STAREČNIK

 

STAREČNIK
(izreke svetogorskih staraca)

 
6. SLOVO O NESTJAŽANIJU I DOBROVOLJNOM SIROMAŠTVU
 
Ispod oveštale, pohabane odežde podvižnika, ispod dronjaka i uboge pojave, krije se bogatstvo vrlina i otkriva prezir prema veštastvenom, pobeda duha nad veštastvenim umovanjem ovoga sveta. U dobrovoljnom lišavanju i surovom životu podvižnika krije se riznica smirenoumlja i otkriva filosofija evanđelskog života u Hristu.
Takvom spoljašnjem izgledu streme svi istinski podvižnici, koji se odriču nove odeće, odriču se primanja novca, odriču se svakog zadovoljstva. Njihovo dobrovoljno odricanje sledi večno učenje Večnoga: Ako ko hoće da ide za mnom, neka se odrekne sebe i uzme krst svoj i za mnom ide (Lk 9,23).
Podvižnici ne pridaju značaj spoljašnjoj pojavi, ljušturi, lepoj odeći, obući, licu, kosi ili telu. Sva njihova pažnja i usrdnost usmerena je na čovekovu suštinu i na dubinu, na unutrašnji svet, na ukrašavanje uma i srca nestvorenom (netvarnom) lepotom, nebeskim blistanjem i božanstvenom krasotom.
Takvoj duhovnoj lepoti bio je naklonjen i podvižnik Petar Osiopetrijski, „siromašan ne samo duhom nego i telesno“. O njemu su nam kazivali mnogopoštovani starac Gerasim Himnograf, Danijeliti, Tomiti, mnogopoštovani starac Pajsije, starac Joakim i Drugi.
Petar je posedovao prostu i jednostavnu dušu, i bio je visok duhom a nizak telom (zbog toga su ga i zvali Petrakis, tj. mali Petar). Uspinjao se na vrh Atosa da bi sakupljao planinske čajeve, a zatim ih je, kako bi zaradio za hleb nasušni, prodavao zajedno sa brojanicama koje je sam načinio. Povremeno se događalo da dobije više novca, ali je on odbijao da ga primi.
Posedovao je takvu plemenitost i duhovnu „otmenost“, takvu ljubav i prostodušnost da je jednom prilikom satima koračao do kalivije jednog monaha koji je tražio da bude njegov poslušnik:
„Došao sam da ti kažem da se ne trudiš da dolaziš do pećine Svetog Petra gde ja živim, jer ću umreti.“
Kad su ga jednom prilikom neki drugi monasi upitali šta mogu da mu ponude, zatražio je samo malo tople vode. Izneo je vrećicu sa svojim planinskim čajem, stavio jednu pregršt u tu vodu i dodao malo šećera (koji je čuvao u drugoj kesici), a zatim je popio. Kilogram šećera bio mu je dovoljan za čitavu godinu i uvek je ostajalo nešto i za sledeću.
Drugi put je posetio starca Joakima u Kareji. Kad je počeo da pada mrak, starac ga je zamolio da tu i prenoći.
„Idem u manastir Ksiropotam“, odgovorio je on. „Hodaću dok se ne smrkne, a onda ću do zore otpočinuti pod kestenom.“
Tako je i učinio. Međutim, te noći se izlila jaka kiša. Bio je sasvim mokar i dobio je jaku prehladu. Vratio se u svoju kaliviju da bi se oprostio sa svim svojim susedima. Ubrzo potom, usnuo je u Gospodu.
 
***
 
U Kareji je živeo i jedan stari duhovnik, otac German. Stanovao je u kaliviji, odnosno odaji sa kuhinjom u kojoj su odsedali mirjani. Na tom mestu otac German je primao goste i radnike iz čitavog sveta, poučavao ih i ispovedao. Nudio im je svoje gostoprimstvo, spremao im hranu i ukrepljivao u životu u Hristu. On je toliko bio siromašan da prilikom zalaska sunca u njegovoj keliji nije mogla da se nađe ni jedna jedina para (para je 40. deo turskog groša).
 
***
 
Jedan starac, po imenu Makarije, takođe se odlikovao savršenom nestjažateljnošću. Imao je jednu kosu kojom je sekao travu i prodavao je za ishranu životinja. Nije primao nikakve „blagoslove“, odnosno poklone. Bio je dovoljan samome sebi. Njegova kućica odlikovala se čistoćom i urednošću. Imao je običaj da kaže: „Ovde, na Svetoj Gori, potrebno je da imate dva oka. Međutim, napolju (u svetu) su vam potrebna četiri oka…“
 
***
 
Starac Nifon, koji je živeo u Katunakiji, voleo je praznike. Imao je lepu naviku da prilikom proslave nekog praznika poseti nečiji dom i da uputi blagoslove i čestitke.
 
***
 
U jednoj bezvodnoj kaliviji živela su dvojica podvižnika, Orest i njegov brat Konstantin, koji se upokojio u mestu Kria Nera. Konstantin je bio otelotvorenje nestjažanija i siromaštva. Ni leti ni zimi nije nosio cipele.
 
***
 
U isihastičkoj keliji Ginekopula živela su dvojica proslavljenih podvižnika, Sofronije i Gavrilo. U pećini Roždestva Hristovog jedan rumunski podvižnik vodio je angelopodoban način života. Nije se bavio rukodelijem, jer se čitavog života molio na brojanici. Živeo je od milosrđa drugih otaca.
 
***
 
U pećini Svetog Petra Atonskog, gde čak i sama pojava čoveka izaziva nespokojstvo, živeo je jedan pustinožitelj koji se odlikovao neiskazanom nestjažateljnošoću. Tokom čitave godine bio je bos. Vodio je sasvim bezbrižan život. Nije posedovao ni sekiru ni makaze. Bio je poslušnik oca Danila, isihaste i sozercatelja. Imali su nešto za jelo tek onda kad bi im neko doneo malo sočiva, dvopeka, boba ili komadić ribe.
 
***
 
Tokom izvesnog perioda, u Kerasiji je živeo jedan broj vrlinskih otaca kao što su: Otac Kozma „Beli luk“, koji je imao isihastičku keliju u šumi; Rumunski otac Neofit i starac Natanailo, kao i otac Jovan, koji je bio starac oca Danila.
Čitav život posvetili su neprestanoj molitvi i ostalim duhovnim dužnostima. Kada su prenošene njihove mošti, videlo se da su žućkaste i da podsećaju na vosak, što je znak vrlinskog života i svetosti. Njihova borba se u celosti sastojala od molitve koja je trajala čitavog života!
 
***
 
Prepodobni Dionisije Olimpski (rođen krajem 15. veka u Platini, u Trikali) najpre je izgradio manastir Svete Trojice na Olimpu. Podvizavao se na Atosu, gde je zavoleo i upražnjavao isihastički način života. U kaliviji koja je pripadala skitu manastira Karakala živeo je kao angeo (u telu) na zemlji. Tu je postio, bdeo i molio se. Njegova hrana bilo je šumsko kestenje, koje je svakog dana uzimao nakon devetoga časa.
Blaženi beše stekao takvu nestjažateljnost da vrata nikad nije zaključavao. Nije imao ništa osim rase koju je nosio, a i ona je bila bezvredna i oveštala. Tamo je ostao samo tri godine, moleći se Bogu. Nikada nije stekao nikakvu materijalnu imovinu, čak ni u vreme kada ga je Božji promisao prizvao da pođe na nebesa.
 
***
 
„Pogledaj na moje smirenje, na moj trud i na moju borbu, i oprosti moje grehe.“ govorio je duhovnik Jakov (postojao je i drugi Jakov) iz kalivije Roždestva Hristovog u Vigli. Vodio je surov način života i podviga. Obično je po pet sati dnevno pešice prenosio pesak sa morske obale do mesta na kojem je gradio kapelu.
 
***
 
Niko osim Boga ne zna kako je podvižnik Dionisije, Hrista radi jurodivi, živeo, kako se hranio i gde je nalazio ulje da zapali (prisluži) kandila u svojoj kaliviji. Glavni razlog za to je činjenica da je odbijao da primi milostinju. Tek je pred kraj života počeo ponešto da prihvata. Na Atos je stigao 1842. a upokojio se 1880. godine.
Imao je toliku čežnju za nestjažanijem, bezbrižnim životom i siromaštvom da su ga gotovo izbacili iz Lavre zbog njegove nebrige o keliji Svetih Apostola u Kerasiji. Njegov vinograd, plodonosna stabla i povrtnjak behu zarasli u korov. Celokupna usrdnost i delanje ovog čoveka bili su upravljeni prema obrađivanju druge vrste polja, onog na kojem se uzgaja i neguje trezvenoumlje.
 
***
 
Zvao se Jakov i stigao je iz Himare u severnom Epiru. Tokom rata 1912. godine služio je otadžbini. Uz neizmerne napore i samopožrtvovanje podigao je crkvu u čast Sveta Tri Jerarha.
Bio je potpuno siromašan. Njegova kalivija imala je samo jednu keliju. Bala sena služila mu je kao postelja. Postojala je još jedna, za slučaj da u keliji prenoći neki od retkih posetilaca. Pokrivao se jednim ogrtačem, a ujutro bi svoj slamnati krevet složio u ugao. Obično je jeo samo dvopek i sočivo.
 
***
 
Starac Hrizostom, pustinožitelj, bio je siromašan, nestjažateljan i bosonog. Podvizavao se u pećini Svetog Petra Atonskog. Hranio se kestenjem, travama i dvopekom. Poznavao sam još jednoga Hrizostoma, koji je zbog svoje slatkorečitosti i hristolike blagosti uistinu bio Hrizostom (Zlatoust). Živeo je u jednoj bezvodnoj kaliviji kavsokalivijskog skita. Susreo sam ga jednom dok sam bio sa mojim starcem, koji je bio njegov savremenik i koji je u toj kaliviji izučio drvorezbarski zanat. To se pominje u njegovoj knjizi Uspomene iz Gradine Presvete Bogorodice.
Šta da kažemo o podvižniku, starcu Georgiju, koji je živeo u skromnoj katizmi[1] Svetog Konstantina, u okviru Velike Lavre? Bio je odeven u pohabanu odeždu i bosonog. Uvek se molio u stojećem stavu, kao neugasivo kandilo. Posedovao je samo drvenu stolicu, na kojoj je i sedeo i spavao. Takav je bio starac Georgije.
 
***
 
Kao dve pustinjske ptice, molčaljive i bratoljubive, bili su dvojica podvižnika, Antonije i Simeon, poreklom Atinjani. Jedan je vodio brigu o domaćinstvu a drugi o bašti, za koju je izdaleka morao da donosi vodu. Živeli su veoma kratko. Nikada ni o kome nisu rđavo govorili. Živeli su u maloj, jednostavnoj kaliviji u blizini manastira Pantokratora, koja je podsećala na gnezdo.
Najpre je umro Simeon, a nakon nekoliko godina se upokojio i Antonije, koji je imao oko stotinu godina. Nakon što se Simeon upokojio, Antonije se borio sa usamljeništvom. Odveli su ga u manastir Kutlumuš kako bi se tamo brinuli o njemu, ali je on na tom mestu boravio vrlo kratko i ubrzo se vratio u svoju vozljubljenu kaliviju. Iako je teško pomerao noge i bio pogrbljen, bio je srećan i radostan. Najzad je otpočinuo od svog podvižničkog truda i dobrovoljnog siromaštva. Nije se našao niko ko bi iskopao njegove mošti (nakon uobičajene tri godine) i zbog toga se javljao mnogima, moleći ih i podstičući da to učine.
 
***
 
Neki monah iz jednog kinovijskog (opštežiteljnog) manastira je šezdeset godina nosio istu onu rasu koju je nosio i na dan svog postriga.
 
***
 
Kao veliki podvižnik nestjažanija, uzdržanja i strogosti istakao se starac monah Kalinik sa Kipra, koji se sa bratom Grigorijem podvizavao u skitu Svete Ane na Atosu. Podvižničku borbu nastavio je u manastiru Stavrovuni na Kipru. Nakon što se upokojio, njegovo nasleđe činili su jedino istruleli madrac prepun stenica, crvotočna drvena kutija ispunjena krpama koja se mogla samo baciti u vatru, par cipela zakrpljenih stotinu puta i dve-tri zaboravljene pare u drvenoj kutiji. Njegov drugi brat po telu, iguman Varnava, sa suzama je rekao okupljenima: „Pogledajte, oci, Kalinikovo bogatstvo koje je tokom godina stekao kao monah i kao starešina manastira. Uistinu, ‘monah je onaj koji tokom svog zemnog života ne poseduje ništa osim Samoga Hrista!“
 
***
 
Episkop Jerotej Melitupoljski, koji je došao u skit Svete Ane (kalivija Svetog Elefterija), takođe je bio savršeno nestjažateljan. Pored ostalih vrlina, posedovao je uzdržanje, trpljenje i krotost, pri čemu se isticao svojim sastradanjem sa siromašnim podvižnicima kojima je delio čitavu svoju penziju. Upokojio se u 88. godini.
 
***
 
U isposnici starca Neofita nije se moglo pronaći ništa osim vreće prepune dvopeka. On bi samo tokom vikenda posećivao Danijelite, koji su bili i još uvek su uteha u pustinji, i tom prilikom je obedovao za njihovom trpezom. Zatim bi iščezavao i nije se pojavljivao tokom čitave sedmice.
Pričaju da je, kada se upokojio u Lavri, njegovo lice zablistalo…
 
***
 
Starac A. iz kelije Svetog Haralampija u Kareji posedovao je toliku nestjažateljnost da nije imao čak ni drugu rasu osim one koja je pripadala njegovom starcu.
 
***
 
Rumunski starac Nektarije živeo je iznad skita Svete Ane, u kaliviji Svetog Artemija, koja pripada manastiru Pantelejmonu. Od vremena svog postriga nije više napuštao Svetu Goru. Bio je sasvim siromašan i nestjažateljan. Rezao je drveće i pruće za podupiranje stabljika pasulja i prodavao ih ocima iz drugih kalivija. Pred kraj života, čitave dane provodio je u usamljeništvu, molitvi i bezmolviju.
 
***
 
Starac Hrizant iz skita Svete Ane pripovedao je da se, nakon upokojenja vrlinskog monaha Haritona iz ovoga skita, u njegovoj keliji našao samo glineni vrč za vodu i ništa osim toga!
 
***
 
Od dana svog postriga pa do dana svog upokojenja, starac Avakum je išao bos. Nikada nije obuvao cipele, osim na dan praznika manastira Velika Lavra (tj. na pomen Svetog Atanasija Atonskog, 5. jula).
 
***
 
Nezaboravnog starca Avksentija Grigorijatskog nikada nisu videli u novoj odeći. Nosio je pohabanu potkošulju i imao par cipela koje je nosio samo kad bi se nalazio u manastiru. U drugim prilikama uvek je išao bos, po vascelom atonskom tlu, po putevima, stazama i stenama. Njegov krevet bila je jedna drvena klupa; imao je drveni stočić i nekoliko jednostavnih ikona iznad kreveta. Na njegovoj polici bilo je nekoliko posuda, i to je bio jedini ukras njegove kelije.
 
***
 
Sakati Mihailo Lavriot u svojoj keliji nije imao ništa. Bio je potpuno siromašan, ali je zato, kad se upokojio, bio počastvovan takvom službom kao da je episkop. Njegovo lice je blistalo i imalo je žućkastu boju kao ćilibar.
 
***
 
Jedan nestjažateljni starac je pričao: „Bio jednom jedan vremešni monah koji je vodio vrlo prost život. Ništa nije imao. Tako se čovek oslobađa. Sve stvari koje danas nazivamo udobnostima, čak i tanka spužva, mogu postati smetnja.
Jedina udobnost sastoji se u pojednostavljenju života i u ograničavanju na ono što je uistinu potrebno. Tek tada čovek može biti slobodan.“
 
***
 
Kalivija nezaboravnog Metodija, jeromonaha i isihaste iz Kerasije, bila je siromašna, uboga, slična ptičjem gnezdu i za razliku od ostalih kalivija, bez izvora vode i bez kapele u blizini.
Starac je, pored svog mladog poslušnika, vodio sasvim bezbrižan život, bez napetosti i nemira, bez brige oko svetovne imovine ili udobnosti. Obojica su bili blaženi, ubogi putnici na nebo, siromasi i prosjaci ljubavi Hristove radi. Starac je svog poslušnika obično slao u Lavru da zatraži milostinju. Bili su zadovoljni ma šta da su im dali.
Otac Metodije je diplomirao na Bogoslovskom fakultetu Univerziteta u Atini, ali je zbog neprocenjive duše napustio svaku svetovnu slavu i položaj.
Hrana koja je obično služena u ovoj osveštanoj kaliviji bila je topla voda sa nešto malo brašna pretvorenog u kašu. Kad bi imali malo grožđa, stavili bi ga u glinenu posudu i dodali vodu.
Jednom prilikom posetio ih je neki monah i oni su mu ponudili ovo podvižničko piće.
„Kakav je ovo sok, sveti duhovniče“, upitao je on.
„Peti“, odgovorio je otac Metodije, što je značilo da su u posudu sa grožđem vodu sipali već pet puta.
Pred kraj života, otac Metodije se preselio u pećinu Svetog Atanasija Atonskog. Bavio se himnografijom i istovremeno bio izvrstan kompozitor i muzičar. Gerasim Smirnakis je u svojoj knjizi o ocu Metodiju napisao sledeće: „Vodio je najsuroviji život i neprestano učio.“
Tokom 1903. godine otac Metodije je služio kao sekretar Svete opštine. Upokojio se 1920. godine.
 
***
 
Rukodelije ubogog podvižnika Anadolija, koji je u miru usnuo 1938. godine, sastojalo se u sakupljanju gorskih čajeva i neuvelih divljih cvetova na atonskom vrhu. Tako je zarađivao za nasušni hleb.
„Zar se ne izlažeš opasnosti dok se penješ po jarugama i stenama“, pitali su ga.
„Ni slučajno, blagosloveni! Vezujem se užem. Na to sam navikao još dok sam bio mirjanin. Bio sam mornar“, odgovarao jeon.
Živeo je u blizini kiriakona kavsokalivijskog skita, na mestu koje se zove Časni Krst. Bio je to jedan od najsiromašnijih, najubogijih i najpobožnijih monaha. Od skitskog mlinara obično je tražio brašno koje nije bilo za upotrebu, jer je sadržalo pesak sa mlinskog kamena. Tokom onih dana u sedmici kada je bilo dozvoljeno jesti ulje, jeo je hranu pomešanu sa uljem koje je odmeravao šoljicom za kafu. U ovo ulje ubacivao je malo luka ili komadić hleba… Kakva podvižnička revnost, kakav život, kakva borba! Kuvanu hranu jeo je samo u slučaju da negde bude pozvan kao gost.
Mnogo je voleo ikonu Raspeća. Njoj je prinosio svoje neprekidne, suzne molitve. Često se događalo da i sama ova ikona izliva suze… Isto tako, osećao je ogromno strahopoštovanje prema Presvetoj Bogorodici. Kada bi se smračilo i kad bi legao na krevet, okrenuo bi se na bok i, sve dok ne zaspi, svom snagom pevao „Dostojno jest“. Vrlo je slabo poznavao muziku, i imao je samo dubok, gromki glas. Pojao je u drugom glasu, u onom u kojem ju je prvobitno i Arhangeo pojao. Često se događalo da je tokom noći otpeva i po deset puta. Njegov poslušnik je u početku bio zbunjen, ali se kasnije navikao.
Svaki put kad bi otišao u Kareju da proda svoje čajeve, odlazio je i da se pokloni u keliji koja se zove „Dostojno jest“, gde se pojavio Arhangeo i otpevao himnu Majci Božijoj. Poklonio bi se i sa najdubljom pobožnošću i umilenjem otpojao „Dostojno jest“. Dok bi on pojao, kandila pred ikonom Presvete Bogorodice su se pomerala! Oci su govorili da se kandila pomeraju zbog njegovog gromoglasnog pojanja. On je zatim izašao u narteks i pojao izvan naosa, a kandila (u naosu) su se opet pomerala! Kad bi drugi oci pojali, kandila su ostajala nepokretna.
To su ona pomena dostojna čuda koja je satvorila ta prosta i detinja duša, u kojoj je obitavala i delovala blagodat Gospoda, „velikog u Svojoj volji i čudesnog u delima Svojim“.
 
***
 
U ksenofontskom skitu živeo je i jedan pomena dostojan poslušnik, starac Teofilakt. Čuvao je Boga u sebi, i Bog je čuvao ovog blaženog starca. Poticao je iz bogate porodice, ali je ostavio isprazne i lagodne stvari ovoga sveta. Bio je poslušnik prostog starca Kozme.
Njegova majka želela je da mu u to vreme iz Dafnija pošalje 100 lira, ali je on to odbio. Tokom čitave noći stajao je uspravno i molio se. Njegov lik bio je podoban liku angela.
 
***
 
U istom skitu živeo je i starac Jeftimije, u obitelji Svetih Arhangela. Na sredini njegove kalivije obično je bila obešena velika vreća prepuna dvopeka, hrane koju je jeo tokom čitavog života.
 
***
 
Jedan pustinožitelj je rekao: „Post, bdenje i molitva. Onaj ko u životu upražnjava ove vrline, u svemu će napredovati. Trebalo bi da živiš prosto. Vidiš da je moja kalivija prazna. Trebalo bi da se u svakom domaćinstvu nađu samo neophodne stvari. Višak stvari je prepreka za duhovni život.“
 
***
 
Nezaboravni starac Teofilakt iz Novog Skita usnuo je snom pravednika 1986. godine. Bio je to prost, smiren i nezlobiv monah, preispunjen trpljenjem u iskušenjima i zbivanjima koja su poticala i od demona i od ljudi. Pred kraj života je oslepeo, ali nikada nije roptao zbog toga što su njegove (telesne) oči bile lišene svetlosti.
Posebno se izdvajao po svojoj apostolskoj nestjažateljnosti i po svom nemaru u odnosu na veštastvene predmete koji se smatraju neophodnima za život. Nije se brinuo ni za posao ni za novac. Neprestano se molio i blagodario Bogu za sve. Bio je poslušnik blaženog Joakima Specierisa (o kojem je često govorio meni, najnedostojnijem od svih). Kasnije je postao učenik starca Josifa Spileota.
Pre nego što je oslepeo, njegovo poslušanje je bilo da raznosi poštu po čitavom skitu i da pali po 4 kandila u svim proskinitarijumima koje je, bez obzira na vremenske prilike, posećivao dva puta dnevno.
 


 
NAPOMENE:

  1. Kućica koja se nalazi u blizini nekog većeg manastira (prim. izd.).

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *