Питање:
Помаже Бог поштовани оци, Има већ извјесно вријеме да ми се десаша да осјећам неки стид после спавања са супругом. То ми се није дешавало раније, и знам шта је Господ наш Исус Христос рекао, али не знам зашто се то одједном јавља? Једну ноћ смо спавали у соби гдје је била икона Мајке Богородице и ја сам се после некако нелагодно осјецао. Редовно идем у цркву и молим се, исповиједам и причешћујем, али некад као да осјећам што се више молим, више некаквих, Боже ме опрости, хулних помисли наилази, али покушавам онда још јаче да се молим и смиреније за одагнање истих. Читам свете оце и знам да су сви говорили да дјаво покушава да омете душу да се приблизи Господу. Нов сам у вјери, иако имам 42 године, ожењен и имам двоје дјеце, али захвалан сам Господу нашем Исусу Христу што је погледао на мене и био стрпљив, те ме удостојио његове љубави. Некад такодје док се молим, подју ми сузе саме на очи. Бојим се прелести и не желим да паднем у исту, али често гледајући у икону некад за вријеме молитве сузе саме крену и то посебно ако сам сам у кући или ако сви спавају, а ја се у тишини молим. Дешава ми се то некад и у цркви за вријеме литургије, па ме срамота од осталих људи и покушавам да сакријем сузе. Да ли је то нормалан дио духовног стања, не бих рекао узрастања, јер се бојим сопствене гордости? Често слушам Радио Ревнитељ и Радио Светигору и чак сам на BlackBerry снимио духовну музику и молитву, па некад док шетам или сам у возу, слушам и молим се. Некако видим да немам око себе од пријатеља и познаника људе (наше Србе) који уопсте причају о Господу, те то задржавам у својој души. Понекад ако нешто и кажем, видим да нема одјека код многих, па ни код моје супруге, јер је невјерујућа и знам да јој је чудно шта се то десило код мене, кад нисам прије био такав (мада нема никаквих замјерки на мој начин живота) . Знам само да ме је Господ позвао к себи прије десетак година, када сам почео да идем у цркву, а још нисам ни крштен био. Ни сам не знам како и зашто, али хвала Богу, десило се и од тада је моја грешна душа гладна Господа и духовног мира. Опростите ми на подужем писму, али и прије сам се јављао и добијао веома духовно надахнуте одговоре, те и овај пут пожељех да чујем Богонадахнут савјет. Све Вам од Господа нејбоље желим.
Н.Н
Одговор:
Драги брате, У личној молитви, или личном кућном молитвеном правилу увек је теже да се моли, а посебно ако се на њега (молитвено правило) не сабере сва кућна заједница – ваша породица. Молитва је дивна ствар и могућност за обожење сваког човека. Она не треба да се уреди формом, рецимо да ако сам касно устао и пропустио своје јутарње правило да се због тога осећам цео дан кривим – грешним, па тек кад дође вече или следеће јутро да то исправим (да се “искупим”? ) . Није то смисао нити појам молитве. Ми можемо да се молимо цео дан а посебно ако су нам послови такви где можемо да будемо усамљени (молитву не убухвата данашњи одштампани зборник молитава) . У последње време врло често говорим да има више врста молитви, и да је најбоља она када се ми “молимо” без повода. А то значи да ни молитва (као молење) у својој суштини не измаља нити преклиње на милост, него она одржава ту сталну потребну везу са Богом. И упораво та “веза”, то молитвено богомислије, и јесте најсавршенији однос са Богом, јер са Њим пијачарски се не ценкамо у “размени услуга” него једноставно Господа славословимо и благодаримо.
Када се покрене ум а у отсуству покрета нашег срца у молитви се једноставно појављује “раскол”, и на нас тако подељене, а управо на наш врло ослабљен ум лако нападају умствене духовне силе зла. И то је нормалан процес. Шта више, ми када се молимо има још више да трпимо нападе, јер је то нормалан начин у којем се суочавају начела Добра и зла. Али када покренемо наше срце са нашим реалним осећањима у њему, са тим јасним и целовитим и личностним определењима према Богу, онда је много теже за силе зла да нас нападају. Ако у нашој молитви отсуствује срце то место додатно “попуњава ум” (жеље ума) , а на умствено напади су жестоки, јер су врло директни. И ту је јасно да наше људске мисаоне силе против мисаоних сила зла и њиховог духовног света једноставно немају шансе. Да се то не би догодило у молитви мора да учествује сав човек – цео човек! Зар нисмо много пута прочитали (или чули) када смо читали духовна чтива, да се говори о “сердечној молитви” или молитви срца? И на њој је изграђен сав исихазам, и он као проверено искуство датира из првих векова хришћанства (из Нитријске пустиње) .
Ако на нашој молитви пођу сузе а ми смо негде сами онда их треба игнорисати и уопште не смемо да их емотивно потхрањујемо, него их једноставно треба пустити да иду, а ако смо на саборној молитви онда их треба прикривати све дотле док и то не постане нападно, да не покажемо другима како, ето, ми плачемо. Чим се појаве осећања наше “праведности” треба одмах прекидати то што радимо (а да се тиче само нас, т.ј. не наших ближњих када им дајемо помоћ или милостињу, то можемо да продужимо) . Ако баш пођу те зузе умиљења онда видите да се некако тихо удаљите и сакријете да вас људи не виде. Све се садржи у једном: да не радимо ништа да би добили славу од људи, а још горе навели их на грех, да нас још у светом храму осуђују као молитвене глумце што је посебно ових дана реално, јер људи све теже и теже виде добро у свом ближњем. Данас падају осуде и клевете на сваком кораку и оне се обично руководе личном визијом нашег спасења и духовношћу.
Не треба да се стидите своје жене нити вашег брака, него шта више у браку, у којем треба да живи љубав па и та еротска, све је испуњавање воље Божије, да баш сада не залазимо у комплексност саме догме о браку који опет води антрополошком појму људске природе и нашег обожења. Бог и његови свети нас “виде” и ван спаваће собе, и на послу, и у продавници, и на летовању, и било где још? И види нас у сваком греху и лошем избору! Сад треба да се свуда као Адам у Едему кријемо? Не, никако. Немате никакве духовне користи за тај осећај кривице, јер сте ви законити муж својој жени, и то што радите је воља Божија, коју, додуше, омета наша острашћена пала природа. Али то је свекозмички проблем а не само ваш лични. Црква благосиља Брак као велику сакраменталну Тајну у животу човека и она се суштински ипак тиче полова и каснијег рађања деце као испуњавања прве заповести Божије.
Днас је тешко наћи људе који желе да причају о суштинским проблемима своје природе, да се занимају собом, т. ј. да причају о Господу који нам даје живот и спасава нас. Многе људе не интересује Бог једноставно због погрешно схваћеног и прихваћеног живота, јер у већини случајева таквом схватању Бог једноставно смета и као нека препрека стоји им на путу. Многи не желе Бога, јер им је Он “непријатељ”, једно “сметало” оном што воле да раде. Он их у томе спутава. Питање је да ли треба таквих људи да се клонимо? Слаби и не утврђени да, али и то је релативан одговор, јер сви ми по својим службама и послушањем у Цркви проповедамо последње реченице Матејевог еванђеља када ширимо ту свету Христову Благу Вест = Евангелион. Ми треба да тражимо пријатеље и другове при Цркви, али никако не значи да и незнабожце не можемо да имамо као условне пријатеље (услов је слобода наше вере пред њима) . Треба увек кроз та наша дружења и на сваком месту дати им до знања да смо хришћани, да смо црквени и побожни, али без наметања нити примеса фанатичности. Све то треба смирено радити и стварати природну могућност сведочења о Христу, а највише квалитетом нашег живота који сам о себи мора да сведочи о Христу.
Желећи вам сва блага од Господа
оЉуба
