Старечник

43. СЛОВО О ГОРДОСТИ И СЛАВОЉУБЉУ (ПРАЗНОСЛАВЉУ)

Један ђакон дивио се лепој коси преподобног Симеона Филотејског, који је ишао босоног и у простом хитону. Сазнавши за то, преподобни је одсекао косу и поклонио му је, због чега су га прозвали “Пострижени”.
***
Била је прошла приближно половина месеца од оног времена кад се Бог јавио Светом Силуану Атонском. Од тог дана, свакодневно је морао да се бори с махнитим нападима нечистих духова. Били су то исцрпљујући дани и мученичке ноћи.
Једне ноћи светитељ је устао са клупице да би начинио неколико коленоприклоњења. У том тренутку угледао је једну џиновску демонску фигуру. Стао је испред иконе нашег Господа и наставио да се клања. Његова келија била је препуна демона. Тад је поново сео на клупицу, погнуо главу и скрушеног срца почео да се моли:
“Господе, видиш да желим да се молим чистог ума, али ми демони то не допуштају. Научи ме шта треба да чиним да ме не би узнемиравали.”
Тада је у својој души зачуо одговор: “Демони увек на тај начин нападају горде.” “Господе”, рекао је светитељ, “научи ме шта треба да учиним да бих задобио смирење.”
“Држи свој ум у аду, али немој очајавати”, рекао је Бог његовој души.
***
Псалмопојац прекрасног гласа по имену монах Синесије био је пореклом са Халкидика. Замонашио се пре много година (1860) у манастиру Дохијару. Осећао је изузетно страхопоштовање према Светој Параскеви, којој се свакодневно молио.
Посебно ју је преклињао да му помогне да спасе душу и да му, уколико постоји нека препрека његовом спасењу, како год зна помогне да је уклони.
И заиста, на дан 28. јула, кад се прославља помен ове светитељке, осетио је да његов глас постаје храпав. Како је време пролазило, његово здравље се, уместо да се побољша, све више погоршавало. Сви су се молили да се његов глас опорави, али је све било узалуд. Тад се Света Параскева у сну јавила игуману и рекла: “Због чега свакодневно досађујете Господу молећи се за Синесија? Он сам ме је годинама преклињао да уклоним оно што је препрека његовом спасењу.”
Након тога, игуман је позвао псалмопојца Синесија да му потврди ове речи Свете Параскеве. И заиста, док је појао, Синесије је због свог мелодичног гласа осећао снажно славољубље и надменост. Није се потрудио да заблагодари Дародавцу сваког добра. Од времена кад је његов глас охрапавио, Синесије се молио на бројаници изговарајући молитву “Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме”. Постао је веран и достојан посленик умне молитве и троструко благословеног и блаженог смирења.
***
Један пустињак је казивао:
“Што се тиче помисли да се сви баве тобом, то је искушење и буди равнодушан према њој. Наш непријатељ ђаво покушава да у теби створи манију славољубља. Видиш да је ђаво зао и да користи све начине да се домогне почетника. Стога ни најмање немој веровати тој помисли, чак и ако имаш одређене разлоге за то: знај да их припрема тај исти непријатељ да би тебе убедио.”
***
Мој љубљени брат, јеромонах Никодим, пре много година посетио је једног исихасту у пустињи Вигла:
“Старче, благословите.”
“Бог благословио!”
“Желео бих да ми кажете неко душекорисно слово.”
“Не бих ти рекао”, казао је он, “али како видим да си духовник ипак ћу ти рећи. Дакле, слушај! Годинама сам се мучио поред страшне жене коју сам узео и која ми није давала ни тренутка мира. То је тиранија, чедо моје, велика тиранија.”
“Ко је та жена, старче?”
“Која би друга била ако не гордост?! Нисам знао како да се спасем и како да се разведем од ње”, рекао је с уздахом и наставио рукоделије у својој пустињској каливији.
***
Учени монах Герасим Менагиас,[1] који је дипломирао на Универзитету у Цириху, водио је дуготрајну битку против славољубља, које потиче од световног знања и образовања. Због тога се увек обраћао простим и неписменим пустињским старцима. Носио је стару расу, подвизавао се у једној штали и био послушан трезвеноумном старцу Калинику и старцу Јосифу Спилеоту, користећи свако време и свако место да одсече сопствену вољу.
***
Један стари монах, обдарен расуђивањем, казивао је следеће:
“Ово ћу вам испричати као исповест. Пронашао сам монаха чије је усне непрестано покретала Молитва Исусова, и то сте могли да видите. Догодило се да су наишли неки посетиоци и један од њих обратио се другима рекавши: ‘Какав свети човек!’
Тај монах ми је у једном тренутку рекао да је писао том-и-том епископу и том-и-том митрополиту; да је једног прекорео а да је другом рекао да ће стати на његову страну уколико се одрекне тих идеја… ‘За Име Божије’, рекао сам ја, ‘хајде да то логички размотримо. Чини се да си ти мање писмен од мене, будући да ја приликом писања не стављам циркумфлекс на слово омикрон, као што би то ти учинио! Одбаци те идеје’, додао сам. Он ми је на то одговорио: ‘Кад би постојао још само један као што сам ја, васцела Црква би се поправила!’
Размислите о томе и изведите закључак. Да је био луд, могао бих да га оправдам. Међутим, он није био луд. Молитву Исусову изговарао је само по навици. То је веома погибељно. Молитва не замара. Међутим, у овом случају, она је њега замарала.”

 


НАПОМЕНЕ:

[1] О овом старцу написано је посебно житије (прим. изд.).

 

Comments are closed.