STAREČNIK

 

STAREČNIK
(izreke svetogorskih staraca)

 
47. SLOVO O BLAGODATNIM DAROVIMA DUHA SVETOGA
 
Neposredno pre svog upokojenja u Palestini, Sveti Sava Osvećeni rekao je svom poslušniku:
„Proći će mnogo godina i ovamo će na poklonjenje doći srpski princ koji će nositi moje ime, Sava. Daćete mu ikonu Presvete Bogorodice Mlekopitateljnice (Galaktotrofuze). Kad se pokloni mom grobu, na njega će pasti moj štap („paterica“), koji ćete mu dati kao blagoslov za napasanje naroda Božijeg.“
Kad je ovo začuo Sveti Jovan Damaskin, učenik Svetog Save Osvećenog, zatražio je da se istoj ličnosti, srpskom svetitelju Savi Hilandarskom, daruje i ikona Presvete Bogorodice Trojeručice, koja je iscelila njegovu odsečenu ruku.
I zaista, dogodilo se onako kako je i predskazao Sveti Sava Osvećeni. Kad je nakon šest vekova u Svetu Zemlju došao srpski svetitelj Sava i tamo se poklonio, dobio je ove dve ikone i štap. Odneo ih je keliju Preobraženja u kojoj je živeo u Kareji. Od tog doba, ova kelija se ponekad naziva „Paterica“ (štap) a ponekad „Tipikarion“, jer se tamo, umesto drugih bogosluženja, svakodnevno čita ceo Psaltir.
 
***
 
Sveti Pavle Ksiropotamski, ktitor (zadužbinar) dva manastira, Ksiropotama i Svetog Pavla, bio je, kako se to nekad nazivalo u Vizantiji, „ipat filosofije“. Čudesna je bila njegova beseda na Vavedenje Presvete Bogorodice, kao i kanoni po glasovima posvećeni Četrdesetorici mučenika i jambski kanon Časnom Krstu.
 
***
 
Prepodobni i bogonosni otac naš Maksim Kavsokalivit plivao je u moru darova koji izviru iz neprestanog istočnika blagodati i kojima se ukrašavaju svi svetitelji.
 
***
 
Imao je jedan sasvim osobit dar koji se daje samo izuzetnima. Prepodobni Maksim Kavsokalivit leteo je vazduhom i tako prelazio s jednog mesta na drugo. On je i simvolično i doslovno bio ptica Nebeska. Očevidac njegovog blagodatnog letenja bio je i sam njegov životopisac, Teofan Periteoriu. Evo kako on opisuje taj događaj:
„Ne želim da sakrijem ono što o njemu znam. Poznavali smo se i često smo se susretali. Dogodilo se da sam sa jednim bratom pošao iz manastira Vatopeda i zaputio se u njegovu kaliviju u Kavsokaliviji. Na žalost, on nije bio tamo. Bio sam tužan i lutao sam unaokolo žudeći da ga negde sretnem. Popeo sam se iza kalivije i pogledao prema putu kir-Isaije. Spazio sam ga kod uvale Arhelaon, na daljini od oko dve milje. Tu razdaljinu je činio teško prohodan i kamenit put. Prohodan prolaz uopšte nije postojao. Tada sam – o, čuda! – ugledao svetitelja uzdignutog visoko iznad zemlje, u vazduhu! Idući prema meni, leteo je (!) iznad šuma i grebena kao krilati orao.
U tom trenutku sam se prestrašio. Počeo sam da vičem: ‘Veliki si Gospode i čudesna su dela Tvoja, i nema reči koja bi mogla opevati čuda Tvoja!’ Budući da sam bio preplašen povukao sam se unazad, a on se u tren oka stvorio ispred mene i pojao…
Pao sam pred njegove noge da bih mu se poklonio. On me je neprestano zapitkivao: ‘Koliko ste već ovde?’ Tada me je prisno i očinski uhvatio za ruku i uveo u kaliviju. Nakon što me je izvesno vreme poučavao, rekao je sledeće: ‘Pazi da nikome ne govoriš o onome što si video, sve dok sam ja živ. Znaj da ćeš jednog dana biti iguman, a zatim i mitropolit Ahride. Čekaju te mnoga iskušenja. Budi trpeljiv i podražavaj Hrista, Koji je bio raspet na Krsnom drvetu. On će ti pomoći u iskušenjima, patnjama i u tvojoj mučeničkoj borbi.’
I zaista, u mom životu se ostvarilo sve ono što je predskazao i izobrazio svojim proročkim rečima.“
 
***
 
U oblasti manastira Esfigmena podvizavao se i prepodobni Teoklit, koji je postao filadelfijski arhijerej. Zajedno s prepodobnim Nikiforom, poučavao je umnoj molitvi Svetog Grigorija Palamu.
 
***
 
Prepodobni Mitrofan i Dionisije (16. vek) podvizavali su se u Malom skitu Svete Ane. Tu postoji jedna pećina koju je marljivo bratstvo monaha Gerasima Himnografa i jeromonaha Dionisija preobrazilo u kapelicu. Svetitelji, međutim, nisu dozvolili prenos svojih svetih moštiju. Mnogi su osetili miomiris koji se širio po oblasti u kojoj su se svetitelji podvizavali.
Božanstveni Dionisije bio je posvećen izučavanju svetih spisa i svetovne nauke, zbog čega su ga prozvali „Retor“ („Besednik“). Pojednostavio je brojne besede raznih Otaca, sačuvane u bibliotekama mnogih svetogorskih manastira, a napisao je i knjigu nazvanu „Klupko“.
 
***
 
Prepodobni Akakije Kavsokalivijski posedovao je darove predviđanja i prozorljivosti. Imao je moć da božanskim prosvetljenjem sagleda unutrašnje stanje svakog čoveka. Ukoliko bi neko pokušao da nešto sakrije, makar to bila i najprostija pomisao, on bi to razotkrio davanjem saveta koji bi se najneposrednije odnosio na ono što se nastoji sakriti.
 
***
 
Sveti Sava Vatopedski, Hrista radi jurodivi, podvizavao se tokom dužeg perioda u jordanskoj pustinji, u jednoj pećini, gde je bio poslušnik u manastiru Časnog Preteče. On je blagodaću Božijom zadobio dar sporazumevanja sa životinjama, uspostavljajući osobitu vezu i prijateljstvo, kakvi su postojali pre čovekovog grehopada, sa lavovima koji su živeli u okolini. Evo kako je o tome kazivao svojim učenicima:
„Prijatelji moji, često mi se dešavalo da, blagodaću Božijom, imam velike koristi od mog prijateljstva sa zverima. U pustinji se često dešavalo da susretnem lavove koji su koračali pored mene kao da smo prijatelji. Obično sam se slobodno kretao među njima onda kad ih je bilo po dva ili tri u grupi. Brižljivo sam ih ispitivao. Posmatrao sam položaj njihovih očiju, telesnu veličinu, prirodnu uzvišenost, veličanstveno okretanje vrata u levu i desnu stranu, njihove kraljevske i odvažne skokove. Siguran sam da ste već slušali o njihovim oštrim kandžama i o ostalim pojedinostima… Lavovi su mi bez ikakve smetnje dopuštali da boravim među njima. Želeli su moje društvo i stajali su u mojoj blizini krotko i druželjubivo kao da smo stari prijatelji.
Ispitujući sve to o čemu sam vam već govorio, stekao sam čudesno poznanje o stvaranju Božijem, kakvo nikad ranije nisam imao. Snažna žaoka slave i ljubavi Božije prodirala je u moju dušu. Zbog toga sam se često opominjao velikog Davida, koji je pozivao zveri i vascelu tvar da proslavljaju Boga. I ja sam zajedno s njim s neizrecivom radošću i divljenjem pojao onaj blaženi stih: Kako su veličanstvena dela Tvoja, Gospode! Sve si premudrošću stvorio… (Ps 103,24).“
 
***
 
Besprekorni isihasta Ilarion Ivironski bio je uvek pogružen u molitvu i posedovao je dar prozorljivosti. Ruska lađa, koju je car poslao u manastir Dionisijat, čekala je tri dana da bi od ovog prosvetljenog sluge Božijeg dobila odgovor o ishodu Krimskog rata (1854). Konačno su dobili odgovor i proroštvo ovog starca se ostvarilo. On im je rekao: „Rusija će patiti i na kraju biti pobeđena, ali neće imati teritorijalne gubitke“, kako se zapravo i dogodilo.
 
***
 
Vrlinski dionisijatski monah Jakov bio je jedan od onih koji su se svojim očima i ušima uverili u prozorljivost starca Ilariona. Posetio ga je jednom, još dok je bio iskušenik, i on ga je izdaleka oslovio po imenu:
„Izvoli, Jovane, čedo moje!“ Tad ga je prvi put video.
Starac ga je tom prilikom posavetovao i, između ostalog, rekao mu da bude poslušan i da ne žali što je njegov brat Georgije otišao iz Dionisijata, jer je toga dana stigao u manastir Ksenofont. Nakon toga odveo ga je u kapelicu Svetog Jakova. Položio je svoju ruku na glavu iskušenika i rekao:
„Voli i poštuj apostola čije ime nosiš. On će ti biti najbolji zaštitnik.“
„Oče, ja se ne zovem Jakov, moje ime je Jovan“, rekao je iskušenik.
„Znam, čedo moje. Ti ćeš biti Jakov“, odgovorio je starac. „Međutim, dok se ne zamonašiš, samo ti ćeš znati ono što si danas čuo od jednog budalastog isposnika.“ Predosetio je svoju smrt, što mu je omogućilo da u vezi s tim iskaže svoje poslednje zapovesti i želje.
 
***
 
Godine 1880., iz manastira u Naksosu stigao je starac Averkije, plamteći od čežnje za podvižničkim životom. Za svoje obitavalište odabrao je jednu pećinu koja se nalazi u Novom Skitu. Vodio je nemilosrdnu bitku sa telesnim i duševnim strastima i sa đavolom, tlačiteljem ljudskog roda. Živeo je u postu, bdenju, višečasovnim molitvama, dostigavši visoku meru vrline i zadobivši darove prozorljivosti i proricanja.
Tokom jednog svenoćnog bdenja nepozvan je ušao u oltar i prišao Časnoj Trpezi, gde je ugledao Samog Gospoda, Koji ga je pozvao da mu pokaže da je njegovo ime upisano u Knjigu života. Osim toga, Gospod mu je rekao da bi trebalo da umnoži svoje podvižničke napore.
Dvadeset dana pre nego što se to dogodilo, predvideo je požar u manastiru Svetog Pavla, kao što je predvideo i da će u vreme Elefterija Venizelosa na presto doći novi kralj, Aleksandar.
Često se dešavalo da pronikne duboko u srca onih koji su radi pričešća pristupali tajinstvu božanske Evharistije. Bio je u stanju da rasuđuje o duhovnom stanju tih osoba i u zavisnosti od toga bio je radostan ili tužan.
 
***
 
Sledeću povest kazivao nam je isposnik Damaskin iz pustinje Svetog Vasilija: „Jednom sam se toliko razboleo da sam bio na samrti. Nakon izvesnog vremena posetio me je vrlinski monah Sofronije, iz zajednice „Janakopula“ u okolini Velike Lavre, koji se u jednom periodu brinuo o vinogradu.
‘Šta se dogodilo te večeri’, upitao je on, ‘kad si tražio moju pomoć, tako da sam morao da ustanem i da se molim za tebe? Pomislio sam da se nešto moralo desiti.’
Začudio sam se, jer nikad ne bih očekivao da bivši radnik pokaže toliku vrlinu i takav dar.“
 
***
 
Otac Damaskin je ovo ispripovedao da bi nam pokazao da postoje trezvenoumni oci bogati različitim blagodatnim darovima. Međutim, oni to pokazuju samo u retkim prilikama. Često ni sami nisu svesni tih darova, kako bi ih smirenje sprečilo da izgube to što poseduju.
„Kad tokom noći izađem napolje da bih izvršio svoje pravilo i da bih se pomolio, vidim i čujem nebeske stvari“, rekao je starac Petar Osiopetritis.
 
***
 
„Nemoj misliti da sam ja ovde sam, jer imam ovu životinjicu“, rekao je otac P. nekom pokloniku i pokazao mu jednu žabicu. „Sipam malo vode u korenje paradajza ispod ovog drveta, tako da žaba ni u čemu ne oskudeva. Ona će takođe postati monahinja…
Vidiš, brate, u pustinji se sve pripitomljava. Čak se i zveri potčinjavaju čoveku Božijem. Jednom sam u kaliviji imao mnoštvo miševa. Čim bih uzeo testeru da presečem neko drvo, oko mene bi se okupilo petnaestak miševa koji su se igrali u piljevini. To je dugo potrajalo. Jadnici su bili gladni, ali ja nisam imao čime da ih nahranim. Zbog toga su jednog dana pobegli i više se nisu pojavljivali.“
 
***
 
U Ivironskom skitu živeo je blaženi monah Hristofor poreklom iz Arte. Rođen je 1730. godine, a kasnije je postao učenik Evgenija Vulgarisa. Postao je jedan od najučenijih svetogorskih monaha osamnaestog veka. Sastavio je mnoge službe i napisao veliki broj vrednih knjiga. Nije se isticao samo svojom mudrošću nego i vrlinskim životom uopšte, kao i ljubavlju prema bezmolviju koje očišćuje dušu. Pridružio se grupi prepodobnih otaca „koljivara“.
 
***
 
Nezaboravni starac Gavrilo, „deda“, iz manastira Dionisijata, pripovedao nam je o nekadašnjem arhimandritu Hrizostomu Hadžidanilu, koji je živeo otprilike pre jednog veka. Bio je diplomac Bogoslovske škole na Halki (pored Konstantinopolja), ali i Univerziteta u Hajdelbergu, profesor kojeg je francuska vlada odlikovala ordenom. Uprkos tome, bio je smiren i prostodušan, tako da je svakoga pitao za dozvolu, čak i kad je trebalo da učini najmanje stvari. Ni od koga nije tražio počasti.
Pred kraj života, kad je služio kao manastirski vratar, na njegov dlan čudesno su sletale divlje golubice, koje je hranio mrvicama hleba. Bile su toliko pitome da kad bi jednu prekoreo i oterao da bi i druge mogle da jedu, ova ostajala i sletala na njegovo rame, ne približavajući se pri tom ostalima!
 
***
 
U okolini manastira Stavronikita živeo je jedan ruski podvižnik oko kojeg su se okupljale ptičice da bi jele iz njegove ruke.
Viđao sam i druge pustinjake koji su bivali okruženi mnoštvom ptičica raznih vrsta. One su lako i bez straha sletale na glavu, ruke i ramena, radovale se i cvrkutale.
 
***
 
O blagodatnom daru poučavanja, besedništvu i mudrosti u Duhu Svetome, kojima se odlikovao novojavljeni svetitelj Nikodim Agiorit (Svetogorac), „ubogi iscelitelj“ naših duša, pisao je njegov savremenik i životopisac, monah Jeftimije:
„Oh, oci moji, kako da o tom tužnom sećanju pišem bez suza? Kad je naš nesrećni rod počeo da veliča i proslavlja Boga, tad mu je i darovana nepokolebiva svetiljka. U teškim vremenima kad se bezverje i bezbožnost rasprostiru po čitavoj zemlji, darovan je rukovoditelj zabludelima i utešitelj ožalošćenima. Da, ja to ne ispovedam samo zbog njegovih knjiga, koje su prosvetlile i koje će do kraja prosvetljivati vascelu Hristovu Pravoslavnu Crkvu, nego to govorim i zbog onoga što sam svakodnevno viđao, jer su gotovo svi, koji su bili ranjeni grehom, napustili arhijereje i duhovnike i pohitali ubogom Nikodimu da bi našli iscelenje i utehu u svojoj žalosti. Nisu dolazili samo monasi iz manastira, skitova i kelija nego i hrišćani iz raznih zemalja, ne bi li ga videli i ne bi li ih Nikodim utešio u njihovim žalostima. Mnogo puta nam se na neki način žalio; nije se žalio zbog obremenjene braće, jer je čitavog života pisao i tumačio duhovne stvari koje će biti od duševne koristi braći hrišćanima; nije se, kažem, žalio zbog njih, nego zato što je na taj način bio sprečen da se bavi božanstvenim delanjem i zato što je čeznuo da noći i dane posveti božanstvenoj i umnoj molitvi, na kojoj je stalno revnovao. Sve dnevne i noćne časove posvećivao je ili tumačenju Svetog Pisma ili molitvi, pri čemu bi glavu priklonio ka levoj strani grudi, pogruzio um u srce i umno prizivao: ‘Gospode Isuse, pomiluj me’. Zbog toga nam je često govorio: ‘Hajdemo, oci, na neko pusto ostrvo, da bismo se izbavili od sveta!'“
 
***
 
Živeo je ovde jedan milosrdni i dobronamerni ruski monah po imenu Avgustin, koji je u svom dvorištu sabrao sve bolesne mazge iz okoline i brinuo se o njima, kao da je životinjski bolničar i staratelj. U njegovom srcu postojao je plamen milosrđa za vascelu tvorevinu, za svako stvorenje Božije. Njegova kelija bila je pripojena manastiru filoteju.
U vreme dok je bio iskušenik, manastir njegovog pokajanja (Sveti Pantelejmon) poslao ga je u svoj metoh. Tamo je patio zbog velikog telesnog iskušenja, jer je bila prisutna i kćer metohijskog radnika. Da bi nadvladao iskušenje, skakao je u reku. Nakon toga, tražio je da se podvizava izvan manastira, da ga ne bi ponovo poslali u taj metoh.
 
***
 
Bio je ovde i jedan podvižnik po imenu Pahomije. Bio je nepismen i znao je samo „Hristos vaskrse…“. U svojoj keliji bavio se rukodelijem, a neko od monaha bi mu katkad doneo hranu. Mesto na kojem je radio bilo je okruženo mnoštvom zmija koje su ga ometale u poslu. Morao je da ih uzima u ruku i da ih izbacuje napolje. Jednom se dogodilo da mu je neka velika zmija toliko smetala da ju je vezao oko struka kao pojas, a zatim nastavio svoje rukodelije. U tom času u njegovu keliju ušao je monah koji mu je donosio hranu. Čim je spazio zmiju, mnogo se prestrašio i rekao Pahomiju da je izbaci napolje kako mu ne bi nanela neko zlo. Starac mu je odgovorio Hristovim rečima: Evo vam dajem vlast da stajete na zmije i skorpije i na svu silu vražiju, i ništa vam neće nauditi (Lk 10,19) i Znaci onima koji vjeruju biće ovi… uzimaće zmije u ruke; ako i smrtno što popiju, neće im nauditi (Mk 16,17-18).
 
***
 
Rumunski monah, otac Irinarh, živeo je u Pretečinom skitu. Rođen je u opštini Milest, u okrugu Dolc u Rumuniji. Iako veoma učen i poliglota, bio je ćutljiv, smiren i trpeljiv. Dvadeset velikih tomova s naslovom „Istorija Svete Gore“ predstavlja njegovo životno delo, delo velikog nadahnuća i jedinstveno u svojoj vrsti, koje se proteže na deset hiljada strana.
 
***
 
Monah Isaija iz Pretečinog skita takođe je bio Rumun. Rođen je u mestu Aninoasa u Rumuniji.
Uprkos tome što nije bio mnogo obrazovan, postao je mudar učitelj i duhovni rukovoditelj ka delatnoj vrlini. Mnoge duše monaha i mirjana doživele su u njegovoj blizini duboko pokajanje i unutrašnji preporod. Bio je podvižnik i posedovao je govornički dar da prelešćene duše privede Hristu.
 
***
 
Hadži-Georgije je još kao iskušenik projavio raznolike blagodatne darove. Blagodat Božija posetila ga je dok je bio još veoma mlad.
Jednom prilikom, u zimsko praskozorje, dok su se svi molili u kaliviji i izvršavali svoje pravilo, začuo je glas njihovog starca: „Monasi moji, spasite me!“ Požurio je i odmah to saopštio najstarijem sabratu ali mu se ovaj nesrećnik narugao:
„Odlazi odavde, prelešćeni, i sledi svoje pravilo. Ne obraćaj pažnju na to…“
Iskušenik Gavrilo (kako se tada zvao Hadži-Georgije) poslušao je njegov savet. Međutim, i po drugi put je začuo vapijući glas njihovog starca, koji je ovog puta rekao: „Monasi moji, spasite me. Nalazim se pored Krsta u blizini Zigosa, ispred Kerasije, i u velikoj sam opasnosti. Pomozite mi!“
Otišao je kod ostale sabraće i rekao im: „Naš starac je u opasnosti i nalazi se iznad Krsta!“
Onaj brat mu se ponovo narugao: „Toliko si prelešćen! Čuo si glas starca kod Krsta, koji se nalazi na dva sata hoda odavde!“
Tad je Gavrilo počeo da ga preklinje: „Brate moj, prekrsti se i pomoli na brojanici, i videćeš!“
I zaista, čim se brat par puta prekrstio i počeo da se moli izgovarajući Molitvu Isusovu, začuo je očajnički glas njihovog starca.
Istog trenutka su konopcima vezali štapove za stopala kako bi mogli da koračaju po snegu i pošli su u tom pravcu. Trebalo im je gotovo pola dana da od Kavsokalivije dođu do Krsta. Na mnogim mestima sneg je dosezao visinu od jednog metra.
Njihov starac, otac Neofit, hodao je od skita Svete Ane prema Kerasiji i zamorio se od napora. Utonuo je u sneg i nije bio u stanju da se kreće. Kad su pristigli njegovi monasi, bio je toliko utonuo u sneg da je jedva disao. Najpre su ga preneli u Kerasiju, gde mu je ukazana prva pomoć, a zatim su otišli u Kavsokaliviju. Ostaje činjenica da je Gavrilova molitva (tj. molitva Hadži-Georgija) spasla oca Neofita.
Hadži-Georgije, veliki u vrlinama i podvizima, imao je i blagodatni dar sporazumevanja sa životinjama. Ovo se dogodilo u vreme kad je kao iskušenik Gavrilo živeo u kavsokalivijskoj kaliviji Svetog Georgija. Jedan divlji vepar upao je u baštu i načinio veliku štetu. Otac Neofit je tad zapovedio iskušeniku Gavrilu da veže vepra svojim pojasom i da ga dovede pred njega. Osim toga, zapovedio mu je da ga zatvore u štalu i da načine jasle iz kojih će ga hraniti. Na kraju se iskušenik Gavrilo obratio vepru:
„Kad si gladan, dođi ovamo i monasi će te nahraniti, ali nemoj uništavati baštu ovih otaca.“
Tako se divlji vepar nastanio na ovom mestu. Kad bi ogladneo, ušao bi u štalu i jeo.
Ispripovedaćemo i o jednom sličnom događaju:
Jednom prilikom neki divlji vepar pojavio se i u bašti kerasijske zajednice, gde je uništio povrće. Hadži-Georgije je zapovedio svojim poslušnicima da ga obaveste ukoliko ponovo budu ugledali vepra. Jedne večeri životinja je polomila ogradu i ušla u baštu. Čim je spazio vepra, starac ga je osenio krsnim znakom i zapovedio da ostane nepomičan. Potom ga je uhvatio za uho, a vepar je, krotak kao jagnje, krenuo za njim u štalu. Tada mu je naredio da tu tri sata ostane bez hrane. Kad je to vreme isteklo, oslobodio ga je i rekao:
„Blagoslovena životinjo, zar ti ceo Atos nije dovoljan? Zašto si došao ovamo i uništio ono malo povrća kojim se hrane ove duše? Sad idi i ne vraćaj se više, inače ću ti udvostručiti ‘pravilo’.“
I zaista, vepar se od tog doba više nije pojavljivao.
Mnogi Rusi i Grci dolazili su da bi upoznali prosvetljenog čoveka Božijeg, Hadži-Georgija. Jednom je ovaj podvižnik poslao pismo caru u kojem mu savetuje da određenog dana ne prelazi kočijama preko mosta. Car je prenebregao ovaj savet. Međutim, kada se nakon tačno šest meseci dogodila nesreća koju je prorekao Hadži-Georgije, car se toga setio i od tada je prema njemu osećao veliko strahopoštovanje.
Kad se Hadži-Georgije kao izgnanik obreo u Konstantinopolju, njegovo blagodatno prisustvo značilo je božansku utehu za hrišćane, inovernike, pa čak i za Turke. Posredstvom ovog očišćenog sasuda podvižništva, Božija blagodat je tvorila čuda. Čudotvoran je bio čak i njegov pojas, jer su bolesnici koji su ga nosili bili isceljeni. Žene koje su se tokom porođaja našle u opasnosti, porađale su se bezbedno i srećno, a đavoimani su se oslobađali nečistih duhova.
Ovaj zaštitnik i iscelitelj učinio je mnoga dobročinstva i Turcima. Mnogi od njih isceljeni su od različitih bolesti. Svi su ga poštovali, pa su ga čak i prozvali „bizim-baba“, što znači „naš otac“.
 
***
 
Poštovani starac Gerasim iz Malog skita Svete Ane kazivao nam je o jednoj prostoj i oblagodaćenoj duši, o podvižniku Petru ili Petrakiju („Malom Petru“), jednom od najstarijih i najmudrijih otaca našeg doba, koji je bio član zajednica Danijelita i Tomita. Podvižnik otac P. doneo je odluku da se potčini pustinjaku Petru. Međutim, u vreme kad se pripremao da krene, iz Karulje je došao sam pustinjak. On je više časova pešačio od Karulje do manastira Filoteja, gde je našao oca P. Tu mu je rekao da ga ne može prihvatiti kao poslušnika, jer je obavešten da će umreti.
I zaista, na dan Svetog Petra Atonskog, 11. juna, u njegovu keliju došlo je mnoštvo otaca, jer je on proslavljao taj dan. Nakon što ih je poslužio ratlukom i vodom, seo je na jednu klupicu i mirno predao dušu, kakav je bio i čitav njegov mirni i sveti život, dok su za to vreme njegovi sapodvižnici još uvek jeli ratluk i pili vodu kojima ih je on poslužio.
 
***
 
Starac Teofilakt bio je jedan od svetih likova u zboru nebožitelja iz skita Svetog Vasilija. U vezi s njim propovedaju da je jedna srna ranjene noge izašla iz njegove kalivijice i legla ispred nje. Starac joj se približio i samilosnim glasom počeo da razgovara s njom, kao da je čovek:
„Sedi da ti previjem nožicu i onda će ti biti dobro.“
Srna je poslušala i mirno sela. Starac je „ljubavlju za vascelu tvorevinu i milosrdnog srca“ uzeo dva štapića i komad zavoja i, kao pravi ortoped, previo slomljenu nogu nesrećnom stvorenju. Nakon toga ju je sažaljivo pomilovao i rekao:
„Idi sada, lepotice moja, uz blagoslov Presvete Bogorodice, i dođi nakon trideset do četrdeset dana da bih ti skinuo zavoj.“
I zaista, kad je prošlo označeno vreme, srna je došla u starčevu kaliviju! Skinuo joj je ortopedski povez i srna je bila potpuno isceljena.
Upokojenje ovog svetog čoveka bilo je blaženo. U poslednjim trenucima ovozemaljskog života, njegovo lice zablistalo je kao lice angela i bilo ozareno kao pun mesec.
 
***
 
Monaha X. uznemiravala je divlja bitka koju je đavo vodio protiv njega, zbog čega je jednom prilikom posetio dobro poznatog i oblagodaćenog duhovnika, oca Ignjatija Katunakijskog.
„Blagoslovite, sveti duhovniče.“
Starac mu je detaljno ispripovedao o njegovoj borbi, kao da govori o nekom trećem licu. Umesto svakog drugog odgovora, on mu je s očinskom nežnošću rekao:
„Dragi moj Hrisantiću (kako ga je zvao zbog obilja ljubavi), nemoj strahovati i nemoj se plašiti onih koji ubijaju telo, ali dušu ne mogu ubiti.“
Slepi duhovnik, koji više nije video privremenu svetlost, posmatrao je unutrašnjim očima. Prijemnici njegove duše mogli su da prime mnoge stvari. Sveti Duh ga je o svemu obaveštavao.
 
***
 
Pripovedao nam je jedan savremeni podvižnik:
„Razmislite o zmiji koja je tokom čitave zime ležala ispod kamena, a kad se spremala da izmili na sunce mi smo je ubili. Zamisli da te Bog stvorio kao magarca, jer je on Gospodar i čini šta hoće. Na tebe bi položili tovar, gospodar bi seo na tvoja leđa, poterao bi te ka nekom ponoru i tukao. Zar to želiš? Ako razmisliš o svemu tome, opteretićeš se i magarčevim bremenom. Tad ćeš proslaviti Boga, jer te je On stvorio kao čoveka koji može da zadobije Raj, jer za čoveka postoji i Raj i pakao, a za životinje ne postoji.“
„Ako voliš životinje, one te gledaju na drugi način, kao prijatelja. Do grehopada, životinje su u Raju bile prijatelji ljudi. Adam je posedovao blagodatni dar prozorljivosti – duhovnog zrenja, tako da je video potrebe svih životinja i pomagao im. Sve životinje su bile krotke i podivljale su tek nakon grehopada.“
 
***
 
Bosonogi starac Avakum imao je neverovatno pamćenje. Osim toga, bio je živi blagodatni primer darova Duha Svetoga. Uprkos tome što je bio gotovo nepismen, zadivljujuće je poznavao Sveto Pismo. Izgovarao je stihove napamet, razgovetno i sigurno, red za redom iz Starog i Novog zaveta, i davao tumačenje svakog stiha. Ponekad sedeći na zemlji, ponekad satima stojeći uspravno, držeći u rukama brojanicu ili malo kandilo, dobri starac je očiju blistavih od radosti i likovanja neprestano izgovarao i tumačio reč Božiju.
 
***
 
Starac Gerondije, koji je zbog poslušanja otišao u metoh Kalamicion, bio je istinski čuvar i nežni zaštitnik životinja. Svakog popodneva, životinje su dolazile u Kalamicion, koji ima slatku vodu, da utole žeđ. Čim bi začule glas starca Gerondija koji je govorio „dođite, dođite“, one bi mu se približile, naslonile glavu na njegove grudi, a zatim se udaljile.
Kad bi se izgubila neka od tih životinja, o. Gerondije bi se pomolio Svetom Modestu, a zatim pokušao da je pronađe. Kad bi se neka od njih razbolela, molio bi se istom svetitelju i životinji je odmah bilo bolje.
U to vreme iz Soluna su dolazili mesari koji su kupovali manastirske životinje. Sav taj novac manastir je davao školama u porobljenim zemljama. Starac Gerondije je bio veoma krotak i budno je motrio da ne naruši poslušanje svom starcu. Zbog toga mu se divilo vascelo manastirsko bratstvo. Jednog dana braća su ga zapitala kako je postao tako krotak a on im je odgovorio sledeće:
„Dok sam bio u svetu, povređivao sam svako živo biće – i koze, i ovce, i stoku. Uznemiravao sam ih, vikao na njih i bezrazložno ih udarao. Kad sam stigao ovde, tokom jednog čitanja čuo sam da je Varlaamu, koji je udarao svoju magaricu, Bog govorio ustima te životinje i da je ona rekla: ‘Šta sam ti učinila da me udaraš?’ Od tog doba, u meni se desila velika promena. Odlučio sam da brinem o životinjama i to sam sa zadovoljstvom i učinio. One su mi se radosno potčinjavale i približavale kad ih pozovem. Posle te moje unutrašnje promene, u moju dušu stupili su mir i spokojstvo.
Tokom zime mnogo tugujem, jer ne postoje štale nego samo odaje od slame u kojima borave. Ujutro izlaze po hladnoći da bi našle hranu, a uveče su radosne što će otpočinuti u ti slamnatim odajama.“
 
***
 
Oci manastira Dionisijata pripovedali su nam o starcu Isaaku. Njegovom smirenju i prostodušnosti su se čak i zveri pokoravale. Kao manastirski pekar, o. Isaak je u pekari držao jednu zmiju dugačku metar i po, kojoj je dao ime „Elafiatis“. Pripremao je kašu od brašna kojom ju je hranio. Kad bi to pojela, zmija bi zaspala na starčevom dušeku. Zmija je zauzvrat izvršavala svoju službu, odnosno proterivala je miševe iz pekare. Sve dok je starac Isaak bio u pekari, tu je bila i zmija. Međutim, čim je drugi brat preuzeo službu, zmija je iščezla.
 
***
 
Jednom prilikom je starac Teofilakt iz Novog Skita video nečiste duhove kako glačaju cipele nekog monaha. Taj monah se kasnije odrekao monaške shime i vratio u svet.
Drugom prilikom, starac je rekao da je video nečiste duhove kako ismevaju monahe koji su zapostavili svoje duhovne dužnosti i okrenuli se veštastvenom i veštastvenim dobrima. Jedan podvižnik, koji je još uvek živ, rekao je da mnogi monasi padaju u iskušenje trgovine i da zaboravljaju svoje duše.
 
***
 
Starica Timoteja, igumanija manastira Makrimalis Psahnon na Eubeji, kazivala nam je o starcu Avimelehu, podvižniku:
„Ovaj starac mi je rekao: ‘Imaj na umu da će te u budućnosti sveštenik predložiti za igumaniju jednog manastira. Međutim, ne bi trebalo da to prihvatiš. To ti neće biti od koristi.’ I zaista, njegovo proročanstvo se ostvarilo. Drugi put je rekao: ‘Jednoj od tvojih monahinja dolazi pomisao da utekne iz manastira. Pazi da ne pobegne, jer će propasti.’ Ta ista monahinja je kasnije ispovedila pomisao o bekstvu.“
 
***
 
Mnogopoštovani idioritmik, jeromonah Atanasije iz manastira Ivirona, živeo je u manastiru svog pokajanja kao najprostiji podvižnik. Uvek je nosio najjeftiniju odeću i nikad nije imao čarape. Bio je uzdržan i malo je jeo (hranio se najprostijom hranom koju je dobijao u manastirskom arhondariku). Živeo je u dve sobe prekrivene paučinom, čiji su zidovi bili čađavi i ispisani raznim citatima iz Svetog Pisma i filosofskim izrekama. Ovaj istinski filosof uzvišenog uma poznavao je mnoge jezike i bio obrazovan u inostranstvu. Bio je mudar i oblagodaćen i u govornoj i u pisanoj reči, ali je prevashodno bio dubok i opitan čovek, odan Pravoslavlju, preispunjen umilenjem, tajinstveno pogružen u tajinstvo života u Hristu i monaško življenje. Za monaha je postrižen kad mu je bilo šesnaest godina i od tog doba počinje da služi Crkvi. Boravio je u Rusiji, Konstantinopolju i okolini Soluna, gde je radio kao učitelj. U jednom periodu služio je kao parohijski svešteniku Napulju, u Italiji, a zatim u Tripolitidi, pri Aleksandrijskoj patrijaršiji, gde su nameravali da ga rukopolože za episkopa. Nakon što je 1938. godine hodočastio u Svetu Zemlju, sledeće godine obreo se na Svetoj Gori, u manastiru Ivironu, gde se odrekao sveštenstva i živeo kao prost monah, kao što su u prošlosti mnogi činili nakon dolaska na Svetu Goru. Njegovo smirenje i pokajanje bili su postojani i neprekidni. Govorio je samom sebi: „Niko drugi, niko kao ti nije grešan, i za tebe nema druge nade osim one koja dolazi od rasečenih Rebara…“
U njegovoj blizini, na hiljade duša pronašlo je duhovno rukovođenje, prosvetljenje, utehu i pomoć od njegovih oblagodaćenih i oživljujućih reči preispunjenih umilenjem, koje su tekle kao nepresušni izvor, kakvog sam ga i ja zapamtio tamo, u arhondariku idioritmijskog manastira Ivirona.
Ovaj nezaboravni monah uporno je tvrdio i podvlačio da samo podvig i delatna borba stvaraju zrelog hrišćanina i istinski duhovnu ličnost. Stalno je ukazivao i na opasnosti s kakvima se suočavaju monasi koji žive i rade u svetu.
 
***
 
Otac P. je veoma često govorio: „Slava tebi, Bože!“ Izgovarao je to saosećajno, svesno i radosno, jer mu je Bog podario još jednu priliku da pomogne nekom bratu…
Otac. P. je posedovao dar „utehe“. Posećivali su ga rastuženi, ogorčeni, očajni i oni koji se bore s iskušenjima, kako monasi tako i mirjani, i nakon što bi besedili s njim odlazili su ukrepljeni, utešeni, rasterećeni i okriljeni nadom. Uistinu, veliki je blagodatni dar utehe, koji progoni duha pometnje i bojažljivosti.
 
***
 
Poznavao sam i njemu sličnog čoveka, „utešitelja“, koji je silu i prosvetljenje primio odozgo, od Sveblagog i Svesvetog Utešitelja, Duha Istine – svima dobro poznatog jeromonaha, oca Porfirija, koji je potekao iz Kavsokalivije. Bezbrojne su duše koje su pored njega pronašle duhovno rukovođenje, svetlost, trpljenje i iscelenje. Dok je bio na Svetoj Gori, gde se podvizavao i očistio od strasti, boravio je kod staraca iz zajednice Svetog Georgija u Kavsokalivijskom skitu, u atmosferi najstrožeg poslušanja i neprestane molitve. Budući da se još kao mladić ozbiljno razboleo, bio je primoran da ode u svet, gde je od tog doba živeo kao savremeni starac našeg svetog Pravoslavlja. „Ne osećam da govorim nešto važno“, rekao mi je. „Jednostavno, govorim ono što me Bog prosvetli da kažem.“ Osim toga, posedovao je dar mudrosti, znanja, prozorljivosti i proroštva, što potvrđuju i svedoče bezbrojni slučajevi naših savremenika – monaha, sveštenika i mirjana.
 
***
 
Srpskog isihastu, oca Georgija, susreli smo najpre kao bibliotekara u manastiru Svetog Pantelejmona, a kasnije i kao pustinjaka u Starom manastiru. Bio je akademski obrazovan i govorio je više jezika. Moj starac ga je duboko poštovao. Bio je to čovek učenja, umne molitve i trezvenoumlja. Mogli ste ga videti s podvižničkim štapom i brojanicom, pognute glave, ćutljivog i pogruženog u molitvu. Moj starac i ja vatreno smo čeznuli da ga vidimo. To se i ostvarilo kroz božanstvenu poruku koja je potvrđena kad smo ga sreli, iako prethodno nije bio obavešten o našoj poseti.
Između ostalog, posedovao je i dar mudre reči.
Rekao nam je sledeće: „Duhovni život je neprekidno obitavanje u Bogu. Drugim rečima, Ostanite u meni, i Ja ću u vama… (Jn 15,4)“. „Niko se ne može smatrati bogoslovom bez apofatičkog bogoslovlja. Treba živeti dogmama naše Crkve i dogmatskim istinama, kako bi one postale opit. Radi toga moramo ostvariti ličnu Pashu – tj. moramo da osvojimo prelaz.[1] NULLA CUPIDO IGNOTI – ne čeznem ni za čim nepoznatim.
Ako ne upoznamo Boga, ne možemo ga ni zadobiti. Bogoviđenje je bogopoznanje. Onaj ko sozercava Boga, sozercava i stvari Božije… Suština Božija je nepričasna, ali su pričasne Njegove energije. Dostupne su Njegova slava i Njegova lučezarnost, koje proishode iz suštine Božije. Prosvetljeni odrazom, upoznajemo ličnosti, razumevamo teške odlomke iz Svetog Pisma, primamo božanstvene poruke, sve spoznajemo… Svetovne ideje i svetovno uopšte prekidaju naše samosabranje i čine nas spoljašnjim, drevnim ljudima. Ko je u stanju da opiše radost Svetog Pričešća ili ono što neizrecivo likovanje reči ‘Hristos vaskrse’ znači za naše biće… Najbolja molitva je ‘Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me’.“
 
***
 
Kada žele da okarakterišu uspeh nekog monaha i njegov ispravan hod po putu spasenja i savršenstva, Svetogorci često kažu: „Ovaj čovek je video zeca!“
 
***
 
Oblagodaćeni starac Gavrilo, iguman manastira Dionisijata, ostavio je za sobom uspomenu blagog i sposobnog čoveka. U sebi je sjedinio i duhovni i upravljački talenat. Više puta smo se uverili u njegovo rasuđivanje i očinsku brigu. U odnosima s civilnim vlastima bio je besprekoran. Svetogorsko predanje postavio je iznad svega. Tokom bogosluženja i svenoćnih bdenja podsećao je na nepokolebivi stub. Stajao je u svojoj stasidiji, prvi ulazio u crkvu, a poslednji izlazio iz nje. Da li se uopšte mogu opisati umilenje, radosna žalost i neponovljiva izražajnost s kojima je čitao Šestopsalmije ili uvodne himne? Njegovo čitanje bilo je živi izraz radosne žalosti[3] naše Pravoslavne Crkve, kojom je naše bogosluženje prožeto do same srži. Još uvek osećam kako u meni odjekuje njegov glas, potresajući dubinu moga bića.
Jednom me je uzeo za ruku i poveo u manastirsku trpezariju, gde se nalaze čudesne freske, a zatim ukazao na Svetog Jovana Sinajskog (Lestvičnika). Tada mi je rekao: „Njega se moraš opominjati, čedo moje, i slediti njegov sveti primer.“
 
***
 
Znameniti učitelj muzike, novi Kukuzelj i svetogorski slavuj, rumunski monah Nektarije pevao je kao ovaploćeni angeo.
Učenici ovog pojca kazivali su o njegovom prepodobnom životu: „Nikada ga nismo videli da se smeje ili šali. Oči su mu uvek bile oborene ka zemlji. Tokom dana više puta bi plakao i duboko uzdisao. Bio je pogružen u umnu molitvu.“
On nije bio samo čovek angelskog glasa nego i čovek angelskih vrlina. Preveo je tekstove svih melodija sa grčkog na rumunski jezik.
 


 
NAPOMENE:

  1. U pitanju je igra reči: jevrejska imenica „pasha“ označava prelazak ili promenu mesta (praznik Pashe je pomen jevrejskog izlaska iz Egipta i oslobađanja iz ropstva), tako da je ovde upotrebljena kao sinonim grčkoj imenici „διαβασιν“ (prelazak) (prim. prev.).
  2. Ovaj izraz označava plač koji donosi radost, tj. plač po Bogu (prim. prev.).

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *