СТУПИВШИ У ЕКУМЕНИСТИЧКИ ПОКРЕТ…

 

СТУПИВШИ У ЕКУМЕНИСТИЧКИ ПОКРЕТ…
 

 
I Структура извештаја.
 
Део А, тачка 7: “Цркве су напредујући заједно путем хришћанског јединства постале духовно богатије.”
 
Дакле, овде се понавља теорија о мноштву цркава које поседују једнаке могућности и права, дакле, једнако достојанство. Истиче се да су се Православна Црква и протестантске такозване цркве заједно “кретале” једне према другима. То значи даје свака црква чинила корак на путу ка зближавању, очекујући заузврат корак од друге стране. У формулацији се подразумева да је ово кретање било синхронизовано и међусобно, значи у учењу Православне Цркве нешто треба да буде промењено, иначе би се протестантске заједнице кретале у смеру Једне Цркве, а она би остајала истоветна самој себи. Овде постоји и друга могућност, да се променио менталитет самих учесника екуменизма, представника Православља, који су себе поистоветили с Црквом, тачније, либерализација њиховог мишљења. А ово садржи удаљавање од сопствене Цркве.
Шта значе речи “Цркве су постале духовно богатије”? Какву “духовност” је преузела Православна Црква од инославаца, која јој је до тада недостајала? Зар ви, црквени богослови, признајете посебну уникалну “духовност” јереси и секта које су оне сад поделиле с православцима и учиниле их богатијима? Некада су свети оци говорили о изврнутој и изопаченој духовности јеретика и прихватање њихових погледа нису називали богаћењем, већ губитком, опасном болешћу, која у одређеном стадијуму може да постане неизлечива и да се заврши смрћу. Више од тога, сами јеретици не ушавши у Православну Цркву не могу да се обогате православном духовношћу, јер је духовност благодат Духа Светог, Који пребива у Цркви, а не роба из увоза која се може набавити испод тезге. На пример, Исусова молитва ће различито деловати у души православца, или рецимо калвинисте. У последњем случају она ће изазвати емоционално расположење, а не благодатно стање. Древна Црква се чувала јеретичког утицаја, а екуменизам га је назвао “духовним достигнућем”. Чудно је хвалити се искуством болести; једина и врло проблематична корист је да човек оздравивши више цени своје здравље и да се строже чува од узрока болести.
Даље се у документу каже: “У току ове године могли смо много да научимо.” Ко, чему и од кога? Овде се говори о црквама, дакле Православна Црква – “стуб и утврђење истине” – треба да “учи” и већ се “многом научила” од инославних. Овај међусобни процес подразумева да су Црква и јереси истовремено међусобни учитељи и ученици. Чему се треба учити? Хришћанском духу? Значи, Црква нема Дух Христов, већ само учи да Га стекне или да се усавршава у њему? Али, Црква и јесте савршенство. Кад и чак не би било тако, како желе да представе екуменисти, сам принцип поистовећивања Цркве с земаљским члановима Цркве представља протестантско поимање Цркве као заједнице која може да се усавршава и напредује по плану-пројекту који је за њу сачињен.
Даље се наставља: “…висока оцена ове заједнице…” Екуменисти дају високу оцену екуменизму, односно себи самима. У Библији је написано: “Нека те не хвали твој, већ туђи језик; не твоја уста, већ туђа уста.” Православни народ у огромној већини не даје високу оцену екуменизму, већ га сматра проналаском јеретика, тачније, протестантских радикала. Ова самооцена “…објашњава намере да се и даље иде заједно и ради још више у циљу остварења заједничког призвања.”
“Да се даље иде заједно” – куда? – Ка Христу? Али Христос је Глава Цркве. Црква је сама у Христу; какво растојање треба да превлада Православна Црква да би дошла до Христа? – Није јасно. А ако се говори о нужности да православци иду ка Христу, то је унутрашње стицање Духа Светог: какве везе с овим има екуменизам? Значи, речи “…да се даље иде заједно” значе ићи на зближавање кроз недопустиви компромис у питањима вероисповести; то значи чинити насиље над Православљем, да би се оно учинило прихватљивим за јеретике, за пројектовано или планирано унијско јединство, иако се ове две речи међусобно искључују; унија није јединство, већ савез; није јединствени живи организам, већ спољашња веза; у крајњој линији, православна еклесиологија не може да говори о Цркви као о савезу разноврсних заједница, које су нашле извесне додирне тачке.
У тачки 9 се каже: “Цркве – чланице заједнице ССЦ, а не Савет преузимају на себе обавезу да се моле за јединство и учествују на сусрету с циљем да нађу језик којим би заједничка хришћанска вера постала резонантна с различитим црквеним традицијама.”
За какво јединство може да се моли Православна Црква? За повратак инославних у Православље или за заједничку платформу на коју би се сви сместили? Следеће речи указују да се ради управо о оваквој заједничкој платформи саграђеној по принципу компромиса: “…с циљем да се нађе заједнички језик којим би заједничка хришћанска вера постала резонантна с различитим црквеним традицијама.”
Који је то језик? Нови есперанто екуменизма, састављен на основу лексике и граматике најзаступљенијих језика? Очигледно да није. Још једном је у истој овој тачки било речено да су “Цркве – чланови заједнице ССЦ… субјекти трагања за видљивим јединством.” Значи, постоји неко невидљиво јединство; а нарушавање видљивог јединства се догодило због несавршенства, вишезначности, и неадекватне интерпретације богословских појмова. Тако да се у богословији догодило исто оно што се догодило приликом изградње Вавилонске куле: мешање језика и међусобно неразумевање. Сад се предлаже да се нађе заједнички богословски језик на основу догматског минимализма, у којем не би било елемената богословске диференцијације и у којем би постао могућ процес адогматске интерпретације. Овај догматски минимализам или суперминимализам неки покушавају да нам прикажу у облику “заједничке хришћанске вере”, која би “постала резонантна различитим црквеним традицијама.” Овде се Црква са својом веронауком, литургиком и благодатним даровима изједначује с традицијом: испоставља се да је Православље видљива традиција исто као друге историјске традиције заједница, а под њима постоји невидљиво јединство, које је екуменизам призван да рашчисти од каснијих наслага, и да га затим покаже хришћанском свету који пребива у привидним поделама. Овај претпостављени језик екуменистичког богословља би био у сазвучности са свим традицијама и додаћемо, он не би могао да буде у дисонансу с њима, јер празнина и ћутање не производе дисонанс. А овде се ради о догматској немости.
Даље се каже: “Цркве-чланице заједнице ССЦ су одговорне за развој и васпитање пријемчивости и за овладавање језиком који ће им омогућити да наставе међусобни дијалог.”
“…Развој и васпитање пријемчивости” за језик догматског минимализма за православце може да протиче само истовремено с губитком пријемчивости за само Православље као једину истину. Овај “развој и васпитање” за пријемчивост новог језика представља кршење Светог Предања, која би се огледало у кварењу светоотачког језика, у догматском индиферентизму, у рушењу граница Цркве, у поистовећивању себе се некаквим аморфним, недефинисаним “заједничким хришћанством”, које реално уопште не постоји. То је секуларизација црквене свести и продирање духа либерализма у православно светилиште. Све ово води ка еклесиолошком индиферентизму. Само два или неколико субјеката, који припадају истој групној категорији могу да говоре о “заједничком језику”. Овде се опет Православна Црква сматра за део неке шире заједнице. Ако се једном сабирку дода други са знаком “-” њихов збир не постаје већи него мањи него што је био први сабирак. Зато прихватање инородног тела од стране Православља не представља прираст него губитак. Овај језик минимализма, по речима екумениста омогући ће им да наставе међусобни дијалог. Овде је тачно примећено да је дијалог на темељу светоотачког и богословског језика са својом устаљеном терминологијом доспео у ћорсокак и његов наставак ће се бити таутологија и тапкање у месту. Због тога треба створити нови језик, и пошто је реч одраз мисли, треба створити ново мишљење ради наставка и развоја екуменизма. На томе се и труде наши екуменисти са својим теоријама: о делимичној благодати коју треба надоместити (Курајев), о поистовећивању сотериологије с моралом при чему вероисповест нема значаја (митрополит Антоније Блум) и о загробном обраћању вери у Христа (Осипов). Све се то своди на једно: спасење је могуће ван Православне Цркве.
Тачка 10 почиње речима: “У нашем суровом и подељеном свету Цркве су створиле своје различите црквене културе, али у складу с принципима одређеним за чланове Светског Савета Цркава оне су позване да признају нужност заједничког сведочанства своје хришћанске вере, јединства у Христу и заједништва које не познаје границе човечанства.”
Овде “суровост” и “подељеност” изгледају као неки синоними којима се супроставља принцип свеопште интеграције.
Речи “…Цркве су створиле своје различите црквене културе” су неодређене, разводњене и аморфне. Овде под црквеном културом могу да се подразумевају онтолошка својства Цркве. Под ове речи могу бити подешене литургика, каноника, па чак и догматика Цркве, али културу стварају људи, а Црква је, укључујући њену атрибутику, утемељена на Откровењу.
Цркве – чланице ССЦ су “…позване да признају нужност заједничког сведочења своје хришћанске вере”. Међутим, вера није само признање Христа за Сина Божијег и Спаситеља света – то је интуитивна способност да се прониче у духовни свет и да се општи с њим. Вера није само поверење и потчињавање ауторитетима, већ реална сила која човека чини новом тварју у Христу. Зато заједничка хришћанска вера не постоји. Цркве, конфесије и јереси се не разликују само у теоретском аспекту, већ и у дубоким емоционалним доживљајима. Свети Дух даје истинску веру онима који живе у Цркви, зато је она уникална. Царство Божије је обећано Цркви, а не црквама. Ван граница Цркве завршава се вера и почиње област веровања.
“Нужност… јединства у Христу.” Међутим, јединство у Христу је јединство у Духу Светом, јер се само кроз Духа Светог спознаје Син Божји. Признавати јединство у Христу значи признавати јединство Цркве с јересима у Духу Светом.
Даље, признати нужност “…заједништва које не познаје границе човечанства”. Ми признајемо психобиолошко заједништво човечанства, које потиче од једног принципа, односно наше заједништво у Адаму и идеју братства која из тога проистиче. А што се тиче духовног и сакралног заједништва оно се ограничава границама Православне Цркве, која има Дух Христов.
У тачки 11 се наводи да: “Комисија види Савет као способан да обједини цркве у екуменистичком простору…, где би Цркве путем дијалога наставиле да отклањају баријере, које их ометају да се међусобно признају као Цркве које исповедају једну веру, једно крштење и које служе једну евхаристију, да би могле да се крећу према заједништву у вери, тајнима и сведочењу”.
Прво ћемо истаћи да “екуменистички простор” означава простор насељеног дела васељене, а реч “Цркве” написана великим словом индиректно потврђује уверење екумениста да су цркве које улазе у ССЦ истините и благодатне, односно термин цркве је употребљен у директном, а не релативном значењу.
“…где Цркве путем дијалога”. Црква не може да ступа у дијалог – то је апсурд. Глава Цркве је Христос, значи Он треба да буде неми учесник у дијалогу с правом чланства у ССЦ или би Црква говорила без своје Главе – Христа. Али Тело без Главе не може ни да живи, ни да размишља, ни да говори; оно може само да се грчи у беспредметним конвулзијама. У екуменистичком дијалогу може да учествује само група људи, православна делегација, али ове делегације не представљају Цркву. Неко може да се не сложи и да каже да ће богословска комисија предати закључак дијалога на разматрање помесним саборима, а до тада ће резултат рада комисије остати само нацрт.
Али, као прво, сабори једних Цркава могу да прихвате овај закључак, а други да га одбију и тада он неће бити глас Православне Цркве. Узмимо крајњи случај, да су се сабори свих помесних Цркава једногласно сложили са закључком богословске комисије, која је била позвана да “…отклони баријере које их (цркве) ометају да се међусобно признају као Цркве, које исповедају једну веру, једно крштење и које служе једну евхаристију”.
Али, нужно својство истинитости и законитости сабора јесте слагање васељенских и канонских помесних сабора с њима. Без овог слагања и јединства у вероисповести сабор остаје незаконит, безблагодатан, немајући снагу ни вероисповедања, ни моралну, ни правну. А пошто су васељенски сабори поставили јасну границу између Цркве и јереси сабор који би објавио равноправност и јединство Цркве и лажних учења био би неважећи и незаконит.
Свето Предање је оно у шта су православци веровали свуда и увек, зато је Православље истоветно самом себи у аспекту хроноса. Ново, промењено и реформисано Православље не може да постоји; оно ће представљати православнолики протестантизам. Стога дијалог цркава који има за циљ признавање “међусобне истинитости” с православне тачке гледишта представља апсурд.
Шта значи “…Цркве које исповедају једну веру”? Зар се може сјединити православна догматика с, рецимо, хазбуршким исповедањем лутеранаца? За то је потребно, да се изразимо речима документа “отклонити баријере”, које представљају православна догматика и каноника. Није случајно то што екуменисти свих праваца, укључујући и оне који припадају православној страни мрзе “Догматске посланице Источних патријараха”, које имају достојанство опште црквених образаца исповедања вере. Ове “Посланице” се подвргавају тенденциозној и нечасној критици; њихов смисао се изврће, оне се клевећу управо зато што се у њима одразио чист дух Православља, који јарко сија у делима светих отаца, управо зато што су у њима најјасније изражени принципи православне еклесиологије.
Ове “Посланице” преграђују пут модернизму, заустављају разорни процес екуменистичког сваштаједства и на основу односа према њима може се судити о Православљу савремених богослова. Девиза: “Једна вера” (православних и јеретика) је монета на чијој полеђини је написано: “Неверје”.
Даље: “…Цркве, које исповедају једно крштење.”
Нећемо говорити о томе да ли је могуће обавити крштење ван Цркве. Али само крштење се у неким протестантским заједницама обавља кроз једно погружавање, а у низу заједница се уопште не сматра обавезним. У неким својим изјавама ССЦ не говори о промени, већ о продубљивању традиција; какво овде јединство може да постоји по питању крштења?
Даље се говори о Црквама – члановима ССЦ као о онима које служе једну евхаристију. За значајан део протестантских заједница евхаристија представља само сећање на Тајну Вечеру чак без сакраменталног значаја. Говорити о јединству тајне причешћивања Телом и Крвљу Христа Спаситеља с јеретичким интерпретацијама тајне вечере значи одрећи се православне Евхаристије – центра духовног живота православних хришћана.
 
Део Б, тачка 14.
 
У њој се налази и израз преузет из устава ССЦ: “међусобно се позивати у циљу видљивог јединства у једној вери и у једној евхаристијској заједници, који налази израз у богослужењу и у заједничком животу у Христу путем сведочанства и служења свету и кретати се ка овом јединству да би свет могао да поверује.”
Нисмо позвани на видљиво јединство у једној интерконфесионалној евхаристији, већ на истинско јединство кроз повратак у Цркву заједница које су од ње отпале.
“…напредовати ка овом јединству да би свет могао да поверује”. Испада да неверје света потиче од тога што православни и јеретици још увек оклевају да се споје; а ако до овог екуменистичког уједињења на крају дође свет ће видети, обрадоваће се и поверовати. То помало личи на илузије византинских царева Лава Исавра и Константина Копронима, који су сматрали да ће муслимани, ако се укине иконопоштовање, прећи у хришћанство.

Comments are closed.