STAREČNIK

 

STAREČNIK
(izreke svetogorskih staraca)

 
POHVALNO SLOVO
U kojem se sažeto govori o svim prepodobnim
i Svetim Ocima što su zablistali
na ovoj Svetoj Gori Atonskoj
 
Danas je praznik prepodobnih i neka se saberu svi svetitelji. Osviće dan praznika svih monaha i mirjana u Crkvi Hristovoj: danas je novi i zajednički pomen svih svetih atonskih otaca. Svi vi, oci, koji ste na Gori, zapevajte nove i zajedničke pesme. Zašto zajedničke? Zato što su ovi božanstveni oci zajednički zaštitnici i dobročinitelji svih nas koji smo na Svetoj Gori. Zašto nove? Zato što je njihov pomen nov i novojavljen: budući da taj pomen u drevna vremena nije služen, sada ga mi, u naše vreme, pravedno i opravdano proslavljamo.
Prema tome, ne bi bilo pravedno da slavimo pomen onih prepodobnih otaca koji su postradali na Sinaju i Raitu, a koji nisu toliko učinili za nas koliko prepodobni oci sa ove Svete Gore, postradali od inovernih Arapa i krivovernih Latina, a da pri tom previđamo pomen naših svetogorskih otaca i da ne proslavljamo njihov zajednički praznik, budući da im dugujemo za bezbrojno mnoštvo dobara. Kako je moguće da na Siropusnu subotu proslavljamo sve prepodobne oce – one koji su se podvizavali u Libiji, Egiptu i Tebi – koji nam nisu učinili toliko dobročinstava, a da, pored njih, ne proslavljamo i one koji su živeli na Svetoj Gori Atonskoj, koji su bili naši dobročinitelji, zaštitnici i hranitelji, ne samo rečju nego i delom, ne samo duševno nego i telesno, i ne samo dok su bili živi nego i nakon smrti?
Oni su trostruko blaženi oci i prepodobni koji su ovu, prvobitno divlju, Goru preobrazili u čudesnu i krotku. Oni su Atonsku Goru, nenaseljeno i pusto mesto, preobrazili u zemlju svetih lavri, blistavih manastira, skitova i kelija, koji se nalaze na različitim delovima Gore. Sva ta zdanja su snabdeli raznim dobrima, pokretnim i nepokretnim stvarima, da bi tako olakšali braći koja će se time koristiti. I nisu ih samo snabdeli, nego su i manastire ispunili mnoštvom monaha. Tako su se u zemlji, u kojoj su nekad obitavale samo beslovesne životinje, zveri i zmajevi, sada svuda nastanili slovesni ljudi, i ne samo slovesni, nego i ljudi koji su se, budući u veštastvenom telu, podvizavali da podražavaju bestelesne i neveštastvene angele. Oni su se uistinu upodobljavali vojskama angelskim, koje je video patrijarh Jakov i rekao: Ovo je vojska Božija (ili: logor Božiji) (v. Post. 32,2), a što potvrđuje i Sveti Jefrem Sirijski koji kaže: „Kao što postoje angelski činovi (redovi), tako su i monasi onaj čin među ljudima, čiji um neprestano obitava u Bogu.“
Kao miomirisni ljiljani, kao prekrasni cvetovi ili kao drveće koje daje dobre plodove, ovi božanstveni oci pokazali su da je ovo mesto drugi duhovni Raj. Podvizavali su se kao angeli u pešterama, jazbinama, dolinama, zaravnima, na brežuljcima i u primorskim mestima Svete Gore, i tu ustrojili drugo Nebo. I dok su se ranije mogli čuti samo krici divljih životinja, sada se svuda čuju i izgovaraju angelske i nebeske himne, koje se prinose Svetoj, Životvornoj i Nadsuštastvenoj Trojici. Reći ću i to da su nam ovi prepodobni i čedoljubivi oci svoja učenja, svoje obrasce i svoje ustrojstvo predali kao očinsko i neotuđivo nasleđe, rukovodeći za života mnoge monahe pravim putem spasenja. Sve nas, svoja duhovna čeda, i nakon svoje smrti rukovode ka životu večnom. Kao istinski pastiri, oni nastavljaju da nadziru svoje stado i, svojim večnim zastupanjem pred Bogom, štite ga u svakoj nuždi i uprkos svim okolnostima.
Prema tome, i tri puta ću reći da bi bilo pravedno i da bi trebalo da se svi ovi božanstveni i prepodobni oci proslavljaju zajedno i istoga dana, jer su svi oni na jednom istom, osveštanom mestu postali sveti i ugodili Bogu. Bilo da su sveštenici ili prepodobni, ispovednici ili mučenici, sveštenomučenici ili mirotočivi, znani ili neznani, kinoviti ili isihasti, čiji su se životi na različite načine i u različita vremena okončali na ovoj Gori, zbog čega su i nazvani Svetogorcima (Agioritima), trebalo bi da se kao braća po duhu, koja su imala istu shimu i isti način života, proslavljaju istim pohvalama i istim duhovnim pesmama, i da budu izobraženi na jednoj istoj ikoni. Kao što je rekao božanstveni David, ako sačuvaju sinovi tvoji zavet Moj i svedočanstva Moja ova… i sinovi njihovi, do veka, sedeće na prestolu tvome (Ps 131,12).
Usled toga su svi oci, koji se u ova poslednja vremena nalaze na Svetoj Gori, saglasni i voljni da se svake godine, nepromenljivo i neizostavno, proslavlja ovaj zajednički praznik svetogorskih otaca. Iako ne znamo zbog čega su to naši prethodnici prevideli, mi, kao sinovi koji uistinu ljube svoje oce, ispravljamo njihovu grešku i ustanovljujemo ovaj zajednički praznik iz tri razloga. Kao prvo, postoji bezbroj znanih i neznanih otaca, koji sve do ovog vremena nisu imali pohvalne himne niti službe sastavljene u njihovu čast. Na taj način će na zajedničkom prazničnom bogosluženju i oni biti dolično proslavljeni i pohvaljeni.
Kao drugo, ukoliko ih ne budemo proslavili zajedničkim praznikom, pokazaćemo se kao neblagodarna čeda duhovnih otaca, učitelja, dobročinitelja i rukovoditelja u čijim manastirima živimo, čija učenja proučavamo i čijim se duhovnim hlebom hranimo. Moglo bi se ispostaviti i da smo prekršioci Učenja dvanaestorice apostola (Didahi), koje kaže: „Proslavi onog koji ti govori reč Božiju, i sećaj ga se i danju i noću; ne veličaj ga kao uzročnika svog života nego kao uzročnika tvog dobrobića.“
Kao treće, proslavljanje zajedničkog praznika ovih Svetih Otaca moglo bi da pokrene neke od nas, savremenih monaha, ka podražavanju njihove vrline i njihove revnosti, budući da su u naše vreme podvižništvo i revnost zapostavljeni. Umesto njih, zlo sve više narasta, a mlako i nemarno ponašanje preovlađuje čak i među monasima. Prema tome, oci i braćo koji ste se danas sabrali na proslavi ovog praznika, pobožno i s revnošću slušajte, kako bi vas poučile reči o ovim prepodobnim ocima i da biste zatim podražavali njihova dela, a od Boga zauzvrat dobili dostojnu platu za svoju revnost i podražavanje.
Ovi nezaboravni prepodobni i bogonosni oci, istinski ljudi Božiji i sinovi Oca svetlosti, dolazili su iz različitih zemalja, a za mnoge od njih čak i ne znamo odakle su došli.
Mi, međutim, znamo da je njihova zajednička otadžbina Sveta Gora i ovaj osveštani Atos, koji su voleli više nego svoje prirodne postojbine. To je nepobitno utvrđena činjenica, jer je za mudrace otadžbina „ona zemlja u kojoj su srećni“. U svojoj pravoj postojbini mnogi od ovih monaha živeli su četrdeset, pedeset, šezdeset ili više godina, i tek ovde su svi oni upoznali duhovnu i uzvišenu radost i sreću. Budući da su ovde ugodili Bogu, obogatili su se natprirodnim i nebeskim darom svetiteljstva. Iz tog razloga nije uobičajeno da ih nazivamo po zemljama u kojima su rođeni, na primer „Vizantinac“, „Trapezunćanin“, „Peloponežanin“ i sl., nego po njihovoj istinskoj otadžbini, tako da ih znamo kao Svetog Petra Atonskog, Svetog Atanasija Atonskog, kao „svetogorske oce“ ili „prepodobne Svetogorce“. Uzrok i povod koji su na početku podstakli ove oce da napuste svoje prirodne postojbine i da dođu ovde, na Svetu Goru, da bi živeli kao isihasti, bio je sledeći.
Kada se naša Gospodarica, Presveta Bogorodica, javila prepodobnom Petru Atonskom, prvom svetogorskom isihasti, dala mu je velika i radosna obećanja vezana za ovu Goru, i doslovno izgovorila reči koje prenosi veliki Grigorije Palama, arhiepiskop solunski, pisac žitija Svetog Petra Atonskog. Mi ih ovde navodimo:
„Postoji planina u Evropi, prekrasna i veličanstvena. Okrenuta je prema Libiji i velikim delom zalazi u more. Tu zemlju sam izabrala da bude monaško obitavalište i odlučila sam da ona bude Moje nasleđe. Od sada će se nazivati Svetom. Čitavog života vojevaću zajedno s onima koji prihvate da se bore protiv neprijatelja ljudskog roda i biću njihov nepobedivi saborac. Rukovodiću ih u onome što treba da čine i objasniću im šta ne treba činiti. Biću njihova starateljka, isceliteljka i hraniteljka, koja se neće brinuti samo o njihovoj hrani i telesnom zdravlju nego i o duhovnom uzdizanju i o duševnoj krepkosti, i neću dopustiti da otpadnu od dobra i vrline. Kad se upokoje, Mom Sinu i Bogu predstaviću one koji su bili bogoljubivi i koju su u pokajanju okončali život, i zatražiću od Mog Sina da ih potpuno razreši od svakog sagrešenja.“
Kad se raširio glas o ovim velikim obećanjima koja je dao niko drugi do Majka Božija, Carica Neba i zemlje, kad su čuli da je Ona izabrala ovu Goru za svoje nasleđe i da će ih štititi ne samo za života nego i nakon smrti, oci su počeli da napuštaju svet i sve što je u njemu – roditelje, rođake, kuće, posede, bogatstva, slavu i naslade, i da dolaze iz svih krajeva sveta da bi se nastanili na Svetoj Gori, duhovnoj i prekrasnoj Gradini Presvete Bogorodice. Bili su odvažni i uzdali su se u Boga i zastupništvo i zaštitu Gospodarice Atonske Gore. Kad su došli i nastanili se ovde, naučili su da postoje dve sveopšte i velike zapovesti. Prva je Ljubi Gospoda Boga svojega iz svega srca svojega i iz sve duše svoje i iz sve snage svoje (Ponz 6,5), a druga Ljubi bližnjega svojega kao sebe samoga (Lev 19,18). Odlučili su da očuvaju ove dve zapovesti i da kroz njih očuvaju i sve ostale zapovesti Zakona i Proroka, kao što je Gospod rekao: O ovim dvjema zapovijestima visi sav Zakon i Proroci (Mt 22, 40), da na taj način, koliko je to čoveku u ovom životu moguće, dostignu savršenstvo u vrlinama.
Ovi oci podražavali su Samog Gospoda Isusa Hrista, koji je, kao prvo, pokazao šta je ljubav prema Bogu a, kao drugo, šta je ljubav prema bližnjem. Kako kažu Sveti Evanđelisti – Matej, Marko, Luka i Jovan – Gospod je, vođen Duhom Svetim, nakon Krštenja otišao u pustinju, gde ga je đavo iskušavao trima džinovskim strastima – slastoljubljem, slavoljubljem i srebroljubljem. Gospod je pobedio đavola i strasti kojima ga je napadao, i kao čovek pokazao šta znači ljubiti Boga svom dušom, svom mišlju i svom snagom svojom, odnosno šta znači savršeno ispuniti prvu zapovest. Nakon toga Gospod je napustio pustinju i otišao u svet da propoveda Evanđelje o Carstvu Nebeskom, učeći ljude da čuvaju ove božanske i spasonosne zapovesti i da, radi bratske ljubavi, ne podnesu samo napore, poruge i žalost, nego i stradanja, krst i smrt, i da sve to pobede velikodušnošću, kao što je i On Sam preklinjao na Krstu: Oče, oprosti im, jer ne znaju šta čine! (Lk 23,34). Na taj način je pokazao da bližnjega ne ljubi kao Samoga Sebe, nego i više od Samoga Sebe, i da je to savršeno izvršenje druge zapovesti, kao što o tome izvrsno i opširno govori bogonosni Maksim.
Na takav način su, kažem, i ovi sveti, bogonosni i prepodobni oci podražavali Gospoda. Sledeći Njegov primer, najpre su pokazali da Boga ljube svim srcem, svom mišlju i svom snagom svojom, a zatim i da bližnjega ljube kao same sebe. Bezmolvstvujući u pešterama, jamama i ostalim delovima Svete Gore, borili su se sa svojim veštastvenim telom, ali i sa neveštastvenim načalima i vlastima kozmokratora tame ovoga veka i potpuno ih pobedili, kao što kaže i božanstveni Pavle. Protiv slastoljublja su se borili postom, uzdržanjem, bdenjem, neprestanom molitvom, živeći bez krova nad glavom i spavajući na zemlji, beskrajnim izlivanjem suza i svakom drugom telesnom surovošću. Slavoljublje su pobedili smirenoumljem, poslušanjem, potpunim odsecanjem sopstvene volje, odbacivanjem sopstvenog umovanja i siromaštvom duha. Protiv srebroljublja su se borili potpunim nestjažanijem, siromaštvom i lišavanjem najnužnijih stvari. Tako su se očistili od svake strasti, dok su bezmolvijem zadobili delatne vrline i bili udostojeni sozercanja. Prema Svetom Vasiliju Velikom, „bezmolvije (isihija) je početak očišćenja duše“ (1. poslanica), dok njegov brat, Sveti Grigorije iz Nise, kaže da je „duša koja bezmolvstvuje i koja se izbavila od spoljašnjih stvari, svesnija svog unutrašnjeg stanja, bilo da je ono dobro ili loše“. Sveti Maksim Ispovednik kaže: „Tela su očistili od ostrašćenosti, duše od sladostrašća, a umove od (strasnog) stremljenja.“
Na taj način su se ovi blaženi oci posredstvom telesnog, duševnog i umnog bestrašća udostojili da postanu najblistavija ogledala Svetog Duha i sasudi sposobni da prime Njegove nestvorene energije, prosvetljenje, blagodat da rasuđuju o nejasnom i skrivenom, da proniču u ono što se dešava na daljini i da proziru stvari koje se još nisu dogodile. Šta bi još trebalo da kažem? Ovi sveti oci i prepodobni su, obitavajući u bezmolviju (isihiji), dostigli mjeru rasta punoće Hristove (Ef 4,13) i savršenu ljubav – ljubav prema Bogu, što je vrh svih vrlina. Ljubeći Boga svim srcem, svom mišlju i svom snagom svojom, sjedinili su se s Njim, tako da su oni, koji su bogovi po blagodati, spoznali Onoga Koji je Bog po prirodi. I kao što je njih spoznao Bog, tako su i oni zauzvrat spoznali Boga, kao što svojim uzvišenim stilom kaže i Sveti Grigorije Bogoslov: „S onima koji su takvi postali, Bog je besedio kao sa bližnjima (njihova reč zadobila je neku novu odvažnost). Bog se sjedini s bogovima (po blagodati) i prepozna ih i, isto tako, spoznade sve koji su Njega spoznali“ (Beseda na Pashu i Roždestvo).
Nakon što su se ovi oci pokazali kao savršeni čuvari prve zapovesti, odnosno zapovesti o ljubavi prema Bogu, želeli su da održe i drugu zapovest, tj. zapovest o ljubavi prema bližnjem kao prema samome sebi. Usled toga su mnogi napustili isihiju (bezmolvije): neki su bili podstaknuti viđenjem božanskog i nebeskog znamenja, a neki nečim drugim. Međutim, i jednima i drugima su srca bila rasplamsana božanskim nadahnućem i bogoljubivim ciljem ljubavi prema braći, i počeli su da grade lavre, svete manastire, skitove i kelije na severnoj i južnoj strani Atosa i na svim njegovim delovima, u kojima će se i sami nastaniti, gde će otpočinuti nakon što uteknu od svetovnih briga i dođu ovamo da bi živeli monaškim životom. Pored toga, bili su nadahnuti da za manastire podignu čudesne i velelepne hramove, posvećene našem Gospodu, Njegovoj Prečistoj Majci ili svetiteljima, da bi se u njima neprestano slavio Gospod Svedržitelj. Dok sam razmišljao o njihovoj izgradnji, činilo mi se da je svaki od ovih trostruko blaženih otaca u svom srcu izgovarao stihove Davidovog psalma: Ako ću dati san očima mojim i trepavicama mojim dremanje i počinak obrazima mojim, dokle ne nađem mesto Gospodu, naselje Bogu Jakovljevom (Ps 131,4-5).
Uz mnoga iskušenja i ogromne troškove, uz putovanja kopnom i morem, uz opasnosti koje su ponekad ugrožavale i njihove živote, nakon odlaganja i dugih vremenskih perioda, ovi bratoljubivi oci su svojim trudom i znojem iz temelja podigli besprekorna i prekrasna zdanja kakva danas vidimo, a zatim pokušali da u ove građevine donesu što je moguće više svetinja, kao što su delovi Časnog Krsta i svete mošti. Pored toga, nastavili su da umnožavaju nekretnine i da podižu metohe, da uvećavaju nepokretnu i pokretnu imovinu i da obrađuju zemlju, koliko zbog prehrane životinja i obezbeđivanja braće koja se ovde podvizavaju, toliko i zbog prihvatanja siromašnih, stranaca i bolesnika koji ovamo dolaze.
Osim toga, oni su ustanovili zakone, kanone (pravila) i propise kojih bi trebalo da se pridržavaju monasi, kako u pogledu svog spoljašnjeg služenja i služenja u manastiru, tako i u pogledu crkvenih bogosluženja. Ti propisi su sačuvani u pisanom obliku, kao manastirski tipici ili kao zaveštanja Svetih Otaca. Na taj način su podignuti ovi sveti manastiri, skitovi i kelije, da bi bili škole svih vrlina i mesta gde se čuvaju zapovesti Božije, kao i škole podvižničkog truda, radionice angelskog življenja, mesta gde se podražavaju drevne i svete kinovije Palestine, Egipta, Sinaja i Tivaide, skrovišta za strance i utočišta za gladne, mirne i sigurne luke za sve one koje muče svetovna pometnja i bura. U ove manastire oni su, kao u neku mrežu ili kao nekim snažnim magnetom, privukli ljude koji su utekli od žitejskog mora i svetovne ispraznosti, ne samo na stotine i hiljade ljudi (običnih monaha), nego i bezbrojno mnoštvo patrijaraha, arhijereja, jereja, careva, senatora, igumana, kneževa i pripadnika svih ostalih staleža, i nisu ni prestajali da ih privlače monaškom, angelskom činu i življenju. Njihovi manastiri sve do sada privlače mnoge ka angelskom činu, prinevši, prinoseći i želeći da i dalje Vladiki Hristu prinose spasene kao žrtve slovesne, žive i ugodne Bogu. Njihova plata je tako čista i slatka da je nekada pusti Atos postao sličan mnogoljudnom gradu, nastanjenom monasima koji na njemu obitavaju. U poređenju s brojem monaha na ovoj Svetoj Gori, čak će nam se i Sinajska i Pelusiotska Gora učiniti male i ništavne. Ukratko rečeno, u ovim svetim manastirima i božanskim obitavalištima, bogonosni oci su se pokazali kao pouzdani i savršeni čuvari druge zapovesti. Bližnje nisu ljubili kao same sebe, kako zapoveda Stari Zakon (Lev. 19,18), nego su ih ljubili više nego same sebe, kako zapoveda Novi, evanđelski Zavet. Tu novu zapovest o ljubavi jednih prema drugima dao je Sam Gospod: Zapovijest novu dajem vam: da ljubite jedni druge, kao što Ja vas ljubih (Jn 13,34), odnosno, „ljubite bližnjeg svog više nego same sebe“.
Istina je, braćo moja, da je čudesno delo izgradnje dvadeset vladajućih manastira i mnoštva manjih manastirskih zdanja, skitova i kelija na Atosu, stavilo pečat i krunisalo sva ostala dela ovih prepodobnih otaca. Ljudski jezik nije u stanju da dolično pohvali ova velika dostignuća, koja prevazilaze sva ostala i kojima su posvetili čitav svoj život. Zbog toga bi ih trebalo nazvati svim velikim i uzvišenim imenima, i uistinu je pravedno da se ta dela nazovu besmrtnima: nijedan pojedinac nije uspeo da dostigne cilj besmrtnosti kao što su to nakon svoje smrti učinili ovi oci, posredstvom svojih duhovnih čeda rođenih u ovim manastirima; kao što ni tehnika, koristeći razne naprave, nije dostigla besmrtnost i večni pomen kao što su to dostigli bogonosni oci gradeći ove svete manastire.
Ljudi koji su došli posle Potopa bili su džinovi rastom ali Pigmeji umom, i saglasili su se da podignu kulu koja će dosezati do Nebesa, kako bi na taj način svoja imena učinili besmrtnima: Hajde da sazidamo grad i kulu, kojoj će vrh biti do neba, da stečemo sebi ime (Post. 11,4). Tako je Filip Makedonski sagradio Filipopolj, Aleksandar Veliki Aleksandriju, a car Hadrijan Hadrijanopolj; tako su i mnogi drugi kraljevi i satrapi, vladari ovoga sveta, gradili piramidalne obeliske i trijumfalne lukove i postavljali statue, a svoja imena beležili visoko na sopstvenim građevinama, kao što kaže i car David: Grobovi njihovi kuće su im do veka, stanovi njihovi iz naraštaja u naraštaj, nazvaše imenima svojim zemlje svoje (Ps 48,12). Ni oni ni njihova dela nisu postali besmrtni. Njihova imena slavna su samo na zemlji i u sadašnjem životu, ali ne i na Nebesima i u budućem životu. Kako kaže Sveti Vasilije Veliki, „imena bezbožnika nisu zapisana u Knjigu života i oni bivaju zapamćeni samo na zemlji“ („Tumačenje 48. psalma“). Međutim, imena prepodobnih atonskih otaca i njihovih manastira proslavila su se, proslavljaju se i uvek će se proslavljati, ne samo na zemaljskoj kugli i ne samo na Nebesima, o čemu su maštali graditelji Vavilonske kule, nego i iznad Nebesa; ne samo tokom ovog života nego i u onom budućem. Njihova imena zapisana su u Knjigu života i tamo će večno prebivati. Ali se tome ne radujte što vam se duhovi pokoravaju, nego se radujte što su imena vaša napisana na nebesima (Lk 10,20).
Delo ovih dvadeset svetih manastira uistinu bi trebalo nazvati veličanstvenim: ako, prema etičkoj filosofiji, savršenu ideju veličanstvenog dela karakteriše ili veličanstvo izvršioca ili veličanstvo samog dela ili, pak, veličanstvo cilja zbog kojeg je stvoreno, zar nije očigledno da su ovi manastiri obogaćeni svakim od tih vidova? Mnogi od ovih božanstvenih otaca koji su ih podigli bili su kraljevi i kraljevski sinovi, kao što su Sveti Simeon i Sava, ktitori Hilandara i Vatopeda, Pavle, ktitor Ksiropotama i manastira Svetog Georgija (manastira Svetog Pavla), Jovan i Jeftimije, ktitori Ivirona ili Neofit, ktitor Dohijara. Mnogi od njih su nadahnuli careve, kao što su Konstantin i Nikifor, da velikodušno pomognu izgradnju svetogorskih manastira, što su činile i vladajuće dinastije – Romanova, Aleksijevaca, Kantakuzina, Paleologa, zatim carica Pulherija i mnogi drugi.
Ovi manastiri su veličanstveni i u pogledu samog dela: svojom širinom, dužinom i visinom, svojim hramovima i konacima, svojom unutrašnjošću i spoljašnjošću, bezbrojnim monasima koji su u njima obitavali, uistinu zaslužuju da budu nazvani veličanstvenim i carskim. Zar svojim očima ne vidite da je ovih dvadeset manastira poređano duž linije koja se kreće od severnog ka južnom delu Gore, i da podsećaju na veliku tvrđavu koja okružuje čitavo ovo mesto kao niz kula i odbrambenih akropola, odbijajući svaki napad i iskušenje i sa kopna i sa mora? Zar ne vidite da monasi, koji žive pod njihovom zaštitom i ograđeni krugom manastira, vode miran i nepomućen život?
Ovi sveti manastiri veličanstveni su i u pogledu cilja zbog kojeg su izgrađeni i po tome daleko prevazilaze takozvanih sedam svetskih čuda: Artemidin hram u Efesu, Keopsovu piramidu u Egiptu, Mauzolej u Halikarnasu (Karija), Viseće vrtove u Vavilonu, Kolosa sa Rodosa, Faros u Aleksandriji, džinovsku statuu Zevsa Olimpijskog, kao i osmo svetsko čudo koje prevazilazi prethodnih sedam – Vespazijanov amfiteatar (Koloseum). U uobrazilji bezumnih ljudi ta dela su izgledala kao veličanstvena čuda, jer su svojom veličinom prevazilazila gore i zaklanjala horizont. Međutim, u poređenju s veličanstvenim i božanstvenim ciljem ovih svetih manastira, razboritima će ona izgledati ili kao skrovišta pustinjskih ptica ili kao ostaci ruševina i razvalina, u kojima caruju sove, miševi i paukovi i sve ostale vrste zverinja i insekata. Cilj njihove izgradnje bilo je isprazno slavoljublje, a sve što je isprazno na kraju iščezava. Nasuprot tome, veliki vladajući manastiri Svete Gore podignuti su u večnu slavu Božiju i radi koristi i spasenja neveštastvenih i besmrtnih duša, od kojih nije vrednije ni svih sedam svetskih čuda, niti ono osmo čudo, niti bilo šta što je čovek podigao.
Šta pokušavam da kažem? To da su najsjajniji ishod i najvažnije dostignuće ovih manastira i njihovi miomirisni plodovi bogonosni svetogorski oci koje danas proslavljamo, znani i neznani, u kinovijama i u pustinjama, u kelijama i skitovima, koji su ugodili Bogu i posvetili se. Posetimo ih u svojim mislima i pogledajmo koliko se svetitelja otkrilo u njima.
Započećemo sa Velikom Lavrom. Ovde je Sveti Atanasije, učitelj svih atonskih otaca, podigao svoj manastir. Kao drugi Mojsije, Sveti Atanasije je došao na Atonsku Goru kao na drugi Sinaj. Stupajući u nepristupačni primrak sozercanja, primio je, kao na Bogom pisanim tablicama, vidove, ustrojstvo i učenja kinovijskog načina života, isto kao i pravila bogosluženja, koja je preneo atonskim ocima. Ovde ne možemo da opišemo njegov angelopodobni život, podvižničke napore, čudesa koja je satvorio za života i nakon smrti, blagodat koju je dobio od Boga, silu koju je dobio protiv nečistih duhova i blaženo upokojenje.
Ovde nalazimo i Svetog Petra Atonskog, prvog svetogorskog isihastu, koji je postao praobraz za sve ostale atonske isihaste. Nakon što ga je Presveta Bogorodica čudesno izbavila iz tamnice u Samari i nakon što je od Nje čuo sva obećanja koja je dala Svetoj Gori, došao je i nastanio se u pećini smeštenoj u podnožju Atosa, na južnoj tački poluostrva. I danas se može videti ta pećina u kojoj je živeo kao angeo, bez odeće i bosonog, slično Svetom Onufriju, podnoseći mnoge đavolske napade i iskušenja. Kao Izrailjci u pustinji, i on je pedeset tri godine jeo samo onu hranu koja mu je poslata s Nebesa. Njegov pomen slavi se 12. juna, kada i pomen Svetog Onufrija.
U istom manastiru nalazimo i velikog bogoslova, Svetog Grigorija Palamu. Iako je bio vezan za Vatoped, a kasnije i iguman Esfigmena, iako je dugo boravio u katizmi koju danas nazivaju Palaminom, svoj monaški život započeo je u Velikoj Lavri. Tuje proveo veliki deo života, pokoravajući se kinovijskim pravilima. Posredovanjem Presvete Bogorodice, zadobio je mnoge blagodatne darove, posebno dar bogoslovlja, što mu je omogućilo da vojuje za slavu Božiju. Učestvovao je na tri velika sabora, održana tokom vladavine trojice careva i trojice patrijaraha, gde se borio sa Varlaamom, Akindinom i Grigorom, koji su hulili na nestvorene energije Božije. Kasnije je postao arhiepiskop grada Soluna, gde je i umro i gde su njegov grob i svete mošti postali izvor čudesnih događaja, a što je iscrpno opisano u njegovom žitiju.
U okolini Lavre zablistao je i prepodobni Grigorije Vizantinac, koji je božanstvenog Grigorija Palamu poučavao tajinstvima filosofije trezvenoumlja.
U oblasti koja pripada Lavri 1320. g. procvetao je Sveti Maksim. S obzirom na to da je spaljivao svoje kalivije, prozvali su ga Kavsokalivit (Palikuća). Bio je to nebeski čovek i zemaljski angeo, koji je živeo kao ptica i svoj hleb dobijao od Presvete Bogorodice i angela. Veliki podvižnik umne molitve i trezvenoumlja, posedovao je blagodatne darove prozorljivosti i proroštva, tako da je često od reči do reči izgovarao ono što će mu kazati oni koji dolaze kod njega. To je redak blagodatni dar i nema mnogo onih koji su ga posedovali. Kad se upokojio, iz njegovih moštiju poteklo je miro.
Tokom četrnaestog veka, u blizini Velike Lavre živeo je i prijatelj Svetog Maksima, Sveti Nifon, koji je Maksimu bio sličan kako po podvižničkom životu, tako i po blagodatnim darovima. Obitavao je u jednoj pećini i posebno se udostojio blagodatnog dara prozorljivosti. Živeo je u periodu oko 1330. godine.
Plodove svojih vrlina uzgajao je u blizini velike Lavre i Sveti Nil. Budući da je vodio čist život, iz njegovih moštiju izobilno je poteklo sveto miro, zbog kojeg su ga prozvali Mirotočivi.
U oblasti Velike Lavre zablistao je i prepodobni German kojeg zovu i Marulis. Rođen je u Solunu, u porodici bogatih ali pobožnih roditelja. Rasplamsan čežnjom prema monaškom životu, otišao je na Svetu Goru kad mu je bilo osamnaest godina. Živeo je u isihastirionu (molčanici) Svetih Arhangela koja pripada manastiru Dohijaru i bio poslušnik jednog starca po imenu Jovan. Kasnije je prešao u oblast Velike Lavre, gde je okončao svoj podvižnički trud i gde su ga prozvali Lavriot. Upokojio se 1350. godine, u starosti od osamdeset leta. Njegov prijatelj Filotej Kokinos, koji će kasnije postati konstantinopoljski patrijarh, napisao je njegovo žitije koje je 1985. godine objavljeno u Solunu, a izdala ga je „Gradina Presvete Bogorodice“.
Filotej Kokinos je, zapravo, u jednom periodu bio iguman Velike Lavre. Došao je iz Soluna i pokazalo se da je veliki u mudrosti i vrlini. Bio je prijatelj Svetog Grigorija Palame, s kojim se zajedno borio da odbrani pravoslavne dogme. U poznim godinama napisao je jasno i iscrpno žitije Svetog Grigorija. Upokojio se oko 1379. godine.
Kako da ne pomenem Svetog Akakija, podvižnika iz Kavsokalivije? Iako je živeo u bližoj prošlosti, po svom podvižništvu bio je jednak drevnim ocima koji su se hranili divljim biljkama i trpeli mnoga iskušenja lukavoga, zbog čega su bili blagosloveni brojnim viđenjima i blagodatnim darovima, a posebno darom prozorljivosti. Pretrpeo je brojna demonska iskušenja. Uz blagoslov oca Akakija i njegove duhovne savete, proslavila su se trojica mučenika. Prvi je bio Pahomije, koji je postradao 21. maja 1730. godine u Usakionu Filadelfijskom. Njegove mošti čuvaju se u manastiru Svetog Jovana Bogoslova na Patmosu. Drugi je Sveti mučenik Roman iz Karpenisija, postradao u Konstantinopolju 1694. godine. Treći je Nikodim Alvanitis (Albanac) koji je, dobivši štap od Svetog Akakija i bivajući njime ukrepljen, postradao mučeničkom smrću u svom rodnom gradu, Elbasanu, u Albaniji, na dan 11. jula 1722. godine.
Jedan od izdanaka Velike Lavre bio je i Sveti mučenik Dionisije. Pošto se najpre odrekao vere, proveo je dvanaest godina u Velikoj Lavri u bespogovornoj poslušnosti, a zatim sa patrijarhom Dionisijem otišao iz Lavre u Konstantinopolj, gde je javno ispovedio Hrista. Nakon što je pretrpeo strašna mučenja, odrubljena mu je glava na dan 13. novembra 1681. godine.
Ovde, u Lavri, procvetao je i sveštenomučenik otac Konstantin, koji je došao iz Moskve. Služio je kao sveštenik kod ruskog ambasadora u Konstantinopolju. Na Svetu Goru došao je u vreme izbijanja rata između Rusije i Turske. Kad se rat završio, vratio se u Konstantinopolj. Nakon jednog sukoba s ambasadorom odrekao se Boga, zbog čega se kasnije javno pokajao, branio hrišćansku veru i kritikovao islam. Mučenički venac primio je 26. decembra 1743. godine, kad mu je ispred carskog dvora odsečena glava.
U Velikoj Lavri živeo je i pojac Jovan Kukuzelj, koji je imao angelski glas. Pre nego što je došao na Svetu Goru, bio je glavni pojac na carskom dvoru. Odbacivši slavu i nasladu, došao je u Veliku Lavru da se zamonaši, ali nije otkrio svoj identitet. U Lavri je izvršavao poslušanje manastirskog pastira. Kad su ga jednom slučajno čuli kako tiho peva stadu koza, otkrili su da je to carev najtraženiji pojac. Blagodareći igumanovom posredovanju, car ga je oslobodio i dopustio da ostane u manastiru.
Kukuzelj je izvan Lavre sagradio jednu keliju i kapelicu posvećenu Svetim Arhangelima. Tu je šest dana u sedmici provodio kao isihasta, dok je nedeljom i praznicima odlazio u crkvu i pobožno pojao u desnoj pevnici. Jedne subote, dok su čitali Akatist, a on usrdno pojao Teotokarion (Bogorodičan), tropare i kanone, nakratko je stojeći zaspao. Pred njim se čudesno pojavila Presveta Bogorodica i rekla: „Raduj se, čedo moje, Jovane! Pevaj mi i Ja te neću napustiti!“ Dok je to govorila, u ruku mu je položila zlatan novčić, koji je kasnije izvršio mnoga čuda. Drugi put je iscelila Jovana od gangrene u nozi i tom prilikom rekla: „Od sada ćeš biti zdrav!“ Nakon što je živeo saglasno volji Božijoj, predvideo je svoju smrt i upokojio se u Gospodu u keliji Svetih Arhangela, kao što je i želeo. Njegov pomen slavi se 1. oktobra.
U Velikoj Lavri nalazimo još jednog pobožnog pojca, Grigorija Domestika. Jednom prilikom, kad je Jakov Prikana bio iguman, uoči Bogojavljenja je na Liturgiji umesto uobičajenog „Dostojno jest“ otpevao „O Tebje radujetsja…“. Domestik je pred sam kraj bdenja nakratko zaspao i video kako pred njim stoji Presveta Bogorodica govoreći: „Prihvatila sam tvoje pojanje, Domestiku, i blagodarim ti.“ Tada mu je dala zlatan novčić koji se još uvek nalazi na Njenoj ikoni u Velikoj Lavri.
Sveti Nikodim Svetogorac (Agiorit), znameniti crkveni učitelj, takođe pripada Velikoj Lavri. Značajan period svog života, a posebno svoje poslednje godine, proveo je u keliji Svetog Georgija (poznatoj i pod nazivom „Skurteon“), koja pripada Velikoj Lavri. Tu se do dana današnjeg sačuvala njegova lobanja. Rođen je i odgajan na ostrvu Naksos, kao potomak porodice Kalivurcis. Stigao je na Svetu Goru i u manastiru Dionisijatu bio postrižen u malu shimu. Tokom izvesnog perioda zadržao se u Kapsali, istočno od Kareje, gde je primio veliku shimu. Posedovao je izuzetno visoku inteligenciju i neverovatno pamćenje. Živeći vrlinskim životom i upražnjavajući umnu molitvu, zadobio je božansko prosvetljenje i napisao brojne duhovne knjige, riznicu blaga za sve one koji žele da ga slede. Nakon što se podvizavao u Hristu, upokojio se 14. jula 1809. godine, kad mu je bilo šezdeset leta. Njegovo žitije opširno je opisano u Sinaksaru za jul.
Na teritoriji Velike Lavre nalazimo i Svetog Gerondija. Bio je poslednji iguman manastira Vulevtiriona i prvi stanovnik skita Svete Ane. Da bi izbegao učestale gusarske napade na manastir Vulevtirion, koji se nalazio pored mora, zajedno sa ostalom braćom popeo se u surovu oblast u kojoj se danas nalazi skit Svete Ane. Budući veoma naklonjen bezmolviju (isihiji), pravedni Gerondije se sa jednim učenikom popeo još više, do mesta na kojem se danas nalazi kapela Svetog Pantelejmona. Tu je živeo upražnjavajući vrline, očišćujući dušu i uznoseći se do sozercanja. Često se vatreno molio Presvetoj Bogorodici, a kao rezultat tih njegovih molitava pojavljivala se voda na onim mestima na kojima vode inače nije bilo. Upokojio se u Gospodu u vrlo dubokoj starosti.
U skitu Svete Ane, posebno u Malom skitu, kao najsjajnije zvezde zablistali su Sveti otac Dionisije i njegov učenik Mitrofan. Oni su zablistali krajem 16. veka. Predanje kaže da je Dionisije bio potomak vizantijske carske porodice Komnina. Budući široko obrazovan, isticao se svojom mudrošću i besedničkim darom, zbog čega su ga i prozvali „Besednik“. Monaški postrig primio je u proslavljenom Studitskom manastiru u Konstantinopolju, koji je u to doba propadao zbog turske okupacije. Nakon što je napustio Konstantinopolj, došao je na Svetu Goru, gde je najpre živeo u Karejskom skitu, a zatim prešao u skit Svete Ane, koji se tada zvao „Lavrin skit“, o čemu nam govori sam Dionisije. Čeznući za potpunim bezmolvijem, zaputio se u Mali skit Svete Ane, istinsku bezmolvničku (isihastičku) pustinju, u kojoj je u to vreme bilo mnogo drveća. Tamo je ceo svoj sveti život proveo u najstrožem podvižništvu, upražnjavanju vrlina i sozercanju. Upokojio se 9. jula 1609. godine.
Pravedni Mitrofan je u svemu podražavao avvu Dionisija, svog velikog starca, s čijim je blagoslovom i uz saglasnost ostalih otaca kao novi apostol obilazio sela na Halkidiku, sa središtem u Stratonikiju (tada se zvao Izvoron). Svojim oblagodaćenim propovedima krepio je Hrišćane. I Svetom Dionisiju i Svetom Mitrofanu pomen se slavi 9. jula. U Malom skitu Svete Ane, u pećini u kojoj se živeli, postoji kapelica koja nosi njihovo ime.
U skitu Svete Ane veruje se da je Sveti Gerasim Čudotvorac, svetac – zaštitnik Kefalonije i ponos vascelog Pravoslavlja, nakon obilaska Svete Gore (koji se spominje u njegovom žitiju) došao upravo u ovaj skit i tu ostao punih četrdeset pet godina. Kažu da je ovde primio i veliku shimu. Ispod skitskog groblja, u oblasti oko kalivije Presvete Trojice, postoji pećina u kojoj je vodio podvižnički i bezmolvnički život. Ta pećina nosi njegovo ime.
Mudri, sveti i proslavljeni Sofronije Epirski živeo je u skitu Svete Ane i tu se, slično kao Aleksije, čovek Božiji, udostojio blagodatnog dara sveštenstva. Sofronije je živeo u mudrosti, pravdi i pobožnosti, postavši uzor i obrazac za svoje sapodvižnike.
Sveti mučenik Makarije takođe je izdanak skita Svete Ane. Došao je iz Hiosa Vitinijskog. Otac je pokušavao da ga ubedi da postane musliman, tako da su ga Turci obrezali i protivno njegovoj volji. Zbog toga je u tajnosti pobegao i došao na Svetu Goru, gde se zamonašio u skitu Svete Ane. Nakon što se tamo podvizavao dvanaest godina, otišao je u Prusu Pontijsku i ispovedao veru, istovremeno kudeći Turke i islam. Zbog toga je punih četrdeset dana bio mučen na različite načine. On je, međutim, ostao nepokolebiv i svakoga je razobličavao, uključujući i svog oca, koji je izdao sina i učestvovao u Makarijevom mučenju. Na kraju mu je odsečena glava, ali se nebeska svetlost spustila na zemlju i zasijala nad njegovim svetim moštima.
Iz ovog skita poticao je i Sveti mučenik Nikodim. Iako je prethodno već imao četiri žene, zaljubio se u jednu mladu devojku i odrekao se Gospoda. Kasnije, kad se pokajao, otišao je na Svetu Goru, u skit Svete Ane, i postao poslušnik jednog starca iz kalivije Vaznesenja Gospodnjeg. Na tom mestu, gde se sa suzama molio i postio, udostojio se viđenja Presvete Bogorodice. Bio je toliko ukrepljen ovim viđenjem da se, uz blagoslov Svetog Akakija Kavsokalivijskog, vratio u svoj rodni grad Veligrados (Elbasan) i ispovedio Gospoda. Punih šest sedmica stradao je od raznih mučenja, da bi mu na kraju bila odrubljena glava.
U skitu Svete Ane živeo je još jedan sveti mučenik, Kozma, koji se najpre podvizavao na Svetoj Gori, a zatim postradao u Konstantinopolju.
Sveti mučenik iz ovog skita je i Luka, postradao u Hadrijanopolju. Da bi izbegao kaznu zbog udaranja Turčinovog sina, on je kao dete prihvatio muslimansku veru. Čim je shvatio gnusobu onoga što je učinio, pobegao je na Svetu Goru. Tamo je doživeo mnoga iskušenja. Zamonašio se u skitu Svete Ane, a zatim sa svojim starcem Visarionom (kasnije nazvanim Vasilije) otišao na Mitilenu, gde su obojica obešeni i na taj način udostojeni mučeničke smrti.
I sveti kritski mučenik Ilarion došao je na Svetu Goru, u skit Svete Ane, nakon što je napustio muslimansku veru i vratio se hrišćanstvu. I on je bio poslušnik starca Visariona, a mučeničkom smrću postradao je u Konstantinopolju.
Jeromonah Nikita Trapezunćanin, koji je dostigao izuzetnu duhovnu visinu, takođe potiče iz ovog skita. Za sveštenika je rukopoložen u manastiru Rusiku. Poticao je iz porodice koja je potajno bila hrišćanska, iako su za svet bili muslimani. Odlučio je da postrada Hrista radi i zbog toga je otišao u Ser, gde je odvažno ispovedio Gospoda. Nakon toga bio je nemilosrdno mučen i obešen, ostvarivši na taj način ono što je želeo.
U skitu Svete Ane kao jutarnja zvezda zablistao je i prepodobni mučenik David, poreklom iz Kidonije u Maloj Aziji. On je vatreno čeznuo da postrada za Hrista, zbog čega je otišao u Solun i tamo pokušao da odvrati nekog prelešćenog monaha koji je želeo da se poturči. Agarjani su ga uhapsili i osudili na smrt vešanjem, zbog čega je primio mučenički venac.
Ovde nalazimo i Pavla iz Sopota na Peloponezu, koji se nakon primanja islama pokajao i došao na Svetu Goru, a zatim otišao u Tripoli, gde je ispovedio veru i bio posečen mačem.
Najzad, u skitu Svete Ane nalazimo i Svetog mučenika Nektarija. Budući da je bio siroče bez oca, sa osamnaest godina postao je turski najamnik i primio islam. Međutim, njegova pobožna majka pomogla mu je da se osvesti i da uvidi kakvu je grešku učinio, tako da se sa suzama pokajao. Žudeći za spasenjem, došao je na Svetu Goru i zamonašio se u skitu Svete Ane. Posle toga vratio se u svoj rodni grad, u maloazijsku Vurlu, gde mu je nakon mnogih mučenja odrubljena glava.
Novojavljena zvezda u skitu Svete Ane bio je i naš savremenik, Sveti Sava, koji se u ova rđava vremena proslavio darovima Svesvetog Duha. Rođen je krajem devetnaestog veka u jednom tračkom selu. U skit je došao dok je bio još veoma mlad, da bi potom kao monah živeo u kaliviji Uspenja Presvete Bogorodice, smeštene ispod ruševina kalivije Svetog Georgija. Sa Svete Gore se zaputio na hodočašće u Svetu Zemlju. Tamo je rukopoložen za sveštenika. Nakon toga otišao je na ostrvo Kalimnos i bio parohijski sveštenik u ženskom manastiru Svih Svetih. Upokojio se u Gospodu, na dan 7. aprila 1948. godine. Kada je nakon deset godina mitropolit Kalimnosa Isidor iskopao njegove mošti, pokazalo se da su netruležne i miomirisne. Te mošti su satvorile brojna čudesa onima koji su im sa verom pristupili. „Na taj način Bog proslavlja one koji Njega proslavljaju.“
Pođimo sada do veličanstvenog carskog manastira Vatopeda. Ovde je Sveti Genadije bio svedok čuda koje je satvorila Presveta Bogorodica, kada je prethodno prazan sasud preispunila uljem tako da je ulje počelo da se izliva po zemlji i da izlazi ispod vrata ostave.
Ovde zatičemo i onog Neofita Prosmonarija,[1] koji je začuo glas što je dopirao sa ikone Presvete Bogorodice, rekavši mu da će živeti još samo godinu dana i da se stoga pripremi. Kasnije mu je ova ista ikona saopštila da je došlo vreme da pođe Gospodu, i tako se uistinu i dogodilo.
Nešto slično desilo se i onom svetom igumanu kojem je Presveta Bogorodica rekla da ne otvara manastirsku kapiju, nego da se sva braća popnu na manastirske zidine i da se bore sa Turcima koji su pokušavali da prodru u manastir.
U Vatopedu nalazimo i onog čudesnog jerođakona i vimatarisa: on je ikonu Presvete Bogorodice Vimatarise i Časni Krst sakrio u bunar, želeći da ih spase od skrnavljenja varvara koji su ga zarobili i odveli na Krit. Nakon što se oslobodio i vratio na Svetu Goru, otkrio je gde se nalazi skrivena ikona. Ikona je uspravno stajala na vodi, dok je ispred nje gorelo upaljeno kandilo. Nakon toga, jerođakon je živeo spokojnim životom i mirno se upokojio u Gospodu.
Zajedno sa još dvanaestoricom monaha, Jeftimije, iguman vatopedski, postao je mučenik jer je javno prekorevao cara Mihaila Paleologa i patrijarha Veka, prijatelje Latina. Jeftimija su udavili u moru kod Kalamice, dok su dvanaestoricu monaha obesili na takozvanom „furkovunionu“.
U Vatopedu je zablistao i Nikodim, starac i učitelj Svetog Grigorija Palame, koji ga je poučavao filosofiji po Hristu.
Ktitori Vatopeda bili su Sveti Simeon i Sava, koji su takođe i ktitori Hilandara i o kojima ćemo govoriti kasnije.
Ovde zatičemo i Svetog Savu Novog. Poreklom je iz Soluna i rođen je 1280. godine. Tokom dužeg perioda podvizavao se u vatopedskoj keliji u Kareji. Zbog najezde varvara, otišao je u Jerusalim i nakon deset godina vratio se u Vatoped, gde je upoznao Filoteja Kokinosa. Godine 1342. zajedno sa još nekim monasima poslali su ga u Konstantinopolj da bi pomirio članove carske porodice. Tamo je i ostao, u manastiru Hrista Hore, gde se upokojio 1349. godine. Njegovo žitije napisao je konstantinopoljski patrijarh Filotej Kokinos.
U Vatopedu nalazimo i Svetog Evdokima koji je, predvidevši sopstvenu smrt i želeći da izbegne ljudske pohvale, u tajnosti sišao u manastirsku kosturnicu i tamo u miru predao dušu Gospodu. Njegove svete mošti nedavno su otkrivene na osnovu neizrecivog miomirisa.
U oblasti Vatopeda, u skitu Kolica, Sveti Agapije procvetao je kao prekrasan cvet. Tu su ga zarobili Turci, koji su ga tada odveli i kao sužnja zadržali dvanaest godina. Iako je bio u ropstvu, odano je služio Turčina koji ga je kupio. Presveta Bogorodica ga je čudesno oslobodila ropstva i vratila njegovom starcu, na Svetu Goru. Međutim, starac ga je prekoreo što je otišao a da ništa nije rekao svom gospodaru, Turčinu, i zapovedio mu da se vrati. On se poslušno vratio i ubedio svog gospodara da zajedno sa dvojicom svojih sinova pođe na Svetu Goru, gde su se sva trojica krstili i zamonašili.
Prolazeći svetim i velelepnim manastirom Ivironom, nalazimo velikog i čudesnog Svetog Jovana Ivironskog, koji je ovamo došao 960. godine. Potomak gruzijske carske porodice, najpre se podvizavao u manastirima svoje otadžbine. Posle toga otišao je na planinu Olimp, gde je mirno proveo jedan period života. Odatle je stigao na Svetu Goru, gde je postao blizak prijatelj i poslušnik Svetog Atanasija iz Velike Lavre. Kasnije je napustio ovo mesto i sa novcem koji je dao princ Vasilije, sin cara Romana, započeo obnovu veličanstvenog manastira Ivirona. Ovaj manastir je prvobitno bio sasvim mali i zvao se Klimentos.
Oko 980. godine u istom manastiru našao se i njegov sin Jeftimije. Govorio je gruzijski i grčki jezik i bio veliki poznavalac Svetog Pisma. Dok je živeo u svetu, Jeftimije se prepirao sa jednim Jevrejinom, kojeg je i ubio jer je ovaj hulio na Hrista. Nakon ovog ubistva, Jeftimije se smrtno razboleo. Međutim, imao je viđenje Presvete Bogorodice, Koja ga je iscelila pre nego što je došao na Svetu Goru da se zamonaši i da, zajedno sa svojim ocem, postane poslušnik Svetog Atanasija. Nazivali su ga „novim Hrizostomom“, jer je Sveto Pismo i mnoge dušekorisne knjige preveo sa grčkog na gruzijski jezik. I on je, kao i njegov otac, napustio Lavru i otišao u Iviron. Sveti Jeftimije satvorio je mnoga čudesa. Dok je na praznik Preobraženja Gospodnjeg služio Liturgiju u crkvi koja se nalazi u podnožju atonskog vrha, izgledao je kao plameni stub. Prisutni nisu mogli da podnesu blistanje ove svetlosti i pali su na zemlju, pokrivši oči rukama.
Još jedan svetitelj u istom manastiru bio je Georgije Ivironski, Jovanov i Jeftimijev rođak, koji je pomogao da se sagradi manastirski katolikon. Ivironski monah bio je i Sveti Gavrilo Gruzijac, koji se podvizavao na Svetoj Gori. Začuvši božanski glas sa Nebesa, sa morske površine doneo je čudotvornu ikonu, Portaitisu Ivironsku.
Neki od ivironskih monaha postali su sveti mučenici, budući da su odbili da se pridruže caru Mihailu Azimitu i patrijarhu Jovanu, pristalicama Latina. Neki od njih su postradali tako što su udavljeni u moru, dok su ostali, koji su došli iz Italije, poslati u ropstvo.
Iz Kalamate na Peloponezu poticao je Sveti Jerotej Učitelj, koji je svojim podvizavanjem podražavao drevne oce. Rođen je 1686. godine i izučavao je gramatiku i filosofiju, savršeno ovladavši i grčkim i latinskim jezikom. Kad je došao u Iviron, iza sebe je ostavio celokupno svetovno znanje o nauci i filosofiji i postao monah, jer je želeo da se pouči unutrašnjoj duhovnoj filosofiji, koju Sveti Grigorije naziva „umetnošću nad umetnostima i naukom nad naukama“. Ovaj trostruko blagosloveni čovek postao je toliko slab zbog posta, bdenja i drugih podviga da je pešice mogao da pređe samo kratka rastojanja, iako je po prirodi bio snažan. Postao je čist sasud blagodati i zadobio je mnoge darove, tako da je pred Svetim sinodom branio veru i borio se protiv jeretika Molinosa. Žudeći da Hrista radi postrada mučeničkom smrću, otišao je u Konstantinopolj, ali to nije bila volja Božija i spasen je radi duševne koristi drugih ljudi.
Radi dubljeg bezmolvija povukao se na ostrvo Jura, koje se nalazi nasuprot Svetoj Gori. Tu se i upokojio 1745. godine. Njegov učenik, Sveti Meletije, preneo je njegove mošti u manastir Iviron. Onima koji su im s verom pristupili satvorile su mnoga čudesa, što je iscrpno opisano u njegovom žitiju.
Nakon što je neko vreme proveo u Dohijaru, Sveti Jakov se nastanio u ivironskom skitu Časnog Preteče. Imao je mnoga otkrovenja i viđenja i posedovao je blagodatni dar proroštva. Napustio je Svetu Goru i otišao da propoveda Evanđelje. Krenuo je od Soluna, a stigao do Nafpaktosa. Ovde su ga izdali i Turci su ga poslali u Didimotiku, gde je morao da se pojavi pred sultanom Selimom. Odbio je da primi islam i umesto toga ispovedio je Hrista kao istinitog Boga. Zbog toga su i on i njegovi učenici sedamnaest dana bili mučeni. Đakon Jakov i monah Dionisije bili su obešeni. Danas se njihove mošti čuvaju u manastiru Svete Anastasije u Galatisti.
Ovde bi trebalo pomenuti još petoricu mučenika iz manastira Ivirona. Prvi je Prokopije iz Varne, čiji je starac bio Dionisije; on se najpre odrekao vere, ali se zatim pokajao i zbog ispovedanja vere odsečena mu je glava. Drugi je Jeftimije iz Dimicane na Peloponezu, koji je na Cvetnu nedelju posečen mačem. Treći Sveti mučenik je Ignjatije iz Paleon Zagore (Stare Zagore). Bio je Jeftimijev prijatelj. Obešen je u Konstantinopolju. Četvrti je Akakije iz Neohoriona Solunskog, koji je postradao od mača. Najzad, peti među njima je Onufrije, koji je stigao na Svetu Goru i najpre se podvizavao u Hilandaru, a zatim u ivironskom skitu Časnog Preteče, gde je dobio i veliku shimu. Nakon toga otišao je na Hios, gde je ispovedio veru i bio posečen mačem.
U skitu Magula, u oblasti Ivirona, podvizavao se Sveti Kalist, koji je najpre bio učenik Svetog Grigorija Sinajskog, a kasnije postao konstantinopoljski patrijarh. Pomen se slavi 20. juna.
Sledeći koji posećujemo je srpski manastir Hilandar, u kojem su zablistali njegovi ktitori, Sveti Sava i njegov prirodni otac Simeon, veliki župan Srbije. Žudeći za devstvenošću i monaškim životom, Sveti Sava je još kao mladić potajno došao na Svetu Goru i otišao u ruski manastir, gde je i bio postrižen. Kako ga je otac svuda tražio, prot je odlučio da ga sakrije u Vatoped. Odatle je roditeljima uputio pismo u kojem govori o ispraznosti sveta i o budućem Sudu, o naslađivanju pravednika i o večnim dobrima. Oni su bili toliko potreseni izrazima božanske ljubavi koju oseća prema njima da su oboje odlučili da napuste kraljevsku vlast i da se zamonaše. Kada je Savin otac Simeon došao na Svetu Goru, zatekao je svoje ljubljeno čedo u manastiru Vatopedu i ostao s njim. Tako je prirodni otac postao duhovno čedo svog prirodnog sina a duhovnog oca, i obojica su se podvizavali dobrom borbom i podvigom. Sledeći njihov primer, na Svetu Goru su počeli da dolaze i mnogi drugi Srbi. Nakon jednog viđenja i otkrovenja, Sveti Simeon i Sava upotrebili su blago iz kraljevske riznice i iz temelja obnovili njihov slavni manastir Hilandar.
Živeći u skladu sa voljom Božijom, Sveti Simeon se ovde i upokojio. Budući da je ugodio Bogu, iz njegovog groba i moštiju je, u slavu Božiju, poteklo čudotvorno miro. Ukrepljen proslavljenjem svoga oca, božanstveni Sava je umnožio monaške podvige posta, bdenja i svenoćnih molitava. Dosegao je tako savršenu vrlinu da je od Boga dobio dar čudotvorstva, kako za života tako i nakon smrti. U poznim godinama postao je srpski i pećki arhijerej. Jedne godine, na Bogojavljenje, nakon što je u prisustvu cara Asena služio Liturgiju, pogruzio je krst u vodu i ona se razdelila nadvoje, kao nekada Eritrejsko (Crveno) more. U Trnovu je predvideo svoju smrt i predao duh u ruke Božije, a njegov grob postao je izvor čudesa. Blagodareći jednom viđenju cara Asena, njegove mošti prenete su u Srbiju. Kad su svetiteljeve mošti stigle u njegovu otadžbinu, zablistale su kao sunce. Prisutni su uzviknuli „Gospode, pomiluj“ i proslavili Boga.
Peti carski manastir koji posećujemo je Dionisijat. Ovde je živeo Sveti Dionisije, koji se najpre podvizavao na mestu nazvanom Stari Preteča. Nakon jednog viđenja sagradio je manastir Svetog Jovana Krstitelja, koji će kasnije postati manastir Dionisijat. Novčana sredstva za izgradnju ovog manastira dao je car Apeksije Komnin, čije su svete mošti takođe čudotvorne (pomen 25. juna).
Produhovljeni ovozemaljski život Dometija, sapodvižnika i prijatelja Svetog Dionisija, takođe je okončao u ovom manastiru (pomen 25. juna).
Jedna od blistavih zvezda manastira Dionisijata bio je i Sveti Nifon, koji je u ovom manastiru najpre postao monah, a zatim i jeromonah. Dok se molio, često su ga viđali u obličju stuba izobilne nebeske svetlosti. Postao je solunski mitropolit i dva puta bio izabran za patrijarha. Njegove propovedi prosvetile su žitelje Vlaške. Skrivajući svoj identitet, vratio se u Dionisijat i tamo čuvao mazge, sve dok se Sveti Jovan Krstitelj u jednom viđenju nije javio igumanu i otkrio mu ko je zapravo Sveti Nifon. Nakon što je satvorio mnoga čudesa, upokojio se u Gospodu i ovom manastiru ostavio svoje mošti kao najveću dragocenost. Sve do dana današnjeg, one odišu božanstvenim miomirisom i čudotvore (pomen 11. avgusta).
Dvojica učenika Svetog Nifona u manastiru Dionisijatu bili su Makarije i Joasaf. Obojica su postali mučenici. Makariju su 1527. godine Turci u Solunu odsekli glavu, jer je javno ispovedio svoju veru u Gospoda. Joasaf je posečen 1536. godine u Konstantinopolju, jer je otvoreno propovedao o tajinstvu Presvete Trojice (pomen 26. oktobra).
U istom manastiru nalazimo i Svetog Leontija, koji je došao iz Argosa na Peloponezu. Punih šezdeset godina nije napuštao manastir, zbog čega mu je Bog podario blagodatne darove prozorljivosti i proroštva. Pošto se upokojio, iz njegovih moštiju poteklo je miro. Pomen se slavi 8. juna.
Sveti Ilotej došao je u Dionisijat iz manastira u Neapolisu. Ismailćani su ga zarobili još dok je bio dete. Presveta Bogorodica ga je nakon jednog viđenja čudesno oslobodila iz njihovog zatočeništva. Najpre je otišao u manastir u Neapolisu, a zatim u Dionisijat, gde se pretvarao da je nem. Kasnije je napustio ovaj manastir da bi se podvizavao u bezmolviju naporima koji prevazilaze ljudske snage. Upokojio se u oblasti koja se nalazi izvan ovog manastira. Predvidevši svoju smrt, učenicima je rekao da ga ne sahranjuju nego da njegovo telo bace u šumu. Kasnije je jedan ribar pronašao njegovu svetu glavu, koja je blistala zaslepljujućim sjajem. Vratio ju je njegovim učenicima, pošto mu je sam svetitelj u jednom viđenju rekao da to učini. Pomen se slavi 21. oktobra.
Među dionisijatskim svetiteljima nalaze se i trojica mučenika: Sveti Hristofor, Genadije i Josif. Sveti Hristofor je došao iz Hadrijanopolja. Na Svetu Goru je došao nakon što su ga Turci nasilno obrezali. Uz manastirski blagoslov vratio se kući, ispovedio hrišćansku veru i razobličio muhamedansku zabludu. Osuđen je da bude posečen mačem. Dok je koračao ka gubilištu, njegovo lice je blistalo i pojao je „Hristos vaskrse“. Upokojio se na treći dan Vaskrsenja. Posle njegove smrti, nad njegovim telom je tri dana blistala nebeska svetlost. Sveti Genadije je posečen u Konstantinopolju, a Sveti Josif je obešen u Hadrijanopolju.
Sledeći manastir koji posećujemo je Kutlumuš. Jedan od ovdašnjih Svetih mučenika je Kiprijan iz Agrafe. Podvizavao se u kutlumuškoj keliji Svetog Georgija. Budući rasplamsan božanskom ljubavlju, poželeo je da postrada za Hrista. Otišao je u Solun, gde je pred Agarjanima ispovedio Hrista i kritikovao njihovu veru. Posle toga obreo se u Konstantinopolju, gde je pred velikim vezirom odvažno ispovedio tajinstvo presvete Trojice. Zbog toga su mu Turci 1671. godine odsekli glavu na konstantinopoljskom Fanaru[2] (pomen 5. jula).
U skitu koji pripada manastiru Kutlumušu podvizavao se i Sveti mučenik Gerasim, poreklom iz Karpenisija. On se kao dete odrekao vere, ali se kasnije pokajao i došao na Svetu Goru, gde je ostao kao poslušnik jeromonaha Kirila. Odatle je otišao u Konstantinopolj i tu pobožno ispovedio svoju veru. Turci su mu na kraju odsekli glavu, pošto su ga prethodno nemilosrdno mučili punih petnaest dana i noći.
Sedmi manastir koji posećujemo je carski Pantokrator. Ovde je procvetao Sveti arhijerej Teona. Podatke o njemu nalazimo u žitiju Svetog mučenika Jakova Ivironskog. Zajedno sa ostalima, i Teona je sledio Svetog Jakova kad je ovaj otišao u svet da propoveda. Nakon Jakovljevog mučeništva, Teona je postao duhovnik manastira Svete Anastasije u Galatisti, odakle je izabran za solunskog mitropolita. U Solunu se i danas čuvaju njegove netruležne, svete mošti. Njegov pomen slavi se 4. aprila.
U keliji Svetog Vasilija, u oblasti Pantokratora, zablistao je i mirotočivi sveštenik, Sveti Teofilakt. U vreme kad je Nifon bio patrijarh, 1556. godine, Sinod ga je poslao u Egipat da bi bio svedok čudesnog premeštanja planine Dur Tag s jednog mesta na drugo. U vreme patrijarha Pahomija, zauzimao je visok položaj notarijusa. Kasnije je otišao na Svetu Goru i najpre bio u manastirima Ivironu i Vatopedu, gde je prepisao sve bogoslužbene knjige. Zatim je otišao u keliju Svetog Vasilija, gde je do svog upokojenja u Gospodu živeo kao isihasta. I on je učenicima naredio da ga bace u šumu. Njegovo telo je tamo ostalo nedirnuto punih četrdeset dana. Tada su svetogorski prot i episkop Jerisosa preneli njegove mošti iz Pantokratora u keliju Svetog Vasilija. Međutim, njegova ruka ostala je u manastiru i položena je u crkvene temelje. Iz nje je, u slavu Božiju, počelo da ističe čudotvorno miro. Mnogo je onih koji, do dana današnjeg, mogu da osete taj čudesni miomiris.
Na teritoriji manastira Pantokratora, u keliji Aksion esti („Dostojno jest“), procvetao je jedan čudesni sveti monah, koji je posedovao osobine cara Davida – trpeljivost, krotost i smirenje. On je bio udostojen da ugosti arhangela Gavrila, koji ga je posetio u obličju monaha i otpojao mu preslatku Bogorodičinu himnu: „Dostojno je vaistinu da blaženom zovemo Tebe, Bogorodicu, uvek blaženu i svebesprekornu i Mater Boga našega“. Ne samo da ga je čuo kako peva, nego je i razgovarao s njim i video kako na kamenu ploču urezuje reči himne koju je otpojao. Od tog doba je ova himna, koja veliča Presvetu Bogorodicu, postala poznata širom sveta. Ikona Presvete Bogorodice, pred kojom je arhangeo otpojao himnu, može se videti u protatskoj crkvi. Kelija u kojoj ju je otpojao nazvana je „Aksion esti“ („Dostojno jest“), a samo mesto, na kojem se kelija nalazi, danas se zove „Adein“ („Pojanje“). O svemu ovome doznali smo od prota Serafima, koji je to zapisao pre nekih dve stotine pedeset godina. Njegovo svedočenje čuva se u keliji Aksion esti. Ovaj događaj se proslavlja 11. juna.
Stižemo u dva carska manastira, Ksiropotam i manastir Svetog Pavla, i ovde nalazimo njihovog svetog ktitora, prepodobnog Pavla, koji je sagradio oba ova manastira. On je bio sin cara Mihaila Kuropalata, a nazivaju ga još i Ragav. Njegova majka, Prokopija, bila je kćer cara Nikifora Genikosa. Rođen je 820. godine, a jermenski kralj Leontije učinio ga je evnuhom. Posvetio se učenju i u tome je bio briljantan, zbog čega su ga nazivali najuzvišenijim filosofom. Polazeći od Svetog Pisma i svetootačkih dela, mnogo je pisao i govorio o ikonoborstvu. Iz tog razloga je i bio progonjen. Nakon svega toga, napustio je svet i otišao u manastir Ksiropotam, zadužbinu carice Pulherije. Međutim, manastir je u to vreme bio u ruševinama, jer su ga razorili Arapi. Tu se podvizavao kao angeo, a za monaha ga je postrigao pobožni starac Kozma. Jednom prilikom, stari car Roman se teško razboleo, a Sveti Pavle je otišao u Konstantinopolj i iscelio ga od smrtonosne bolesti. Car mu je zauzvrat poklonio delić Časnog Krsta i novčana sredstva kojima je obnovio Ksiropotam.
Ovaj svetitelj, koji je bio duboko privržen bezmolviju, otišao je do podnožja Atonske Gore gde je, blagodareći drugim carskim sredstvima, izgradio manastir Svetog Georgija. Taj manastir je kasnije postao manastir Svetog Pavla. Pred kraj njegovog ovozemaljskog života, lice ovog svetitelja blistalo je kao sunce, zbog čega su svi prisutni ničice pali na zemlju. Predao je duh Gospodu u vreme dok je učenicima još uvek davao dušekorisne savete.
Sledeći manastir koji ćemo posetiti je Zograf. Ovde ćemo pronaći Svetog Kozmu, Bugarina čije je rođenje bilo predskazano. Potajno je napustio svet i 1280. godine otišao na Svetu Goru. Želeći da ga spreči u tome i da ga primora da se vrati u svet, satana je ispred njega podigao zid od morske vode. Međutim, svetiteljeva molitva je učinila da ovaj zid nestane. Nakon što je neko vreme proveo u manastiru, postrižen je za monaha. Preklinjao je Presvetu Bogorodicu da ga rukovodi ka spasenju. I zaista, začuo je glas koji je dolazio od Njene ikone i govorio: „Sine moj i Bože, rukovodi slugu Moga ka spasenju.“ Hristos je Majci odgovorio: „Neka napusti manastir i neka bude pustinjak.“ Tako je i učinio: napustio je manastir i živeo kao pustinjak u manastirskoj okolini. Tu se podvizavao i bio udostojen blagodatnog dara prozorljivosti. Video je da dušu hilandarskog igumana, dok prolazi kroz vazdušna mitarstva, muče demoni, a hilandarske monahe upozorio je da ne piju vino iz jedne tikve, jer je u nju ušla zmija.
Sveti Kozma je upravo onaj sveti otac koji je na praznik Blagovesti video Presvetu Bogorodicu kako služi u crkvi i za časnom trpezom manastira Vatopeda. Kad je jednom prilikom poželeo da jede ribu, orao ju je ugrabio od ribara Hristofora i bacio pred njega. Kad se njegov život približio kraju, javio mu se Gospod i rekao da će strašno postradati od demona, ali da će ubrzo nakon toga poći k Njemu. I zaista, pred Svetim Kozmom pojavio se načalnik demona i gotovo ga do smrti pretukao. Neposredno nakon toga, Sveti Kozma se pričestio Prečistim Tajnama i predao dušu Gospodu. Sledeće čudo dogodilo se na dan njegovog pogreba: dok su sva braća pojala zaupokojene molitve, sve životinje iz okoline sabrale su se i zakričale pre nego što su se udaljile. Kad su kasnije pokušali da pronađu njegove svete mošti, one nisu bile u grobu.
Ovde, u Zografu, zatičemo i dvadeset šestoricu (neki kažu dvadeset četvoricu) svetih mučenika koji su se zatvorili u manastirski pirg, odbivši da prihvate jeres cara Mihaila i patrijarha Veka, pristalica Latina. Svi oni su živi spaljeni u pirgu, zbog čega su zadobili mučeničke vence.
Posetimo sada znameniti manastir Dohijar, posvećen Svetom Nikolaju Čudotvorcu. Ovde nalazimo bogonadahnutog Jeftimija, koji je po krvnom srodstvu bio stric Svetog Neofita, ali i njegov duhovni otac. Osim toga, Sveti Neofit je podigao i neke delove ovog manastira. Sveti Jeftimije, koji je došao iz Konstantinopolja, poznavao je našeg Svetog oca Atanasija iz Velike Lavre. On je bio prvi graditelj Dohijara, budući da je u Dafniju najpre sagradio mali manastir posvećen Svetom Nikolaju u kojem se, zajedno sa ostalom braćom, podvizavao u bezmolviju. Kako su Arapi opljačkali ovaj manastir i delimično ga razorili, svetitelj i ostala braća bili su primorani da pobegnu u obližnju šumu i da se tamo sakriju. On je tada odlučio da napusti to opasno mesto i da se sa braćom povuče na mesto na kojem se danas nalazi Dohijar i koje je veoma pogodno za bezmolvije. Ovo mesto otkupio je od tadašnjeg igumana Isaaka, a zatim uz velike napore i teškoće sagradio nekoliko kelija i crkvu posvećenu Svetom Nikolaju. I ovde je nastavio da se revnosno podvizava. Nakon svega toga, stigao je i njegov sinovac, koji je postrižen za monaha i dobio ime Neofit. Sveti Jeftimije mu je predao starešinstvo nad monasima i manastirom, da bi se sam predao još većem bezmolviju. Upokojio se u Gospodu kad mu je bilo oko stotinu godina.
Njegov sinovac Neofit bio je sin jednog duke (duksa, vojvode) iz vremena vladavine careva Nikifora Foke i Jovana Cimiskija (oko 969. godine). Zbog svoje mudrosti i smirenja bio je toliko voljen i poštovan da ga je car imenovao za prvog sekretara. Kasnije je otišao u Dohijar, kod strica Jeftimija. Odlučio je da se zamonaši, dok je njegov stric želeo da se posveti potpunom bezmolviju. Neofitje svoje bogatstvo i imovinu poklonio manastiru, i tim sredstvima je sagradio veću crkvu, pirg i tvrđavu. Zbog toga se i on smatra ktitorom Dohijara. Arhangeli su mu otkrili gde se nalazi skriveno blago. Kasnije je postao svetogorski prot. Napustio je ovo zvanje i povukao se u pustinju, gde se mirno upokojio u Gospodu.
Pravedni Teofan je u Dohijar stigao iz Janjine. Dostigao je vrlo visok stepen vrlina i postao iguman ovog manastira. Blagodaću Božijom, tvorio je čuda. Tako je, na primer, morsku vodu pretvorio u pitku i umirio uzburkano more dok je iz Konstantinopolja plovio ka Svetoj Gori. I nakon smrti satvorio je mnoga čuda, kako u manastiru Svetih Arhangela koji je sagradio u blizini Verije, tako i u Pretečinom skitu. Iscelio je gubavog Turčina, a jednu đavoimanu osobu oslobodio je od nečistih duhova. Jednom bogalju iscelio je oduzetu desnu ruku, a grad Nusu spasao je od kuge. Postoje još mnogobrojna čuda koja je satvorio u slavu Božiju i kao potvrdu svoje svetosti.
Sveti mučenik Gedeon živeo je u sledećem manastiru koji posećujemo, u Karakalu. Došao je iz oblasti Dimitrijada, gde je bio prisiljen da se odrekne vere. Kasnije se pokajao i otišao na Svetu Goru da se zamonaši. Svojom duhovnom borbom prevazišao je samoga sebe, iako je najviše od svega želeo da Hrista radi postane mučenik. Zbog toga je najpre otišao u Velestinon, a zatim i u Trnovo, gde je s molitvom i radošću prihvatio mučeničku smrt odsecanjem telesnih udova.
Dolazimo do svetog manastira Filoteja. Ovde nalazimo arhijereja Teodosija, brata Svetog Dionisija, koji je postao prvi iguman Filoteja, a zatim mitropolit trapezuntski.
Još jedan sveti otac iz manastira Filoteja je i mučenik Damjan. Pošto je s Nebesa čuo glas koji mu je rekao: „Damjane, idi i budi od koristi drugima“, otišao je u svet i propovedao Hrista. Ubrzo potom izdali su ga Turcima, koji su ga odveli u Larisu i pokušali da ga obese. Kako nisu uspeli da izvrše ovu kaznu, živog su ga spalili 1568. godine.
U Filoteju nalazimo i Dometija, sa kojim se Sveti mučenik Damjan podvizavao pune tri godine.
Ovde, u manastiru Filoteju, živeo je i Sveti Simeon, koji je imao samo jednu rasu i uvek bio bosonog. Zvali su ga „Kuremenos“ („Postriženi“) jer je jednom, dok je bio u Lavri, odsekao kosu i dao je bratu koji mu je pozavideo na njoj. Po povratku u Filotej trebalo je da zbog svoje vrline i razboritosti postane iguman. Međutim, to su sprečili neki besprimerni monasi, koji su ga pretukli jer ih je prekorevao. Posle tog događaja, napustio je Svetu Goru. Otišao je u oblast Zagore i u grad Larisu, gde je propovedao reč Božiju. Čitave tri godine proveo je na planini Flamurion, živeći „pod vedrim nebom“, ispod jednog drveta. Tu je podigao manastir Presvete Trojice. Upokojio se u Konstantinopolju, gde je otputovao zbog neke potrebe. Njegove mošti satvorile su mnoga čudesa. Iscelio je čoveka obolelog od vodene bolesti, i sve do danas isceljuje đavoimanost i druge bolesti, što vidimo iz njegovog žitija. Njegov pomen slavi se 19. aprila.
Ovde, u Filoteju, nalazimo i znamenitog monaha, ravnoapostolnog sveštenomučenika Kozmu, koji je ovamo došao iz jednog sela u okolini Nafpaktosa. Svima nam je poznato njegovo žitije i apostolske propovedi, njegova čuda i mučeništvo. Najčešće ga pominjemo kao Svetog Kozmu Etolskog, a njegov pomen slavi se 4. avgusta.
U sledećem manastiru, Grigorijatu, nalazimo njegovog ktitora, Svetog Grigorija. O njemu i njegovom svetom životu nemamo mnogo podataka, iako na osnovu njegove ikone i pećine u kojoj se podvizavao, i koja još uvek postoji, znamo da je bio isihasta. Veruje se da je postradao u požaru koji je, prema starom predanju, zahvatio čitav manastir.
Sledeći je manastir Simonopetra, koji je podigao Sveti Simon Mirotočivi. Dostigao je takvu visinu isihazma da se čak i rvao sa đavolom u obličju zmaja i pobedio ga. Na Badnje veče čuo je Presvetu Bogorodicu Koja ga je savetovala da sagradi manastir na steni. Posle toga video je zvezdu koja je zablistala iznad onog mesta na koje mu je Ona ukazala. Tu je i sagradio manastir. Među čudima koja je satvorio posebno je slavno spasavanje njegovog učenika koji je pao s velike visine. Sveti Simon je učinio da se ruka jednog od Arapa koji su ga progonili parališe, dok su ostali oslepeli. Kasnije je iscelio ove Arape, zbog čega su poverovali, krstili se i bili postriženi za monahe. Kćerku srpskog despota Jovana Uglješe oslobodio je đavoimanosti. Posle njegove smrti, iz njegovih moštiju poteklo je sveto miro.
Stižemo do manastira Esfigmena, čiji je ktitor, Atanasije Novi, kasnije postao konstantinopoljski patrijarh. U Dobrotoljublju vidimo da Sveti Grigorije Palama u svojoj raspravi „O isihazmu“ pominje i Atanasijev sveti život, kao i čudesa koja su se dešavala nakon njegove smrti. Pomen Svetog Atanasija slavi se 28. oktobra.
Iz manastira Esfigmena potiču i dvojica svetih mučenika, Agatanail i Timotej. Kad je bio mlad, Sveti Agatanail je služio kod jednog agarjanskog kapetana, koji ga je prisilio da se poturči. Zbog toga je utekao na Svetu Goru i zamonašio se u ovom manastiru. Odatle je otišao u Smirnu, gde je odvažno ispovedio veru u Hrista. Radosno je pošao na gubilište gde mu je odsečena glava, postigavši na taj način ono za čim je žudeo. Timotej je poreklom iz Hadrijanopolja i najpre je bio oženjen. Kasnije se zamonašio i odvažno ispovedio veru. Postradao je mučeničkom smrću – Turci su mu odsekli glavu.
Odlazimo do esfigmenskog Samarijskog skita, u kojem se podvizavao Sveti Damjan. Bio je prijatelj Kozme Zografskog. Damjanu je bilo zapoveđeno da nikad ne spava izvan svoje kalivije. Da je uistinu očuvao ovu zapovest, svedoči i sledeći događaj. Jednom prilikom, posetio je nekog duhovnika koji se podvizavao nedaleko od manastira Hilandara. Kad je trebalo da se vrati, već se beše smračilo. Zbog kišnog i maglovitog vremena duhovnik mu je predlagao da ostane, ali se on odvažio i krenuo. Usled guste magle i pomrčine nije znao gde se nalazi, zbog čega je zavapio: „Gospode, spasi me, jer ću se izgubiti!“ Istog trenutka se – gle čuda! – našao ispred svoje kalivije! Gospod je poslao angela i izbavio Svog slugu. Nakon njegovog upokojenja, iz groba je četrdeset dana isticalo čudotvorno miro, čiji miris su mogli da osete i oci iz manastira Esfigmena, koji se nalazi na rastojanju od jedne milje. Bog ga je proslavio zbog njegovog čistog i vrlinskog života.
Najzad, u karejskom skitu i keliji nalazimo Svetog Nektarija, koji se upokojio 1470. godine, kao i njegovog starca Filoteja, koji se udostojio blagodatnoga dara prozorljivosti.
U Kareji su car Mihailo Paleolog i patrijarh Jovan Vek pogubili prota i ostale svete mučenike. Prota su obesili, a ostale monahe posekli mačem.
Ne možemo a da ne pomenemo i prepodobnog Nikifora, koji je najpre bio rimokatolik, da bi kasnije prigrlio Pravoslavlje. Došao je na Svetu Goru i podvizavao se u bezmolviju na njenim najnepristupačnijim mestima. Mudro je opisao metod umne molitve, koji je uključen u Dobrotoljublje.
Ovde se najpre podvizavao i Teolipt, koji će kasnije postati filadelfijski arhijerej, znamenit po svojoj božanskoj mudrosti. I Teolipt i Nikifor bili su učitelji Svetog Grigorija Palame.
Svi ovi nama dobro poznati svetitelji su procvetali na Svetoj Gori. Postoji, međutim, i mnoštvo drugih, sada bezimenih i nepoznatih, koje su u mnogim manastirima pobili Turci i Arapi i pre osvajanja Konstantinopolja. Bilo je i onih, takođe nepoznatih i bezimenih, koji su na drugi način ugodili Bogu i postali svetitelji; ako bih pokušao da ih nabrojim, bilo bi ih, prema rečima proroka Davida, više nego peska morskog (v. Ps. 138,18). To su one plamene kule koje okružuju Svetu Goru i koje je Marko, učenik Svetog Grigorija Sinajskog, sozercavao u božanskom viđenju. To su ona mnoštva monaha koja zajedno s angelima i arhangelima okružuju Presvetu Bogorodicu, proslavljaju Je i veličaju, dok kao Carica sedi na prestolu u zlatnoj palati, podignutoj visoko iznad Vigle, o čemu se govori u žitiju Svetog Maksima Kavsokalivita. Današnji svetiteljski praznik dokazuje da je proročanstvo Presvete Bogorodice, prema kojem će se ova Gora nazvati Svetom, bilo istinito. Posvetili su je ovi sveti ljudi, učinili je čudesnom i proslavili, zbog njih je postala znana u čitavoj vaseljeni.
Svojim ravnoangelskim životom i svojim bogougodnim delima ovi bogonosni oci su na zemlji proslavili Boga. Oni su ljubili Boga a On je, zauzvrat, ljubio njih, kako u ovozemaljskom životu tako i posle njega, pokazujući to izlivanjem mira, miomirisnim moštima, natprirodnim čudima koja je (Bog) kroz njih tvorio i uvek će tvoriti, kao i njihovim naslađivanjem svim onim večnim i nebeskim dobrima, koja oko ne vidje, i uho ne ču, i u srce čovjeku ne dođoše, a koja pripremi BOG onima koji Ga ljube (v. 1 Kor. 2,9). Sada obitavaju na Nebesima, zajedno s angelskim činovima, zborovima patrijaraha, proroka i apostola: jerarsi s jerarsima, prepodobni s prepodobnima, ispovednici s ispovednicima, sveti mučenici i sveštenomučenici sa svetim mučenicima i sveštenomučenicima. Gledaju Boga licem u lice i prosvetljeni su Onim Kojeg su voleli svim srcem, zbog čega su zadobili savršenije znanje o Njegovom Božanstvu, a koje Sveti Grigorije Bogoslov i naziva Carstvom Nebeskim.
Kako ćemo mi, budući nedostojni naslednici ovih Svetih Otaca, ugoditi Bogu i zadobiti blaženo spasenje zbog kojeg smo napustili svet i došli na ovu Svetu Goru? Možemo Mu ugoditi ukoliko budemo verno sledili njihov sveti primer i ako se budemo čvrsto pridržavali zakona, kanona i oblika monaškog života o kojima su pisali ovi sveti i trostruko blagosloveni ljudi i koje su predali nama.
Neka svi igumani i starešine podražavaju svetitelje svojom krotošću i smirenjem i neka se ne ponose svojim igumanskim dostojanstvom, da ne bi bili osuđeni zbog gordosti i bili lišeni blaženstva smirenoumlja, o čemu govori i Sveti Vasilije: „Neka se starešina ne razmeće svojim dostojanstvom, da ne bi izgubio blaženstvo smirenoumlja.“ Poslušnici i potčinjeni bi trebalo da podražavaju svetitelje istinskom pokornošću i poslušnošću i da izvršavaju svoja poslušanja koja su, prema rečima Otaca, sledeća: neskrivanje pomisli i njihovo ispovedanje, istinska i postojana ljubav prema starcu umesto licemernog pretvaranja, čisto i iskreno poverenje u starca kao poverenje u Samoga Hrista, govorenje istine, potpuno odsecanje ne samo sopstvene volje nego i sopstvenog umovanja; neprotivurečenje i neprotivljenje igumanima i starešinama, jer oni zapovedaju na osnovu zapovesti Božijih. Prema Svetom Vasiliju Velikom, „protivurečenje pokazuje samovolju i neposlušnost“.
Prema tome, reći ćemo svima, i mladima i starima: podražavajmo ove Svete Oce, koliko god možemo, u očuvanju zapovesti Božijih, u bratoljublju i u ljubavi, a prevashodno u nestjažateljnosti i devstvenosti, tim dvema vrlinama koje su, kako kaže Sveti Maksim, odlike monaštva, kojima se razlikujemo od mirjana. U nestjažateljnosti će nam pomoći prisiljavanje da ne želimo ništa što je suvišno, nego samo ono što je umereno i neophodno. U devstvenosti će nam mnogo pomoći straženje nad naših pet čuvstava, posebno nad čuvstvom vida, jer kroz njega bi, kao kroz neke prozore, mogla da uđe duševna smrt, kako kaže prorok Jeremija: Jer se pope smrt na prozore naše (Jer 9,21). U tome će nam od prevashodne pomoći biti neprestana, umnosrdačna Molitva Isusova: „Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me“. Postojanim razmišljanjem o ovom Svetom Imenu udaljićemo hulne pomisli kojima nas lukavi napada, kao što kaže Sveti Jovan Lestvičnik: „Imenom Isusovim pokosi neprijatelje svoje.“ Ne bi trebalo da se monasi zadovoljavaju čitanjem zajedničkih i naznačenih posledovanja i izvršavanjem svog pravila a da pri tom zanemare umnu molitvu, jer je upravo ona prevashodni zadatak jednog monaha.
Mi, koji smo na Svetoj Gori, bez obzira na to da li smo u manastirima, da li smo pustinjaci ili kelioti, moramo poštovati njen ugled i stremiti ka vrlini. Samo ime „Sveta Gora“ znači da je to mesto svetosti i očišćenja, kojim su koračale tolike svete stope i čije je tlo natopljeno suzama, znojem i krvlju hiljada Svetih Otaca. Jednom rečju, Sveta Gora je mesto vrlina i dobrih dela.
Braćo, uvek se sećajmo glavnog razloga zbog kojeg smo napustili svet i došli ovamo: da bismo ugodili Bogu i spasli svoje duše. Tako je i veliki Arsenije podsećao sebe govoreći: „Arsenije, zbog čega si napustio svet?“ Ovakvo podsećanje na naš prvobitni cilj obnoviće našu revnost i izbaviće nas od nemara.
Budimo oprezni mi, koji se nalazimo u ovom duhovnom raju Presvete Bogorodice. I kao što je u prvobitnom Raju postojalo Drvo života i Drvo poznanja dobra i zla, na isti način i sada postoje dobro i zlo, život i smrt. Kao što je zmija prelestila naše praroditelje, tako i đavo vreba svaki trenutak da bi prelestio nas, koristeći telesnu nasladu da bi nas gurnuo u smrt. Ne pomišljajmo da smo sigurni, budući da se nalazimo u ovoj luci i da stoga ne bi trebalo da se plašimo. Do brodoloma može doći čak i u luci, što može zvučati smešno, ali je istinito. U krajnjem slučaju, to ne bi trebalo da bude smešno nama, koji smo bili u opasnosti da potonemo dok smo plovili po uzburkanom žitejskom moru. Međutim, ako sebi dopustimo da i u luci pokajanja budemo izloženi opasnosti, onda je uistinu dostojno da nam se podsmehnu i ljudi i demoni. Zbog toga je Sveti Vasilije rekao: „Mnogi su bili na otvorenom moru, izloženi vetru i buri, pa ipak su uspeli da se spasu. Postoje, pak, i oni koji su, iako u mirnim lukama, bili nemarni, zbog čega su potonuli zajedno sa svojim lađama.“ Na drugom mestu on kaže: „Postoje mnogi koji su započeli monaški život, ali je malo onih koji su ga dostojanstveno i valjano okončali“ (Poslanica Hilonu).
Prevashodno podražavajmo ove Svete Oce u gostoljublju i milosrđu, ukoliko želimo da Gospod blagoslovi postojanje naših manastira, skitova i kelija, kao što je učinio zbog naših svetih prethodnika.
U jednom od ovih manastira živeo je jedan gostoljubivi i milosrdni iguman. Što je više davao siromasima, to su se više umnožavali blagoslovi na taj manastir. Međutim, nakon njegovog upokojenja, umesto njega došao je drugi iguman, koji nije davao milostinju. Monasi su postali toliko siromašni da su se s teškom mukom prehranjivali. Jednog dana, pred manastirsku kapiju došao je neki starac čiji je izgled ulivao poštovanje. Zatražio je od vratara da uđe i ovaj mu je to i dopustio, ali u tajnosti. Vratar se zatim obratio strancu: „Nemoj se čuditi, dobri čoveče, što se ne brinem o tebi kako bi dolikovalo. Naš manastir je nekad napredovao, ali sada nemamo dovoljno da bismo nekome ponudili milostinju.“ Starac mu je na to rekao: „Postoje dvojica braće koja su proterana iz ovog manastira. Ukoliko se ne vrate, ovaj manastir više nikad neće napredovati. Jedan od proterane braće zove se „Podaj“, a drugi „Primićeš“.“
Čim je to izgovorio, starac je iščezao. Vratar je o ovom viđenju odmah obavestio igumana i ostalu braću. Ponovo su počeli da daju milostinju, kao što su i u prošlosti činili. Gotovo istovremeno, manastir je ponovo zadobio one blagoslove koje je nekad imao.
Ako sve to sagledamo, oci koje danas proslavljamo biće naši zastupnici u sadašnjem i budućem životu, i bićemo uistinu ponosni što smo njihovi sinovi i što su oni naši očevi. Setite se šta je Gospod rekao Jevrejima: Da ste djeca Avraamova, činili biste djela Avraamova (Jn 8,39). Ako sve to izvršimo i ako na ovom svetom mestu do svog upokojenja budemo živeli u pokajanju, mi ćemo za svoju nepobedivu Pomoćnicu i Zaštitnicu imati Vladičicu Svete Gore, našu Presvetu Bogorodicu, koja će nas privesti Svom Sinu i zatražiti od Njega da nam oprosti naša sagrešenja, kao što nam je i obećala Ona, Koja je istinska Majka Božija.
Blagosloveni oci, prepodobni i jereji, ispovednici i sveti mučenici, sveštenomučenici, mirotočivi i čudotvorci, zemaljski angeli i nebeski ljudi, pokrovitelji i osnivači ove Svete Gore, vi, koji ste posle Presvete Bogorodice naši dobročinitelji i zaštitnici, i koji ste još u telu pobedili demone, vi ste ponos i slava svih Svetogoraca, carska i pobedonosna povorka Carice Nebeske, Bogorodice. Vi ste miomirisni cvetovi i blistavi plodovi u vrtu Prisnodjeve, neiscrpne reke božanske i duhovne blagodati. Primite ove pohvale koje vam prinosi čitava svetogorska zajednica, kao što je Gospod primio dve udovičine lepte. Primite ovo zajedničko slavlje, koje vam svi mi prinosimo kao miomirisni tamjan. Šta još da učinimo da bismo pokazali našu blagodarnost vama, našim dobročiniteljima? Priznajemo da zbog svojih sagrešenja nismo dostojni da živimo na ovom svetom mestu i da se nazivamo vašim sinovima. Vi, međutim, ne odbijate da budete naši oci i stoga vas prizivamo da nas ukrepite kako bismo, koliko nam je to moguće, podražavali vaš život i dela. Molimo se da iz svojih nebeskih obitavališta pogledate dole, prema nama, i da i nas i naše manastire, skitove i kelije zaštitite od svakog zla, od vidljivih i nevidljivih neprijatelja, kako bismo se i mi udostojili nebeskog blaženstva kojim se vi naslađujete. Mi znamo da mnogo tražimo, ali onda bismo i mi, sinovi sa svojim ocima, stado sa svojim pastirima i učenici sa svojim učiteljima, mogli da kažemo: „Evo nas i čeda koja si nam dao, Gospode“, i Tvoja je sila i slava u vekove vekova. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Monah koji ostaje u crkvenom zdanju, zadužen za čuvanje same crkve (prim. prev.).
  2. Četvrt u Konstantinopolju u kojoj se nalazi Patrijaršija (prim. prev.).

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *