STAREČNIK

 

STAREČNIK
(izreke svetogorskih staraca)

 
44. SLOVO O TRPLJENJU U PROBAMA, O ISKUŠENJIMA I BORBI PROTIV NJIH
 
Ovo nam je kazivao pobožni monah Simeon iz manastira Simonopetra:
„Poznavao sam starce kao što su bili Antim i Damjan koji, kad bi se razboleli, nisu odlazili kod lekara.“
 
***
 
Iguman manastira Simonopetra, jeromonah Haralampije, uvek je spavao u jednoj stolici. Bio je nepokolebivi stub svetih manastirskih bogosluženja.
 
***
 
Starci su govorili: „Monah – početnik treba da poseduje revnost i oduševljenje velike kao sam Atos da bi na kraju (revnost i oduševljenje) bili veliki kao jaje ili kao zrno graška.“
 
***
 
Neki mladi monah otišao je kod avve Zosima u Karulju i rekao:
„Oče, imam iskušenja.“
„Čedo moje“, odgovorio mu je on, „iskušenja su svuda oko nas. Iskušenje je prisutno kad jedeš, a prisutno je i kad spavaš. Seti se šta je rečeno u Starečniku (Gerondikonu): ‘Uklonite iskušenja i niko se neće spasti.'“ Mladog podvižnika utešile su ove reči.
Jedan podvižnik živeo je sedamnaest godina na planinskom vrhu, izložen suncu i gromovima.
Drugi podvižnik punih četrdeset godina nije legao u postelju. Spavao je vrlo malo, i to za stolom ili na stolici. Dok je čitao, potrošio je više petroleja za lampu nego što je popio vode. Imao je sposobnost da vidi ljudsko srce kao da je otvorena knjiga.
 
***
 
Srpski podvižnik Georgije, koji se upokojio usled trovanja pečurkama, bio je jedan od poštovanja dostojnih isihasta koji su se poslednjih godina pojavili na Svetoj Gori.
Nestjažateljan, zatvoren, duboko trezvenouman otac, čiji je podvižnički, monaški život bio ukrepljen sozercanjima. Poznavao je mog starca, tako da smo ga često posećivali. Živeo je na drevni monaški način, na jednom isihastičkom mestu iznad Rusika (manastira Svetog Pantelejmona). Isticao se neuporedivom ljubavlju prema Bogu i umnom molitvom.
 
***
 
„Trpljenje se zadobija, ono se ne kupuje“, rekao je jedan podvižnik.
 
***
 
Jedan starac je rekao: „Duhovni život zahteva trpljenje, postojano trpljenje, jer čovek iz dana u dan strada zbog preobražaja i promena.“
 
***
 
U pustinji Svetog Vasilija živeo je jedan otšelnik, prostodušni podvižnik po imenu Heruvim. Proiguman manastira Svetog Pavla susreo se s njim i on nam je ispričao sledeće:
„Dao sam mu oku i po dvopeka, jer nije želeo ništa drugo.
‘Koliko si koraka načinio, toliko angela neka te čuva. Neka Bog oprosti’, obično mi je govorio.
Jednom prilikom snažan južni vetar oduvao je tanak krov s njegove kalivije i odbacio ga čak do kiriakona. Sedeo je u jednom uglu i trpeljivo i sa dečjom prostodušnošću mi rekao: ‘Vetar je odneo moj krov i ne znam gde se on nalazi.’
Najzad ga je ponovo prikovao, jer je poznavao stolarski zanat. Bio je visok, ali je uvek koračao pogrbljeno i izgovarajući molitvu.“
 
***
 
U pećini Svetog Petra Atonskog živeli su starac Hrizostom i monah Sergije.
Sergije se borio sa satanom, koji je želeo da on napusti podvižničku arenu i da se odrekne borbe. Jednom prilikom je ovaj monah posetio nekog starca u Kareji, koji se s neuporedivim samopožrtvovanjem i trpljenjem brinuo o četiri prestarela monaha.
„Kako možeš sam da ostaneš na ovom mestu?“, upitao ga je Sergije.
„I mene je đavo nagovarao da odem. Znaš li šta me zadržalo“, upitao je hrabri starac. „Dođi, pokazaću ti moje blago.“
„Gde je tvoje blago? Ja ništa ne vidim!“
Odveo ga je u jednu odaju u kojoj su se nalazile stare cipele sa puno rupa, stara mantija, starčeva i njegova skufija – simvoli neizmernih borbi i žrtava…
„Ovo je moje blago! Reci mi kako bih mogao da ga napustim?“
Od ovih nemih dragocenosti i učitelja otac Sergije je naučio više nego od svih drugih pouka…
 
***
 
Duhovni otac i starac velikog posnika Hadži-Georgija odgovorio je sledeće jednom vladiki, koji je tražio da mu se ovaj pridruži u njegovoj mitropoliji:
„Tri stotine demona pokušavalo je da me odvede sa Svete Gore i nisu u tome uspeli. Zar misliš da ćeš ti to moći da učiniš, gospodaru?“
 
***
 
Jedan starac je govorio: „Današnji monasi spasavaju se jedino blagodareći iskušenjima, jer vrlina više ne postoji. Oni koji izdrže probu iskušenja naći će se pokraj drevnih otaca koji su se mnogo trudili. Dovoljno je ako izdrže iskušenje, jer je trpljenje bez gunđanja jednako molitvi. Đavo nas ne iskušava onoliko koliko bi on to hteo nego onoliko koliko mu to Bog dopušta. Neprijatelj pokušava da postavljanjem zamki otupi čovekovu svest, da u njega udahne beznađe i očajanje ili da uzrokuje razmetanje i hvalisanje nepostojećom svetošću. Postoji čitavo mnoštvo njegovih lukavstava i prevara. One koji žele da se spasu napada kao besan pas. Ja sam mu rekao: ‘Đavole, čini mi šta god hoćeš! Ni u čemu nećeš uspeti. Imam duhovnog rukovoditelja i pričešćujem se Svetim Tajnama. Šta tu mogu da učine tvoja lukavstva?“‘
Starac je na to dodao: „Koliko mi je iskušenja poslao neprijatelj i koliko je bilo njegovih zamki! Stekao sam opit i bio na mnogim mestima, da bih najzad odlučio da ostanem ovde, znajući da se od iskušenja nigde ne može pobeći. Ukoliko želiš da te neprijatelj ne napada, dovoljno je da jedeš, piješ, spavaš i činiš sve što hoćeš. Đavo te tada neće uznemiravati ni iskušenjima ni nedaćama. On je sličan psu. Ne uznemiravaj demona i on će biti miran. Međutim, ukoliko ga uznemiravaš, on se baca na tebe i ujeda te. Trebalo bi da imaš opitnog duhovnog savetnika kojeg ćeš poštovati, jer se u poštovanju sadrži i smirenje.“
 
***
 
Jedan starac je rekao: „Kad god ploviš, moraš biti spreman. Čak i ako oko sebe vidiš spokoj, moraš biti spreman da se suočiš s burom proba i iskušenja. Iskušenja često imaju za cilj da nas dovedu do boljeg (duhovnog) stanja. Pored toga, tajinstveni su putevi Božiji.“
 
***
 
Otac G., duhovnik, rekao je sledeće: „Trpeljivi monasi u kinovijama koji ne gunđaju bivaju udostojeni veće blagodati nego podvižnici.“
„Starče, proveo sam već toliko godina na Svetoj Gori, pa opet nisam imao nikakvo viđenje, javljanje ili duhovno otkrovenje“ rekao je svom starcu, ocu Joakimu, ruski jeromonah Sofronije koji sad boravi u Engleskoj, gde je osnovao manastir i napisao žitije Svetog Siluana.
Starac Joakim mu je na to odgovorio:
„Ko ti je, ako ne Bog, podario strpljenje da ostaneš na Svetoj Gori, a posebno u strašnoj Karulji? Zar bi bez blagodati Božije mogao da ostaneš? Ne traži veće čudo od ovoga niti priželjkuj uzvišeniji blagodatni dar nego što je taj!“
 
***
 
Starac N. je čitave dve godine ležao nepokretan u bolnici manastira Velike Lavre. Tokom čitavog tog perioda niko od otaca ili braće nije ga čuo da kaže „ah“ ili „oh“. Iz njegovih podvižničkih usta izlazile su samo reči blagodarenja i proslavljanja Svemilosrdnog Boga. Uvek je bio blažen i radostan.
 
***
 
Jedan stari monah je rekao: „Bolest je poseta Božija. Bolest je najveći dar Božiji. Jedino što čovek može da ponudi Bogu jeste bol.“
 
***
 
Otac J. je stalno patio od raznih bolesti. Strpljivo je podnosio takvo stanje i radosno govorio: „Patim, ali ne tražim iscelenje. Često se obraćam Gospodu: ‘Ne tražim da me isceliš nego da mi podariš trpljenje. Ako jednog dana budem od Tebe tražio da me isceliš, to će značiti da nisam pri čistoj svesti.'“ Ovaj duhovni čovek je čak i na samrtnoj postelji govorio da će izdržati. Mirjani, međutim, imaju drugačiju logiku.
 
***
 
Jedan pustinjak je govorio: „Monah je onaj ko pred nevidljivim Bogom stalno stoji kao da je (Bog) vidljiv.“
Drugi put je rekao: „Gospod će doći da nas poseti samo onda kad nemamo ljudsku utehu ili kad se po slobodnoj volji podvizavamo, ili kad i protivno svojoj volji podnosimo iskušenja i bolesti.“
 
***
 
Starac Maksim Kerasiot (živeo je najpre u Kerasiji, a zatim u skitu Svete Ane) o kojem neki nisu imali dobro mišljenje jer je pričao šale i zadirkivao ostale, razboleo se od karcinoma. Na kraju je trpeljivo podnosio bolove, duboko se pokajao i upokojio se smrću mučenika.
 
***
 
„Kako je moguće da onaj pravedni Jov, koji nije sagrešio onoliko koliko sam ja, bude trpeljiv toliko godina“, upitao je monah Nikolaj iz Novog Skita koji je bolovao od neizlečive bolesti. Njegova utroba, abdomen i bedra bili su prepuni crva. Nikome nije govorio o tome. Patio je u samoći, želeći da vidi koliko će izdržati. Tek kad je bolest postala nepodnošljiva i kad su pokušali da ga očiste, crve su videli i ostali. Pune tri godine mučio se i molio i, pre nego što će okončati ovaj privremeni život, pozvao je sve skitske oce i rekao im: „Oci i braćo, oprostite mi da bi nam i Bog oprostio i da bi pomilovao ceo svet.“
 
***
 
Artemije Grigorijatski bio je veliki podvižnik trpljenja. Nikada nije sedeo u svojoj stasidiji. Kad je zašao u duboku starost, njegove noge počele su da otiču. Na njima su se pojavljivale rane iz kojih je isticao gnoj, ali on nije tražio iscelenje. Samo je trpeo, opominjući na apostolske reči: Jer nam je trpljenje potrebno… (v. Jev 10,36).
 
***
 
Kad su obolelog starca Nikolaja upitali za zdravlje, trpeljivi starac je odgovorio: „Slava Bogu, zaslužio sam i veće patnje!“ Kad se upokojio, njegovo lice je zablistalo!
 
***
 
Čudesan u svom trpljenju bio je i otac Dimitrije, kinovit iz manastira Grigorijata. Čitavih dvadeset godina svakodnevno je služio Liturgiju, što znači da je morao da stoji. To je za njega predstavljalo veliki napor, jer je bolovao od teškog oblika hernije.
 
***
 
Jedan starac je rekao: „Svi mi, i veliki i mali, moramo posedovati trpljenje. Svi moramo biti trpeljivi jer su svima nama nervi pomalo napeti. Svi smo mi manje-više egoisti. U tom slučaju, kad nama ovlada egoizam, mala stvar prerasta u veliku svađu. Tada iskušenje počinje da zalazi u porodicu. Ma šta da je u pitanju, ne obraćajte pažnju na to. A vi, čak i ako ste uočili taj trenutak, ne obraćate pažnju. Ništa ne pomaže. Budite makar malo trpeljivi i malo se pomolite. Nakon toga, kad se drugi umiri, može doći do međusobnog razumevanja. Pogledajte ribare. Šta bi oni mogli da ulove kad ne bi bilo zatišja (bonance)? Imajte trpljenje i imaćete veliko poverenje u Boga. Mi još nismo svesni koliko Bog motri na nas i koliko nam pomaže. Mi to još nismo shvatili. Ako to ljudi shvate, biće sigurni i predaće svoje duše i vascele sebe Bogu.“
 
***
 
Otac Jeronim iz manastira Simonopetra pokazao je veliku trpeljivost u patnjama i iskušenjima, a njegova vrlina ostala je čvrsta kao dijamant kad su ga nepravedno prognali iz manastira. Kad se to dogodilo, otišao je u manastir Kutlumuš, gde se brinuo o manastirskim životinjama. Odatle je otišao u Kavsokaliviju, i tu se nastanio u jednoj kaliviji u kojoj su prethodno čuvali ugalj. I odavde su ga proterali, tako da je pobegao u metoh Svetog Haralampija u Solunu. Uprkos svim tim patnjama, nikad nije prestao da se moli za one koji su ga oklevetali i optužili.
 
***
 
Nikad nismo upoznali ovog diva trpeljivosti, oca Jeronima iz Simonopetre. O tome su nam kazivali mnogopoštovani oci na Svetoj Gori i u Atini, među kojima je i moj uvaženi, nezaboravni sabrat, arhimandrit Ignjatije Pulupatis.
 
***
 
Neki mladić upitao je jednog starca zašto Bog ne ustroji tako da bračni parovi budu jednomisleni, kako bi mogli da vode duhovni život.
„Bilo bi mnogo bolje kad đavo ne bi postojao. Tad bismo lako živeli duhovnim životom. Međutim, đavo postoji, a ljubav Božija uistinu sve ustrojava. Da bi se spasao rđav čovek, Bog mu daje dobru ženu i suprotno. Trpljenjem se, braćo moja, sve prevazilazi.“
 
***
 
Jedan starac, sveštenik, upitao je bolesnog monaha: „Kako je Vaše zdravlje, oče?“
„Dobro je. Sad su se pojavile i druge bolesti. Sve je to potrebno. Kako da kod Onoga Koji je na visini, kod mog Oca, odem praznih ruku?“
 
***
 
Jedan monah kazivao mi je sledeće o svom starcu: „Na obrazu mu se pojavila rana, slična onoj kakvu je imala Sveta Sinklitika. Bila je neizlečiva. Crvi su počeli da izlaze i širio se smrad! On, međutim, nijednom nije uzdahnuo niti je gunđao.
‘Slava Tebi, Bože’, rekao je. ‘Tako mi i treba. Ja sam neotesan kamen. Potrebno je da me Gospod iskleše.'“
 
***
 
U jednom manastiru živela su trojica podvižnika. Dvojica duhovnika, otac Matej i otac Leontije i monah Danilo. Iako su njihove kelije bile na severnoj strani, odbili su da stave staklo na svoje prozore. Zbog toga ih je mučila oštra hladnoća, ali oni su trpeljivo podnosili svoje mučeništvo. Otac Leontije je bio slep. Tokom dvadeset četiri časa činio je od tri hiljade do tri i po hiljade kolenopriklonjenja. Često se šamarao po licu.
Jednom prilikom, neki mladi monah zamolio je oca Leontija za duhovni savet: „O, čedo moje! Kao ni Adam, ni ja zbog svog neposlušanja nisam dostigao dubinu smirenoumlja da bih ti davao savete… Nauči da u svojoj keliji pretrpiš i glad, i žeđ, i hladnoću i sve ostalo što svet smatra za patnju, a što bi tebe trebalo da raduje, jer će uzvisiti tvoj um…“
Drugi put je taj isti mladi monah video ovu trojicu otaca kako bosonogi, po strašnom nevremenu i u večernjim satima, pale svetiljku da bi čitali Sveto Pismo. U početku stvori Bog nebo i zemlju… Sozercavali su tajinstvo Stvaranja i plakali…
 
***
 
Starac X. opisao nam je šta mu je prvog dana kad je došao na Svetu Goru rekao vratar u manastiru njegovog pokajanja:
„Dobro došao. Jesi li došao da se zamonašiš? Onda me saslušaj. Manastir je usijana peć. Ne od vatre, nego od ljudi. Da li razumeš? Od ljudi čija je duša blistavija od dijamanta. Došli su ovde i očišćuju se… Kako? Odsecanjem sopstvene volje. Kinovija (opštežiće) prihvata različite ljude sa različitim mišljenjima. Sva ta mišljenja postaju jedno blagodareći odsecanju volje. A ti, čedo moje, ako hoćeš da ostaneš u kinoviji (opštežiću), moraš podsećati na zmiju. Kao što ona puzi kroz tesne prolaze i u mukama zbacuje svoju košuljicu, tako se i tvoje mišljenje, kroz teskobu i iskušenja, mora upodobiti mišljenju drugih.“
 
***
 
„Gospode moj, zašto toliko trpim“, požalio se jednom vrlinski monah Artemije Grigorijatski. Tada je ugledao Vladiku Hrista Koji mu je pokazao rane na Svojim rukama i rebrima, rekavši: „Vidiš li koliko sam Ja trpeo? Zar ti nećeš istrpeti ljubavi Moje radi?“

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *