne molitvu koja odražava njihova očekivanja i nade. Pravoslavni hrišćanin treba da se moli za hrišćansko jedinstvo kao povratak inoslavnih zajednica koje su se odvojile od Jedne Crkve, za prisajedinjenje ovom živom Telu Hrista Spasitelja Koje jeste Pravoslavna Crkva. Ali, da li pravoslavac može to da kaže na ekumenističkoj nedelji molitve? Teško. On će izgovarati uopštene želje lišene konkretnosti i neće moći da kaže: „Vratite se, vi koji se trudite u jalovom traganju i obremenjeni svojim zabludama, Izvoru života – Pravoslavlju i tamo ćete steći mir za svoje duše.“ Moguće je da će se protestant za kojeg je Crkva ljudska zajednica, moliti usrdno, ali će se pravoslavac, ako mogu tako da kažem, moliti samo „pristojno“ na ovakvim programiranim „radnim nedeljama“ molitve. Molitva za zajedničko nalaženje istine može biti prihvatljiva za one koji traže ovu istinu, dakle, koji su distancirani od Crkve.
Dalje je napisano: „Neke Crkve s potpunom osnovanošću danas tvrde da njihova bogosluženja ne teku onako kako je to bilo pre 50 godina.“
Promena bogosluženja ili drugim rečima, reformacija konfesija podrivenih ekumenizmom u SSC se doživljava kao pozitivna pojava dostojna podražavanja. Ekumeniste još više raduje to što su neke Crkve (zajednice) dostigle sporazum o „potpunom zajedništvu“. Oni ovo očekuju od Pravoslavlja; na to su usmereni njihovi napori – da stvore vidljivo zajedništvo koje ima ogromnu površinu, ali je lišeno bilo kakve dubine, odnosno površinu koja se meri po horizontali, ali s nultom vertikalnom dimenzijom.
Ekumenisti tvrde da je „…praksa zajedničke molitve nasleđe koje se ne sme zanemarivati“. Za pravoslavce je to iskustvo do kako žalosnih rezultata dovodi odstupanje od crkvenih kanona. Do danas za 50 godina ni s jednom jeretičkom zajednicom nije ostvareno zajedništvo, a u Crkvi su počeli sukobi. Osim toga, primeri ekumenističke molitve pokazuju pravoslavnim hrišćanima da treba podražavati jerarsima i učestvovati u zajedničkim molitvama s jereticima koji se trude da unište Telo Crkve i koji su bukvalno preplavili prostore istorijski pravoslavnih regiona. Zasad ekumenizam sa svojim zajedničkim molitvama ide na ruku samo sektaškom misionarstvu. Pravoslavac može da kaže jerarhu: „Vladiko, ako je dobro moliti se sa jereticima ja idem na baptistička okupljanja, a ako je loše, zašto se moliš zajedno sa sektašima i jereticima?“ Jer u Crkvi se ne uči samo rečima, već i sopstvenim primerom. Otvarajući vrata SSC vi otvarate vrata na sopstvenoj kući za sektaše koji žele da ukradu najveće blago – ljudske duše.“
Dalje: „U toku ovih (poslednjih – prim., a.R.) decenija zahvaljujući zajedničkoj molitvi, dijalogu i zajedničkom svedočenju Crkve su napredovale na putu ka jedinstvu, a neke su čak postigle saglasnost o „potpunom zajedništvu“.
Šta znači „zajedničko svedočenje“ ovde nije objašnjeno, ali se iz konteksta može pretpostaviti da je to svedočenje o tome da uspešno napreduje integracija crkava – učesnica SSC. I ovo razaranje konfesionalne svesti se smatra skidanjem barijera i ograda koje „ometaju“ hrišćansku ljubav, pri čemu se ovakav ekumenistički progres pre svega objašnjava praksom zajedničke molitve.
„…Neke (crkve – prim., a.R.) su čak ostvarile saglasnost o „potpunom zajedništvu“. Ekumenisti upravo ovo žele od Pravoslavlja, oni žele da dostignu prividno „potpuno zajedništvo“ Crkve s jeretičkim zajednicama.
U 40. tački se priznaje da su „…savremene molitve takođe otkrile mnoge prepreke na putu ka jedinstvu“. Dalje je u ovoj tački rečeno: „…upravo u zajedničkoj molitvi bol hrišćanske podele se oseća naročito jako“.
Ova „bol“ predstavlja realno shvatanje toga da zajednička molitva kao unutrašnje jedinstvo i jedno duhovno polje ne postoji i učesnici moraju prosto-naprosto da imitiraju zajedničku molitvu. Što se tiče reči o sekiraciji zbog hrišćanske podele, pravoslavci pate zbog otpadanja jeretičkih zajednica od jednog stabla Crkve, a podela predstavlja posledicu, i više od toga, religioznu iskrenost koja ne može da deklariše jedinstvo tamo gde ga u stvari nema. Za ekumeniste je to „bol“ zbog toga što religiozni indiferentizam još nije dostigao onaj stepen na kojem bi se mogle objediniti sve protivrečnosti u jednom „vidljivom zajedništvu“. Zato smatramo da ekumenizam svoje članove vodi ka onom stanju koje se paradoksalno može nazvati „hrišćanski ateizam“; tada više neće biti ni „prepreka“ za zajedničku molitvu ni samih zajedničkih molitava: učesnici će umesto molitava skandirati svoju privrženost ideji služenja čovečanstvu.
U tački 41. je rečeno: „…poziv na zajedničku molitvu zadržava svoj prvostepeni značaj“.
S ovim se možemo delimično složiti, zato što se ovde najviše vidi „istrčavanje“ i ubacivanje u svest hrišćana ideje o postojanju unutrašnjeg jedinstva, kojem preostaje samo da se formira na vidljiv način.
Jedinstvena molitva može da postoji samo u Crkvi gde je ona nerazdvojno povezana s jedinstvom dogmi i jedinstvom tajni.
Dalje se kaže: „…treba učiniti korak napred koji će omogućiti da se svi zajedno mole čistim srcem napredujući na putu ka vidljivom jedinstvu.“
Ovaj „korak napred“ očigledno će predstavljati pristanak na to da kanoniku Crkve ne treba uzimati u obzir, inače kako je moguće moliti se „čistog srca“ kršeći kanone (na primer, 10. apostolsko pravilo) s onima s kojima nam crkvena pravila kategorički zabranjuju da se molimo? Prekršaj crkvenog kanona je greh. Zajednička molitva predstavnika različitih konfesija za ekumeniste je dostignuće i dobro, a osim toga, instrument uz pomoć kojeg žele da ostvare jedinstvo dogmatske istine i dogmatske laži, sad već de-fakto.
Za pravoslavce je ovakva molitva odricanje od duha, kanona i tradicije Pravoslavlja. Duh Sveti Koji obitava u Crkvi ne može da prihvati molitvu koja gazi pravila Crkve; za one koji se mole ovakvom molitvom u psalmu je rečeno: „…neka se računa molitva njegova kao greh“.
Nije moguća zajednička molitva onih koji poštuju Prečistu Mariju kao Majku Božiju i Djevu i onih protestantskih sekti koje Je smatraju bukvalno Josifovom ženom i majkom njegove dece. Nije moguća zajednička molitva onih koji se obraćaju zastupništvu svetaca i onih koji smatraju da Nebeska Crkva za vreme naših molitava ćuti. Nije moguća zajednička molitva onih koji poštuju svete ikone kao znak realnog prisustva Nebeske Crkve u zemaljskoj Crkvi i njihovog ontološkog jedinstva s onima koji odbacuju poštovanje ikona i samim tim prave provaliju između duhovnog i materijalnog, negiraju simbolične analoge između vidljivog i nevidljivog sveta. Ikona je svedočanstvo o ovaploćenju Sina Božijeg; a negiranje Njegovog vidljivog obraza je korak prema doketizmu. Ne može biti zajedničke molitve Crkve u kojoj prisustvuje blagodat i jeretičkih bezblagodatnih zajednica u kojima dejstvo Duha zamenjuju emocije i subjektivna osećanja duhovnog nivoa. Ne može biti zajedničke molitve članova Crkve – članova mističkog Tela Hrista Spasitelja i raskolnika koji odbacuju Crkvu. Zajednička molitva – jedinstvo molitve, je moguća samo u samoj Crkvi gde se Duh Sveti moli zajedno s ljudima Svojim tajanstvenim rečima.
Predstavnici konfesija u duhovnom smislu predstavljaju razjedinjenu, raščlanjenu i međusobno distanciranu gomilu. Oni samo naizgled mogu da imitiraju jedinstvo, ali njihova okupljanja neće biti zajednička, već paralelna molitva, osnovana na sekularizovanoj humanističkoj soteriologiji, koja ne vodi računa ni o kanonima, ni o tradiciji, ni o istoriji Crkve, koja jedinstvo ne vidi u Bogu i istini, već u ljudskoj solidarnosti, odnosno u starom Adamu. Molitva treba da bude izraz jedinstvene vere i jedinstvenog uzdanja. Za sve konfesije, koje ulaze u SSC ovakvo jedinstvo – dogmatsko i soteriološko, realno ne postoji, ono se sadrži samo u programima i projektima ekumenista. Kakvo zdanje može da bude sagrađeno na ruševinama crkvenih kanona? Možemo da odgovorimo: novi teozofski panteon.
U 42. tački se predlože da se „održavaju konfesionalne i međukonfesionalne zajedničke molitve. …Konfesionalna molitva se predlaže kao dar okupljenima od strane neke određene delegacije učesnika, čak i ako se svim okupljenima nudi da učestvuju u duhu molitve.“
Učestvovanje pa čak i prisustvo na jeretičkom služenju je zabranjeno kanonima. A uopšte gledati tuđu molitvu – ovu intimu duše, očima čoveka sa strane, kao predmet radoznalosti, po našem mišljenju nije etički. Kakav „dar“ može da dobije pravoslavac prisustvujući na okupljanjima koja su sveti oci nazivali „zborištima“? – Gubitak pravoslavnog duha, odgovornosti pred crkvenim kanonima, odnosno osećanje lažne emancipacije i slobode od odluka i pravila svetih otaca. Pravoslavci nemaju prava da služe liturgiju kako bi s njom upoznali jeretike. Liturgija nije pomodarski prizor i nije očigledna demonstracija Pravoslavlja, to je sakralni i unutrašnji život Crkve, a za učestvovanje u njoj se zahteva unutrašnja priprema i pripadnost samoj Crkvi. Drevni čin liturgije vernih nam ukazuje na to da je trebalo da ljudi, koji još nisu primili krštenje, kao i oni koji se nalaze pod posebnim duhovnim, napuste liturgijsko sabranje. Tim pre je bilo nedopustivo prisustvo jeretika na liturgiji kao pasivno saučestvovanje. A danas se na ekumenističkim sabranjima „liturgija“ služi zajedno s molitvenim činovima jeretika. Baptisti pokazuju prisutnima svoja molitvena sabranja, pedesetnici – svoja itd., a među njima se ravnopravno sa svoje strane služi programski obeležena liturgija i sve ovo u cilju međusobnog informisanja, kao pred gledaocima na sceni. Liturgija se može shvatiti samo uz pomoć Duha Svetog, Koji obitava u Crkvi i kroz učestvovanje u tajni krštenja. Služenje liturgije radi znatiželjnosti inoveraca predstavlja profanaciju i diskreditaciju same liturgije.
Što se tiče nedopustivosti međukonfesionalne zajedničke molitve, o tome smo već govorili. To je ples na zgarištu uništenih i spaljenih kanona, koji predstavljaju pravnu osnovu Crkve. Ali razmotrimo sadržaj ovih ekumenističkih molitva, šta one predstavljaju. Kroz sve ove veštački sastavljene i za neku prigodu upriličene molitve kao lajtmotiv prolaze misli o tome da su svi bez izuzetka – Crkva i konfesije – krivi za greh podele, kao greh gordosti, i mi moramo da popravimo ovu situaciju. Ovde se Pravoslavna Crkva proglašava za saučesnicu u grehu razaranja drevnog jedinstva (iako ovo jedinstvo teško da je ikada postojalo) i pravoslavni učesnici samim tim bacaju klevetničku optužbu u lice svoje sopstvene Crkve – optužbu za vekovno slepilo, konfesionalnu gordost. Znači, apostol Jovan i doketi su krivi za greh podele, pri čemu je Jovan Bogoslov kriv više kao inicijator izopštenja doketa. Znači, sveti Atanasije Veliki i Arije su bili opsednuti demonskim duhom gordosti i rasekli mačem međusobnog izopštenja članova Crkve – Telo Hrista – jedan od drugog. Znači, sveti Kiril Aleksandrijski i Nestorije su ispoljili međusobno neprijateljstvo, netrpeljivost i uobraženost, i umesto da pronađu zajednički jezik prihvatljiv za sve okrenuli su se jedan drugom leđa i krenuli različitim putevima crkvene istorije. Znači, i prepodobni Jovan Damaskin i car Lav Isavr su patili od nedostatka ljubavi, poput maligne malokrvnosti i zajednički su podigli pregradu između Pravoslavlja i budućeg protestantizma. U principu, pravoslavni ekumenisti na međukonfesionalnim molitvama treba da se kaju zbog toga što je Crkva sačuvala istinu i da mole za oproštaj za pravoslavce zato što nisu proglasili da su u suštini jedinstveni s baptistima ili kalvinistima? U principu, pravoslavci treba da jadikuju zbog toga što je Crkva anatemisala jeresi, a da zatim s izrazom ganutosti na licima izražavaju nadu da će se ovaj istorijski „apsurd“ savladati zajedničkim naporima i da ćemo se ujediniti.
Centar zajedničke molitve, odnosno liturgike za pravoslavce je evharistija i zajedničko pričešćivanje Telom i Krvlju Spasitelja. Ovo priznaje i Specijalna Komisija.
U 43. tački je napisano: „Za neke Crkve molitva sa hrišćanima koji ne pripadaju njihovoj tradiciji ne samo da je problematična nego se smatra i nemogućom.“
Međutim, na fotografijama vidimo upravo ovakve zajedničke molitve. Ali u ovom slučaju se pod molitvom podrazumeva zajedničko učestvovanje u evharistiji, na šta se pravoslavna strana, hvala Bogu, nije odlučila. Međutim, i ovde ekumenisti gaje nadu da će praksa zajedničkih molitava ubrzati „određeni napredak“. Tako da se interkonfesionalno učestvovanje u tajnama smatra za realnu, mada daleku perspektivu.
U 45. tački je rečeno: „Zajednička molitva na sabranjima SSC mora biti rezultat ozbiljnog i promišljenog planiranja, a nipošto ne zadatak koji se može rešiti usput.“
Znači, zajedničkoj molitvi se dodeljuje prvostepena uloga. Za ekumeniste ona nije sredstvo za planirano ujedinjenje konfesija, već svedočanstvo o već postojećem unutrašnjem jedinstvu, koje pre ili kasnije treba da postane vidljivo.
U tački 52. se kaže: „Nakon osnivanja Specijalne Komisije Izvršni Komitet SSC je stvorio posebnu istraživačku grupu radi proučavanja pitanja članstva i predstavništva i izrade preporuka.“
Ponovo ćemo se vratiti na pitanje o nedopustivoj, s pravoslavne tačke gledišta situaciji – o članstvu Pravoslavne Crkve ili Pomesnih Crkava u bilo kakvoj organizaciji. Uz takav pristup sama Pravoslavna Crkva se smatra užom organizacijom koja postaje deo šire. Ovo je profanacija samog pojma „Jedne Crkve“. Pritom Crkva prestaje da se smatra živim organizmom, čiji je Glava Hristos, već prelazi u red ljudskih organizacija, društava i saveza. Ovde se gubi metafizička beskonačnost Crkve, bezgranična, ne po broju Anđela i svetaca koji ulaze u nju već po blagodati Božijoj – modalnosti Apsoluta i po nerazdvojivosti Crkve od njenog Glave – Sina Božijeg, Apsoluta Koji ispunjava sve, ne ograničavajući se ničim. Kao što kosmos ne može da bude član engleskog kluba, tako ni Crkva u kojoj je konačno sjedinjeno s Beskonačnim ne može da bude član ne samo jeretičke, nego ni bilo koje druge organizacije. Članovi ekumenističkih saveza mogu da budu pojedina lica, liberalni hrišćani koji se indiferentno odnose prema kanonima Crkve i ne osećaju da su odgovorni prema njima. Međutim, ovakvi „crkvograditelji“ i „crkvotragači“ uopšte ne predstavljaju Pravoslavnu Crkvu, već samo sebe same.
Odbijanje shvatanja Crkve kao mističkog Tela Hristovog i manipulacija rečima „članstvo Crkve“ predstavljaju prvu veliku kapitulaciju eklesiologije pred protestantskim racionalizmom.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *