NASLOVNA » Duhovni život, snovi, borba sa iskušenjima, PITANJE PASTIRU » Strah od Krsta i Ikona

Strah od Krsta i Ikona

Pitanje:
Pomoz Bog oče, ja imam jedan problem koji me već duže prati i više ne znam šta da radim. Meni je tata umro kad sam imala 9 godina i već kako i sami znate sve te ceremonije koje se održavaju su u to vreme na mene ostavle strasne traume pošto tada nisam ništa razumela a i niko mi ništa nije ni objasnio. Sada posle 20 godina bojim se još uvek od KRSTA i IKONA i svaki put kada odem u crkvu mene je užasno STRAH. Ja vise ne znam kome da se obratim za pomoć a tako bih volela da mogu da se molim kao i što radim i da me nije strah. Imam sina od 9 meseci za koga isto želim da se molim ali na žalost svaki put kad krenem mene uhvati panika. Šta da radim molim vas recite mi jedan dobar savet kako da se lišim moga straha. Ima li za mene izlaza, da li da se molim i dalje, da li je to iskreno ako uvek postoji taj strah? Veliki pozdrav
Gordana


Odgovor:
Draga Gordana, vi ste žrtva tipične „tradicijske duhovnosti“ smisla „valja se“, o čemi smo mnogo puta ranije govorili. Takođe se ovde provlači problem paganskog sujeverija u odnosu na mrtve, i satisfakciju (zadovoljenje) njih kroz određene „nadprirodne“ radnje odabranih ljudi, a u vašem slučaju sveštenika. Posledica toga je primitivno ponašanje ljudi, recimo kada oni vide sveštenika i uhvate se za dugme; valjda sa nadom da će ono da pomogne, i da će „baksuzluk“ i „vesnik smrti“ da ih obiđe. Kod ove vrste ljudi sveštenik se na sahrani preživljava kao neki sipritualistički činovnik koji kroz određenu seansu treba da umiri umrlog, i da on iz bilo kojeg sveta ne palši i uznemirava. Ako bi mi takav čovek sa gorepomenutim ali ličnim mojim psihološkim uskustvom došao u kuću, ili nekim čudom ja se našao kod njega (gde on „radi“) , i sam bi se prepustio tom osećanju odbojnosti, jer bi mi taj čovek u mojoj psihi samo vraćao te traurne likove i događaje
Oprostite, ali iz rečenog moram da primetim da ne razumete razliki između spiritualsitičkih seansi i hrišćanske tainstvenosti kroz koju Gospod umiruje čoveka i daje mu blagodat. Vi sahranu (od sohranjit = sačuvati do Drugog dolska Gospodnjeg) vašeg oca bezblagodatno preživljavate, a i kako bi kada je ona za vas samo bila „ceremonija“. Ceremonija je akt formalnosti ili senzacije, često zebnje i neizvesnosti, koja je u suštini siromašna i prazna, ali se nudi samo radi zadovoljavanja nekih opšteprihvaćeni h obaveza socijalne sadržine koju nameće sredina u kojoj živimo. Ako vi molitve Crkve za vašeg oca psihološki preživljavate kao „ceremonijal“ meni je sasvim objašnjivo zašto ste sada pod traumom i u strahu od smrti. Sećam se kada sam bio dete, pa se mi klinci okupimo i ostanemo da družimo do kasno u noć, i onda kao po nekom nepisanom pravilu počnemo da fantaziramo o vampirima, vukodlacima, drekavcima i sličnom. Tom prilikom neko je rekao: za koje bi pare sada (dakle u ponoć) sami ušli crkvu? Tajac i strah! Za nas – decu, hram Božiji je bio mesto straha a ne mira i ljubavi, i brod spasenja, kako to ona vekovima svojim čedima pruža. Crkva je sabranje Božije, tvrđava protiv usamljenosti i silueta ovog strašnog i zveropodobnog okruženja; dakle oaza i poslednje mesto na ovom svetu gde bi trebali da osećamo nemir i strah od demona (demoni za sobom nose strah i hladnoću) . Gde je ovde problem? Opet, i opet dajem isti odgovor, i to po ko zna koji put. Ljudi, mi ništa ne znamo o hrišćanskoj veri! To što znamo sve je unakaženo i iskvareno. To je bila posledica pritešnjavanja misonarskog rada Crkve počev od turskog ropstva pa do nedavnog bogoboračko-komunističkog. Itelketulana ili crkvena duhovnost je proganjana, a donekle se dozvoljavala ona običajsko-tradicijska, koja je možda još veći neprijatelj hrišćanstvu od ideoloških bogoboračkih ideji (Sveti Oci su strožije tražili uklanjanja od jeretika nego od neznabožaca ili mnogobožaca, jer ovi drugi nisu mogli da pometu um i zatamne istinu) . Stara slovenska sklonost ka paganizmu napravila je neku sibiozu paganskog i hrišćanskog, i u narodu se očuvala kao neka sveta tradicija. „Tako se valja, i pope nemoj ti da me učiš! “ Koliko sam puta ovo čuo? Strah i panika caruju vašoj duši zato što ste vi izgradili neku svoju ličnu, i iluzornu predstavu o Crkvi, koja nema nikave veze sa njenom bogospasavajućom realnošću. Ovde se provlači čisti psihološki problem a ne duhovni, ali je dobra vest što je vrlo lako uklonjiv, i to od onog momenta kada rešite da izučavate misiju Crkve i vašu ulogu u njoj. O kolika je dubnina bogoslovlja krsta i ikona u njoj! Da ste videli katoličko raspeće (krst) nekako bih vaz i razumeo, ali za pravoslavno ne mogu i ne umem. Na kr stu – simbolu srama i stradanja tainstveno-umrlo spavava Bogočovek. Na njegovom Bogočovečanskom licu otkriva se neki ontološki mir i tišina. Hteo ne hteo, posmatrač mora da oseti da se u tom trenutku nešto veliko dešava. Tako mistično! Na njemu se spasava čovečanstvo i on postaje znamenje nade na novi život, i više nije oruđe koje ugrožava i vodi ka prestanku života. Ja nemam vremena niti mogućnosti da vam ovde u nekoliko rečenica objašnjavam sve tajne pravosalvne vere, i zašto su istiniti hrišćani najsrećniji ljudi na svetu? Vaš problem je jednostavan – vi vrlo malo, ili nimalo, poznajete svoju veru (ili veru vaših otaca) . Vreme je da se nekom obratite i započnete razgovore duhovnog karaktera, možda i teološkog. Njabolje je da nađete duhovnog oca (sveštenomonaha jer parohijski sveštenici su stalno u nekom trku) koji će da se zauzme za vas i uputi šta i kako da čitate, i sa kim možete da se družite, naravno sa očekivanjem duhovne pomoći od tog druženja. Kada saznate pravu suštinu Crkve i njenih svetih Tajni, verujte mi vaš strah će da isčezne kao da ga nikada nije ni bilo. Pođite od toga da je Crkva blagodatno mesto i da vam se u njoj ništa loše ne može da desi! Neka vas Presveta Bogorodica čuva i svi Njegovi sveti. oLjubo

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *