NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » STRAŠNA TAJNA „ŽIVE CRKVE“

STRAŠNA TAJNA „ŽIVE CRKVE“

PREPODOBNI JUSTIN ĆELIJSKI
STRAŠNA TAJNA „ŽIVE CRKVE“[1]
 
Strašna tajna“Žive crkve“(u Rusiji) otkrivena je. Otkrio je jedan od njenih „arhiepiskopa“ – Nikolaj Kašinski, koji se pokajao i vratio u poslušnost prema Patrijarhu Tihonu, kao što je u pretprošloj svesci Hrišćanskog života (br. 11, 1924) javljeno. On je svoje odrečenje od „žive crkve“ objavio publično u dnevnom listu Segodnя, koji izlazi u Rigi. Živocrkovnički mitropolit Evdokim odmah je iz Moskve pod 1. junom poslao telegram u Rigu episkopu Nikolaju: „Odmah telegrafirajte, je li Vaša izjava u novinama Segodnя“. Episkop Nikolaj je odgovorio: „Izjava je moja. Skinite sram prokletstva celoga sveta pokajanjem pred NJ. Sv(etošću) Patrijarhom Tihonom, pred kojim blagogovjeje ceo svet. Muškost (=hrabrost) Vašu oceniće Pravoslavna Crkva, uzveličaće je izmučeni ruski narod“. Posle toga Ep. Nikolaj je uputio poslanicu Sinodu „žive crkve“, u kojoj otkriva strašnu tajnu živocrkovničkog pokreta. Poslanica glasi:
 
/“/Smireni Nikolaj, milošću Božjom Arhiepiskop Sanfranciski, Svetom Sinodu Ruske Pravoslavne Crkve.
Draga braćo, blagodat Vam svima i mir od Gospoda našeg Isusa Hrista. Promislom Božjim ja sam naznačen za arhipastira daleke američke Sanfranciske katedre.
Mnogi od arhipastira zavideli su mi kada sam naznačen za tu spokojnu i bogatu eparhiju. Mnogi bi s velikom radošću i gotovošću izvršili ovu našu misiju, ali onoga momenta kada bi se obreli van granica nesrećne otadžbine naše, ugledali bi Božiji svet, spokojni i veliki, koji dopušta da čovek slobodno živi i radi i bez bojazni ispoveda svoju veru pred svima bez izuzetka, – oni bi shvatili u kakvom košmaru živi Rusija, kako strada i kako se muči sav Ruski narod, a s njim i Pravoslavna Crkva Hristova. Ovde bi najpre iščezao u njima strah od noćnih neočekivanih pretresa i od tamnica, i razumeli bi oni tada da pobudama ljudskim treba da rukovodi ne samo parče hleba već i velika pravda Hristova.
Eto zašto bih ja želeo da nezlobive reči poslanice moje prodru u vaša srca, probude Vašu hrišćansku savest, pronesu se gromkim zvukom po ogromnoj Rusiji, ožive milioni pravoslavnih hrišćana, survanih u provaliju tuge i suza.
Mi, oci i arhipastiri Crkve Hristove, straha radi jevrejskog, zaboravili smo uzvišene zavete Hristove, svoj uzvišeni svetiteljski čin; strepeći za parče hleba i svoju sigurnost, mi smo se pretvorili u neme, pokorne robove bezbožne vlasti i na sram naš pokazali se plašljiviji od mirjana.
Van granica Rusije ne mogu da shvate šta se desilo sa mnogostradalnom Crkvom našom, šta se desilo sa njenim pastirima, čiji su slavni pretci u teškim i groznim momentima istorije Ruske Crkve ne jedanput zapečaćivali svoje istinsko Pravoslavlje ne samo krvlju već i životom svojim. S jedne strane mi, Vaši izaslanici, a s druge – izrazitelji volje i misli arhipastira, pastira, klirika i mirjana cele Rusije, znamo i shvatamo u kakvoj su atmosferi terora i zaplašenosti živeli i žive ne samo duhovnici već i svi verni. Mi smo bili očevidci kako su dvatri dželata vodili na streljanje nekoliko desetina zdravih i mladih ljudi. I niko od osuđenika nije smeo dići ruke na dželate. Sami su sebi iskopali duboku raku, sami su pokorno kao deca stali na ivicu zajedničke grobnice i opustivši glavu bez roptanja čekali svoj udes. Ta ista hipnoza od straha pred surovim nasiljem i smrću obuhvatila je i pravoslavno duhovenstvo, od dna do vrha. Tim strahom se objašnjava i sav rad naš u Sv(etom) Sinodu.
Možda će se naći takvi ljudi koji će reći da smo mi, zvanični izaslanici Sv(etog) Sinoda, ustali protiv vlasti koja nas je poslala. Mi želimo ne da ustajemo i time još više razjedinjujemo i bez toga izmučenu unutrašnjim pometnjama i terorom Pravoslavnu Crkvu. Ne, mi Vas zajedno s nama pozivamo na teški podvig spasenja vere Hristove.
Ono što smo mi činili u Sv(etom) Sinodu – bezumlje je i izdajstvo prema Pravoslavlju.
Da bi, naime mi, članovi Sinoda, očistili savest svoju i iskupili veliki greh svoj, treba da zadamo smrtni udarac zločinskoj saradnji Sv(etog) Sinoda sa Državnom Upravnom Vlašću.
Onaj koji hoće da rukovodi Crkvom Pravoslavnom, treba da bude čist i svetao kao sunce, ali onaj, koji je uprljao sebe neprestanim opštenjem sa tajnooperišućim odsekom Državne Političke Uprave, ne može i ne treba da bude na čelu svete Pravoslavne Ruske Crkve i da bude njen rukovođa.
Pravoslavni narod zgranuće se kada dozna da se čitav niz poduzeća i reforama Sv. Sinoda stvarao i izrađivao pod pritiskom tajnog odseka Državne Političke Uprave, čiji je šef, koji rukovodi borbom sa kontrarevolucijom u Pravoslavnoj Crkvi – Evgenije Aleksandrovič Tučkov, svom svojom vlašću podržavao Sinod i pomagao mu da sprovodi u život te pagubne za Pravoslavlje reforme. Ne zna pastva da je svaki novo naznačeni i hirotonisani episkop obavezno pre toga boravio u Državnoj Političkoj Upravi i dobijao odatle potrebne direktive, da se Sv. Sinod u borbi sa NJ. Sv. Patrijarhom oslanjao i oslanja na taj strašni nepoštedni i pagubni za Crkvu aparat, koji drži Pravoslavnu Crkvu u nemoj pokornosti i teroru. Pod pritiskom te Državne Vlasti bio je sazvan tako zvani II Sveruski Pomesni Sabor, čijim su učesnicima bile predložene na glasanje rezolucije odobrene od Državne Političke Uprave.
Učesnici tog sabora, mi visoki jerarsi Pravoslavlja, bili smo slepo oruđe u rukama bezbožne vlasti. Naša episkopska dužnost je da otkrijemo narodu da su potpisi jeraraha na aktu kojim se NJ. Sv. Patrijarh lišava sana i monaštva bili iskorišćeni fiktivno i bez znanja samih jeraraha, koji kada su saznali za falsifikat, već nisu smeli da protestvuju protiv tako velikog bezakonja – istorijskog lažnog dokumenta. A zato se sam sabor treba smatrati lažnim saborom ne samo u očima celoga sveta, već i u očima samih jeraraha.
Na nama članovima Sv. Sinoda leži odgovornost za nevine stradalnike, arhipastire Crkve, koji su položili život svoj za dogmate Pravoslavlja. Setimo se nevino ubijenih mitropolita Petrogradskog Venijamina, najboljeg jerarha Crkve Hristove, poginulog u najboljem dobu svoga života arhimandrita Sergija – pre monaštva vrlo učenog profesora V. P. Šeina, protojereja Aleksandra Nikolajevića Zaozerskog, koji je bio orator i gordost Moskve, i mnogih drugih. Svojom mučaljivom pokornošću mi smo odvezali te surove ruke, koje su se podigle na najbolje zaštitnike Pravoslavlja.
Ruke naše, sveti oci, obagrene su krvlju mučenika, i tu krv možemo samo sprati pokajanjem pred NJ. Sv. Patrijarhom, kome jedino pripada sva punoća crkvene vlasti, kao zakonito i pravilno izabranom na patrijaršisko dostojanstvo.
Setimo se onih hiljada arhipastira i pastira, bolnih i nemoćnih, koji se muče u sovjetskim tamnicama i u progonstvu. Po našoj sopstvenoj krivici, braćo episkopi, oni, otrgnuti od eparhija i parohija, od svojih bliskih, čame u zatočenju. Najbolji između nas oprali su ruke, a najgori denuncirali su ih i predali ih u ruke bezbožnih celata. I mi se posle toga usuđujemo da smatramo sebe za vođe Pravoslavlja u Rusiji.
Sram nas bilo i teško nama.
Pogledajte šta se oko Vas radi sa najboljim stubovima istinskog Pravoslavlja: gde su Arhiep(iskop) Ilarion Kruticki (=valjda: Troicki), desna ruka NJ.Sv(etosti) Patrijarha, Mitropolit Arsenije Novgorodski, kandidat za patrijarha, Episkop Andrej Ufimski, Arhiep(iskop) Teodor, bivši rektor Moskovske Duhovne Akademije.
Kada su, braćo episkopi, bila takva gonjenja u Svetoj Pravoslavnoj Rusiji? Čije se srce neće potresti kada se seti svih onih što su u zatočenju, progonstvu i onih što su pobegli od terora. Zamislimo se jednom i prekinimo našu rabotu, koja povećava suze, stradanja i krv nevinih mučenika.
Apelujem na Vašu episkopsku savest i molim Vas da se pokajete pred NJ. Sv. Patrijarhom i da Ga sa suzama zamolite da nas sve primi u zajednicu svoju. Jer je naša vlast prividna, narod stoji uz Patrijarha, koji je ostao čist, neuprljan u našim teškim zločinima. Radi prividne zemaljske sreće mi ćemo, oci sveti, osedeli, stojeći već jednom nogom na ivici groba, – mi ćemo pogubiti ne samo duše svoje, već i veliko delo Pravoslavlja. – Sovjetska vlast je neprestano računala isključivo samo na silu. Na Londonskoj konferenciji i u svima centrima Evrope i celoga sveta inostranci su napregnuto osluškivali šta se radi u Rusiji. Zbog pretnje Zapada bezbožnici već neće moći krvlju nevinih zalivati zemlju Rusku. Pred našom zajedničkom voljom i pred voljom društvenog mnjenja Evrope i svega sveta oni će biti primorani da puste iz svojih železnih šapa poluzadavljenu Pravoslavnu Crkvu. Nisu smeli oni da se krvavo obračunavaju sa NJ. Sv(etošću) Patrijarhom, ne smeju ga ni sada darnuti, već svoju satansku zlobu iskaljuju na slabe i nemoćne.
Onoga trenutka kada se Pravoslavna Crkva na čelu sa NJ. Sv. Patrijarhom odrekla svake politike, nečista ruka bezbožnika ne sme se kosnuti svetinje narodne: Crkve Pravoslavne. Kada bi cela Pravoslavna Crkva, svi pastiri njeni, i oni što su u Sinodu i oni što su na udaljenim parohijama i eparhijama sovjetske Rusije, objavili gromko, u jedan glas na svu Rusiju i na sav svet: „Mi smo s Patrijarhom; dalje ruke od Svete Crkve“, onda bi se nemoćno spustile ruke bezbožnika i Crkva bi vaskrsla. I otvorila bi se vrata tamnica koje su prepune vernih, i služitelji velikoga Pravoslavlja vratili bi se u svoje crkve, svojoj pastvi. Ćef i nasilje nad Crkvom pali bi za jedan mig.
Crkvu Hristovu nisu mogla uništiti ni bacanja u tamnicu, ni zatočenja, ni kazne, ni oduzimanje crkvene imovine i samih hramova, koji su prevraćani u bezbožne klubove za komunističku mladež, ni čak pomoć naša sramnoj raboti bezbožnika u rušenju Pravoslavlja. Jer Crkvu Svetu u srcima ljudskim niko u svetu uništiti ne može: „Sazidaću crkvu moju i vrata adova neće joj odoleti“ – Evanđelje.
Vladiko Evdokime, koji ste na čelu Sv(etog) Sinoda, Vi ste čovek pametan, moćan i vrlo talentovan, želite da služite Crkvi Pravoslavnoj ne radi slave i samoljublja, zato ste Vi prvi dužni da pokažete primer pokajanja i da pođete na visoki podvig spasenja Pravoslavlja, za čiju ste propast Vi najkrivlji, jer ste svojim visokim autoritetom i talantom pokrili krvavo delo bezbožnika. Crkva Hristova Vaš podvig nikada zaboraviti neće. Nema zločina koji ne bi mogao biti oprošten, ako se krivac pokaje. Apostol Petar se triput odrekao Hrista u najtežem trenutku njegovih predsmrtnih stradanja i Hristos je oprostio Svome učeniku i učinio ga najprvim Apostolom.
Ja verujem da će reči moje dopreti do dna duša Vaših, možda će Vam one samo ponoviti ono što ste Vi sami mislili u duge besane noći, pune straha za svoju sigurnost i sigurnost svojih bliskih. Reči naše dopreće do naroda.
Ja Vas ne pozivam na ropot i ustanak protiv vlasti, nego Vas molim da pođete na veliki podvig spasenja Pravoslavne Crkve.
Kao izaslanik Vaš, naznačen da primim San-Fracisku katedru, ja sam gotov da to učinim samo u tom slučaju, ako Sv(eti) Sinod sleduje mome episkopskom pozivu, pokloni se pred NJ. Sv(etošću) Patrijarhom, i ako dobije na to blagoslov NJ. Sv. Patrijarha Tihona, koga sam ja priznao, priznajem i priznavaću kao jedinog poglavara Pravoslavne Crkve.
Prizivam ponovo Svevišnjega da On unese hrabrost u Vaša srca da ispunite dužnost Vašu pred Crkvom i verom Hristovom.
 
Gospod mira neka je s Vama i nad Vama.
Arhiepiskop Nikolaj/“/
 
* * *
 
Kao odgovor na ovu poslanicu episkop Nikolaj je dobio sledeći telegram:
 
Moskva. “ Dok Vas belogvardejci nisu sasvim upropastili, požurite sa odlaskom u Ameriku. Zbog Vašeg položaja u Rigi, naročitu važnost ne pridajemo Vašoj poslanici, sećajući se Vaše predanosti Sinodu. Ako Vam je apsolutno nemoguće da otputujete u Ameriku, vratite se u Moskvu. Položaj Tihona je beznadežan. Njega su Istočni patrijarsi lišili uprave. Položaj Sinoda, zbog priznanja od strane Istočnih patrijaraha i spajanja žive crkve s Tihonom, učvrstio se kao nikada. Predsednik Sinoda – mitropolit Evdokim, mitrop. Venijamin, protojerej Krasotin“.
 
* * *
 
Posle ovog telegrama ep.Nikolaj je poslao ovaj odgovor:
„Predsedniku Sinoda mitrop. Evdokimu, mitrop. Venijaminu i protojereju Krasotinu. Kao odgovor na Vaš telegram od 18. juna o. g. javljam Vam da je moja poslanica bila i jeste potpuno iskrena i apsolutno dobrovoljna, jer me ovde nikakva belogvardejština ne kinji, i ja sam, rukovođen željom da zaštitim Crkvu od Vas gonjenu, apelovao i opet apelujem na Vašu savest i preklinjem Vas da najzad iskupite, zajedno sa mnom, veliki i teški greh naš pred Otadžbinom, Svetom Crkvom i istinskim poglavicom njenim – Najsvetijim Patrijarhom Tihonom. U beznadežnost Patrijarhovog položaja ja ne verujem, pošto vrlo dobro znam po kakvu je cenu kupljeno uklanjanje NJ. Sv. Patrijarha i kakvim sve sredstvima Sinod osigurava sebe. Setite se sednice Sinoda od 18. aprila o. godine,[2] kada ste Vi pod pritiskom druga Tučkova, rešili da predložite Grigoriju VII Novorosijsk, Odesu, Kijevo, Petrograd i štaviše Moskvu sa potpunim izdržavanjem kako njemu tako i svoj sviti njegovoj. Tim ste gostoprimstvom Vi i izradili u Grigorija VII uklanjanje NJ. Sv.Patrijarha Tihona od uprave.[3] Ali Pravoslavna Crkva, kako Ruska tako i Zagranična, vrlo jasno vidi i zna Vašu politiku i ostaje i ostaće verna NJ. Sv. Patrijarhu Tihonu. Do sad su se prokletstva pravoslavnog naroda sipala na Vašu glavu, a sada će ona pasti i na glavu carigradskog Grigorija VII, koji je, ne znajući da ste Vi sluge petice,[4] koja razvaljuje Crkvu, dozvolio sebi da se meša u stvari Ruske Crkve i da donosi tako zločinačku i za sav svet sramnu odluku, koja narušava crkvene kanone. Ruski pravoslavni narod će takav snishodljivi odnos NJ.Sv.Patrijarha prema ateističkoj vlasti, koju u duši svi proklinju i preziru, objasniti s jedne strane kao visoko, va istinu hrišćansko smirenje Njegove Svetosti, a s druge strane kao saznanje beskorisnosti ma kakvog protesta u krugu onog despotskog režima, koji sada vlada u Rusiji i sa čisto satanskom zlobom guši svaku slobodnu reč, jer nikako se drukče ne može objasniti to da se na oči celoga naroda pljačkaju sveti hramovi i pretvaraju u razvratne klubove komunističke omladine, da se sveštenopoštovani ostatci Ugodnika Božjih (tj. Sv. Mošti) skvrnave prljavim rukama robijaša, pljačkaša i ubica, i odnose u muzeje, da se sveti oltari pravoslavnih crkava pretvaraju u bolnice za sifilističave ženske i u bine za pozorišta komunističke omladine,[5] da se streljaju najbolji arhipastiri, pastiri i mirjani za njihovu odanost Svetoj Veri predaka, da se hiljade takvih nevinih stradalnika muče u tamnicama i zatočenju, da su episkopi dopustili sebi razdiranje rize Hristove, a sveštenici da rukopolažu mirjanina za đakona ili prostu devojku za đakonisu,[6] da se, najzad, tako zvani Sv.Sinod Ruske Pravoslavne Crkve pretvori u lakeja tavarišča Tučkova, a da predsednik Sinoda makar jedanput poseti „Ljubjansku labaratoriju“,[7] gde se s odvratnim cinizmom izmišljaju sredstva borbe sa kontrarevolucijom Crkve… Pravoslavni narod Ruski, a u toliko više zagranični hrišćani, još ne znaju mnoge stvari koje Vi u Rusiji činite, ali svi osećaju srcem nečistotu Vašeg zločinačkog rada i ne idu za Vama. A ja kao episkop Pravoslavne Crkve Ruske smatram za svoju preosvećenu dužnost da otkrijem celome svetu još šire i dublje oči za sve postupke Vaše i da time prinudim Pravoslavni Ruski narod da se probudi najzad od te hipnoze, u koju ga je bacila njegova gruba i zverska vlast, koja pretenduje na požar svesvetske revolucije. I ja verujem da će uskoro nastupiti grozni sud Božji i ispolinski Ruski narod zbaciće ovaj jaram sa svoga vrata i u prah će pretvoriti grupu bezobzirnih bandita koji svu Rusiju drže u užasu crvenog terora. Šaljući Vam svoju poslanicu Sinodu ja sam se nadao da ćete je i Vi razumeti i sledovati mome pozivu. A Vi ponova pokušavate da uvredite moja najbolja osećanja i težnje i, plašeći se moje iskrenosti i težeći da me podkupite jezuitskim pozivanjem na nekakvu moju odanost Sinodu, opet me pozivate da Vam sarađujem u zločinačkom rušenju Crkve Hristove. Onda neka se proklestvima svega Ruskog naroda pridruži i krik moje napaćene duše i izmučenog srca, i znajte da Vi nikada nećete videti u svojoj sredini mene, istinskog sledbenika Hristovog i duboko verujućeg čoveka. Vi mi savetujete da požurim u Ameriku, jer Kedrovski čeka…[8] Ja čitam Vaše misli, jer sam znao i znam zašto me tamo šaljete, ali ja još jednom ponavljam da se vi gorko varate u svojoj nadi na mene. Da, ja žurim i žuriću, ali ne da bi se pridružio Kedrovskom u njegovoj razornoj raboti među američkim vernicima u korist bezbožne vlasti, već da bi mu otkrio onu provaliju pred kojom on stoji radeći po Vašim uputstvima i u koju će neizbežno pasti ako Vam bude sledovao. Ja žurim, kao što sam već izjavio Vama i celome svetu, da se pridružim mitropolitu Platonu kao istinskom poborniku vere Hristove, da bi zajedno s njim i pod njegovim rukovodstvom ujedinio sve vernike Amerike i pozvao ih na aktivnu zaštitu Ruske Crkve koju Vi ugnjetavate.
Ne treba da me zovete da Vam sarađujem, već treba da se sami zamislite nad onim šta se sada radi u Rusiji i da napustite svoj posao koji je potreban jedino boljševicima. Zar Vas zbilja ne plaši onaj užas koji će nastati za veru Hristovu onda kada mlado pokolenje, koje se sada vaspitava u duhu ateizma, odraste i kao široka bujica bezbožja poplavi sve kutke neobuhvatljive Rusije?… Zar Vi računate da će ta dolazeća mora pomoći Vama da utvrdite Veru Pravoslavnu, na čijoj straži Vi ko bajagi stojite i koju mislite da branite?… Kako Vi možete sačuvati u Rusiji i utvrditi veru predaka, kada oko Vas i na Vaše oči vlast vodi paklenu borbu sa tom verom? Zar se Vi nadate da će sadašnji Vaš sveštenički kadar, koji Vi stvarate od karijerista, od nedoučenih i svakojakih skitnica, moći podržati Veru Hristovu i vaspitati Rusiju u duhu Pravoslavlja, kada su po celoj Rusiji razorene i opljačkane duhovne škole, seminarije i akademije, kada su Crkvi oduzete štamparije i potpuno uništen slovenski pravopis i kada su ljudi primorani da bogoslužbene knjige rukom pišu?[9] Ta zar se zbilja može verovati Vama koji se nadate da će ta strašna vlast ikada promeniti svoj oblik i početi štititi mrsku joj Veru Hristovu? Nesumnjivo je potrebno izgubiti razum da bi čovek na stisak ruke od strane tavarišča Kalinika i na rezolucije ženskog kongresa, koje ozakonjuju razvrat i dozvoljavaju ubijanje dece, gledao kao na dobroželateljne činioce za razviće i učvršćenje Vere Hristove u Rusiji.[10] Ne morate najzad ni shvatiti da će proći desetinu godina i Vas će nestati, nestaće i onih visokoobrazovanih arhipastira i bogoslovski spremljenih služitelja Crkve, koje Vi računate uhvatiti u svoje mreže i na čijem nasilnom privlačenju zidate svoje paklene zamisli. Svi će, Vi i oni, otići praocima i ko će ih zameniti, kada je čak i veronauka prognana ne samo iz škole, već i iz porodice… Odgovor je jasan: Vaše će mesto zauzeti Trocki, Galkini, Smidoviči, Krasikovi, Tučkovi i slični agitatori bezbožja, koji teže da svoju zarazu prošire na sav svet.
U svojoj poslanici sinovima Crkve Vi hoćete da ubedite narod da će u budućnosti svi gubitci biti nadoknađeni Crkvi i da nije daleko vreme kada će se sva Velika Ruska Zemlja ponovo pokriti mrežom državnih škola, gde će se spremati pastiri Crkve. No zar će Vam iko poverovati kada se zna kakav odnos ima i imaće prema religiji vlast, koja je opljačkala ne samo crkve i duhovništvo već i sav narod… Ponavljam, Vas poznaje ceo svet i ne veruje Vam, i neće Vam poverovati. U toliko pre neću Vam poverovati ni ja, koji sam okolnostima vremena bio prinuđen da Vam se približim, kojim sam saznao i znam Vaša dela, koja propasti vode Crkvu Hristovu. Svoj veliki greh nedavne saradnje s Vama ja sam otkrio celome svetu i sada se javno kajem zbog tog greha i bičujem sebe zbog njega i mnogo patim moralno i strpeljivo čekam onaj poslednji odlučni udarac, koji mi Vi neminovno mislite naneti, primoravajući NJ.Sv.Patrijarha raznim pretnjama i nasiljima da osudi moj postupak. Ali ja verujem i tešim se time što i tom Vašem koraku niko poverovati neće kao što neću poverovati ni ja, koji znam velikodušnost i beskonačno milosrđe NJ. Sv. Patrijarha čak i prema Vama – goniocima i neprijateljima njegovim. Znajući to, ja ću vršiti svoju dužnost do kraja i živom rečju sve dotle dok probuđeni Ruski narod ne sruši tu vlast, koja vara ceo svet obećanjima komunističkog raja sa njegovim neizostavnim pretresima, pljačkama, streljanjima, konfiskacijama, zatvorima, zatočenjima, sveopštim razvratom i sličnim prelastima koje je vrlo mnogo osećala i oseća na sebi naša nesrećna, mila, mnogostradalna Rusija. Tvorcima tog raja, u ime svih patnika Zemlje Ruske, ja šaljem svoje prokletstvo, ali milu otadžbinu blagosiljam, patim za nju, i vratiću se u Moskvu, ali onome Sinodu koji ne bude išao na poklonjenje razoriteljima Vere Hristove, već bude imao na čelu NJ. Sv. Patrijarha Tihona, a tako isto i onome narodu, na čijem čelu bude stajala ne vlast koju isti narod svakominutno proklinje, već vlast blagosiljana i slobodno izabrana…
 
Arhiep. Nikolaj“.
 
* * *
 
Protiv Pravoslavne Crkve Satana je mobilisao sva svoja zla, najsuptilnija i najgroznija. Teško je probijati se nesablažnjen kroz njih bez neprestane molitve pravoslavne. Mnogi nečisti duhovi obukli su se u tela mnogih ljudi; treba mnogo podviga i truda da bi čovek mogao razlikovati duhove, nečiste od čistih, nesvete od svetih. Svaki pravoslavni stavlja sena probu, u Rusiji najvećma, a i u nas vrlo mnogo. Stradanja je tako mnogo da je vrlo teško osmisliti ga bez blagodati Božje.Bezakonja su se toliko umnožila da su ohladila ljubav mnogih prema Gospodu Hristu. Divlje strasti, te divlje zveri, puštene su iz kaveza smirenosti i rastržu svaku vrlinu koju sretnu i sustignu. Teško je danas, teže nego ikada biti pravoslavan čovek, jer na Pravoslavlje jurišaju najstrašnije sablazni zato što je najuzvišenije, najsvetlije, najtoplije. Blago onome koji se sada ne sablazni o Pravoslavlje, onoliko blago koliko je bilo blago blagorazumnom razbojniku koji se nije sablaznio o raspetog Gospoda Hrista.
 
(1924)
 
Upokoj Gospode sluškinju Tvoju Golubinku
 


 
Napomene:

  1. „Hrišćanski Život“, 1924, br. 12. Prevod ruskih tekstova je najverovatnije oca Justina. – Prim. prir.
  2. Na sednici Sinoda, koji otvoreno ide protiv priznanja Patrijarha Tihona, 18. aprila 1924. god. u 12 sati, u odajama bivšeg Patrijaršiskog podvorja, koje se nalazi na Samotekama u Moskvi, u čiji su sastav ulazili: mitropolit Evdokim, arhiep. Inokentije Kurski, arhiep. Aleksandar Tavričeski, oženjeni arhiep. Petar Varoneški (koji se nalazi u Moskvi zato što ga je revoltirana pastva proterala iz Varoneža), Sergije Ribinski koji je takođe od strane pastve proteran, Jovan Vologodski, koji se tu nalazi iz istog razloga, oženjeni episkop Georgije Dmitrovski, protojerej Pavle Krasotin, bivši agent kriminalnog odseka na Kurskoj železnici a sada protođakon pri crkvi Triju Svetitelja – član Sv.Sinoda Sergej Dobrov, i komunista – član Sinoda i predstavnik Državne Upravne vlasti u sinodu – Aleksandar Ivanović Novikov, rešeno je: „Zbog progonjenja vaseljenskog patrijarha Grigorija VII od strane kemalista (=u Turskoj) i njegovog teškog materijalnog položaja, predložiti da se ukaže gostoprimstvo njemu, koji je uvek stajao na braniku interesa Ruske Pravoslavne Crkve, radi čega, sa pristankom članova „petice“, dati mu pravo da slobodno izabere sebi za mesto stanovanja jedan od sledećih gradova: Novorosijsk, kao najbliži Carigradu, Odesu, Kijevo, Petrograd i šta više Moskvu, sa potpunim izdržavanjem kako Njegovoj Svetosti Grigoriju VII, tako i celoj sviti njegovoj, pod uslovom da on ozakoni postojeći Sv. Sinod i sve odluke (boljševičkog) sabora od 1923. godine, sabora koji je uklonio NJ. Sv. Tihona, i na vreme narediti Ekaterinodarskoj Eparhijskoj Upravi da priredi najsvečaniji doček Grigoriju VII. Sa svoje strane Sinod treba da sretne Njegovu Svetost u Rjazanu“.
  3. Naime, Carigradski Patrijarh je, nažalost, tada priznao boljševičku tvorevinu tzv. „Živu Crkvu“ u Rusiji. – Prim.prir.
  4. „Peticu“ sačinjavaju Trocki, Smidovič, poznati raspop petrogradski protojerej Galkin, Krasikov, šef V odsekaboljševičkog ministarstva pravde, i Tučkov koj i je sada šef tajnog odseka Državne Političke Uprave za borbu sa kontrarevolucijom u Crkvi. Svim crkvenim poslovima rukovodi ova „petica“, pri čemu njena rešenja sprovodi Tučkov pomoću Evdokima, a ovaj opet pomoću sinodskih opunomoćenika u eparhijama – „duhovnih komesara u mantijama“.
  5. Mogu se navesti mnogobrojni primeri. Npr. u Makarijevskom Manastiru, varoš Kaljazin, Tverske Gubernije, otvoren je klub. U NovoDjevičjem Manastiru u Petrogradu – otvoren je kinematograf u samoj crkvi. U Efremovu, Tulska Gubernija, crkva je pretvorena u bolnicu za sifilističave ženske. U Moskvi, u crkvi Pimena Velikog, otvoren je klub komunističke omladine. Hiljade se takvih primera mogu navesti.
  6. U Moskvi je bivši čuvar kapele, a sada jerej Ivan Borisov, pri crkvi Tihona Amatuntskog, rukopoložio nekog mirjanina Dimitrija za đakona i dvadesetšestogodišnju devojku nepristojnog vladanja posvetio za đakonisu, metnuo joj na ruke narukvice i opasao je orarem. Svete Darove daje joj kao sveštenoslužitelju. Sestre parohijske opštine ona blagosilja jerejskim blagoslovom. Ime te đakonise je Aleksandra.
  7. U Moskvi postoji trg, koji se zove „Ljubjanka“. Na tom trgu, u domukoji je ranije pripadao Osiguravajućem Društvu „Pocciя“, nalazi se najstrašnija u Rusiji i najvarvarskija ustanova GPU: gosudarstvennoe političeskoe upravlenie=državna politička uprava, kuda svakodnevno odlazi sa izveštajem o stanju stvari u crkvenom životu sekretar, član Sinoda, protođakon Dobrov, a jednom u nedelju i sam predsednik Sinoda, mitrop. Evdokim. Ovde se mora javiti i svaki novo hirotonisani episkop pred odlazak u eparhiju da bi dobio upustva za borbu sa sledbenicima NJ.Sv. Patrijarha Tihona i da bi dao pismenu obavezu da će biti potpuno poslušan i pokoran Državnoj Političkoj Upravi.
  8. Kedrovski – protojerej crkve grada Hardforda blizu Njujorka. Oktobra meseca 1923.G. doputovao je u Moskvu, gde je od strane mitropolita Venijamina i episkopa Georgija Dobronravova (člana Sinoda) bio hirotonisan za episkopa i odmah uzveden za mitropolita njujorškog i cele Amerike. Kedrovski se bavio u Moskvi osam dana i ponova otputovao u Ameriku, pošto je namerno nepravilno obavešten od strane mitrop. Evdokima o stanju Crkve u Rusiji i pošto je dobio upustva da zbaci Patrijaršiskog mitropolita cele Amerike Platona, da hirotoniše episkope i time unese pometnju u Američku Pravoslavnu Crkvu. Radi ostvarenja te zadaće u pomoć Kedrovskom naznačen sam i ja, episkop Nikolaj Kašinski, koji sam se saglasio na to i bio podržan od većine članova Sinoda, episkopa, koji su se mučili nasilno ili nametnutom ulogom i verovali da ja neću dopustiti nikakve mere za rušenje Crkve.
  9. Za ovo vreme u Rusiji su uništene sve štamparije sa crkvenoslovenskim slovima, opljačkana su stovarišta crkvenih knjiga; pored toga i takve knjige kao što su npr. Biblija, Molitvenik, Sv.Evanđelje i njima slične – upotrebljavaju se u radnjama za zavijanje robe. Pri pretresima se neizostavno oduzimaju i uništavaju ne samo bogoslužbene knjige već uopšte sve knjige crkvenog karaktera: Žitija Svetih, Dela Sv. Otaca i Učitelja Crkve itd. Posedovanje takvih knjiga smatra se za krivicu, žigoše se kao kontrarevolucija, a rasturanje takvih knjiga kazni se zatvorom i ogromnom novčanom globom. – (Komunisti su u Srbiji, 1945, oduzeli i spalili pun kamion knjiga Dogmatike oca Justina. – Prim. prir.).
  10. Jednim od dekreta koji su meseca novembra 1923. god. objavljeni ozakonjuje se pobacivanje dece kao pojava potpuno zakonita i koja se vrši „na račun države“. Stisak ruke od strane tavarišča Kalinika, koji je nominalni šef te uprave koja otvoreno vređa Crkvu i Veru, Evdokim slavi i u svojoj za novinare izjavi o poseti Kalinika u junu ove godine gordi se tim stiskom ruke. Rezolucija kojom se dozvoljava ubijanje dece u roku od 24 časa po rođenju uneta je od strane predstavnika sovjetske vlade Kolontaj na poslednjem ženskom kongresu u Norveškoj.

 


Prepodobni OTAC JUSTIN
SETVE I ŽETVE – članci i manji spisi

 ŠTAMPANO IZDANJE

 Blagoslov: Episkop valjevski Milutin,
  Mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije,
  Episkop bački Irinej,
  Episkop raško-prizrenski Artemije,
  Episkop umir. zahumsko-hercegovački Atanasije
 Izdato: 2007.
 Biblioteka: Sabrana dela Sv. Justina Novog u 30 knjiga
 Knjiga: br. 20, tekst broj 64, strane 448-458.
 Mesto: Beograd
 Izdaju: Naslednici Oca Justina,
  i Manastir Ćelije kod Valjeva
 Slog: Bratstvo sv. Simenona Mirotočivog
 Štampa: Interklima – grafika; Vrnjačka Banja
 Tiraž: 3000

 INTERNET IZDANJE

 Objavljeno: 29. mart 2008.
 Izdaje: © Svetosavlje.org
 Urednik: prot. Ljubo Milošević
 Osnovni format: Vladimir Blagojević
 Digitalizacija: Stanoje Stanković
 Korektura: Stanoje Stanković
 Dizajn stranice: Stanoje Stanković

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *