NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Ekumenizam » STUPIVŠI U EKUMENISTIČKI POKRET…

STUPIVŠI U EKUMENISTIČKI POKRET…

 

STUPIVŠI U EKUMENISTIČKI POKRET…
 

 
I Struktura izveštaja.
 
Deo A, tačka 7: „Crkve su napredujući zajedno putem hrišćanskog jedinstva postale duhovno bogatije.“
 
Dakle, ovde se ponavlja teorija o mnoštvu crkava koje poseduju jednake mogućnosti i prava, dakle, jednako dostojanstvo. Ističe se da su se Pravoslavna Crkva i protestantske takozvane crkve zajedno „kretale“ jedne prema drugima. To znači daje svaka crkva činila korak na putu ka zbližavanju, očekujući zauzvrat korak od druge strane. U formulaciji se podrazumeva da je ovo kretanje bilo sinhronizovano i međusobno, znači u učenju Pravoslavne Crkve nešto treba da bude promenjeno, inače bi se protestantske zajednice kretale u smeru Jedne Crkve, a ona bi ostajala istovetna samoj sebi. Ovde postoji i druga mogućnost, da se promenio mentalitet samih učesnika ekumenizma, predstavnika Pravoslavlja, koji su sebe poistovetili s Crkvom, tačnije, liberalizacija njihovog mišljenja. A ovo sadrži udaljavanje od sopstvene Crkve.
Šta znače reči „Crkve su postale duhovno bogatije“? Kakvu „duhovnost“ je preuzela Pravoslavna Crkva od inoslavaca, koja joj je do tada nedostajala? Zar vi, crkveni bogoslovi, priznajete posebnu unikalnu „duhovnost“ jeresi i sekta koje su one sad podelile s pravoslavcima i učinile ih bogatijima? Nekada su sveti oci govorili o izvrnutoj i izopačenoj duhovnosti jeretika i prihvatanje njihovih pogleda nisu nazivali bogaćenjem, već gubitkom, opasnom bolešću, koja u određenom stadijumu može da postane neizlečiva i da se završi smrću. Više od toga, sami jeretici ne ušavši u Pravoslavnu Crkvu ne mogu da se obogate pravoslavnom duhovnošću, jer je duhovnost blagodat Duha Svetog, Koji prebiva u Crkvi, a ne roba iz uvoza koja se može nabaviti ispod tezge. Na primer, Isusova molitva će različito delovati u duši pravoslavca, ili recimo kalviniste. U poslednjem slučaju ona će izazvati emocionalno raspoloženje, a ne blagodatno stanje. Drevna Crkva se čuvala jeretičkog uticaja, a ekumenizam ga je nazvao „duhovnim dostignućem“. Čudno je hvaliti se iskustvom bolesti; jedina i vrlo problematična korist je da čovek ozdravivši više ceni svoje zdravlje i da se strože čuva od uzroka bolesti.
Dalje se u dokumentu kaže: „U toku ove godine mogli smo mnogo da naučimo.“ Ko, čemu i od koga? Ovde se govori o crkvama, dakle Pravoslavna Crkva – „stub i utvrđenje istine“ – treba da „uči“ i već se „mnogom naučila“ od inoslavnih. Ovaj međusobni proces podrazumeva da su Crkva i jeresi istovremeno međusobni učitelji i učenici. Čemu se treba učiti? Hrišćanskom duhu? Znači, Crkva nema Duh Hristov, već samo uči da Ga stekne ili da se usavršava u njemu? Ali, Crkva i jeste savršenstvo. Kad i čak ne bi bilo tako, kako žele da predstave ekumenisti, sam princip poistovećivanja Crkve s zemaljskim članovima Crkve predstavlja protestantsko poimanje Crkve kao zajednice koja može da se usavršava i napreduje po planu-projektu koji je za nju sačinjen.
Dalje se nastavlja: „…visoka ocena ove zajednice…“ Ekumenisti daju visoku ocenu ekumenizmu, odnosno sebi samima. U Bibliji je napisano: „Neka te ne hvali tvoj, već tuđi jezik; ne tvoja usta, već tuđa usta.“ Pravoslavni narod u ogromnoj većini ne daje visoku ocenu ekumenizmu, već ga smatra pronalaskom jeretika, tačnije, protestantskih radikala. Ova samoocena „…objašnjava namere da se i dalje ide zajedno i radi još više u cilju ostvarenja zajedničkog prizvanja.“
„Da se dalje ide zajedno“ – kuda? – Ka Hristu? Ali Hristos je Glava Crkve. Crkva je sama u Hristu; kakvo rastojanje treba da prevlada Pravoslavna Crkva da bi došla do Hrista? – Nije jasno. A ako se govori o nužnosti da pravoslavci idu ka Hristu, to je unutrašnje sticanje Duha Svetog: kakve veze s ovim ima ekumenizam? Znači, reči „…da se dalje ide zajedno“ znače ići na zbližavanje kroz nedopustivi kompromis u pitanjima veroispovesti; to znači činiti nasilje nad Pravoslavljem, da bi se ono učinilo prihvatljivim za jeretike, za projektovano ili planirano unijsko jedinstvo, iako se ove dve reči međusobno isključuju; unija nije jedinstvo, već savez; nije jedinstveni živi organizam, već spoljašnja veza; u krajnjoj liniji, pravoslavna eklesiologija ne može da govori o Crkvi kao o savezu raznovrsnih zajednica, koje su našle izvesne dodirne tačke.
U tački 9 se kaže: „Crkve – članice zajednice SSC, a ne Savet preuzimaju na sebe obavezu da se mole za jedinstvo i učestvuju na susretu s ciljem da nađu jezik kojim bi zajednička hrišćanska vera postala rezonantna s različitim crkvenim tradicijama.“
Za kakvo jedinstvo može da se moli Pravoslavna Crkva? Za povratak inoslavnih u Pravoslavlje ili za zajedničku platformu na koju bi se svi smestili? Sledeće reči ukazuju da se radi upravo o ovakvoj zajedničkoj platformi sagrađenoj po principu kompromisa: „…s ciljem da se nađe zajednički jezik kojim bi zajednička hrišćanska vera postala rezonantna s različitim crkvenim tradicijama.“
Koji je to jezik? Novi esperanto ekumenizma, sastavljen na osnovu leksike i gramatike najzastupljenijih jezika? Očigledno da nije. Još jednom je u istoj ovoj tački bilo rečeno da su „Crkve – članovi zajednice SSC… subjekti traganja za vidljivim jedinstvom.“ Znači, postoji neko nevidljivo jedinstvo; a narušavanje vidljivog jedinstva se dogodilo zbog nesavršenstva, višeznačnosti, i neadekvatne interpretacije bogoslovskih pojmova. Tako da se u bogosloviji dogodilo isto ono što se dogodilo prilikom izgradnje Vavilonske kule: mešanje jezika i međusobno nerazumevanje. Sad se predlaže da se nađe zajednički bogoslovski jezik na osnovu dogmatskog minimalizma, u kojem ne bi bilo elemenata bogoslovske diferencijacije i u kojem bi postao moguć proces adogmatske interpretacije. Ovaj dogmatski minimalizam ili superminimalizam neki pokušavaju da nam prikažu u obliku „zajedničke hrišćanske vere“, koja bi „postala rezonantna različitim crkvenim tradicijama.“ Ovde se Crkva sa svojom veronaukom, liturgikom i blagodatnim darovima izjednačuje s tradicijom: ispostavlja se da je Pravoslavlje vidljiva tradicija isto kao druge istorijske tradicije zajednica, a pod njima postoji nevidljivo jedinstvo, koje je ekumenizam prizvan da raščisti od kasnijih naslaga, i da ga zatim pokaže hrišćanskom svetu koji prebiva u prividnim podelama. Ovaj pretpostavljeni jezik ekumenističkog bogoslovlja bi bio u sazvučnosti sa svim tradicijama i dodaćemo, on ne bi mogao da bude u disonansu s njima, jer praznina i ćutanje ne proizvode disonans. A ovde se radi o dogmatskoj nemosti.
Dalje se kaže: „Crkve-članice zajednice SSC su odgovorne za razvoj i vaspitanje prijemčivosti i za ovladavanje jezikom koji će im omogućiti da nastave međusobni dijalog.“
„…Razvoj i vaspitanje prijemčivosti“ za jezik dogmatskog minimalizma za pravoslavce može da protiče samo istovremeno s gubitkom prijemčivosti za samo Pravoslavlje kao jedinu istinu. Ovaj „razvoj i vaspitanje“ za prijemčivost novog jezika predstavlja kršenje Svetog Predanja, koja bi se ogledalo u kvarenju svetootačkog jezika, u dogmatskom indiferentizmu, u rušenju granica Crkve, u poistovećivanju sebe se nekakvim amorfnim, nedefinisanim „zajedničkim hrišćanstvom“, koje realno uopšte ne postoji. To je sekularizacija crkvene svesti i prodiranje duha liberalizma u pravoslavno svetilište. Sve ovo vodi ka eklesiološkom indiferentizmu. Samo dva ili nekoliko subjekata, koji pripadaju istoj grupnoj kategoriji mogu da govore o „zajedničkom jeziku“. Ovde se opet Pravoslavna Crkva smatra za deo neke šire zajednice. Ako se jednom sabirku doda drugi sa znakom „-“ njihov zbir ne postaje veći nego manji nego što je bio prvi sabirak. Zato prihvatanje inorodnog tela od strane Pravoslavlja ne predstavlja prirast nego gubitak. Ovaj jezik minimalizma, po rečima ekumenista omogući će im da nastave međusobni dijalog. Ovde je tačno primećeno da je dijalog na temelju svetootačkog i bogoslovskog jezika sa svojom ustaljenom terminologijom dospeo u ćorsokak i njegov nastavak će se biti tautologija i tapkanje u mestu. Zbog toga treba stvoriti novi jezik, i pošto je reč odraz misli, treba stvoriti novo mišljenje radi nastavka i razvoja ekumenizma. Na tome se i trude naši ekumenisti sa svojim teorijama: o delimičnoj blagodati koju treba nadomestiti (Kurajev), o poistovećivanju soteriologije s moralom pri čemu veroispovest nema značaja (mitropolit Antonije Blum) i o zagrobnom obraćanju veri u Hrista (Osipov). Sve se to svodi na jedno: spasenje je moguće van Pravoslavne Crkve.
Tačka 10 počinje rečima: „U našem surovom i podeljenom svetu Crkve su stvorile svoje različite crkvene kulture, ali u skladu s principima određenim za članove Svetskog Saveta Crkava one su pozvane da priznaju nužnost zajedničkog svedočanstva svoje hrišćanske vere, jedinstva u Hristu i zajedništva koje ne poznaje granice čovečanstva.“
Ovde „surovost“ i „podeljenost“ izgledaju kao neki sinonimi kojima se suprostavlja princip sveopšte integracije.
Reči „…Crkve su stvorile svoje različite crkvene kulture“ su neodređene, razvodnjene i amorfne. Ovde pod crkvenom kulturom mogu da se podrazumevaju ontološka svojstva Crkve. Pod ove reči mogu biti podešene liturgika, kanonika, pa čak i dogmatika Crkve, ali kulturu stvaraju ljudi, a Crkva je, uključujući njenu atributiku, utemeljena na Otkrovenju.
Crkve – članice SSC su „…pozvane da priznaju nužnost zajedničkog svedočenja svoje hrišćanske vere“. Međutim, vera nije samo priznanje Hrista za Sina Božijeg i Spasitelja sveta – to je intuitivna sposobnost da se proniče u duhovni svet i da se opšti s njim. Vera nije samo poverenje i potčinjavanje autoritetima, već realna sila koja čoveka čini novom tvarju u Hristu. Zato zajednička hrišćanska vera ne postoji. Crkve, konfesije i jeresi se ne razlikuju samo u teoretskom aspektu, već i u dubokim emocionalnim doživljajima. Sveti Duh daje istinsku veru onima koji žive u Crkvi, zato je ona unikalna. Carstvo Božije je obećano Crkvi, a ne crkvama. Van granica Crkve završava se vera i počinje oblast verovanja.
„Nužnost… jedinstva u Hristu.“ Međutim, jedinstvo u Hristu je jedinstvo u Duhu Svetom, jer se samo kroz Duha Svetog spoznaje Sin Božji. Priznavati jedinstvo u Hristu znači priznavati jedinstvo Crkve s jeresima u Duhu Svetom.
Dalje, priznati nužnost „…zajedništva koje ne poznaje granice čovečanstva“. Mi priznajemo psihobiološko zajedništvo čovečanstva, koje potiče od jednog principa, odnosno naše zajedništvo u Adamu i ideju bratstva koja iz toga proističe. A što se tiče duhovnog i sakralnog zajedništva ono se ograničava granicama Pravoslavne Crkve, koja ima Duh Hristov.
U tački 11 se navodi da: „Komisija vidi Savet kao sposoban da objedini crkve u ekumenističkom prostoru…, gde bi Crkve putem dijaloga nastavile da otklanjaju barijere, koje ih ometaju da se međusobno priznaju kao Crkve koje ispovedaju jednu veru, jedno krštenje i koje služe jednu evharistiju, da bi mogle da se kreću prema zajedništvu u veri, tajnima i svedočenju“.
Prvo ćemo istaći da „ekumenistički prostor“ označava prostor naseljenog dela vaseljene, a reč „Crkve“ napisana velikim slovom indirektno potvrđuje uverenje ekumenista da su crkve koje ulaze u SSC istinite i blagodatne, odnosno termin crkve je upotrebljen u direktnom, a ne relativnom značenju.
„…gde Crkve putem dijaloga“. Crkva ne može da stupa u dijalog – to je apsurd. Glava Crkve je Hristos, znači On treba da bude nemi učesnik u dijalogu s pravom članstva u SSC ili bi Crkva govorila bez svoje Glave – Hrista. Ali Telo bez Glave ne može ni da živi, ni da razmišlja, ni da govori; ono može samo da se grči u bespredmetnim konvulzijama. U ekumenističkom dijalogu može da učestvuje samo grupa ljudi, pravoslavna delegacija, ali ove delegacije ne predstavljaju Crkvu. Neko može da se ne složi i da kaže da će bogoslovska komisija predati zaključak dijaloga na razmatranje pomesnim saborima, a do tada će rezultat rada komisije ostati samo nacrt.
Ali, kao prvo, sabori jednih Crkava mogu da prihvate ovaj zaključak, a drugi da ga odbiju i tada on neće biti glas Pravoslavne Crkve. Uzmimo krajnji slučaj, da su se sabori svih pomesnih Crkava jednoglasno složili sa zaključkom bogoslovske komisije, koja je bila pozvana da „…otkloni barijere koje ih (crkve) ometaju da se međusobno priznaju kao Crkve, koje ispovedaju jednu veru, jedno krštenje i koje služe jednu evharistiju“.
Ali, nužno svojstvo istinitosti i zakonitosti sabora jeste slaganje vaseljenskih i kanonskih pomesnih sabora s njima. Bez ovog slaganja i jedinstva u veroispovesti sabor ostaje nezakonit, bezblagodatan, nemajući snagu ni veroispovedanja, ni moralnu, ni pravnu. A pošto su vaseljenski sabori postavili jasnu granicu između Crkve i jeresi sabor koji bi objavio ravnopravnost i jedinstvo Crkve i lažnih učenja bio bi nevažeći i nezakonit.
Sveto Predanje je ono u šta su pravoslavci verovali svuda i uvek, zato je Pravoslavlje istovetno samom sebi u aspektu hronosa. Novo, promenjeno i reformisano Pravoslavlje ne može da postoji; ono će predstavljati pravoslavnoliki protestantizam. Stoga dijalog crkava koji ima za cilj priznavanje „međusobne istinitosti“ s pravoslavne tačke gledišta predstavlja apsurd.
Šta znači „…Crkve koje ispovedaju jednu veru“? Zar se može sjediniti pravoslavna dogmatika s, recimo, hazburškim ispovedanjem luteranaca? Za to je potrebno, da se izrazimo rečima dokumenta „otkloniti barijere“, koje predstavljaju pravoslavna dogmatika i kanonika. Nije slučajno to što ekumenisti svih pravaca, uključujući i one koji pripadaju pravoslavnoj strani mrze „Dogmatske poslanice Istočnih patrijaraha“, koje imaju dostojanstvo opšte crkvenih obrazaca ispovedanja vere. Ove „Poslanice“ se podvrgavaju tendencioznoj i nečasnoj kritici; njihov smisao se izvrće, one se kleveću upravo zato što se u njima odrazio čist duh Pravoslavlja, koji jarko sija u delima svetih otaca, upravo zato što su u njima najjasnije izraženi principi pravoslavne eklesiologije.
Ove „Poslanice“ pregrađuju put modernizmu, zaustavljaju razorni proces ekumenističkog svaštajedstva i na osnovu odnosa prema njima može se suditi o Pravoslavlju savremenih bogoslova. Deviza: „Jedna vera“ (pravoslavnih i jeretika) je moneta na čijoj poleđini je napisano: „Neverje“.
Dalje: „…Crkve, koje ispovedaju jedno krštenje.“
Nećemo govoriti o tome da li je moguće obaviti krštenje van Crkve. Ali samo krštenje se u nekim protestantskim zajednicama obavlja kroz jedno pogružavanje, a u nizu zajednica se uopšte ne smatra obaveznim. U nekim svojim izjavama SSC ne govori o promeni, već o produbljivanju tradicija; kakvo ovde jedinstvo može da postoji po pitanju krštenja?
Dalje se govori o Crkvama – članovima SSC kao o onima koje služe jednu evharistiju. Za značajan deo protestantskih zajednica evharistija predstavlja samo sećanje na Tajnu Večeru čak bez sakramentalnog značaja. Govoriti o jedinstvu tajne pričešćivanja Telom i Krvlju Hrista Spasitelja s jeretičkim interpretacijama tajne večere znači odreći se pravoslavne Evharistije – centra duhovnog života pravoslavnih hrišćana.
 
Deo B, tačka 14.
 
U njoj se nalazi i izraz preuzet iz ustava SSC: „međusobno se pozivati u cilju vidljivog jedinstva u jednoj veri i u jednoj evharistijskoj zajednici, koji nalazi izraz u bogosluženju i u zajedničkom životu u Hristu putem svedočanstva i služenja svetu i kretati se ka ovom jedinstvu da bi svet mogao da poveruje.“
Nismo pozvani na vidljivo jedinstvo u jednoj interkonfesionalnoj evharistiji, već na istinsko jedinstvo kroz povratak u Crkvu zajednica koje su od nje otpale.
„…napredovati ka ovom jedinstvu da bi svet mogao da poveruje“. Ispada da neverje sveta potiče od toga što pravoslavni i jeretici još uvek oklevaju da se spoje; a ako do ovog ekumenističkog ujedinjenja na kraju dođe svet će videti, obradovaće se i poverovati. To pomalo liči na iluzije vizantinskih careva Lava Isavra i Konstantina Kopronima, koji su smatrali da će muslimani, ako se ukine ikonopoštovanje, preći u hrišćanstvo.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *