STAREČNIK

 

STAREČNIK
(izreke svetogorskih staraca)

 
42. SLOVO O POSLUŠANJU
 
One iste noći kad je postrižen za monaha, prepodobni Akakije Kavsokalivijski sanjao je da drži jednu sveću koja je širila izuzetno blistavu svetlost i obasjavala čitavo mesto. Ovaj svetitelj osobito se podvizavao u areni smirenoumlja, koje se rađa iz bespogovornog poslušanja.
On se dragovoljno i radosno potčinjavao svima, ne samo nastojatelju manastira nego i svakom od braće, izvršavajući podjednako i najlakše i najteže zadatke.
 
***
 
Starac Damaskin, pustinjak, pripovedao mi je da je u svetom kavsokalivijskom skitu, u kaliviji Vavedenja Presvete Bogorodice, živeo jedan starac po imenu Grigorije (Karotos). Imao je jednog poslušnika koji se teško razboleo i bio na samom izmaku života.
„Starče“, rekao je on pre nego što će se rastaviti s dušom, „ovamo su došli neki ljudi koji me pitaju zbog čega nisam izvršio svoje pravilo.“
„Reci im, čedo moje, da ću ga ja prihvatiti“, odgovorio mu je starac. Poslušnik se nasmešio i izdahnuo.
 
***
 
Jedan stari podvižnik je govorio: „Što se tiče monaških vrlina, na početku je poslušanje, u sredini je poslušanje i na kraju je opet poslušanje i ‘Gospode, pomiluj’.“
Drugi put je rekao: „Jesi li našao starca? Ako jesi, onda si našao Raj. Poslušanje je najkraći i najoštroumniji put da nađeš Boga. Pokušaj da se od samog početka njime (poslušanjem) naslađuješ i da ga slediš. Nakon toga hrabro nastavi i usput ćeš u svoju vreću sabirati darove Božije.“
 
***
 
Kada je lekar, otac Spiridon Kambanas iz Velike Lavre, našao poslušnika, oca Pavla Pavlidisa, takođe lekara, on mu je rekao: „Uzmi list papira i olovku, pa zapiši: ‘Monaški život je: neka je blagosloveno i blagoslovite.'“
 
***
 
Otac Damaskin iz pustinje Svetog Vasilija kazivao mi je o Gerasimu Isihasti. Ovaj blaženi čovek podvizavao se pune tri godine na vrhu koji zovu Karmilska Gora. Vrh se nalazi iznad pustinje Svetog Vasilija, u blizini Kerasije. Podvizavao se u kapelici posvećenoj Svetom Proroku Iliji. S njim su bili njegov sapodvižnik Kalinik i poslušnik Isaak.
Isaak je isprva bio neposlušan. Odgovarao je i protivurečio. Jednog dana starac ga je pozvao i rekao: „Čedo moje, idi i nađi drugo mesto. Do sada nisi ništa radio osim što si protivurečio.“
Isaak je silno zažalio zbog toga, pokajao se i briznuo u plač. Otišao je u jedan šumarak, gde je ceo dan plakao. Od tog dana potpuno se promenio. Postao je sveti poslušnik. Priča se da je, nakon upokojenja, njegovo telo bilo miomirisno.
 
***
 
„Blagosloveno opštežiće, blagosloveno opštežiće“, govorio je čitavog života, a osobito pre svog prepodobnog upokojenja, blaženi kaluđer Jakov, svetiljka manastira Dionisijata, podvižnik umne molitve i odvažni borac za blaženo poslušanje, ponos Atosa, uzor i obrazac opštežića.
Diplomirao je na Politehničkom institutu u Atini, ali je tek ovde, na politehnici vrlina, kako je nazivao opštežiće, dobio najviše ocene i blagodat Božiju.
 
***
 
Iguman bugarskog manastira Zografa bio je sveti čovek. Bio je rumunskog porekla i uistinu angelska pojava. Punih četrdeset godina njegov starac ga nije oslovio po imenu. Da bi napisao jednu knjigu, trebalo mu je dvanaest godina i kad ju je najzad završio i pokazao svom starcu, ovaj mu je, da bi ga još više iskušao, rekao: „Dobra je za vatru!“
Starac je uzeo knjigu, ali je nije bacio u vatru. Nakon što se starac upokojio, nađena je među njegovim ličnim stvarima.
 
***
 
Među spisima nezaboravnog igumana Gavrila Dionisijatskog nalazilo se i sledeće:
„Godine 1810., kad je iguman našeg svetog manastira Dionisijata bio pobožni jeromonah Kirilo, brat po imenu Evdokim plamteo je od želje za mučeničkim ispovedanjem. Želeći da ispuni svoj cilj, nagovarao je svog starca da ga pošalje u Konstantinopolj.
Poznavajući njegov površan karakter, gorepomenuti iguman nije mu dao svoj blagoslov.
Međutim, Evdokim je našao istomišljenika, manastirskog sabrata Vonifatija, i njih dvojica su se svojevoljno zaputili u Konstantinopolj. Tamo su otvoreno propovedali Hrista i nazivali Muhameda lažnim prorokom. Zbog toga su ih izveli pred otomanski sud, nakon čega su ih mučili na načine kakvi su uobičajeni za Turke. Budući da nisu bili u stanju da izdrže mučenja, prestrašili su se i, avaj, odrekli se vere u Hrista i postali muslimani da bi spasili svoj tužni i privremeni život.
Nakon par godina, Evdokim se osvestio i vratio u manastir, gde mu je dopušteno da se pokaje. Dato mu je određeno duhovno pravilo kojim će iskupiti svoju krivicu.
Međutim, posle izvesnog vremena, učinilo mu se da je stekao potrebnu duševnu snagu, zbog čega je opet poželeo da prolije krv kojom će isprati pređašnji greh odricanja. Preklinjao je igumana Stefana da mu dopusti da ode u Konstantinopolj, gde se nekad odrekao Hrista, da bi Ga sada ispovedio i prolio krv za Njega.
Iguman ga je ubeđivao da će, ukoliko ostane, kajući se sa suzama, to biti dovoljno da iskupi njegovu krivicu pred božanskom pravdom. Međutim, Evdokim je bio uporan i iguman je najzad odlučio da ga u pratnji jednog mladog brata pošalje u Konstantinopolj. Taj mladi brat zvao se Josif i bio je živopisac. Osim toga, bio je to pravedan monah čiji je um bio zreo poput uma nekog starca. „Ljubavi Hristove radi“, rekao je iguman, „pridruži se bratu na putu u Konstantinopolj i podrži ga u dobrom ispovedanju i mučeništvu za kojim toliko čezne.“ Kao dobar poslušnik, blaženi Josif je načinio metaniju pred igumanom i rekao: „Neka je blagosloveno, oče, i neka tvojim molitvama blagodat Gospodnja ukrepi mene, nedostojnog.“
Čim su stigli u Konstantinopolj, Evdokim se pojavio u sudu i svima počeo da govori kako je loše postupio. Pri tom je kudio agarjansku veru i propovedao da je vera u Hrista jedina istinita. Iz tog razloga, sudija je zapovedio da zagreju ugalj i da ga Evdokim drži u rukama, kako bi time potvrdio ono što je rekao.
Nesrećniku je opet ponestalo hrabrosti i odbio je da to učini. Na sudijine pretnje da će ga obesiti ukoliko ostane pri onome što je rekao, ponovo se odrekao svoje vere i optužio Josifa, koji se nalazio u sudnici, da ga je on podsticao na takve tvrdnje. Sudija se tada okrenuo prema Josifu i rekao mu da će ga ubiti ukoliko se ne odrekne svoje vere i ne postane Turčin, jer je pokušao da preobrati muslimana.
Josif je na to rekao da je Evdokim svojevoljno poželeo da postrada mučeničkom smrću za Hrista i da je on samo iz bratske ljubavi pošao sa njim. Međutim, on sam, dodao je, nikad ne bi mogao da se odrekne Hrista, jedinog istinitog Boga i da prihvati neosnovanu tursku religiju, čak i kad bi hiljadu puta trebalo da umre.
Nakon toga, Turci su oslobodili i pohvalili Evdokima, dok je Josif bačen u tamnicu. Posle nekoliko dana ponovo su ga izveli pred sudiju i on je ponovo ispovedio Hrista. Saslušao je sudijinu odluku da će ga na razne načine mučiti i da će mu, ukoliko ostane pri svom mišljenju, na kraju odrubiti glavu. Sudija je dodao da će, ukoliko se predomisli i postane Turčin, biti nagrađen mnogim počastima i bogatstvom.
Kad je sve to čuo, blaženi Josif se ni najmanje nije uznemirio nego je odlučno izjavio da se nikad neće odreći Hrista. Nepokolebivo je podneo razna mučenja u tamnici, a na kraju su mu odrubili glavu, zbog čega je od Hrista dobio mučenički venac.
Žaljenja dostojni Evdokim nije dugo bio u zabludi. Nije mogao da podnese grižu savesti, kako zbog samoga sebe, tako i zbog izdaje brata. Plačući i jecajući vratio se u manastir, preklinjući za njihovu milost radi svog spasenja.
Kad su saznali za sve ove događaje, iguman i bratstvo mu nisu dopustili da uđe u manastir. Ipak, sažalili su se na njega i dali mu određeno pravilo, prema kojem će čitavog života ostati na izvesnoj udaljenosti od manastira, pokraj jednog izvora, u maloj kaliviji, gde će plakati zbog svojih velikih grehova i gde će mu tek pred kraj života dopustiti da se pričesti Prečistim Tajnama. Nesrećnik je punih trideset godina živeo pridržavajući se ovog pravila, posteći, radeći i plačući zbog svog žalosnog pada. Najstariji oci koji su živeli u tom veku sećali su se kako je prolazio putem koji vodi prema morskoj obali, gde je uzimao preostali hleb i ostale namirnice. Uložio je veliki napor da bi sopstvenim rukama podigao niske zidove duž strmog i stenovitog klanca. Unutar tih zidova zasadio je mali maslinjak koji nosi njegovo ime, Evdokim.
Manastirski duhovnici koji su ga posećivali, uverili su se ne samo u njegove telesne napore već i u njegovu veliku duhovnu borbu i neprestano ridanje.
Sveblagi Bog, Koji ne želi smrt grešnika, video je njegovo iskreno pokajanje i zbog toga je prihvatio Svoju tvorevinu i oprostio joj. Blagodareći jednom viđenju, Evdokim je doznao da treba da ode na jutrenje u manastir i da zatraži da ga pričeste Prečistim Tajnama, čime će se pripremiti za poslednji čas svog ovozemaljskog života.
Kad je stigao pred kapiju manastira, još uvek je bilo mračno. Pokucao je i zatražio da vidi igumana Evlogija. Ispričao mu je o svom viđenju i sa suzama zatražio da mu oproste i da ga pričeste. Nakon pričešća, odbio je da uđe u manastir, iako mu je iguman dao blagoslov da to učini. Umesto toga, okrenuo se prema istoku i prekrstio ruke na grudima i tamo, na manastirskoj kapiji, pre svitanja predao duh. Svima nam je dao primer, kako bismo izbegli strašno slavoljublje i neposlušanje koje je, nakon pada prvostvorenog (Adama) donelo pad našem, ljudskom rodu. Zbog neposlušanja su čak i neki bestelesni angeli bili zbačeni sa Nebesa u bezdan. S druge strane, smirenje i poslušanje udostojili su monaha Josifa prisajedinjenja zborovima svetih mučenika na Nebesima.
Odricanje je najveći greh. Međutim, čudesno je bilo pokajanje ovog brata. Trideset godina života Evdokim je proveo na izvesnom rastojanju od „mesta svog pokajanja“, tj. od manastira, odakle je mogao čuti zvona i večernje pojanje; s tog mesta mogao je da vidi crkvu, osvetljenu prilikom jutrenja i svenoćnih bdenja, i da misli o svojoj braći koja prisustvuju službama i pričešćuju se tokom Liturgije Telom i Krvlju našeg Gospoda. Kao drugi Adam koji je izgnan iz Raja i ostavljen na rubu zabranjene provalije, pred sobom je imao samo svoje grehove. „Smiluj nam se, Gospode, i daj počinak tvorevini Svojih ruku. Sagrešili smo pred Tobom, ali Ti si naš Otac, i nadamo se da ćemo se spasti Tvojim milosrđem.““
 
***
 
Starac Jefrem Katunakijski, isihasta koji je posedovao veliko znanje i opit o božanskom, često je davao savete vezano za svoju omiljenu temu, blaženo poslušanje:
„Samo đavo zna šta znači starac i koliku silu poseduje. Ako ti starac kaže da pođeš na Mesec, ne plaši se. Starac može da bude kakav god hoće, to ne bi trebalo da nas se tiče. Nama je jedino važno poslušanje. Jesi li poslušan? Ako si poslušan, otići ćeš u Raj.
Nije dovoljno da se pričešćuješ i deset puta dnevno; nije dovoljno da tvoriš umnu molitvu; nije dovoljno ni bdenje; nije dovoljno ni da postiš; sve to nije dovoljno. Neophodno je poslušanje. Ako si poslušan, otići ćeš u Raj. Ako si neposlušan, otići ćeš u pakao. Sredina ne postoji. Adam je bio neposlušan i zbog toga je izgnan iz Raja. Sredina ne postoji. Tako je.
Prorok Ilija beše zadobio Boga. Prorok Ilija je bio starac proroku Jeliseju. Pre nego što je napustio zemlju, prorok Ilija je učinio proroka Jeliseja svojim naslednikom i prorokom. Poslušnik proroka Jeliseja bio je Gijezije. Međutim, Gijezije nije bio poslušan, zbog čega je na njega prešla Neemanova guba. Zbog toga mi, monasi, imamo kratku izreku: neposlušanje – smrt, poslušanje – život. Poslušanjem se sve zadobija. Mi ne kažemo da ostalo ničemu ne koristi. Ono koristi, ali je od drugorazrednog značaja.
Jedini čovek kojeg sam voleo i kojeg sam se istovremeno plašio bio je starac Josif. Može ti se učiniti da je ono što je starac rekao pogrešno. Ti, međutim, budi poslušan, savršeno poslušan. Kod starca sam okusio plod savršenog poslušanja i nisam se plašio ni Boga. Šta kažu starčeva usta? Oprošteno ti je. Neka je blagosloveno.
U našem susedstvu živela su dva starca. Imali su jednog učenika, koji je nekad bio oženjen. Međutim, kad je postao đavoiman, žena ga je napustila. Došao je na Svetu Goru i zaputio se kod ova dva starčića (demon je još bio u njemu). Starci su mu rekli:
‘Ako budeš brinuo o nama, ostavićemo ti kućicu i sve što imamo u njoj’ (imali su i jednu kapelicu, posvećenu Svetim Arhangelima).
‘Prihvatam’, rekao je on.
I zaista, bio je poslušan. U noćima obasjanim mesečinom prolazio je pored naše kućice i odlazio da sakuplja so. Kad bi je sakupio, vratio bi se kući a zatim je razmenjivao za krompir, luk i pasulj. Bavio se i rukodelijem. Tokom noći je odlazio, tokom noći se i vraćao. Mi smo se ljutili na starce i govorili: ‘Ne znamo ko će brinuti o vama ako se razboli ovaj mladi čovek koji radi i danju i noću!’
Uprkos svemu, ovom mladom čoveku ništa se nije dogodilo, jer je bio poslušan i služio je svoje starce. Međutim, kad mu je neko iz Amerike (ne znam da li brat ili rođak) poslao sto dolara, stavio ih je u džep i starce više ništa nije pitao. Počeo je svojevoljno da se ponaša. Onako kako demon postupa. Znaš li šta znači samovolja? Neposlušnost. To se često dešava…
Velika je radost za poslušnika ukoliko starca voli onoliko koliko starac voli njega. Ako tako bude, obojica će biti sveti. To je kao kada je jedan starac svom poslušniku rekao: ‘Kako me vidiš?’ ‘Kao angela’, odgovorio je ovaj. ‘Doći će vreme kad ćeš me videti kao đavola’, dodao je starac.
To ne znači da je starac uistinu takav. Međutim, nailazi iskušenje i pomisao koja kaže da je starac ovakav ili onakav, itd. Jednom mi se to dogodilo i nisam mogao da služim Liturgiju, jer sam osuđivao starca. Nikoga nemoj osuđivati – ni suseda, niti bilo koga. Znaš koliko se blagodat brzo udaljuje kad osuđuješ drugog.“
 
***
 
Otac Ahilije iz skita Svete Ane, jedna blaga i prosta duša, kazivao nam je, između ostalog, i o sledećem što se njemu lično dogodilo.
Kad je otac starca Ahilija zašao u duboku starost, došao je kod sina da ga neguje dok ne umre. Starac Ahilije je zamonašio svog oca, odnosno, sin je zamonašio oca. Kad se približilo vreme da se njegov otac rastavi s dušom, starac Ahilije je ušao u njegovu sobu i video da je veoma uznemiren.
„Oče, zašto si toliko uznemiren“, upitao ga je.
„Zato što su dolazili đavoli i pretili da će mi uzeti dušu.“
„Ako ponovo dođu, ti im reci: ‘Šta želite od mene? Ja imam starca. Ja sam poslušnik i imam starca“, savetovao je Ahilije svog oca.
Demoni su sutradan ponovo došli.
On im je tada rekao: „Šta hoćete od mene? Ja sam poslušnik i imam starca.“
Demoni su istog trenutka postali nevidljivi.
 
***
 
Jedan starac, podvižnik obdaren rasuđivanjem, čedo poslušanja, budući da se sam brinuo o trojici staraca, je rekao: „Poslušanje će te nagraditi svim ostalim. Poslušanje pobeđuje i Samog Boga!“
 
***
 
„Poslušanje – život, neposlušanje – smrt“, kažu atonski oci.
 
***
 
U kaliviji „Vavedenje Presvete Bogorodice“, u ksenofontskom skitu, živeo je tokom mnogo godina jedan prostodušan, blag i oblagodaćen poslušnik po imenu Teofilakt. Kad je prilikom proslave Bogojavljenja začuo reči „Danas se osveštava priroda vode…“, zapitao je svog starca, koji se zvao Grigorije:
„Starče, kako se to dešava? Zar se sva voda osveštava? Čak i morska voda?“
„Sigurno, čedo moje. Nevidljiva i svestvaralačka blagodat Presvetog Duha dejstvuje i na živo i na neživo, na vidljivo, nevidljivo i veštastveno i ona sve osveštava s ciljem da se i ljudi osveštaju, kao i da se osveštavanjem vode osveštaju i verna čeda Crkve. Tako se i morska voda osveštava i prosvećuje. Uostalom, ako želiš da svojim očima vidiš ovo tajinstveno čudo Božije, siđi danas dole do mora i uverićeš se da je voda slatka i pitka“, rekao je starac svom pobožnom poslušniku, a ovaj je s bespogovornom poslušnošću uzeo jednu posudu i iz skita krenuo ka moru.
Okusio je vodu. Bila je slatka! Radosno i likujući napunio je onu posudu i pošao kod svog starca. On i njegov duhovnik držali su ovaj čudesni događaj u tajnosti punih trideset i pet godina. Svake godine, na praznik Bogojavljenja, o. Teofilakt silazio je do mora i uzimao slatku i svežu vodu „kao blagoslov“. To se nastavilo i tri godine nakon starčeve smrti kada su ga, zbog njegove prostote i poslušnosti, ostali skitski oci primorali da im otkrije ovo blagodatno čudo. Oni su mu protivurečili maloverjem, racionalizmom i bezverjem, a onda ga ubedili da ode i donese vodu da bi je i oni pili.
Otac Teofilakt je revnosno otišao i doneo vodu u posudi. Međutim, ona je ovog puta bila ispunjena samo slanom morskom vodom.
 
***
 
Jednom prilikom neki poklonik upitao je pustinjaka: „Da li je moguće da mirjanin bude poslušan? Monah ima starca, a šta je s mirjaninom?“
„Da kažemo ovako: svi mi imamo duhovnika i njemu ćemo biti poslušni. Ukoliko negde radiš i imaš nekoga ko ti je nadređen, direktora ili njegovog pomoćnika, neophodno je da budeš poslušan. Što se tiče duhovnika, njemu si duhovno poslušan. Svom starešini moraš biti poslušan i nemoguće je da ne budeš takav. Ukoliko si vojnik, ti činiš ono što kaže narednik. Ne možeš da kažeš: ‘Odbijam naređenje!’ Ti si poslušan po neophodnosti, i takva je svaka poslušnost.
Kad duhovnika upitaš: ‘Šta da učinim’, i on ti kaže: ‘Čedo moje, učini to i to’, tako treba i da postupiš. Svi imaju duhovnika, a ovdašnji oci imaju starca ili igumana. Ti imaš duhovnika, i to je isto. Duhovnik će te savetovati i njemu ćeš biti poslušan.
Duhovnik se ne može olako shvatiti. On nije običan čovek. Ako duhovnik kaže ‘ne’, to je rekao Bog. Da li ti duhovnik oprašta? Onda ti oprašta Bog.
Evo jednog primera. Nešto si učinio i duhovnik ti je rekao da se mesec dana ne pričešćuješ. Možeš li da se pričestiš pre nego što istekne taj mesec? Ne možeš. Ti si svezan. Ne možeš da prestupiš zapovest svog duhovnika i ne možeš da se pričestiš pre nego što istekne taj mesec. Duhovnik ima silu. Što svežeš na zemlji biće svezano na nebesima (Mt 16,19). Ako duhovnik kaže: ‘Oprošteno ti je’, i Bog ti je oprostio. S druge strane, ako ti duhovnik ne oprosti ni Bog ti neće oprostiti. Bog ima svog predstavnika.
U Malom skitu Svete Ane živeo je jedan starac sa svojim poslušnikom. Osvanuo je jedan važan dan – praznik Presvete Bogorodice.
‘Starče’, rekao je poslušnik, ‘mogu li da odem da upecam neku ribu? Danas je praznik Presvete Bogorodice. Šta ćemo jesti?’
‘Čedo moje’, rekao je duhovnik, ‘naši susedi su ribari. Ukoliko Presveta Bogorodica želi da jedemo ribu, oni će nam je doneti. Ukoliko je ne donesu, to znači da Presveta Bogorodica ne želi da jedemo ribu.’
‘Ne, starče, trebalo bi da jedemo ribu.’
‘Ne, ja je ne želim’, odgovorio je starac.
‘Otići ću da pecam’ rekao je poslušnik i udaljio se.
Starac je odmah pomislio da bi se njegov poslušnik mogao naći u velikom iskušenju i da bi zbog neposlušnosti mogao da padne u more… Zbog toga je otišao u keliju i odmah počeo da se moli na brojanici za svog poslušnika.
Poslušnik je otišao do mora i bacio štap. Osetio je kako nešto vuče udicu. Snažno je trgnuo i povukao, a iz vode se pojavila crna, mračna figura divljih očiju, spremna da napadne ovog monaha. Međutim, činilo se da je neka nevidljiva sila povlači unazad (starac se u to vreme molio na brojanici za svoje duhovno čedo). Monah se prestrašio i počeo da beži. Đavo ga je pratio čitavim putem od mora do skita Svete Ane, preko skitskog dvorišta, dok nije otvorio vrata i ušao unutra. Đavo mu je u tom trenutku rekao:
‘Kaluđeru, šta mogu da ti učinim kad se tvoj starac na brojanici moli za tebe? Da je bilo drugačije, ja bih te odvukao u more i udavio.’
Vidiš li šta čini neposlušnost!“
 
***
 
Kazivao nam je starac X. iz skita Svete Ane: „Upravo se behu oglasila zvona. Ušao sam unutra i video starca Onufrija kako plače.
‘Šta se dogodilo, starče? Zašto zvone zvona?’
‘Naš duhovnik, otac Ignjatije, okončao je svoj put’, odgovorio je on. Kad sam to čuo, gotovo da sam se onesvestio zbog velike žalosti.
Starac Onufrije se u međuvremenu popeo do kalivije Presvete Trojice i uputio mi sledeće reči:
‘Sad će nam, blaženi, biti veoma teško da nađemo duhovnika koji bi istovremeno bio opitan i u delanju i u sozercanju. ‘[1]
Budući da sam gord i egoističan, nisam tražio tumačenje jer sam znao da će mi razjasniti šta je time mislio. I zaista, uskoro je nastavio:
‘Pazi, blaženi, šta ću ti reći. Kad duhovni otac vidi da je njegov poslušnik potišten, razjaren ili gnevan, neće mu ništa reći dok ne vidi da se njegovo razjareno lice ponovo umirilo. Pošto bi se smirio, slao bi ga kod nekog duhovnika izvan manastira i taj duhovnik bi mu navodio svedočenja iz Svetog Pisma ili iz dela otaca podvižnika, koji bi ga umirili posredstvom duhovnikovih usta.’
‘Šta će biti s nama sad, kad se upokojio naš duhovnik’, ponovo sam ga zapitao. On mi je odgovorio:
‘Što mene pitaš, blaženi? Da li postoje duhovnici kakav je bio otac Ignjatije, verni predanju ovog svetog mesta? Otac Ignjatije je bio vrlo mlad kada je ovamo došao iz Sera. Svu svoju imovinu ostavio je u postojbini, gde ju je razdelio siromasima, tako da je ovamo došao bosonog i noseći štap u rukama. Nastanio se u Katunakiji, kod starca Neofita, i nije podizao oči čak ni da vidi gde se nalazi hleb, so ili nešto drugo. Podizao je pogled samo zato da bi video gde je stara brojanica od tri stotine čvorova, knjiga avve Isaaka Sirijskog, plesnivi dvopek, Četvorojevanđelje, Psaltir i Pomjanik.
Kad bi video te stvari, prigrlio bi ih i celivao. Odmah se potčinio starcu Neofitu. Nije razmišljao ima li hleba ili vode. Bio je blagodaran samo Presvetoj Bogorodici, jer ga je udostojila da ga preda u ruke tako velikog podvižnika. Potpuno ćutanje, beskonačna molitva i izlivanje suza. U Katunakiji nije bilo crkve. Kad bi hteli da se pričeste, odlazili su u Mali skit Svete Ane ili u Veliki skit. Po odobrenju manastira postrižen je za monaha. Njegovu vrlinu videli su svi monasi i pozvali ga u manastir Velika Lavra da ga rukopolože za sveštenika, i ne samo za sveštenika nego i za duhovnika, iako mu je bilo samo dvadeset i šest godina!
Svi oci koji su bezmolvstvovali u Katunakiji videli su da on nije čovek nego natčovek! Toliko je bio poslušan starcu Neofitu da je pravio metanije pred njim čak i kad su u pitanju telesne potrebe. Starac Neofit ga je, sa svoje strane, slao da po snegu bosonog ode u Kareju, a on to nikad nije odbio. Videvši njegov prepodobni život, kod njega su dolazili i ispovedali se i Srbi, i Rusi, i Bugari, i Rumuni.'“
 
***
 
Jedan starac je rekao: „Nama nedostaje smirenje. Zbog toga se mučimo i zbog toga mučimo druge. Patićemo sve dotle dok se ne smirimo.“
 
***
 
Trostruko blaženi starac X. iz skita Svete Ane bio je toliko poslušan svom starcu da je osamnaest godina služio kao crkvenjak u kiriakonu! Hrišćani su tada bili toliko pobožni da su služili tri ili četiri bdenja sedmično! Ovaj nezaboravni starac je uvek bio bosonog i revnosno je izvršavao svoju službu. Zbog velikog napora i neprestanog stajanja otišao je sa ovog sveta kao mučenik, radosno i likujući.
 
***
 
Otac Serafim iz Dimitrijade odlikovao se uistinu bespogovornom poslušnošću prema svom starcu Onufriju Kipraninu iz skita Svete Ane. Otac Serafim je dostigao onu istu uzvišenu vrlinu kakvu je posedovao i njegov starac. Ma šta da mu je rekao neki od skitskih otaca, on bi rekao: „Neka je blagosloveno!“ Bio je savršeno poslušan.
Jednog dana, otac Mina mu je rekao: „Brate moj, učini mi ljubav i siđi do pristaništa da doneseš malo ribe, jer nam je neophodna.“
Otac Serafim je odmah poslušao i sišao do mora. Međutim, ribari nisu imali ribe i prevarili su ga stavivši u vreću morske oblutke umesto ribe. Otac Serafim je uzeo vreću i zaputio se u svoju kaliviju. Pozvao je oca Minu da donese veliku posudu u koju će izručiti ribu, jer je torba bila veoma teška. Izručio je sadržaj vreće u posudu i, sasvim zaprepašćeni, ugledali su oblutke. Otac Mina mu je tada rekao: „Gledaj, neposlušni čoveče! Tvoja neposlušnost pretvorila je ribu u velike oblutke i ti si ih doneo ovamo!“
On je poverovao u to i počeo da plače, tražeći oproštaj za svoju neposlušnost.
Otac Serafim je bio nepismen, ali je blagodareći strpljenju savladao kaligrafiju. I do dan danas se sačuvala jedna prekrasna poema koju je on ispisao. Upokojio se smrću pravednika.
 
***
 
Pođimo sada u drugu kaliviju osvećenog skita Svete Ane, u kaliviju Časnog Preteče. Ovde je živeo otac Grigorije, koji nikada nije odbio poslušnost. Da bi dostigao savršeno bestrašće, njegov starac ga je u kiriakonu prekorevao pred drugima i govorio: „Beži odavde.“
On bi radosno pao na zemlju, ispred ostale braće, posetilaca i otaca celivao noge svog starca i rekao: „Ovo su noge koje će me odvesti u Raj!“
Kad je njegov starac napustio ovaj isprazni svet, otac Grigorije se udaljio u kaliviju Uspenja Presvete Bogorodice u Malom skitu Sv. Ane, gde ga je odvela duboka čežnja za bezmolvijem.
 
***
 
Kad bi video neposlušnog monaha, starac Azarije bi plakao i ridao. Upitali su ga zašto jadikuje, a on je odgovorio:
„Poslušnika štiti molitva njegovog starca. Čak i kad je ovaj odsutan, ona ga čuva od zla jer je pod očinskom zaštitom, dok neposlušan monah podseća na barku koja je obremenjena velikim teretom, koju udaraju veliki talasi i koju će najzad ti isti talasi potopiti.“
 
***
 
Čeznući za molčanijem (isihijom), otac Grigorije iz skita Svete Ane prešao je u Mali skit Svete Ane, dok je svoju kaliviju Časnog Preteče prepustio svom poslušniku, ocu Averkiju, poreklom Bugarinu, koji je revnosno učio grčki jezik i besprekorno ga govorio.
Otac Averkije je u svemu podražavao svog starca i starca Minu iz Mavrovunije. Iz njegovih usta nikad nije izašla nepažljiva reč. Prodavao je limunove i pomorandže iz svoje kalivije i od tog novca kupovao godišnju zalihu žita.
Od oca Averkija nije otišao nijedan putnik a da ga on nije ugostio. Kad god bi neko zakucao kod oca Averkija, on bi otvorio vrata i, kad bi video da je to stranac, ponudio bi mu četiri-pet smokava na drvenom poslužavniku i vodu u drvenom vrču. Zatim bi se bez oklevanja poklonio i udaljio, da ne bi razgovarao i na taj način prekinuo svoju sjedinjenost sa Bogom.
Kad bi u skitu trebalo nešto zajednički uraditi, on bi najpre uzeo brojanicu u ruke, a zatim s ljubavlju prihvatio poslušnost. Ostali oci su mu govorili: „Duhovniče naš, ti si star. Svakog dana služiš Liturgiju, svakoga dana jedeš samo hleb i vodu. Šta će biti s tobom? Trebalo bi da se sažališ na svoje telo, kako bi doživotno moglo da ti služi.“
On bi im odgovarao ozbiljno i sa suzama u očima:
„Oci moji, sad kad sam star moram da sačuvam poslušnost, kako se ne bi dogodilo da pri ishodu duše budem neposlušan i da odem u pakao.“
Retko je odlazio u Kareju, a i drugima je savetovao da ne odlaze često iz skita. Tako je obično govorio:
„Ne bi trebalo da se monah iz skita Svete Ane udaljuje odatle, kako ne bi prekinuo put delatne vrline koja monaha uznosi na visinu unutrašnjeg delanja i vodi ka bestrašću.“
Mnogi su dolazili da se ispovede kod oca Averkija, jer su znali da je bespogovorno poslušan, da se potpuno odrekao sopstvene volje i da u njegovim savetima nema zlih pomisli koje unose demoni.
Otac Averkije je i leti i zimi služio bosonog, podsećajući na oca Ilarija Isihastu koji se podvizavao iznad manastira Dionisijata, na ubogom mestu nazvanom po Svetom Preteči.
U drevna vremena, u skitu Svete Ane nije bilo mrtvačkih kovčega. Zbog toga je neki brat, inače drvoseča, načinio jedan kovčeg u kojem će svakog preminulog brata prenositi do groblja da bi, čim pogreb bude završen, kovčeg vratili u katolikon. To su znali i mladi i stari i dolazili su da vide kovčeg. Tada je dikeos rekao: „Pitam se ko će biti prvi kojeg će iz crkve odneti na groblje.“
Kad su to čuli, preplašili su se i mladi i stari. Tada je jedan mladi iskušenik rekao svom starcu: „Starče, da li imam blagoslov da ja budem prvi?“
Znajući da je mladić daleko uznapredovao u vrlini, starac je odgovorio: „Da!“
Svi oci su pomislili da se mladić šali.
Međutim, ovaj poslušnik je istog trenutka i uz znanje svog starca, suzama pokajanja počeo da se priprema za smrt. I zaista, nakon četrdeset dana oglasila su se crkvena zvona. Čim su ih začuli, žitelji skita počeli su da zapitkuju jedan drugoga ko se upokojio. Kad su čuli da se upokojio onaj mladić, rekli su:
„O, kakav lopov! Da bi bio poslušan onom što je rekao njegov starac, blagoslovivši ga da prvi ode, napustio je privremeni život i sad je na Nebu! Tako je poslušanjem ‘ukrao’ Raj!“
Svi skitski oci radosno su ga ispratili do groblja, diveći se savršenom poslušanju koje se ne plaši smrti i što oni, koji ga poseduju, bivaju udostojeni da bezbolno napuste ovozemaljsko i da odu na Nebo. Svi su proslavili mladića i njegovog starca, koji su postali blistav primer svim monasima.
Jedan od otaca iz skita Svete Ane doveo je 1922. godine u manastir svog prirodnog oca, koji se zvao Jovan. Nakon izvesnog vremena, starac je primio angelsku shimu i dobio ime Joakim. Njegov sin, monah Antonije, tad je rekao:
„Iako ne znaš slova, pomoću prstiju svoje ruke naučićeš Molitvu Isusovu. Ispružićeš prste svoje ruke i reći: uz prvi prst – Gospode’, uz drugi ‘Isuse’, uz treći ‘Hriste’, uz četvrti ‘Sine’ i uz peti ‘Božiji’. Zatim ćeš pokazati svoju šaku i reći:
‘Ovom rukom grešimo i trebalo bi da pomoću prstiju izgovorimo ovu molitvicu da bismo se spasli.'“
Starac Joakim je bio potpuno poslušan rečima svog sina i molio se upravo onako kako je naučen. Zadobio je dar suza i stekao takvo smirenje da je, videvši mlade monahe, celivao njihove noge!
Želeći da vide da li njegove suze proističu iz smirenja ili su rezultat njegove sopstvene volje, skitski oci odlučili su da ga iskušaju. Tako su mu jednog dana rekli: „Starče Joakime, kad prolaziš pored groblja trebalo bi da kažeš: ‘Oci, blagoslovite!'“
I zaista, starac Joakim je, kao istinsko čedo smirenja, prolazeći ispred groblja zastao pred ulazom i rekao: „Oci, blagoslovite!“
Istog trenutka, zatresle su se kosti pokojnih otaca i začuo se glas: „Bog blagoslovio, starče Joakime!“
Tad su oci, koji su ga pratili, rekli: „Teško nama koji smo došli ovamo kao dečica, a nismo se udostojili takvih blagodatnih darova!“
 
***
 
Otac Nikanor, duhovnik srpskog manastira Hilandara, pripovedao nam je da otac Miron punih pedeset i šest godina nije izlazio iz manastirske gradine i uopšte iz manastira.
Kad ga je njegov starac zamonašio, dao mu je drveni krst i rekao: „Od sada i ubuduće ovaj krst biće sve što imaš. S tim krstom neka te i sahrane. Moli se da ga ne izgubiš.“
Posle dvadeset godina, otac Miron se ozbiljno razboleo. Bolničar koji se brinuo o njemu začuđeno se pitao zbog čega otac Miron uporno odbija da otkopča košulju, kako bi mu grudi namazali alkoholom. Nakon što ga je to više puta upitao, on se konačno saglasio i dopustio da ga leče. Kad mu je otkopčao košulju, bolničar je sa zaprepašćenjem video da je onaj drveni krst prišiven za njegovu kožu i da je srastao sa mesom. Bolničar se bez oklevanja zaputio kod duhovnika, koji mu je rekao: „Pogledajmo da li to potiče od prelesti. Uzmi skalpel i polako počni da sečeš kožu kako bi uklonio krst.“
Bolničar je njegove reči preneo ocu Mironu. Ovaj se istog časa pokorio i bespogovorno prepustio svoje telo rezanju. Zbog njegovog poslušanja, bolničar nije sekao kožu, jer je sad bio siguran da je otac Miron prevazišao samoga sebe ovim podvigom, izvršenim u duhu poslušanja i radi čiste ljubavi Hristove.
 
***
 
„Kad si postao monah i šta te je navelo na takvu odluku?“ Ja sam, čedo moje, još od detinjstva želeo da postanem monah, ali mi roditelji nisu to dopustili. Oženili su me i dobio sam dvoje dece. Zatim sam 1955. godine, kad mi je bilo šezdeset i šest leta, odlučio da se zamonašim i najpre sam došao u manastir Grigorijat“, pričao je jedan dionisijatski monah. „Kako si imao srca da napustiš svoju porodicu?“ „O, čedo moje, bio sam obuzet bogočežnjivošću! Čežnjom za Hristom i za monaškim životom. Tako sam napustio ženu, decu, imovinu, snahe i unuke, i došao da Gospodu prinesem svoju starost, kad već nisam mogao da mu prinesem mladost.“ „Da li si dugo boravio u Grigorijatu?“ „Ostao sam tamo osam meseci, a zatim sam iz nekih razloga otišao i došao u Dionisijat. Međutim, grigorijatski iguman je bio dobar. Zvao se Visarion. On me je naučio kako da izvršavam svoje pravilo. Tri brojanice za Hrista, jedna za Presvetu Bogorodicu, a zatim opet to isto: tri za Hrista, jedna za Bogorodicu, dok to ne učinim dvanaest puta. Zatim sledi jedna za Časnog Preteču, jedna za Svetog Nifona, a onda onoliko brojanica koliko želim. On mi je dao i zaduženje da služim kao zidar, i bio sam dobar u tom poslu. Prihvatio sam poslušanje. Kad god bi me negde poslao, ja bih rekao: ‘Neka je blagosloveno.’ Kad sam došao, naučili su me da treba da izgovaram samo dve rečenice: ‘Blagoslovite’ i ‘Neka je blagosloveno’. Radovao sam se i blagodario kad sam drugima mogao da učinim neko dobro delo.“
 
***
 
„Kako mi, kinovijski monasi, možemo da uznapredujemo u vrlini?“
„Zar ti to još ne znaš, zar to još uvek nisi naučio? Poslušaj me! Poslušanje i ljubav. Poslušanje će ti podariti mir, radost, čežnju za Hristom i milosrđe, koje je takođe velika stvar. Na taj način ćeš otići pravo u Raj. Biće ti oprošteni svi gresi. Bog ti oprašta. Da li razumeš? Gordost je veliko zlo. Koliko je ona mrska Bogu! Nemoj biti kao farisej koji je rekao:’ Ja dajem i dajem…’, jer je na kraju nagradu dobio onaj koji se udarao u grudi.“
 
***
 
„Starče, šta da činim da bih se spasao?“
„Budi poslušan svom starcu i stekni smirenje. Čovek obično pati zbog sopstvenog mozga“, dodao je starac, misleći da odatle potiče nadmenost.
 
***
 
Jedan prosvetljeni podvižnik je rekao: „Nije dobro menjati duhovnog rukovoditelja. Zamislite šta će biti s građevinom ako stalno budu menjali graditelje i arhitekte. To ne može biti dobro. Duhovnik treba da je slobodan i da saglasno tome i dela. Ne slušaj reči koje ti upućuju drugi.“
 
***
 
„Nikad nisam davao recept iz daljine. Izdaleka niko ne može da bude dobar lekar.“
 
***
 
Jedan starac je rekao: „Da li želiš da budeš savršen poslušnik? Prihvati bespogovorno poslušanje (doslovno: poslušanje bez rasuđivanja). Nakon deset do petnaest godina takvog poslušanja dolazi poslušanje s rasuđivanjem. Pogledaj šta kaže Sveti Jovan Lestvičnik. On govori o starcu koji je odlazio kod jednog početnika, ali je odlazio i kod jednog koji je bio monah već 10-15 godina. Početniku je rekao: ‘Pevaj!’, a ovaj je odgovorio: ‘Neka je blagosloveno, pevaću’. Zatim je rekao onom drugom (koji je petnaest godina bio monah): ‘Pevaj!’ Međutim, ovaj drugi je odgovorio: ‘Blagoslovi, ne želim da pevam.’ Obojica su dobro postupili. Ono što je drugi kaluđer rekao starcu nemoj smatrati neposlušanjem. To ne treba smatrati za neposlušanje. Međutim, da je onaj prvi odbio da to učini, to bi trebalo smatrati neposlušanjem, jer je on još uvek bio iskušenik. Treba da prođeš čitav krug, čitav put bespogovornog poslušanja (tj. poslušanja bez rasuđivanja). Ništa osim: ‘Neka je blagosloveno.’ Kad prođe 10-15 godina, nastupa poslušanje s rasuđivanjem. To je posledica bespogovornog poslušanja.
Nemoj misliti da starac ne voli svoja duhovna čeda. Prekrasno je kad čeda vole starca onoliko, koliko starac voli njih.“
 
***
 
„Kad hoće da bude poslušan, monah mora da umre više puta u toku dana“, rekao je jedan podvižnik duha i vrline.
 
***
 
Živeo je ovde i jedan starac koji je želeo da svog poslušnika oslobodi vezanosti za veštastvene stvari. Zbog toga mu je zapovedio da u avanu razbije svoj zlatan sat, iako je to bio poklon njegovog prirodnog oca (monah je stoga taj sat poštovao kao idola).
Nakon velike unutrašnje borbe, poslušnik je uspeo da nadvlada svoj ego i nerazumnu ljubav prema idolu. Radosno je izvršio ovo poslušanje i najzad bio oslobođen.
 
***
 
Neki vrlinski monah iz jednog skita preklinjao je Presvetu Bogorodicu da iz ovozemaljskog života ode kao poslušnik. On nije želeo da postane starac, jer se plašio vlasti. „Ja sam grešnik“, govorio je on. Bio je čovekoljubiv i milosrdan kao retko koji monah, trudoljubiv i neumoran u služenju, obavezama i zajedničkim poslovima. Iako telesno slab, radio je za desetoricu ljudi. Bio je poslušan svom starcu kao da je svetitelj.
 
***
 
Starac Josif Spileot je rekao: „Ukoliko monah od samog početka ne shvati značaj poslušanja i neprestane molitve, trebalo bi da plačeš za njim. Ukoliko to ne razume, to je isto kao da je rođen slep i da će slep i umreti! Njegova odluka da dođe na Svetu Goru ne vredi ni koliko karta koju je platio da bi došao ovamo… Neposlušan monah postaje sin đavolski. Onaj koji svoju volju upliće u volju svog starca postaje preljubnik. Zbog toga mora da podnosi ogorčenost, patnju i sramotu.“
 
***
 
Sveti Siluan je kazivao:
„Tokom 1932. godine posetio me je jedan monah iz starog Rusika (tj. manastira Svetog Pantelejmona). Zapitao sam ga kako je i on mi je ozarenog lica odgovorio:
„Osećam veliku radost.“
„Zbog čega si tako srećan?“
„Sva braća me vole.“
„A zbog čega te vole?“
„Zbog toga što sam svima poslušan. Kad me negde pošalju, ja kažem samo: ‘Neka je blagosloveno!'““
 
***
 
Živeo je ovde i jedan poslušnik koji je istovremeno izvršavao svoje poslušanje u kinoviji (opštežiću) i tvorio umno-srdačnu molitvu. Zbog toga mu je Gospod dao dar suza, kojima će oplakivati ceo svet. Iguman mu je rekao: „Taj dar si dobio zbog svog poslušanja.“
 
***
 
Jedan prosvetljeni podvižnik je rekao:
„Poslušanje se ne može izvršavati uz jadikovanje i prisilu. Starac ili starica nije Dioklecijan koji uvek kaže ‘ne’. Dužni smo da im budemo blagodarni jer nas štite, umesto da im se suprotstavljamo i da budemo neposlušni.“
 


 
NAPOMENE:

  1. Doslovno: „i u praksi i u teoriji“ (prim. prev.).

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *