Страхови од самоће

Питање:
Поштовани оче, имам ћерку од 20 година која има велике проблеме последњих годину дана са разним врстама страхова. Има страх да остане сама код куће, страх да сама иде улицом, страх да се вози аутобусом, страх од смрти, а то значи да је неопходно да неко непрестано буде поред ње. То смо увек ја или моји родитељи, док сам ја на послу. Често има нападе хистерије и јављају се у случајевима када нешто није по њеној вољи, тада почиње да се понаша врло чудно, потпуно се промени, као и њен глас и покрети тела. Након извесног времена се умири, делује исцрпљено а ја јој дам свете воде, помажем је светим уљем и читам молитве док се не умири. Када све прође, каже да није била свесна тога, и да јој је жао, и да су јој се привиђали нечастиви. Морам да споменем и то да је до своје 19 године живела неуредним животом, пила, пушила, и користила наркотике, а да ја при томе нисам имала утицај на њено понашање, јер ми се тада распадала породица, и остала сам сама са ћерком и сином, док је супруг оставио мене и децу и отишао. Пре годину дана била је кулминација њеног лошег стања, и сама је пожелела да пође у цркву. Било је проблема, да на почетку није могла да издржи целу литургију, али полако свакодневно читајући молитве, постећи, исповедајући се и причешћујући се, успела је и то да савлада. Међутим, каже да јој се често и у цркви јављају нека привиђења, нпр. на шарама од тепиха. Приликом молитве у својој соби, каже да осети како је пеку стопала и како је неко посматра, и стоји иза ње, те не сме да се окрене да погледа. Пре седам година је у тој соби преминула њена прабака, и не знам да ли то има неке везе, с обзиром да сваке године долази свештеник у наш дом да освешта колач и кољиво. Напустила је средњу школу, и нема воље да је настави, сматра за себе да је безвредна и да је свима на терету, и буквално све време проводи у кући, нема више пријатеља, једини њен излазак из куће је одлазак у цркву. Јако ми је тешко да ускладим и свој посао, и то да стално будем уз њу, јер не жели да остане са својим братом, иако је он дете које иде у цркву и које се причешћује, и својим понашањем не омета никог. Молим вас да ми помогнете, јер не могу да схватим да ли је у питању њена слаба вера, неисповеђени греси, велика искушења, или потреба да манипулише, с обзиром да је то често радила раније. Свако добро,
Тања


Одговор:
Драга сестро, верујем да Ти није лако гледати свој пород како се мучи у најбољим годинама, сада кад треба да се припрема за животни позив и да планира своју породицу. Готово до танчина си описала последице, односно стање у коме се Твоја кћерка сада налази и како се понаша. Међутим, готово стидљиво си поменула узроке, који су довели до тога стања, а за које свакако и Ти, као мајка, сносиш одговорност, без обзира на то, како кажеш, да се тада породица распадала и да Те је муж и отац деце напустио. Ти си, као мајка, као стуб и куће и породице, остала и на Теби је било да се бринеш за своју децу. Да им надокнадиш и оца, који вас је напустио. Вероватно си у цркви слушала или сама читала јеванђелску причу Христову о заблуделом сину. Ту се, укратко, говори о сину који је изашао из заједничког домаћинства, узео свој део имања, отишао у страну земљу и тамо живео распусно. Све је потрошио, а када се нашао и безизлазној ситуацији, ДОШАО ЈЕ СЕБИ, покајао се и вратио се свом оцу. Отац се обрадовао његовом повратку и опростио му све што је лоше учинио. Дакле, било је важно да син ДОЂЕ СЕБИ, да би се ослободио распусног живота и вратио у нормални породични живот. Слава Богу, и Твоја кћерка је дошла себи, схатила су погубност ранијег живота, победила многе пороке и пожелела живот у заједници породице земаљске и небеске. И као што је болеснику, који је пребродио тешку болест, потребна дуготрајна рехабилитација, како би организам очврснуо и дошао у нормалу, тако и Твојој кћерки треба такође и дужа и врло пажљива духовна рехабилитација. Врло је добро што си је привела Цркви и што је она у Цркви нашла свој, макар и крхки, мир, своју духовну оазу. Поступај с њом врло пажљиво, па и кад су у питању црквена правила (на пример о посту, да је не оптерећујеш предугим и строгим постом) и одласци у цркву. Ако не може да издржи целу Литургију, пођите у цркву мало касније и настој да останете до краја. Боље је да закасните на почетак Службе, него да излазите пре њеног краја. У цркви, на Литургији, треба стајати усправно (како нам то и свештеник поручује: Стојсмо смерно, стојмо са страхом Божјим) , а не гледати у шаре на тепиху. Сваки човек, који би дуже време посматрао те шаре, видео би, у својој уобразиљи, разне фигуре и ликове, које ником другом не би могао показати. Поучи кћерку, да у току Литургије посматра иконе на иконостасу, нека се сваком Светом кратко помоли, нека пажљиво слуша речи свештеника и настоји да певуши са појцима. Договори се са Твојим надлежним парохом да Твоју кћерку прими на исповест и разговор мимо богослужења, кад она може да се опусти и исповеди све што оптерећује њену савест, да цео свој порочни живот искаже свом свештенику, да се заједно са њим моли Богу за опроштај, али и за стицање духовне снаге, да се све то превазиђе и отвори нову страницу у животу. Ђаво не обраћа много пажње на оне који су у греху, који су његови, али ако се неко почне борити против његовог утицаја и настојати да се од њега ослободи, он је тада и те како агресиван. Зато кћерка, кад се моли Богу, осећа иза себе некога, да је тај неко омета у молитви. Поучи је, да не обраћа пажњу на њега, па чак и да га отера, онако како је Христос учинио, кад Га је ђаво кушао у пустињи: Иди од мене, Сотоно! Смрт прабабе у тој соби нема никаквог значаја и утицаја на живе чланове породице, који ту обитавају. Настој да кћерку поучиш, да она, уствари, никад није сама, да је Бог увек уз њу, ту је и њен Анђео чувар и довољно је да се, у самоћи, помоли искрено Богу и призове свог Анђела чувара, па да осети сигурност и заштиту. Пошто кћерка не иде у школу и, бар за сада, не намерава да је настави, могла би да оде у неки оближњи женски манастир, на краће време, где ће бити непрекидно са монахињама. Не знам у ком делу Балкана живите, али у сваком крају има женских манастира, па замоли игуманију да Ти помогне у духовном лечењу Твоје кћерке. Кад се она потпуно ослободи наслага ранијег порочног живота, кад нестану све последице, онда ће она наставити и школу и сигурно озибљно размишљати о својој породици. Кад постане свесна своје вредности, кад схвати да и она некоме треба, на првом месту великој породици Цркве Христове, а онда и својој земаљској породици, она ће заволети живот и настојаће да живи и за себе и за оне поред себе. БОГ СЕ ЈАВИ, драга сестро. Тако ћемо се сутра поздрављати, на Празник крштења Христовог, Богојављење. Молимо се Тројичном Богу да се јави и у Твојој породици, да унесе у њу радост породичне заједнице свих њених чланова, а посебно молим Бога да се јави Твојој кћерки и да укрепи њене добре намере у стицању доброг, честитог живота. о. Душан

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *