NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Besede » Strašni sud nad Bogom, beseda na Veliki Petak u Sremskim Karlovcima 1924. godine

Strašni sud nad Bogom, beseda na Veliki Petak u Sremskim Karlovcima 1924. godine

Prepodobni JUSTIN Ćelijski

 

(Beseda na Veliki petak, izgovorena u
karlovačkom patrijaršijskom hramu 1924.)

Nikada nije bilo manje Boga u čoveku, draga braćo, nego danas; Nikada manje Boga na zemlji nego danas. Danas se đavo ovaplotio u čoveka, da bi razovaplotio Bogočoveka. Danas se sve zlo uselilo u telo čoveka, da bi Boga isteralo iz tela. Danas se sav pakao preselio na zemlju. Da li se iko seća da je zemlja ikada bila raj? Današnji pad čovekov je neizmerno veći od prvog pada; onda je čovek otpao od Boga, a danas je raspeo Boga, ubio Boga. Čoveče, kako ti je ime ako ne đavo? No, šta ja govorim? To je uvreda za đavola. Đavo nikada nije bio tako zao, tako umetnički zao kao čovek. Gospod Hristos je i u pakao sišao, ali Ga tamo raspeli nisu. A mi smo Ga raspeli. Zar ljudi nisu gori od đavola; zar zemlja nije paklenija od pakla? Iz pakla nisu proterali Hrista; a ljudi su Ga danas proterali sa zemlje, proterali iz tela svog, iz duše, iz grada svog.
U zenicu duše moje, braćo upilo se kao zmija zlobno pitanje, i zlurado me pita: Zar je čovek ikada bio dobar kad je mogao Hrista raspeti? Ti veruješ u čoveka; hvališ se njime; optimist si? Oh, pogledaj čoveka, pogledaj čovečanstvo sa zenita Velikog petka, pogledaj čoveka kako ubija Bogočoveka i reci: Jesi li sada optimist? Ne stidiš li se što si čovek? Ne vidiš li da je čovek gori od đavola?
Zaboravite sve dane pre i sve dane posle Velikog petka; svedite čoveka u granice Velikog petka – nije li on zenica sviju zala, trkalište sviju iskušenja, stecište svih gadosti? Nije li danas zemlja poludela u čoveku? Nije li danas čovek, ubijajući Bogočoveka, dokazao da je on zaista – ludilo zemlje?
Ni Strašni sud, braćo, neće biti strašniji od Velikog petka. Ne, on će biti nesumnjivo manje strašan, jer će onda Bog suditi čoveka, a danas čovek sudi Boga. Danas je Strašni sud za Boga; sudi mu čovečanstvo. Danas čovek ocenjuje Boga; ocenjuje ga sa 30 srebrnika! Zar je to poslednja cena? Zar je Juda naša poslednja reč o Hristu?
Danas je čovečanstvo osudilo Boga na smrt. To je najveći bunt u istoriji neba i zemlje. To je najveći greh u istoriji neba i zemlje. Ni pali anđeli to učinili nisu. Danas je izvršen Strašni sud nad Bogom. Nikada nevinijeg osuđenika, nikada bezumnijeg sudiju svet video nije. Ismejan je Bog strašnije nego ikad, „Jad vsesmehlivij“ uselio se danas u čoveka, i ismejao Boga i sve što je Božje. Ismejan je danas Onaj Koji se nikada smejao nije. Vele da se Gospod Isus nikada smejao nije, a često su Ga viđali gde plače. Posramljen je danas Onaj Koji je došao da nas proslavi; mučen je danas Onaj Koji je došao da nas izbavi od muke; predaje se danas na smrt Onaj Koji nam je doneo život večni.
Čoveče, ima li kraja tvome bezumlju? Ima li dna tvome padu?
Krst – najsramniji dar, darovali smo Onome Koji nam je darovao večnu slavu. Gubavče, On te očistio od gube, zar mu zato krst daruješ? Slepče, On ti je oči otvorio, zar zato da bi video načiniti krst i raspeti ga na njemu? Mrtvače, On te je vaskrsao iz groba, zar zato da Njega sateraš u svoj grob? Blagim vestima zasladio je Sladčajši Isus gorku tajnu života našeg, braćo za koju Ga od njih darujemo takvom gorčinom?
Ludie moi, čto sotvorih vam? Ne ispunih li Judeju čudesima? Ne vaskrsnuh li mrtvace jednom rečju? Ne iscelih li svaku bolest i nedug?… Šta mi vi dajete? Za isceljenja rane mi dadoste; za život ubijate me i raspinjete na drvetu …
Veliki petak je stid naš, braćo, i sram, i poraz. U Judi Iskariotskom bilo je pomalo od svačije duše. Da nije tako, bili bismo bezgrešni. Kroz Judu svi smo pali; svi smo Hrista prodali; svi smo Hrista izdali, i đavola primili, satanu primili. Jer je u Svetom Jevanđelju rečeno: I po zalogaju uđe satana u Judu. Po kakvom zalogaju? Po zalogaju koji mu Hristos dade; po pričešću, po Hristu. Ah, ima li većeg pada, većeg užasa? Srebroljublje, ti si Gospoda Hrista izdalo! Srebroljublje, ti Ga i danas izdaješ! Judu, koji je bio učenik Hristov, koji je tri godine bio sa Njim, koji je prisustvovao svima čudesima Hristovim, koji je imenom Isusovim gubave čistio, bolesne isceljivao, mrtve vaskrsavao, nečiste duhove izgonio, toga Judu srebroljublje je učinilo izdajicom i Hristoubicom; kako onda mene i tebe da ne učini izdajicom i Hristoubicom? Mene koji nisam tri godine Boga u telu gledao, koji nisam imenom Isusovim ni gubave čistio, ni bolesne isceljivao, ni mrtve vaskrsavao? Juda je dugo bio s Onim koji nije imao gde glave skloniti, s onim koji je delima i rečima učio da ne treba nositi ni srebra ni zlata. A ja? A ti? Ne umeš li da se raduješ siromaštvu, brate, ne umeš li da si srećan siromaštvom znaj da si kandidat za Judu. Ne pitaj: Da nisam ja, Gospode? jer ćeš nesumnjivo čuti odgovor: Da, Ti kaza. Čezneš li za bogatstvom, tinja li u tebi žudnja za novcem, znaj da se u tebi začinje Juda. Brate i prijatelju, zapamti na sav život: srebroljublje je raspelo Hrista, ubilo Boga; srebroljublje je od učenika Hristovog stvorilo neprijatelja Hristovog, ubicu Hristovog. No ne samo to: ono je i Judu ubilo. Srebroljublje ima to prokleto svojstvo da čoveka čini ne samo Hristoubicom već i samoubicom. Ono najpre ubija Boga u duši čovekovoj; a ubivši Boga u čoveku, ono zatim ubija i čoveka.
Strašna je tajna smrti, braćo, no najstrašnija je kad ljudi predaju Boga na smrt i žele da Ga ubiju svega, da sav bude mrtav, bez ostatka. Danas je dan kada su ljudi strašni za Boga: jer muče Boga kao što Ga niko nikada mučio nije, jer pljuju na Boga, kao što Ga niko nikada pljuvao nije, jer biju Boga, kao što Ga niko nikada bio nije. Neka umukne sve što se čovek zove. Da molčit vsekaen plot čeloveča. Neka se niko ne hvali čovekom, neka se niko ne hvali čovečanstvom, jer, gle, čovečanstvo ne trpi Boga u svojoj sredini, ubija Boga. Zar se takvim čovečanstvom hvaliti? Zar o veličini takvog čovečanstva govoriti? Neka se niko ne hvali humanizmom; ah, ta to je sve samo – satanizam, satanizam i satanizam.
Danas su ne đavoli, ne zverovi, ne šakali, već ljudi ispleli venac od trnja i na glavu Hristu metnuli. Trnovim vencem kite Onoga Koji je čoveka okitio besmrćem. Trnovi venac pletem za Hrista i ja, i ti, prijatelju, ako sam srebroljubac, ako sam bludnik, ako sam hulnik, ako sam ogovaralo, ako sam pijanica, ako sam nemilostiv, ako sam gnevljiv, ako sam nedarežljiv, ako grešne misli imam, ako nečista osećanja imam, ako vere nemam, ako ljubavi nemam. Svaki greh moj, svaki greh tvoj, svaki greh naš, trn je koji umećemo u prokleti venac koji izbezumljeno čovečanstvo neprestano plete oko glave Gospoda Isusa.
U mučenju Boga čovek je nemilosrdniji i od đavola. Vi ne verujete? Čujte šta očevidac priča: tada mu pljuvaše u lice; ah, u Njegovo lice, u Njegovo čudesno i čarobno lice. Gospode, zašto mi se usta ne ogubaše? Ne zato li da bi nas trpljenju i krotkosti naučio? Pljuvaše ono divno, ono blago lice, koje više vredi nego sva sazvežđa, nego sva blaženstva. Šta kažem? Da nego sva blaženstva, jer je u tom krotkom licu sve blaženstvo, sva radost…. Pljuvahu ono lice pred kojim se more smirivalo i umiljavalo; ono lice koje je burne duše smirivalo i pokoj svima davalo. I vi se hvalite čovekom! Oh, svijajte zastave moljci i ništavila! Niko, niko ne treba da se stidi sebe kao čovek, niko od đavola, niko od zverova, niko od životinja. Ljudi pljuju Boga – ima li što užasnije od toga? Ljudi biju Boga – ima li što satanskije od toga? Braćo ako nema pakla, trebalo bi ga izmisliti, izmisliti samo za ljude.
Njega, Tvorca i Spasitelja, pljuju i biju, a on krotko i ćutke podnosi sve. Imaš li izgovora ti koji svaku uvredu uvredom vraćaš? Koji zlo zlom vraćaš? Koji kuneš kada te kunu? Koji mrziš kada te mrze? Vraćajući zlo zlom, ti Gospoda Hrista pljuješ; mrzeći one koji te mrze, ti Hrista biješ i mučiš; vraćajući uvredom uvredu, ti Gospoda Isusa ismevaš i sramotiš, jer On to činio nije.
I Boga popljuvanog, Boga ismejanog, Boga izbijenog izvodi Pilat pred bogoborce i pita ih: Kakvu krivicu nalazite na ovom Čoveku? Odgovorite vi slepi, koji ste Hristom progledali; vi gluvi koji ste Hristom pročuli; vi hromi koji ste Hristom prohodali; vi nemi koji ste Hristom progovorili, vi mrtvi koji ste Hristom vaskrsli! I odgovoriše bezumni i povikaše pomamni: raspni Ga, raspni! zločinac je!
I krotkog Gospoda Pilat predaje na raspeće. A ljudi ga vode od mitarstva do mitarstva, od muke do muke, od poruge do poruge. I poruganog Boga raspinju. Prikivaju za krst. Zar klince zabivate u ruke Hristove, u ruke koje su tolike bolesnike iscelile? Tolike gubavce očistile? Tolike mrtve vaskrsle? Zar da umuknu usta koja su govorila kao što čovek nikada govorio nije? Jaire, gde si? Lazare, gde si? Udovice nainska, gde si da zaštitiš Gospoda tvog i mog? Zar raspinjete njega – utehu neutešnih, nadu beznadežnih, oko slepih, uho gluvih, vaskrsenje mrtvih? Zar klince zabijate u te svete noge, koje su mir nosile, koje su blagovestile, koje su po moru kao po suvu hodile, koje su hitale ka svima bolesnicima? Ka Lazaru mrtvom? Ka gadarinskom đavoimanom?
Raspet je Bog. Jeste li zadovoljni bogoborci; jeste li srećni bogoubice? Šta mislite o Hristu na krstu? Varalica je; nemoćan je; sablazan je; ako si Sin Božji siđi sa krsta! Aha, ti što hram za ti dana podižeš, pomozi sam sebi, i siđi sa krsta! No šta misli Gospod sa krsta o ljudima pod krstom? Ono što samo Bog ljubavi, Bog krotkosti misliti može: Oče oprosti im, jer ne znaju šta rade! Vaistinu ne znaju šta rade sa Bogom u telu. Zar je Gospodu bilo lakše u telu nego na krstu? Teže, kažem vam, nego kada bih ja u svakoj pori imao po đavola. Jer je beskrajno veća razlika između Boga i čoveka, nego li između đavola i čoveka. Spasitelj je osećao tu muku: Njegova čista, bezgrešna priroda je ustala protiv smrti i On na dogledu smrti: Zabrinu se i poče tužiti: žalosna je duša moja do smrti! Kada i Bog tuži, kada se i Bog žali na smrt, onda, recite, ima li za čoveka išta strašnije od smrti? išta neprirodnije od smrti? išta odvratnije od smrti? Smrt je teška za Boga, a kamo li za čoveka. Od svega, smrt je najteža za čoveka, jer predstavlja najveću udaljenost čoveka od Boga. Čovek u Hristu je to bolno osetio i ispovedio: Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio? To vapije Jedinorodni Sin Božiji, koji je jedinosuštan sa Ocem, jedno sa Ocem. Nije li to najbolji dokaz da je smrt sila koja odbija od Boga, udaljuje od Boga, razjedinjuje od Boga?
Raspeli smo Boga. Čoveče, šta hoćeš dalje? Da nije razbojnika blagorazumnog – ne bi za te bilo opravdanja. Da nije njega – zemlja bi ostala zauvek pakao. Kada su se o Hrista sablaznili svi učenici, razbojnik ga je ispovedio kao Gospoda i kao Cara: Opomeni me se Gospode kada dođeš u carstvo Tvoje! Razbojnik je nada naša, jer je poverovao u Hrista kao Gospoda onda kada je Isus bio porugan, ismejan, izmučen, kada je bio u najsramnijem, u najponiženijem položaju, kada je kao svaki čovek stradao i mučio se užasno.
No dok ljudi pljuju Boga, dok ljudi raspinju Boga, dotle sva priroda protestvuje protiv toga:
I bi tama po svoj zemlji od šestoga sata do devetoga. I povikavši Isus iza glasa reče: Oče! u ruke Tvoje predajem duh svoj. I ovo rekavši – ispusti dušu. I pomrča sunce, i zavesa crkvena razdrije se na pola. I zemlja se zatrese, i kamenje se raspade, i grobovi se otvoriše i ustaše mnoga tela svetih koji su pomrli.
Kada su ljudi dovršili svoju komediju sa Bogom, kada su umukli – vaseljena je progovorila, kamenje je progovorilo: i pokazalo se osetljivije od ljudi, osetljivije za bol Hristov. I sunce ja progovorilo: povuklo je od stida svetlost svoju sa grozne planete naše. Svetlost se stidela onoga čemu su se ljudi radovali. Mrtvi su u grobovima čuli vapaj Hristov, i uzbudili se, i pohitali iz grobova, dok su živi ljudi stajali pod krstom i mrtve duše u telu nosili.
„Dnes cerkovnaja zavesa na obličenie bezakonih razdiraetsja i solnce luči svoja skrivaet Vladiku zrja raspinaema.“
„Vsja sostradahu sazdavšemu vsja“, da vsja sem čoveka, vsja sem ljudi. Sva tvar je na krstu poznala u Hristu Boga, i ispovedala Ga kao Boga. I sa krsta je Hristos pokazao da je Bog. – Čime? Čime? – Odgovorom razbojniku. Čime još? – Pomračenjem sunca, zemljotresom. Čime još? – Molitvom svojom: Oče, oprosti im, jer ne znaju šta rade. – Vaistinu ljudi ne znaju šta s Hristom rade. Iz zlobnog neznanja raspeli su ljudi Hrista; iz neznanja, raspinju ga i danas. Da su ljudi Gospoda slave poznali, ne bi ga raspeli (1. Kor.2,8). Kroz krotkost i smirenost Gospod je ušao u svet. Zar nije najveća krotkost i najveća smirenost da Bog postane čovek, da obuče sebe u trošno, u usko, u grešno telo ljudsko? Kroz krotkost i smirenost izašao je Gospod iz sveta; izašao je krotko blagosiljajući svoje mučitelje. Ljudi ne znaju Hrista, zato ga gone; ne znaju kolika je to ljubav, kolika smirenost, kolika krotkost kada Bog dopušta da Mu ljudi sude, da Ga ljudi pljuju, da Ga ljudi biju, i – ubiju.
Strašan je udes Hristov i danas na zemlji, braćo. Svaki moj greh je – Veliki petak za njega. Četiri moja greha, i već sam raspeo Gospoda Isusa. Svaki tvoj greh, brate, veća je muka za Njega, nego za tebe i mene. Čineći grehe, ti Ga raspinješ. Svaka nečista misao, svako pohotljivo osećanje riče i urla: Raspni Ga, Raspni! Nije li sav život naš na zemlji – nezalazni Veliki petak za Gospoda Hrista? Svaki greh moj klinac je koji zabijam u ruke Gospoda krotkog; svaka strast moja – trn je; sve strasti moje – trnov su venac koji ja na Glavu Hristu mećem. – Naše ruganje Hristu strašnije je od jevrejskog. Jevreji su mogli manje verovati u Hrista, jer nije bio vaskrsao. A mi – kojima Hristos već dvadeset vekova silno svedoči da je vaskrsao, mi – ismevamo Hrista vaskrslog, pljujemo Hrista vaskrslog, raspinjemo ponovo Hrista, i to Hrista vaskrslog! – Zar ne raspinje vaskrslog Gospoda Hrista sveštenik koji životom svojim odbija od Hrista pastvu svoju? Zar ne muči, zar ne ismeva vaskrslog Hrista profesor, učitelj koji učenjem svojim bogoboračkim izgoni Boga iz duše učenika svojih? Zar ne sramoti Hrista, zar ne pljuje vaskrslog Hrista svaki hrišćanin koji je samo po imenu hrišćanin? Zar ovaj grad, ovaj samohvalni Sion, čiji je hram uvek pust, ne ismeva vaskrslog Hrista? Ne raspinje ponovo vaskrslog Gospoda?
Avaj, mi neprestano gonimo vaskrslog Hrista.
Kako, kako gonimo mi Hrista – reći će neki, kada On nije s nama u telu? Kada ne vidimo telo njegovo? Oh, gonimo mi Hrista, braćo, kad dušu Njegovu gonimo, kada učenje Njegovo gonimo, kada svetitelje Njegove gonimo, kada Crkvu Njegovu gonimo. Mi Hrista gonimo – kad prosjaka gonimo: jer On je taj koji u prosjaku prosi; mi gonimo Hrista – kada gologa ne odenemo: jer u golome Hristos goluje; mi gonimo Hrista – kada gladnoga ne nahranimo: jer u gladnome Hristos gladuje; mi gonimo Hrista – kada bolesnoga ne pohodimo: jer u bolesnome Hristos boluje. U svakom stradalniku Gospod Hristos strada: u svakom tužnom Gospod Hristos tuži. On se neprestano ovaploćava u telo svih gladnih, bolnih, žednih, tužnih, jadnih, prezrenih, poruganih golih i proganjanih. On neprestano uzima na sebe telo čovečije, strada sa njim, muči se u njemu, tuguje u njemu. On neprestano identifikuje Sebe sa njima:
Kada jednome učiniste od ove moje najmanje braće – meni učiniste (Mt. 25,40)
Kada ne učiniste jednom od ove moje male braće, ni meni ne učiniste (Mt. 25,45).
Hristos se ovaploćuje u svakog Hrišćanina. Čuj šta veli: Savle, Savle, zašto me goniš? (D.A. 8,11), jer goneći one koji Mene veruju – Mene goniš; pljujući one koji Mene veruju – Mene pljuješ, mučeći one koji Mene veruju – Mene mučiš. Znajte, uči apostol Pavle, kada se grešite o braću i bijete njihovu slabu savest – o Hrista se grešite (1. Kor. 8,12).
Ne samo za Gospoda Hrista, braćo, već i za sve Hristonosce – život na zemlji je nezalazan Veliki petak. Što više Hrista u sebi imaš, sve te više gone. Jesi li Hristov, smatraj sebe za smetlište sveta, po kome svi gaze, kao što su po Hristu gazili. Kad te kunu – blagosiljaj, Kad te biju – praštaj; kad te mrze – ljubi. Trpljenjem pobeđuj mučitelje, kao i Gospod. Vraćaj zlo – dobrim; bori se kao što se Gospod Hristos borio:
sa gordošću bori se – smirenošću
sa grubošću bori se – krotkošću
sa mržnjom bori se – ljubavlju
sa uvredom bori se – praštanjem
sa klevetom bori se – molitvom
To je put pobede; put koji je jednom za svagda proputio Gospod Isus; on kroz stradanje vodi u vaskrsenje. Mi smo na tom putu, na jedinom putu koji završava vaskrsenjem, ako blagosiljamo one koji nas kunu, ako dobro činimo onima koji nas mrze, ako ljubimo neprijatelje svoje, ako se protivimo zlu dobrom, ako se ne gnevimo kada nas vređaju, ako molimo kad hule na nas, ako s molitvom podnosimo kad pljuju na nas. Mi smo sigurno na putu koji se završava trijumfalnom pobedom nad smrću, ako se i onda kada nas raspinju, Hristovom molitvom molimo za mučitelje svoje: „Oče, oprosti im jer ne znaju šta rade.“
Amin.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *