ПРЕПОДОБНИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ
СТРАШНА ТАЈНА “ЖИВЕ ЦРКВЕ”[1]
Страшна тајна”Живе цркве”(у Русији) откривена је. Открио је један од њених “архиепископа” – Николај Кашински, који се покајао и вратио у послушност према Патријарху Тихону, као што је у претпрошлој свесци Хришћанског живота (бр. 11, 1924) јављено. Он је своје одречење од “живе цркве” објавио публично у дневном листу Сегодня, који излази у Риги. Живоцрковнички митрополит Евдоким одмах је из Москве под 1. јуном послао телеграм у Ригу епископу Николају: “Одмах телеграфирајте, је ли Ваша изјава у новинама Сегодня”. Епископ Николај је одговорио: “Изјава је моја. Скините срам проклетства целога света покајањем пред Њ. Св(етошћу) Патријархом Тихоном, пред којим благоговјеје цео свет. Мушкост (=храброст) Вашу оцениће Православна Црква, узвеличаће је измучени руски народ”. После тога Еп. Николај је упутио посланицу Синоду “живе цркве”, у којој открива страшну тајну живоцрковничког покрета. Посланица гласи:
/”/Смирени Николај, милошћу Божјом Архиепископ Санфранциски, Светом Синоду Руске Православне Цркве.
Драга браћо, благодат Вам свима и мир од Господа нашег Исуса Христа. Промислом Божјим ја сам назначен за архипастира далеке америчке Санфранциске катедре.
Многи од архипастира завидели су ми када сам назначен за ту спокојну и богату епархију. Многи би с великом радошћу и готовошћу извршили ову нашу мисију, али онога момента када би се обрели ван граница несрећне отаџбине наше, угледали би Божији свет, спокојни и велики, који допушта да човек слободно живи и ради и без бојазни исповеда своју веру пред свима без изузетка, – они би схватили у каквом кошмару живи Русија, како страда и како се мучи сав Руски народ, а с њим и Православна Црква Христова. Овде би најпре ишчезао у њима страх од ноћних неочекиваних претреса и од тамница, и разумели би они тада да побудама људским треба да руководи не само парче хлеба већ и велика правда Христова.
Ето зашто бих ја желео да незлобиве речи посланице моје продру у ваша срца, пробуде Вашу хришћанску савест, пронесу се громким звуком по огромној Русији, оживе милиони православних хришћана, сурваних у провалију туге и суза.
Ми, оци и архипастири Цркве Христове, страха ради јеврејског, заборавили смо узвишене завете Христове, свој узвишени светитељски чин; стрепећи за парче хлеба и своју сигурност, ми смо се претворили у неме, покорне робове безбожне власти и на срам наш показали се плашљивији од мирјана.
Ван граница Русије не могу да схвате шта се десило са многострадалном Црквом нашом, шта се десило са њеним пастирима, чији су славни претци у тешким и грозним моментима историје Руске Цркве не једанпут запечаћивали своје истинско Православље не само крвљу већ и животом својим. С једне стране ми, Ваши изасланици, а с друге – изразитељи воље и мисли архипастира, пастира, клирика и мирјана целе Русије, знамо и схватамо у каквој су атмосфери терора и заплашености живели и живе не само духовници већ и сви верни. Ми смо били очевидци како су дватри џелата водили на стрељање неколико десетина здравих и младих људи. И нико од осуђеника није смео дићи руке на џелате. Сами су себи ископали дубоку раку, сами су покорно као деца стали на ивицу заједничке гробнице и опустивши главу без роптања чекали свој удес. Та иста хипноза од страха пред суровим насиљем и смрћу обухватила је и православно духовенство, од дна до врха. Тим страхом се објашњава и сав рад наш у Св(етом) Синоду.
Можда ће се наћи такви људи који ће рећи да смо ми, званични изасланици Св(етог) Синода, устали против власти која нас је послала. Ми желимо не да устајемо и тиме још више разједињујемо и без тога измучену унутрашњим пометњама и терором Православну Цркву. Не, ми Вас заједно с нама позивамо на тешки подвиг спасења вере Христове.
Оно што смо ми чинили у Св(етом) Синоду – безумље је и издајство према Православљу.
Да би, наиме ми, чланови Синода, очистили савест своју и искупили велики грех свој, треба да задамо смртни ударац злочинској сарадњи Св(етог) Синода са Државном Управном Влашћу.
Онај који хоће да руководи Црквом Православном, треба да буде чист и светао као сунце, али онај, који је упрљао себе непрестаним општењем са тајнооперишућим одсеком Државне Политичке Управе, не може и не треба да буде на челу свете Православне Руске Цркве и да буде њен руковођа.
Православни народ згрануће се када дозна да се читав низ подузећа и рефорама Св. Синода стварао и израђивао под притиском тајног одсека Државне Политичке Управе, чији је шеф, који руководи борбом са контрареволуцијом у Православној Цркви – Евгеније Александрович Тучков, свом својом влашћу подржавао Синод и помагао му да спроводи у живот те пагубне за Православље реформе. Не зна паства да је сваки ново назначени и хиротонисани епископ обавезно пре тога боравио у Државној Политичкој Управи и добијао одатле потребне директиве, да се Св. Синод у борби са Њ. Св. Патријархом ослањао и ослања на тај страшни непоштедни и пагубни за Цркву апарат, који држи Православну Цркву у немој покорности и терору. Под притиском те Државне Власти био је сазван тако звани II Сверуски Помесни Сабор, чијим су учесницима биле предложене на гласање резолуције одобрене од Државне Политичке Управе.
Учесници тог сабора, ми високи јерарси Православља, били смо слепо оруђе у рукама безбожне власти. Наша епископска дужност је да откријемо народу да су потписи јерараха на акту којим се Њ. Св. Патријарх лишава сана и монаштва били искоришћени фиктивно и без знања самих јерараха, који када су сазнали за фалсификат, већ нису смели да протествују против тако великог безакоња – историјског лажног документа. А зато се сам сабор треба сматрати лажним сабором не само у очима целога света, већ и у очима самих јерараха.
На нама члановима Св. Синода лежи одговорност за невине страдалнике, архипастире Цркве, који су положили живот свој за догмате Православља. Сетимо се невино убијених митрополита Петроградског Венијамина, најбољег јерарха Цркве Христове, погинулог у најбољем добу свога живота архимандрита Сергија – пре монаштва врло ученог професора В. П. Шеина, протојереја Александра Николајевића Заозерског, који је био оратор и гордост Москве, и многих других. Својом мучаљивом покорношћу ми смо одвезали те сурове руке, које су се подигле на најбоље заштитнике Православља.
Руке наше, свети оци, обагрене су крвљу мученика, и ту крв можемо само спрати покајањем пред Њ. Св. Патријархом, коме једино припада сва пуноћа црквене власти, као законито и правилно изабраном на патријаршиско достојанство.
Сетимо се оних хиљада архипастира и пастира, болних и немоћних, који се муче у совјетским тамницама и у прогонству. По нашој сопственој кривици, браћо епископи, они, отргнути од епархија и парохија, од својих блиских, чаме у заточењу. Најбољи између нас опрали су руке, а најгори денунцирали су их и предали их у руке безбожних целата. И ми се после тога усуђујемо да сматрамо себе за вође Православља у Русији.
Срам нас било и тешко нама.
Погледајте шта се око Вас ради са најбољим стубовима истинског Православља: где су Архиеп(ископ) Иларион Крутицки (=ваљда: Троицки), десна рука Њ.Св(етости) Патријарха, Митрополит Арсеније Новгородски, кандидат за патријарха, Епископ Андреј Уфимски, Архиеп(ископ) Теодор, бивши ректор Московске Духовне Академије.
Када су, браћо епископи, била таква гоњења у Светој Православној Русији? Чије се срце неће потрести када се сети свих оних што су у заточењу, прогонству и оних што су побегли од терора. Замислимо се једном и прекинимо нашу работу, која повећава сузе, страдања и крв невиних мученика.
Апелујем на Вашу епископску савест и молим Вас да се покајете пред Њ. Св. Патријархом и да Га са сузама замолите да нас све прими у заједницу своју. Јер је наша власт привидна, народ стоји уз Патријарха, који је остао чист, неупрљан у нашим тешким злочинима. Ради привидне земаљске среће ми ћемо, оци свети, оседели, стојећи већ једном ногом на ивици гроба, – ми ћемо погубити не само душе своје, већ и велико дело Православља. – Совјетска власт је непрестано рачунала искључиво само на силу. На Лондонској конференцији и у свима центрима Европе и целога света иностранци су напрегнуто ослушкивали шта се ради у Русији. Због претње Запада безбожници већ неће моћи крвљу невиних заливати земљу Руску. Пред нашом заједничком вољом и пред вољом друштвеног мњења Европе и свега света они ће бити приморани да пусте из својих железних шапа полузадављену Православну Цркву. Нису смели они да се крваво обрачунавају са Њ. Св(етошћу) Патријархом, не смеју га ни сада дарнути, већ своју сатанску злобу искаљују на слабе и немоћне.
Онога тренутка када се Православна Црква на челу са Њ. Св. Патријархом одрекла сваке политике, нечиста рука безбожника не сме се коснути светиње народне: Цркве Православне. Када би цела Православна Црква, сви пастири њени, и они што су у Синоду и они што су на удаљеним парохијама и епархијама совјетске Русије, објавили громко, у један глас на сву Русију и на сав свет: “Ми смо с Патријархом; даље руке од Свете Цркве”, онда би се немоћно спустиле руке безбожника и Црква би васкрсла. И отворила би се врата тамница које су препуне верних, и служитељи великога Православља вратили би се у своје цркве, својој пастви. Ћеф и насиље над Црквом пали би за један миг.
Цркву Христову нису могла уништити ни бацања у тамницу, ни заточења, ни казне, ни одузимање црквене имовине и самих храмова, који су превраћани у безбожне клубове за комунистичку младеж, ни чак помоћ наша срамној работи безбожника у рушењу Православља. Јер Цркву Свету у срцима људским нико у свету уништити не може: “Сазидаћу цркву моју и врата адова неће јој одолети” – Еванђеље.
Владико Евдокиме, који сте на челу Св(етог) Синода, Ви сте човек паметан, моћан и врло талентован, желите да служите Цркви Православној не ради славе и самољубља, зато сте Ви први дужни да покажете пример покајања и да пођете на високи подвиг спасења Православља, за чију сте пропаст Ви најкривљи, јер сте својим високим ауторитетом и талантом покрили крваво дело безбожника. Црква Христова Ваш подвиг никада заборавити неће. Нема злочина који не би могао бити опроштен, ако се кривац покаје. Апостол Петар се трипут одрекао Христа у најтежем тренутку његових предсмртних страдања и Христос је опростио Своме ученику и учинио га најпрвим Апостолом.
Ја верујем да ће речи моје допрети до дна душа Ваших, можда ће Вам оне само поновити оно што сте Ви сами мислили у дуге бесане ноћи, пуне страха за своју сигурност и сигурност својих блиских. Речи наше допреће до народа.
Ја Вас не позивам на ропот и устанак против власти, него Вас молим да пођете на велики подвиг спасења Православне Цркве.
Као изасланик Ваш, назначен да примим Сан-Фрациску катедру, ја сам готов да то учиним само у том случају, ако Св(ети) Синод следује моме епископском позиву, поклони се пред Њ. Св(етошћу) Патријархом, и ако добије на то благослов Њ. Св. Патријарха Тихона, кога сам ја признао, признајем и признаваћу као јединог поглавара Православне Цркве.
Призивам поново Свевишњега да Он унесе храброст у Ваша срца да испуните дужност Вашу пред Црквом и вером Христовом.
Господ мира нека је с Вама и над Вама.
Архиепископ Николај/”/
* * *
Као одговор на ову посланицу епископ Николај је добио следећи телеграм:
Москва. ” Док Вас белогвардејци нису сасвим упропастили, пожурите са одласком у Америку. Због Вашег положаја у Риги, нарочиту важност не придајемо Вашој посланици, сећајући се Ваше преданости Синоду. Ако Вам је апсолутно немогуће да отпутујете у Америку, вратите се у Москву. Положај Тихона је безнадежан. Њега су Источни патријарси лишили управе. Положај Синода, због признања од стране Источних патријараха и спајања живе цркве с Тихоном, учврстио се као никада. Председник Синода – митрополит Евдоким, митроп. Венијамин, протојереј Красотин”.
* * *
После овог телеграма еп.Николај је послао овај одговор:
“Председнику Синода митроп. Евдокиму, митроп. Венијамину и протојереју Красотину. Као одговор на Ваш телеграм од 18. јуна о. г. јављам Вам да је моја посланица била и јесте потпуно искрена и апсолутно добровољна, јер ме овде никаква белогвардејштина не кињи, и ја сам, руковођен жељом да заштитим Цркву од Вас гоњену, апеловао и опет апелујем на Вашу савест и преклињем Вас да најзад искупите, заједно са мном, велики и тешки грех наш пред Отаџбином, Светом Црквом и истинским поглавицом њеним – Најсветијим Патријархом Тихоном. У безнадежност Патријарховог положаја ја не верујем, пошто врло добро знам по какву је цену купљено уклањање Њ. Св. Патријарха и каквим све средствима Синод осигурава себе. Сетите се седнице Синода од 18. априла о. године,[2] када сте Ви под притиском друга Тучкова, решили да предложите Григорију VII Новоросијск, Одесу, Кијево, Петроград и штавише Москву са потпуним издржавањем како њему тако и свој свити његовој. Тим сте гостопримством Ви и израдили у Григорија VII уклањање Њ. Св.Патријарха Тихона од управе.[3] Али Православна Црква, како Руска тако и Загранична, врло јасно види и зна Вашу политику и остаје и остаће верна Њ. Св. Патријарху Тихону. До сад су се проклетства православног народа сипала на Вашу главу, а сада ће она пасти и на главу цариградског Григорија VII, који је, не знајући да сте Ви слуге петице,[4] која разваљује Цркву, дозволио себи да се меша у ствари Руске Цркве и да доноси тако злочиначку и за сав свет срамну одлуку, која нарушава црквене каноне. Руски православни народ ће такав снисходљиви однос Њ.Св.Патријарха према атеистичкој власти, коју у души сви проклињу и презиру, објаснити с једне стране као високо, ва истину хришћанско смирење Његове Светости, а с друге стране као сазнање бескорисности ма каквог протеста у кругу оног деспотског режима, који сада влада у Русији и са чисто сатанском злобом гуши сваку слободну реч, јер никако се друкче не може објаснити то да се на очи целога народа пљачкају свети храмови и претварају у развратне клубове комунистичке омладине, да се свештенопоштовани остатци Угодника Божјих (тј. Св. Мошти) скврнаве прљавим рукама робијаша, пљачкаша и убица, и односе у музеје, да се свети олтари православних цркава претварају у болнице за сифилистичаве женске и у бине за позоришта комунистичке омладине,[5] да се стрељају најбољи архипастири, пастири и мирјани за њихову оданост Светој Вери предака, да се хиљаде таквих невиних страдалника муче у тамницама и заточењу, да су епископи допустили себи раздирање ризе Христове, а свештеници да рукополажу мирјанина за ђакона или просту девојку за ђаконису,[6] да се, најзад, тако звани Св.Синод Руске Православне Цркве претвори у лакеја таваришча Тучкова, а да председник Синода макар једанпут посети “Љубјанску лабараторију”,[7] где се с одвратним цинизмом измишљају средства борбе са контрареволуцијом Цркве… Православни народ Руски, а у толико више загранични хришћани, још не знају многе ствари које Ви у Русији чините, али сви осећају срцем нечистоту Вашег злочиначког рада и не иду за Вама. А ја као епископ Православне Цркве Руске сматрам за своју преосвећену дужност да откријем целоме свету још шире и дубље очи за све поступке Ваше и да тиме принудим Православни Руски народ да се пробуди најзад од те хипнозе, у коју га је бацила његова груба и зверска власт, која претендује на пожар свесветске револуције. И ја верујем да ће ускоро наступити грозни суд Божји и исполински Руски народ збациће овај јарам са свога врата и у прах ће претворити групу безобзирних бандита који сву Русију држе у ужасу црвеног терора. Шаљући Вам своју посланицу Синоду ја сам се надао да ћете је и Ви разумети и следовати моме позиву. А Ви понова покушавате да увредите моја најбоља осећања и тежње и, плашећи се моје искрености и тежећи да ме подкупите језуитским позивањем на некакву моју оданост Синоду, опет ме позивате да Вам сарађујем у злочиначком рушењу Цркве Христове. Онда нека се проклествима свега Руског народа придружи и крик моје напаћене душе и измученог срца, и знајте да Ви никада нећете видети у својој средини мене, истинског следбеника Христовог и дубоко верујућег човека. Ви ми саветујете да пожурим у Америку, јер Кедровски чека…[8] Ја читам Ваше мисли, јер сам знао и знам зашто ме тамо шаљете, али ја још једном понављам да се ви горко варате у својој нади на мене. Да, ја журим и журићу, али не да би се придружио Кедровском у његовој разорној работи међу америчким верницима у корист безбожне власти, већ да би му открио ону провалију пред којом он стоји радећи по Вашим упутствима и у коју ће неизбежно пасти ако Вам буде следовао. Ја журим, као што сам већ изјавио Вама и целоме свету, да се придружим митрополиту Платону као истинском поборнику вере Христове, да би заједно с њим и под његовим руководством ујединио све вернике Америке и позвао их на активну заштиту Руске Цркве коју Ви угњетавате.
Не треба да ме зовете да Вам сарађујем, већ треба да се сами замислите над оним шта се сада ради у Русији и да напустите свој посао који је потребан једино бољшевицима. Зар Вас збиља не плаши онај ужас који ће настати за веру Христову онда када младо поколење, које се сада васпитава у духу атеизма, одрасте и као широка бујица безбожја поплави све кутке необухватљиве Русије?… Зар Ви рачунате да ће та долазећа мора помоћи Вама да утврдите Веру Православну, на чијој стражи Ви ко бајаги стојите и коју мислите да браните?… Како Ви можете сачувати у Русији и утврдити веру предака, када око Вас и на Ваше очи власт води паклену борбу са том вером? Зар се Ви надате да ће садашњи Ваш свештенички кадар, који Ви стварате од каријериста, од недоучених и свакојаких скитница, моћи подржати Веру Христову и васпитати Русију у духу Православља, када су по целој Русији разорене и опљачкане духовне школе, семинарије и академије, када су Цркви одузете штампарије и потпуно уништен словенски правопис и када су људи приморани да богослужбене књиге руком пишу?[9] Та зар се збиља може веровати Вама који се надате да ће та страшна власт икада променити свој облик и почети штитити мрску јој Веру Христову? Несумњиво је потребно изгубити разум да би човек на стисак руке од стране таваришча Калиника и на резолуције женског конгреса, које озакоњују разврат и дозвољавају убијање деце, гледао као на доброжелатељне чиниоце за развиће и учвршћење Вере Христове у Русији.[10] Не морате најзад ни схватити да ће проћи десетину година и Вас ће нестати, нестаће и оних високообразованих архипастира и богословски спремљених служитеља Цркве, које Ви рачунате ухватити у своје мреже и на чијем насилном привлачењу зидате своје паклене замисли. Сви ће, Ви и они, отићи праоцима и ко ће их заменити, када је чак и веронаука прогнана не само из школе, већ и из породице… Одговор је јасан: Ваше ће место заузети Троцки, Галкини, Смидовичи, Красикови, Тучкови и слични агитатори безбожја, који теже да своју заразу прошире на сав свет.
У својој посланици синовима Цркве Ви хоћете да убедите народ да ће у будућности сви губитци бити надокнађени Цркви и да није далеко време када ће се сва Велика Руска Земља поново покрити мрежом државних школа, где ће се спремати пастири Цркве. Но зар ће Вам ико поверовати када се зна какав однос има и имаће према религији власт, која је опљачкала не само цркве и духовништво већ и сав народ… Понављам, Вас познаје цео свет и не верује Вам, и неће Вам поверовати. У толико пре нећу Вам поверовати ни ја, који сам околностима времена био принуђен да Вам се приближим, којим сам сазнао и знам Ваша дела, која пропасти воде Цркву Христову. Свој велики грех недавне сарадње с Вама ја сам открио целоме свету и сада се јавно кајем због тог греха и бичујем себе због њега и много патим морално и стрпељиво чекам онај последњи одлучни ударац, који ми Ви неминовно мислите нанети, приморавајући Њ.Св.Патријарха разним претњама и насиљима да осуди мој поступак. Али ја верујем и тешим се тиме што и том Вашем кораку нико поверовати неће као што нећу поверовати ни ја, који знам великодушност и бесконачно милосрђе Њ. Св. Патријарха чак и према Вама – гониоцима и непријатељима његовим. Знајући то, ја ћу вршити своју дужност до краја и живом речју све дотле док пробуђени Руски народ не сруши ту власт, која вара цео свет обећањима комунистичког раја са његовим неизоставним претресима, пљачкама, стрељањима, конфискацијама, затворима, заточењима, свеопштим развратом и сличним преластима које је врло много осећала и осећа на себи наша несрећна, мила, многострадална Русија. Творцима тог раја, у име свих патника Земље Руске, ја шаљем своје проклетство, али милу отаџбину благосиљам, патим за њу, и вратићу се у Москву, али ономе Синоду који не буде ишао на поклоњење разоритељима Вере Христове, већ буде имао на челу Њ. Св. Патријарха Тихона, а тако исто и ономе народу, на чијем челу буде стајала не власт коју исти народ свакоминутно проклиње, већ власт благосиљана и слободно изабрана…
Архиеп. Николај”.
* * *
Против Православне Цркве Сатана је мобилисао сва своја зла, најсуптилнија и најгрознија. Тешко је пробијати се несаблажњен кроз њих без непрестане молитве православне. Многи нечисти духови обукли су се у тела многих људи; треба много подвига и труда да би човек могао разликовати духове, нечисте од чистих, несвете од светих. Сваки православни ставља сена пробу, у Русији највећма, а и у нас врло много. Страдања је тако много да је врло тешко осмислити га без благодати Божје.Безакоња су се толико умножила да су охладила љубав многих према Господу Христу. Дивље страсти, те дивље звери, пуштене су из кавеза смирености и растржу сваку врлину коју сретну и сустигну. Тешко је данас, теже него икада бити православан човек, јер на Православље јуришају најстрашније саблазни зато што је најузвишеније, најсветлије, најтоплије. Благо ономе који се сада не саблазни о Православље, онолико благо колико је било благо благоразумном разбојнику који се није саблазнио о распетог Господа Христа.
(1924)
Упокој Господе слушкињу Твоју Голубинку
Напомене:
- “Хришћански Живот”, 1924, бр. 12. Превод руских текстова је највероватније оца Јустина. – Прим. прир.
- На седници Синода, који отворено иде против признања Патријарха Тихона, 18. априла 1924. год. у 12 сати, у одајама бившег Патријаршиског подворја, које се налази на Самотекама у Москви, у чији су састав улазили: митрополит Евдоким, архиеп. Инокентије Курски, архиеп. Александар Таврически, ожењени архиеп. Петар Варонешки (који се налази у Москви зато што га је револтирана паства протерала из Варонежа), Сергије Рибински који је такође од стране пастве протеран, Јован Вологодски, који се ту налази из истог разлога, ожењени епископ Георгије Дмитровски, протојереј Павле Красотин, бивши агент криминалног одсека на Курској железници а сада протођакон при цркви Трију Светитеља – члан Св.Синода Сергеј Добров, и комуниста – члан Синода и представник Државне Управне власти у синоду – Александар Ивановић Новиков, решено је: “Због прогоњења васељенског патријарха Григорија VII од стране кемалиста (=у Турској) и његовог тешког материјалног положаја, предложити да се укаже гостопримство њему, који је увек стајао на бранику интереса Руске Православне Цркве, ради чега, са пристанком чланова “петице”, дати му право да слободно изабере себи за место становања један од следећих градова: Новоросијск, као најближи Цариграду, Одесу, Кијево, Петроград и шта више Москву, са потпуним издржавањем како Његовој Светости Григорију VII, тако и целој свити његовој, под условом да он озакони постојећи Св. Синод и све одлуке (бољшевичког) сабора од 1923. године, сабора који је уклонио Њ. Св. Тихона, и на време наредити Екатеринодарској Епархијској Управи да приреди најсвечанији дочек Григорију VII. Са своје стране Синод треба да сретне Његову Светост у Рјазану”.
- Наиме, Цариградски Патријарх је, нажалост, тада признао бољшевичку творевину тзв. “Живу Цркву” у Русији. – Прим.прир.
- “Петицу” сачињавају Троцки, Смидович, познати распоп петроградски протојереј Галкин, Красиков, шеф V одсекабољшевичког министарства правде, и Тучков кој и је сада шеф тајног одсека Државне Политичке Управе за борбу са контрареволуцијом у Цркви. Свим црквеним пословима руководи ова “петица”, при чему њена решења спроводи Тучков помоћу Евдокима, а овај опет помоћу синодских опуномоћеника у епархијама – “духовних комесара у мантијама”.
- Могу се навести многобројни примери. Нпр. у Макаријевском Манастиру, варош Каљазин, Тверске Губерније, отворен је клуб. У НовоДјевичјем Манастиру у Петрограду – отворен је кинематограф у самој цркви. У Ефремову, Тулска Губернија, црква је претворена у болницу за сифилистичаве женске. У Москви, у цркви Пимена Великог, отворен је клуб комунистичке омладине. Хиљаде се таквих примера могу навести.
- У Москви је бивши чувар капеле, а сада јереј Иван Борисов, при цркви Тихона Аматунтског, рукоположио неког мирјанина Димитрија за ђакона и двадесетшестогодишњу девојку непристојног владања посветио за ђаконису, метнуо јој на руке наруквице и опасао је орарем. Свете Дарове даје јој као свештенослужитељу. Сестре парохијске општине она благосиља јерејским благословом. Име те ђаконисе је Александра.
- У Москви постоји трг, који се зове “Љубјанка”. На том тргу, у домукоји је раније припадао Осигуравајућем Друштву “Pocciя”, налази се најстрашнија у Русији и најварварскија установа ГПУ: государственное политическое управленiе=државна политичка управа, куда свакодневно одлази са извештајем о стању ствари у црквеном животу секретар, члан Синода, протођакон Добров, а једном у недељу и сам председник Синода, митроп. Евдоким. Овде се мора јавити и сваки ново хиротонисани епископ пред одлазак у епархију да би добио упуства за борбу са следбеницима Њ.Св. Патријарха Тихона и да би дао писмену обавезу да ће бити потпуно послушан и покоран Државној Политичкој Управи.
- Кедровски – протојереј цркве града Хардфорда близу Њујорка. Октобра месеца 1923.Г. допутовао је у Москву, где је од стране митрополита Венијамина и епископа Георгија Добронравова (члана Синода) био хиротонисан за епископа и одмах узведен за митрополита њујоршког и целе Америке. Кедровски се бавио у Москви осам дана и понова отпутовао у Америку, пошто је намерно неправилно обавештен од стране митроп. Евдокима о стању Цркве у Русији и пошто је добио упуства да збаци Патријаршиског митрополита целе Америке Платона, да хиротонише епископе и тиме унесе пометњу у Америчку Православну Цркву. Ради остварења те задаће у помоћ Кедровском назначен сам и ја, епископ Николај Кашински, који сам се сагласио на то и био подржан од већине чланова Синода, епископа, који су се мучили насилно или наметнутом улогом и веровали да ја нећу допустити никакве мере за рушење Цркве.
- За ово време у Русији су уништене све штампарије са црквенословенским словима, опљачкана су стоваришта црквених књига; поред тога и такве књиге као што су нпр. Библија, Молитвеник, Св.Еванђеље и њима сличне – употребљавају се у радњама за завијање робе. При претресима се неизоставно одузимају и уништавају не само богослужбене књиге већ уопште све књиге црквеног карактера: Житија Светих, Дела Св. Отаца и Учитеља Цркве итд. Поседовање таквих књига сматра се за кривицу, жигоше се као контрареволуција, а растурање таквих књига казни се затвором и огромном новчаном глобом. – (Комунисти су у Србији, 1945, одузели и спалили пун камион књига Догматике оца Јустина. – Прим. прир.).
- Једним од декрета који су месеца новембра 1923. год. објављени озакоњује се побацивање деце као појава потпуно законита и која се врши “на рачун државе”. Стисак руке од стране таваришча Калиника, који је номинални шеф те управе која отворено вређа Цркву и Веру, Евдоким слави и у својој за новинаре изјави о посети Калиника у јуну ове године горди се тим стиском руке. Резолуција којом се дозвољава убијање деце у року од 24 часа по рођењу унета је од стране представника совјетске владе Колонтај на последњем женском конгресу у Норвешкој.
Преподобни ОТАЦ ЈУСТИН
СЕТВЕ И ЖЕТВЕ – чланци и мањи списи
|
ШТАМПАНО ИЗДАЊЕ |
ИНТЕРНЕТ ИЗДАЊЕ |
