Старечник

42. СЛОВО О ПОСЛУШАЊУ

Оне исте ноћи кад је пострижен за монаха, преподобни Акакије Кавсокаливијски сањао је да држи једну свећу која је ширила изузетно блиставу светлост и обасјавала читаво место. Овај светитељ особито се подвизавао у арени смиреноумља, које се рађа из беспоговорног послушања.
Он се драговољно и радосно потчињавао свима, не само настојатељу манастира него и сваком од браће, извршавајући подједнако и најлакше и најтеже задатке.
***
Старац Дамаскин, пустињак, приповедао ми је да је у светом кавсокаливијском скиту, у каливији Ваведења Пресвете Богородице, живео један старац по имену Григорије (Каротос). Имао је једног послушника који се тешко разболео и био на самом измаку живота.
“Старче”, рекао је он пре него што ће се раставити с душом, “овамо су дошли неки људи који ме питају због чега нисам извршио своје правило.”
“Реци им, чедо моје, да ћу га ја прихватити”, одговорио му је старац. Послушник се насмешио и издахнуо.
***
Један стари подвижник је говорио: “Што се тиче монашких врлина, на почетку је послушање, у средини је послушање и на крају је опет послушање и ‘Господе, помилуј’.”
Други пут је рекао: “Јеси ли нашао старца? Ако јеси, онда си нашао Рај. Послушање је најкраћи и најоштроумнији пут да нађеш Бога. Покушај да се од самог почетка њиме (послушањем) наслађујеш и да га следиш. Након тога храбро настави и успут ћеш у своју врећу сабирати дарове Божије.”
***
Када је лекар, отац Спиридон Камбанас из Велике Лавре, нашао послушника, оца Павла Павлидиса, такође лекара, он му је рекао: “Узми лист папира и оловку, па запиши: ‘Монашки живот је: нека је благословено и благословите.'”
***
Отац Дамаскин из пустиње Светог Василија казивао ми је о Герасиму Исихасти. Овај блажени човек подвизавао се пуне три године на врху који зову Кармилска Гора. Врх се налази изнад пустиње Светог Василија, у близини Керасије. Подвизавао се у капелици посвећеној Светом Пророку Илији. С њим су били његов саподвижник Калиник и послушник Исаак.
Исаак је испрва био непослушан. Одговарао је и противуречио. Једног дана старац га је позвао и рекао: “Чедо моје, иди и нађи друго место. До сада ниси ништа радио осим што си противуречио.”
Исаак је силно зажалио због тога, покајао се и бризнуо у плач. Отишао је у један шумарак, где је цео дан плакао. Од тог дана потпуно се променио. Постао је свети послушник. Прича се да је, након упокојења, његово тело било миомирисно.
***
“Благословено општежиће, благословено општежиће”, говорио је читавог живота, а особито пре свог преподобног упокојења, блажени калуђер Јаков, светиљка манастира Дионисијата, подвижник умне молитве и одважни борац за блажено послушање, понос Атоса, узор и образац општежића.
Дипломирао је на Политехничком институту у Атини, али је тек овде, на политехници врлина, како је називао општежиће, добио највише оцене и благодат Божију.
***
Игуман бугарског манастира Зографа био је свети човек. Био је румунског порекла и уистину ангелска појава. Пуних четрдесет година његов старац га није ословио по имену. Да би написао једну књигу, требало му је дванаест година и кад ју је најзад завршио и показао свом старцу, овај му је, да би га још више искушао, рекао: “Добра је за ватру!”
Старац је узео књигу, али је није бацио у ватру. Након што се старац упокојио, нађена је међу његовим личним стварима.
***
Међу списима незаборавног игумана Гаврила Дионисијатског налазило се и следеће:
“Године 1810., кад је игуман нашег светог манастира Дионисијата био побожни јеромонах Кирило, брат по имену Евдоким пламтео је од жеље за мученичким исповедањем. Желећи да испуни свој циљ, наговарао је свог старца да га пошаље у Константинопољ.
Познавајући његов површан карактер, горепоменути игуман није му дао свој благослов.
Међутим, Евдоким је нашао истомишљеника, манастирског сабрата Вонифатија, и њих двојица су се својевољно запутили у Константинопољ. Тамо су отворено проповедали Христа и називали Мухамеда лажним пророком. Због тога су их извели пред отомански суд, након чега су их мучили на начине какви су уобичајени за Турке. Будући да нису били у стању да издрже мучења, престрашили су се и, авај, одрекли се вере у Христа и постали муслимани да би спасили свој тужни и привремени живот.
Након пар година, Евдоким се освестио и вратио у манастир, где му је допуштено да се покаје. Дато му је одређено духовно правило којим ће искупити своју кривицу.
Међутим, после извесног времена, учинило му се да је стекао потребну душевну снагу, због чега је опет пожелео да пролије крв којом ће испрати пређашњи грех одрицања. Преклињао је игумана Стефана да му допусти да оде у Константинопољ, где се некад одрекао Христа, да би Га сада исповедио и пролио крв за Њега.
Игуман га је убеђивао да ће, уколико остане, кајући се са сузама, то бити довољно да искупи његову кривицу пред божанском правдом. Међутим, Евдоким је био упоран и игуман је најзад одлучио да га у пратњи једног младог брата пошаље у Константинопољ. Тај млади брат звао се Јосиф и био је живописац. Осим тога, био је то праведан монах чији је ум био зрео попут ума неког старца. “Љубави Христове ради”, рекао је игуман, “придружи се брату на путу у Константинопољ и подржи га у добром исповедању и мучеништву за којим толико чезне.” Као добар послушник, блажени Јосиф је начинио метанију пред игуманом и рекао: “Нека је благословено, оче, и нека твојим молитвама благодат Господња укрепи мене, недостојног.”
Чим су стигли у Константинопољ, Евдоким се појавио у суду и свима почео да говори како је лоше поступио. При том је кудио агарјанску веру и проповедао да је вера у Христа једина истинита. Из тог разлога, судија је заповедио да загреју угаљ и да га Евдоким држи у рукама, како би тиме потврдио оно што је рекао.
Несрећнику је опет понестало храбрости и одбио је да то учини. На судијине претње да ће га обесити уколико остане при ономе што је рекао, поново се одрекао своје вере и оптужио Јосифа, који се налазио у судници, да га је он подстицао на такве тврдње. Судија се тада окренуо према Јосифу и рекао му да ће га убити уколико се не одрекне своје вере и не постане Турчин, јер је покушао да преобрати муслимана.
Јосиф је на то рекао да је Евдоким својевољно пожелео да пострада мученичком смрћу за Христа и да је он само из братске љубави пошао са њим. Међутим, он сам, додао је, никад не би могао да се одрекне Христа, јединог истинитог Бога и да прихвати неосновану турску религију, чак и кад би хиљаду пута требало да умре.
Након тога, Турци су ослободили и похвалили Евдокима, док је Јосиф бачен у тамницу. После неколико дана поново су га извели пред судију и он је поново исповедио Христа. Саслушао је судијину одлуку да ће га на разне начине мучити и да ће му, уколико остане при свом мишљењу, на крају одрубити главу. Судија је додао да ће, уколико се предомисли и постане Турчин, бити награђен многим почастима и богатством.
Кад је све то чуо, блажени Јосиф се ни најмање није узнемирио него је одлучно изјавио да се никад неће одрећи Христа. Непоколебиво је поднео разна мучења у тамници, а на крају су му одрубили главу, због чега је од Христа добио мученички венац.
Жаљења достојни Евдоким није дуго био у заблуди. Није могао да поднесе грижу савести, како због самога себе, тако и због издаје брата. Плачући и јецајући вратио се у манастир, преклињући за њихову милост ради свог спасења.
Кад су сазнали за све ове догађаје, игуман и братство му нису допустили да уђе у манастир. Ипак, сажалили су се на њега и дали му одређено правило, према којем ће читавог живота остати на извесној удаљености од манастира, покрај једног извора, у малој каливији, где ће плакати због својих великих грехова и где ће му тек пред крај живота допустити да се причести Пречистим Тајнама. Несрећник је пуних тридесет година живео придржавајући се овог правила, постећи, радећи и плачући због свог жалосног пада. Најстарији оци који су живели у том веку сећали су се како је пролазио путем који води према морској обали, где је узимао преостали хлеб и остале намирнице. Уложио је велики напор да би сопственим рукама подигао ниске зидове дуж стрмог и стеновитог кланца. Унутар тих зидова засадио је мали маслињак који носи његово име, Евдоким.
Манастирски духовници који су га посећивали, уверили су се не само у његове телесне напоре већ и у његову велику духовну борбу и непрестано ридање.
Свеблаги Бог, Који не жели смрт грешника, видео је његово искрено покајање и због тога је прихватио Своју творевину и опростио јој. Благодарећи једном виђењу, Евдоким је дознао да треба да оде на јутрење у манастир и да затражи да га причесте Пречистим Тајнама, чиме ће се припремити за последњи час свог овоземаљског живота.
Кад је стигао пред капију манастира, још увек је било мрачно. Покуцао је и затражио да види игумана Евлогија. Испричао му је о свом виђењу и са сузама затражио да му опросте и да га причесте. Након причешћа, одбио је да уђе у манастир, иако му је игуман дао благослов да то учини. Уместо тога, окренуо се према истоку и прекрстио руке на грудима и тамо, на манастирској капији, пре свитања предао дух. Свима нам је дао пример, како бисмо избегли страшно славољубље и непослушање које је, након пада првоствореног (Адама) донело пад нашем, људском роду. Због непослушања су чак и неки бестелесни ангели били збачени са Небеса у бездан. С друге стране, смирење и послушање удостојили су монаха Јосифа присаједињења зборовима светих мученика на Небесима.
Одрицање је највећи грех. Међутим, чудесно је било покајање овог брата. Тридесет година живота Евдоким је провео на извесном растојању од “места свог покајања”, тј. од манастира, одакле је могао чути звона и вечерње појање; с тог места могао је да види цркву, осветљену приликом јутрења и свеноћних бдења, и да мисли о својој браћи која присуствују службама и причешћују се током Литургије Телом и Крвљу нашег Господа. Као други Адам који је изгнан из Раја и остављен на рубу забрањене провалије, пред собом је имао само своје грехове. “Смилуј нам се, Господе, и дај починак творевини Својих руку. Сагрешили смо пред Тобом, али Ти си наш Отац, и надамо се да ћемо се спасти Твојим милосрђем.””
***
Старац Јефрем Катунакијски, исихаста који је поседовао велико знање и опит о божанском, често је давао савете везано за своју омиљену тему, блажено послушање:
“Само ђаво зна шта значи старац и колику силу поседује. Ако ти старац каже да пођеш на Месец, не плаши се. Старац може да буде какав год хоће, то не би требало да нас се тиче. Нама је једино важно послушање. Јеси ли послушан? Ако си послушан, отићи ћеш у Рај.
Није довољно да се причешћујеш и десет пута дневно; није довољно да твориш умну молитву; није довољно ни бдење; није довољно ни да постиш; све то није довољно. Неопходно је послушање. Ако си послушан, отићи ћеш у Рај. Ако си непослушан, отићи ћеш у пакао. Средина не постоји. Адам је био непослушан и због тога је изгнан из Раја. Средина не постоји. Тако је.
Пророк Илија беше задобио Бога. Пророк Илија је био старац пророку Јелисеју. Пре него што је напустио земљу, пророк Илија је учинио пророка Јелисеја својим наследником и пророком. Послушник пророка Јелисеја био је Гијезије. Међутим, Гијезије није био послушан, због чега је на њега прешла Нееманова губа. Због тога ми, монаси, имамо кратку изреку: непослушање – смрт, послушање – живот. Послушањем се све задобија. Ми не кажемо да остало ничему не користи. Оно користи, али је од другоразредног значаја.
Једини човек којег сам волео и којег сам се истовремено плашио био је старац Јосиф. Може ти се учинити да је оно што је старац рекао погрешно. Ти, међутим, буди послушан, савршено послушан. Код старца сам окусио плод савршеног послушања и нисам се плашио ни Бога. Шта кажу старчева уста? Опроштено ти је. Нека је благословено.
У нашем суседству живела су два старца. Имали су једног ученика, који је некад био ожењен. Међутим, кад је постао ђавоиман, жена га је напустила. Дошао је на Свету Гору и запутио се код ова два старчића (демон је још био у њему). Старци су му рекли:
‘Ако будеш бринуо о нама, оставићемо ти кућицу и све што имамо у њој’ (имали су и једну капелицу, посвећену Светим Архангелима).
‘Прихватам’, рекао је он.
И заиста, био је послушан. У ноћима обасјаним месечином пролазио је поред наше кућице и одлазио да сакупља со. Кад би је сакупио, вратио би се кући а затим је размењивао за кромпир, лук и пасуљ. Бавио се и рукоделијем. Током ноћи је одлазио, током ноћи се и враћао. Ми смо се љутили на старце и говорили: ‘Не знамо ко ће бринути о вама ако се разболи овај млади човек који ради и дању и ноћу!’
Упркос свему, овом младом човеку ништа се није догодило, јер је био послушан и служио је своје старце. Међутим, кад му је неко из Америке (не знам да ли брат или рођак) послао сто долара, ставио их је у џеп и старце више ништа није питао. Почео је својевољно да се понаша. Онако како демон поступа. Знаш ли шта значи самовоља? Непослушност. То се често дешава…
Велика је радост за послушника уколико старца воли онолико колико старац воли њега. Ако тако буде, обојица ће бити свети. То је као када је један старац свом послушнику рекао: ‘Како ме видиш?’ ‘Као ангела’, одговорио је овај. ‘Доћи ће време кад ћеш ме видети као ђавола’, додао је старац.
То не значи да је старац уистину такав. Међутим, наилази искушење и помисао која каже да је старац овакав или онакав, итд. Једном ми се то догодило и нисам могао да служим Литургију, јер сам осуђивао старца. Никога немој осуђивати – ни суседа, нити било кога. Знаш колико се благодат брзо удаљује кад осуђујеш другог.”
***
Отац Ахилије из скита Свете Ане, једна блага и проста душа, казивао нам је, између осталог, и о следећем што се њему лично догодило.
Кад је отац старца Ахилија зашао у дубоку старост, дошао је код сина да га негује док не умре. Старац Ахилије је замонашио свог оца, односно, син је замонашио оца. Кад се приближило време да се његов отац растави с душом, старац Ахилије је ушао у његову собу и видео да је веома узнемирен.
“Оче, зашто си толико узнемирен”, упитао га је.
“Зато што су долазили ђаволи и претили да ће ми узети душу.”
“Ако поново дођу, ти им реци: ‘Шта желите од мене? Ја имам старца. Ја сам послушник и имам старца”, саветовао је Ахилије свог оца.
Демони су сутрадан поново дошли.
Он им је тада рекао: “Шта хоћете од мене? Ја сам послушник и имам старца.”
Демони су истог тренутка постали невидљиви.
***
Један старац, подвижник обдарен расуђивањем, чедо послушања, будући да се сам бринуо о тројици стараца, је рекао: “Послушање ће те наградити свим осталим. Послушање побеђује и Самог Бога!”
***
“Послушање – живот, непослушање – смрт”, кажу атонски оци.
***
У каливији “Ваведење Пресвете Богородице”, у ксенофонтском скиту, живео је током много година један простодушан, благ и облагодаћен послушник по имену Теофилакт. Кад је приликом прославе Богојављења зачуо речи “Данас се освештава природа воде…”, запитао је свог старца, који се звао Григорије:
“Старче, како се то дешава? Зар се сва вода освештава? Чак и морска вода?”
“Сигурно, чедо моје. Невидљива и свестваралачка благодат Пресветог Духа дејствује и на живо и на неживо, на видљиво, невидљиво и вештаствено и она све освештава с циљем да се и људи освештају, као и да се освештавањем воде освештају и верна чеда Цркве. Тако се и морска вода освештава и просвећује. Уосталом, ако желиш да својим очима видиш ово тајинствено чудо Божије, сиђи данас доле до мора и уверићеш се да је вода слатка и питка”, рекао је старац свом побожном послушнику, а овај је с беспоговорном послушношћу узео једну посуду и из скита кренуо ка мору.
Окусио је воду. Била је слатка! Радосно и ликујући напунио је ону посуду и пошао код свог старца. Он и његов духовник држали су овај чудесни догађај у тајности пуних тридесет и пет година. Сваке године, на празник Богојављења, о. Теофилакт силазио је до мора и узимао слатку и свежу воду “као благослов”. То се наставило и три године након старчеве смрти када су га, због његове простоте и послушности, остали скитски оци приморали да им открије ово благодатно чудо. Они су му противуречили маловерјем, рационализмом и безверјем, а онда га убедили да оде и донесе воду да би је и они пили.
Отац Теофилакт је ревносно отишао и донео воду у посуди. Међутим, она је овог пута била испуњена само сланом морском водом.
***
Једном приликом неки поклоник упитао је пустињака: “Да ли је могуће да мирјанин буде послушан? Монах има старца, а шта је с мирјанином?”
“Да кажемо овако: сви ми имамо духовника и њему ћемо бити послушни. Уколико негде радиш и имаш некога ко ти је надређен, директора или његовог помоћника, неопходно је да будеш послушан. Што се тиче духовника, њему си духовно послушан. Свом старешини мораш бити послушан и немогуће је да не будеш такав. Уколико си војник, ти чиниш оно што каже наредник. Не можеш да кажеш: ‘Одбијам наређење!’ Ти си послушан по неопходности, и таква је свака послушност.
Кад духовника упиташ: ‘Шта да учиним’, и он ти каже: ‘Чедо моје, учини то и то’, тако треба и да поступиш. Сви имају духовника, а овдашњи оци имају старца или игумана. Ти имаш духовника, и то је исто. Духовник ће те саветовати и њему ћеш бити послушан.
Духовник се не може олако схватити. Он није обичан човек. Ако духовник каже ‘не’, то је рекао Бог. Да ли ти духовник опрашта? Онда ти опрашта Бог.
Ево једног примера. Нешто си учинио и духовник ти је рекао да се месец дана не причешћујеш. Можеш ли да се причестиш пре него што истекне тај месец? Не можеш. Ти си свезан. Не можеш да преступиш заповест свог духовника и не можеш да се причестиш пре него што истекне тај месец. Духовник има силу. Што свежеш на земљи биће свезано на небесима (Мт 16,19). Ако духовник каже: ‘Опроштено ти је’, и Бог ти је опростио. С друге стране, ако ти духовник не опрости ни Бог ти неће опростити. Бог има свог представника.
У Малом скиту Свете Ане живео је један старац са својим послушником. Освануо је један важан дан – празник Пресвете Богородице.
‘Старче’, рекао је послушник, ‘могу ли да одем да упецам неку рибу? Данас је празник Пресвете Богородице. Шта ћемо јести?’
‘Чедо моје’, рекао је духовник, ‘наши суседи су рибари. Уколико Пресвета Богородица жели да једемо рибу, они ће нам је донети. Уколико је не донесу, то значи да Пресвета Богородица не жели да једемо рибу.’
‘Не, старче, требало би да једемо рибу.’
‘Не, ја је не желим’, одговорио је старац.
‘Отићи ћу да пецам’ рекао је послушник и удаљио се.
Старац је одмах помислио да би се његов послушник могао наћи у великом искушењу и да би због непослушности могао да падне у море… Због тога је отишао у келију и одмах почео да се моли на бројаници за свог послушника.
Послушник је отишао до мора и бацио штап. Осетио је како нешто вуче удицу. Снажно је тргнуо и повукао, а из воде се појавила црна, мрачна фигура дивљих очију, спремна да нападне овог монаха. Међутим, чинило се да је нека невидљива сила повлачи уназад (старац се у то време молио на бројаници за своје духовно чедо). Монах се престрашио и почео да бежи. Ђаво га је пратио читавим путем од мора до скита Свете Ане, преко скитског дворишта, док није отворио врата и ушао унутра. Ђаво му је у том тренутку рекао:
‘Калуђеру, шта могу да ти учиним кад се твој старац на бројаници моли за тебе? Да је било другачије, ја бих те одвукао у море и удавио.’
Видиш ли шта чини непослушност!”
***
Казивао нам је старац X. из скита Свете Ане: “Управо се беху огласила звона. Ушао сам унутра и видео старца Онуфрија како плаче.
‘Шта се догодило, старче? Зашто звоне звона?’
‘Наш духовник, отац Игњатије, окончао је свој пут’, одговорио је он. Кад сам то чуо, готово да сам се онесвестио због велике жалости.
Старац Онуфрије се у међувремену попео до каливије Пресвете Тројице и упутио ми следеће речи:
Сад ће нам, блажени, бити веома тешко да нађемо духовника који би истовремено био опитан и у делању и у созерцању. ‘[1]
Будући да сам горд и егоистичан, нисам тражио тумачење јер сам знао да ће ми разјаснити шта је тиме мислио. И заиста, ускоро је наставио:
‘Пази, блажени, шта ћу ти рећи. Кад духовни отац види да је његов послушник потиштен, разјарен или гневан, неће му ништа рећи док не види да се његово разјарено лице поново умирило. Пошто би се смирио, слао би га код неког духовника изван манастира и тај духовник би му наводио сведочења из Светог Писма или из дела отаца подвижника, који би га умирили посредством духовникових уста.’
‘Шта ће бити с нама сад, кад се упокојио наш духовник’, поново сам га запитао. Он ми је одговорио:
‘Што мене питаш, блажени? Да ли постоје духовници какав је био отац Игњатије, верни предању овог светог места? Отац Игњатије је био врло млад када је овамо дошао из Сера. Сву своју имовину оставио је у постојбини, где ју је разделио сиромасима, тако да је овамо дошао босоног и носећи штап у рукама. Настанио се у Катунакији, код старца Неофита, и није подизао очи чак ни да види где се налази хлеб, со или нешто друго. Подизао је поглед само зато да би видео где је стара бројаница од три стотине чворова, књига авве Исаака Сиријског, плесниви двопек, Четворојеванђеље, Псалтир и Помјаник.
Кад би видео те ствари, пригрлио би их и целивао. Одмах се потчинио старцу Неофиту. Није размишљао има ли хлеба или воде. Био је благодаран само Пресветој Богородици, јер га је удостојила да га преда у руке тако великог подвижника. Потпуно ћутање, бесконачна молитва и изливање суза. У Катунакији није било цркве. Кад би хтели да се причесте, одлазили су у Мали скит Свете Ане или у Велики скит. По одобрењу манастира пострижен је за монаха. Његову врлину видели су сви монаси и позвали га у манастир Велика Лавра да га рукоположе за свештеника, и не само за свештеника него и за духовника, иако му је било само двадесет и шест година!
Сви оци који су безмолвствовали у Катунакији видели су да он није човек него натчовек! Толико је био послушан старцу Неофиту да је правио метаније пред њим чак и кад су у питању телесне потребе. Старац Неофит га је, са своје стране, слао да по снегу босоног оде у Кареју, а он то никад није одбио. Видевши његов преподобни живот, код њега су долазили и исповедали се и Срби, и Руси, и Бугари, и Румуни.'”
***
Један старац је рекао: “Нама недостаје смирење. Због тога се мучимо и због тога мучимо друге. Патићемо све дотле док се не смиримо.”
***
Троструко блажени старац X. из скита Свете Ане био је толико послушан свом старцу да је осамнаест година служио као црквењак у кириакону! Хришћани су тада били толико побожни да су служили три или четири бдења седмично! Овај незаборавни старац је увек био босоног и ревносно је извршавао своју службу. Због великог напора и непрестаног стајања отишао је са овог света као мученик, радосно и ликујући.
***
Отац Серафим из Димитријаде одликовао се уистину беспоговорном послушношћу према свом старцу Онуфрију Кипранину из скита Свете Ане. Отац Серафим је достигао ону исту узвишену врлину какву је поседовао и његов старац. Ма шта да му је рекао неки од скитских отаца, он би рекао: “Нека је благословено!” Био је савршено послушан.
Једног дана, отац Мина му је рекао: “Брате мој, учини ми љубав и сиђи до пристаништа да донесеш мало рибе, јер нам је неопходна.”
Отац Серафим је одмах послушао и сишао до мора. Међутим, рибари нису имали рибе и преварили су га ставивши у врећу морске облутке уместо рибе. Отац Серафим је узео врећу и запутио се у своју каливију. Позвао је оца Мину да донесе велику посуду у коју ће изручити рибу, јер је торба била веома тешка. Изручио је садржај вреће у посуду и, сасвим запрепашћени, угледали су облутке. Отац Мина му је тада рекао: “Гледај, непослушни човече! Твоја непослушност претворила је рибу у велике облутке и ти си их донео овамо!”
Он је поверовао у то и почео да плаче, тражећи опроштај за своју непослушност.
Отац Серафим је био неписмен, али је благодарећи стрпљењу савладао калиграфију. И до дан данас се сачувала једна прекрасна поема коју је он исписао. Упокојио се смрћу праведника.
***
Пођимо сада у другу каливију освећеног скита Свете Ане, у каливију Часног Претече. Овде је живео отац Григорије, који никада није одбио послушност. Да би достигао савршено бестрашће, његов старац га је у кириакону прекоревао пред другима и говорио: “Бежи одавде.”
Он би радосно пао на земљу, испред остале браће, посетилаца и отаца целивао ноге свог старца и рекао: “Ово су ноге које ће ме одвести у Рај!”
Кад је његов старац напустио овај испразни свет, отац Григорије се удаљио у каливију Успења Пресвете Богородице у Малом скиту Св. Ане, где га је одвела дубока чежња за безмолвијем.
***
Кад би видео непослушног монаха, старац Азарије би плакао и ридао. Упитали су га зашто јадикује, а он је одговорио:
“Послушника штити молитва његовог старца. Чак и кад је овај одсутан, она га чува од зла јер је под очинском заштитом, док непослушан монах подсећа на барку која је обремењена великим теретом, коју ударају велики таласи и коју ће најзад ти исти таласи потопити.”
***
Чезнући за молчанијем (исихијом), отац Григорије из скита Свете Ане прешао је у Мали скит Свете Ане, док је своју каливију Часног Претече препустио свом послушнику, оцу Аверкију, пореклом Бугарину, који је ревносно учио грчки језик и беспрекорно га говорио.
Отац Аверкије је у свему подражавао свог старца и старца Мину из Мавровуније. Из његових уста никад није изашла непажљива реч. Продавао је лимунове и поморанџе из своје каливије и од тог новца куповао годишњу залиху жита.
Од оца Аверкија није отишао ниједан путник а да га он није угостио. Кад год би неко закуцао код оца Аверкија, он би отворио врата и, кад би видео да је то странац, понудио би му четири-пет смокава на дрвеном послужавнику и воду у дрвеном врчу. Затим би се без оклевања поклонио и удаљио, да не би разговарао и на тај начин прекинуо своју сједињеност са Богом.
Кад би у скиту требало нешто заједнички урадити, он би најпре узео бројаницу у руке, а затим с љубављу прихватио послушност. Остали оци су му говорили: “Духовниче наш, ти си стар. Сваког дана служиш Литургију, свакога дана једеш само хлеб и воду. Шта ће бити с тобом? Требало би да се сажалиш на своје тело, како би доживотно могло да ти служи.”
Он би им одговарао озбиљно и са сузама у очима:
“Оци моји, сад кад сам стар морам да сачувам послушност, како се не би догодило да при исходу душе будем непослушан и да одем у пакао.”
Ретко је одлазио у Кареју, а и другима је саветовао да не одлазе често из скита. Тако је обично говорио:
“Не би требало да се монах из скита Свете Ане удаљује одатле, како не би прекинуо пут делатне врлине која монаха узноси на висину унутрашњег делања и води ка бестрашћу.”
Многи су долазили да се исповеде код оца Аверкија, јер су знали да је беспоговорно послушан, да се потпуно одрекао сопствене воље и да у његовим саветима нема злих помисли које уносе демони.
Отац Аверкије је и лети и зими служио босоног, подсећајући на оца Иларија Исихасту који се подвизавао изнад манастира Дионисијата, на убогом месту названом по Светом Претечи.
У древна времена, у скиту Свете Ане није било мртвачких ковчега. Због тога је неки брат, иначе дрвосеча, начинио један ковчег у којем ће сваког преминулог брата преносити до гробља да би, чим погреб буде завршен, ковчег вратили у католикон. То су знали и млади и стари и долазили су да виде ковчег. Тада је дикеос рекао: “Питам се ко ће бити први којег ће из цркве однети на гробље.”
Кад су то чули, преплашили су се и млади и стари. Тада је један млади искушеник рекао свом старцу: “Старче, да ли имам благослов да ја будем први?”
Знајући да је младић далеко узнапредовао у врлини, старац је одговорио: “Да!”
Сви оци су помислили да се младић шали.
Међутим, овај послушник је истог тренутка и уз знање свог старца, сузама покајања почео да се припрема за смрт. И заиста, након четрдесет дана огласила су се црквена звона. Чим су их зачули, житељи скита почели су да запиткују један другога ко се упокојио. Кад су чули да се упокојио онај младић, рекли су:
“О, какав лопов! Да би био послушан оном што је рекао његов старац, благословивши га да први оде, напустио је привремени живот и сад је на Небу! Тако је послушањем ‘украо’ Рај!”
Сви скитски оци радосно су га испратили до гробља, дивећи се савршеном послушању које се не плаши смрти и што они, који га поседују, бивају удостојени да безболно напусте овоземаљско и да оду на Небо. Сви су прославили младића и његовог старца, који су постали блистав пример свим монасима.
Један од отаца из скита Свете Ане довео је 1922. године у манастир свог природног оца, који се звао Јован. Након извесног времена, старац је примио ангелску схиму и добио име Јоаким. Његов син, монах Антоније, тад је рекао:
“Иако не знаш слова, помоћу прстију своје руке научићеш Молитву Исусову. Испружићеш прсте своје руке и рећи: уз први прст – Господе’, уз други ‘Исусе’, уз трећи ‘Христе’, уз четврти ‘Сине’ и уз пети ‘Божији’. Затим ћеш показати своју шаку и рећи:
‘Овом руком грешимо и требало би да помоћу прстију изговоримо ову молитвицу да бисмо се спасли.'”
Старац Јоаким је био потпуно послушан речима свог сина и молио се управо онако како је научен. Задобио је дар суза и стекао такво смирење да је, видевши младе монахе, целивао њихове ноге!
Желећи да виде да ли његове сузе проистичу из смирења или су резултат његове сопствене воље, скитски оци одлучили су да га искушају. Тако су му једног дана рекли: “Старче Јоакиме, кад пролазиш поред гробља требало би да кажеш: ‘Оци, благословите!'”
И заиста, старац Јоаким је, као истинско чедо смирења, пролазећи испред гробља застао пред улазом и рекао: “Оци, благословите!”
Истог тренутка, затресле су се кости покојних отаца и зачуо се глас: “Бог благословио, старче Јоакиме!”
Тад су оци, који су га пратили, рекли: “Тешко нама који смо дошли овамо као дечица, а нисмо се удостојили таквих благодатних дарова!”
***
Отац Никанор, духовник српског манастира Хиландара, приповедао нам је да отац Мирон пуних педесет и шест година није излазио из манастирске градине и уопште из манастира.
Кад га је његов старац замонашио, дао му је дрвени крст и рекао: “Од сада и убудуће овај крст биће све што имаш. С тим крстом нека те и сахране. Моли се да га не изгубиш.”
После двадесет година, отац Мирон се озбиљно разболео. Болничар који се бринуо о њему зачуђено се питао због чега отац Мирон упорно одбија да откопча кошуљу, како би му груди намазали алкохолом. Након што га је то више пута упитао, он се коначно сагласио и допустио да га лече. Кад му је откопчао кошуљу, болничар је са запрепашћењем видео да је онај дрвени крст пришивен за његову кожу и да је срастао са месом. Болничар се без оклевања запутио код духовника, који му је рекао: “Погледајмо да ли то потиче од прелести. Узми скалпел и полако почни да сечеш кожу како би уклонио крст.”
Болничар је његове речи пренео оцу Мирону. Овај се истог часа покорио и беспоговорно препустио своје тело резању. Због његовог послушања, болничар није секао кожу, јер је сад био сигуран да је отац Мирон превазишао самога себе овим подвигом, извршеним у духу послушања и ради чисте љубави Христове.
***
“Кад си постао монах и шта те је навело на такву одлуку?” Ја сам, чедо моје, још од детињства желео да постанем монах, али ми родитељи нису то допустили. Оженили су ме и добио сам двоје деце. Затим сам 1955. године, кад ми је било шездесет и шест лета, одлучио да се замонашим и најпре сам дошао у манастир Григоријат”, причао је један дионисијатски монах. “Како си имао срца да напустиш своју породицу?” “О, чедо моје, био сам обузет богочежњивошћу! Чежњом за Христом и за монашким животом. Тако сам напустио жену, децу, имовину, снахе и унуке, и дошао да Господу принесем своју старост, кад већ нисам могао да му принесем младост.” “Да ли си дуго боравио у Григоријату?” “Остао сам тамо осам месеци, а затим сам из неких разлога отишао и дошао у Дионисијат. Међутим, григоријатски игуман је био добар. Звао се Висарион. Он ме је научио како да извршавам своје правило. Три бројанице за Христа, једна за Пресвету Богородицу, а затим опет то исто: три за Христа, једна за Богородицу, док то не учиним дванаест пута. Затим следи једна за Часног Претечу, једна за Светог Нифона, а онда онолико бројаница колико желим. Он ми је дао и задужење да служим као зидар, и био сам добар у том послу. Прихватио сам послушање. Кад год би ме негде послао, ја бих рекао: ‘Нека је благословено.’ Кад сам дошао, научили су ме да треба да изговарам само две реченице: ‘Благословите’ и ‘Нека је благословено’. Радовао сам се и благодарио кад сам другима могао да учиним неко добро дело.”
***
“Како ми, киновијски монаси, можемо да узнапредујемо у врлини?”
“Зар ти то још не знаш, зар то још увек ниси научио? Послушај ме! Послушање и љубав. Послушање ће ти подарити мир, радост, чежњу за Христом и милосрђе, које је такође велика ствар. На тај начин ћеш отићи право у Рај. Биће ти опроштени сви греси. Бог ти опрашта. Да ли разумеш? Гордост је велико зло. Колико је она мрска Богу! Немој бити као фарисеј који је рекао:’ Ја дајем и дајем…’, јер је на крају награду добио онај који се ударао у груди.”
***
“Старче, шта да чиним да бих се спасао?”
“Буди послушан свом старцу и стекни смирење. Човек обично пати због сопственог мозга”, додао је старац, мислећи да одатле потиче надменост.
***
Један просветљени подвижник је рекао: “Није добро мењати духовног руководитеља. Замислите шта ће бити с грађевином ако стално буду мењали градитеље и архитекте. То не може бити добро. Духовник треба да је слободан и да сагласно томе и дела. Не слушај речи које ти упућују други.”
***
“Никад нисам давао рецепт из даљине. Издалека нико не може да буде добар лекар.”
***
Један старац је рекао: “Да ли желиш да будеш савршен послушник? Прихвати беспоговорно послушање (дословно: послушање без расуђивања). Након десет до петнаест година таквог послушања долази послушање с расуђивањем. Погледај шта каже Свети Јован Лествичник. Он говори о старцу који је одлазио код једног почетника, али је одлазио и код једног који је био монах већ 10-15 година. Почетнику је рекао: ‘Певај!’, а овај је одговорио: ‘Нека је благословено, певаћу’. Затим је рекао оном другом (који је петнаест година био монах): ‘Певај!’ Међутим, овај други је одговорио: ‘Благослови, не желим да певам.’ Обојица су добро поступили. Оно што је други калуђер рекао старцу немој сматрати непослушањем. То не треба сматрати за непослушање. Међутим, да је онај први одбио да то учини, то би требало сматрати непослушањем, јер је он још увек био искушеник. Треба да прођеш читав круг, читав пут беспоговорног послушања (тј. послушања без расуђивања). Ништа осим: ‘Нека је благословено.’ Кад прође 10-15 година, наступа послушање с расуђивањем. То је последица беспоговорног послушања.
Немој мислити да старац не воли своја духовна чеда. Прекрасно је кад чеда воле старца онолико, колико старац воли њих.”
***
“Кад хоће да буде послушан, монах мора да умре више пута у току дана”, рекао је један подвижник духа и врлине.
***
Живео је овде и један старац који је желео да свог послушника ослободи везаности за вештаствене ствари. Због тога му је заповедио да у авану разбије свој златан сат, иако је то био поклон његовог природног оца (монах је стога тај сат поштовао као идола).
Након велике унутрашње борбе, послушник је успео да надвлада свој его и неразумну љубав према идолу. Радосно је извршио ово послушање и најзад био ослобођен.
***
Неки врлински монах из једног скита преклињао је Пресвету Богородицу да из овоземаљског живота оде као послушник. Он није желео да постане старац, јер се плашио власти. “Ја сам грешник”, говорио је он. Био је човекољубив и милосрдан као ретко који монах, трудољубив и неуморан у служењу, обавезама и заједничким пословима. Иако телесно слаб, радио је за десеторицу људи. Био је послушан свом старцу као да је светитељ.
***
Старац Јосиф Спилеот је рекао: “Уколико монах од самог почетка не схвати значај послушања и непрестане молитве, требало би да плачеш за њим. Уколико то не разуме, то је исто као да је рођен слеп и да ће слеп и умрети! Његова одлука да дође на Свету Гору не вреди ни колико карта коју је платио да би дошао овамо… Непослушан монах постаје син ђаволски. Онај који своју вољу уплиће у вољу свог старца постаје прељубник. Због тога мора да подноси огорченост, патњу и срамоту.”
***
Свети Силуан је казивао:
“Током 1932. године посетио ме је један монах из старог Русика (тј. манастира Светог Пантелејмона). Запитао сам га како је и он ми је озареног лица одговорио:
“Осећам велику радост.”
“Због чега си тако срећан?”
“Сва браћа ме воле.”
“А због чега те воле?”
“Због тога што сам свима послушан. Кад ме негде пошаљу, ја кажем само: ‘Нека је благословено!'””
***
Живео је овде и један послушник који је истовремено извршавао своје послушање у киновији (општежићу) и творио умно-срдачну молитву. Због тога му је Господ дао дар суза, којима ће оплакивати цео свет. Игуман му је рекао: “Тај дар си добио због свог послушања.”
***
Један просветљени подвижник је рекао:
“Послушање се не може извршавати уз јадиковање и присилу. Старац или старица није Диоклецијан који увек каже ‘не’. Дужни смо да им будемо благодарни јер нас штите, уместо да им се супротстављамо и да будемо непослушни.”

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Дословно: “и у пракси и у теорији” (прим. прев.).

 

Comments are closed.