STAREČNIK

 

STAREČNIK
(izreke svetogorskih staraca)

 
40. SLOVO O SMIRENOUMLJU KOJE VODI KA NAJUZVIŠENIJIM STVARIMA
 
Retki su ljudi koji su pokazali toliko veliko smirenje i samoodricanje kao Sveti Atanasije, duhovni otac svih atonskih monaha.
Kada je prvi put došao na Svetu Goru, promenio je ime i nazvao se „Varnava“, jer je strahovao da bi ga mogli pronaći car Nikifor Foka i vizantijske vojskovođe. Želeo je da ostane neotkriven i nepoznat.
Međutim, to nije bilo sve. Otišao je u manastir Zigos i pronašao najprostijeg starca, kako po načinu života tako i po znanju. „Varnava“ je postao njegov poslušnik.
„Ko si ti, brate? Odakle si došao i zbog čega si došao ovamo?“, upitao ga je starac.
„Nekad sam bio mornar, starče. Jednom sam se našao u velikoj opasnosti i obećao sam Bogu da ću napustiti svet i oplakivati svoje grehe… Bog me je prosvetlio da dođem ovamo, kod tvoje svetosti, jer želim da živim kao tvoj poslušnik.“
Starac je nezlobivo poverovao ovoj pobožnoj dovitljivosti i prihvatio svetitelja. Postavio mu je sve one zadatke koji odsecaju sopstvenu volju i stavio jaram poslušanja. Kad je svetitelj izvršio i one zadatke koji najviše ponižavaju, poželeo je da dostigne i sam vrh smirenja, a što predstavlja duhovno savršenstvo. Znao je da će, saglasno rečima Gospodnjim, samo onaj ko postane smiren kao dete, biti najveći u Carstvu Nebeskom.
Nakon što je izvesno vreme proveo pored svog prostodušnog starca, jednog dana mu je pristupio i rekao: „Nauči me, oče, osnovna slova, kako bih mogao da čitam Psaltir. U svetu, gde sam živeo, nisam naučio ništa osim da plovim morem.“
Starac uistinu nije mogao ni da zamisli ko se nalazi ispred njega. Uzeo je jednu daščicu i na nju urezao alfabet. Sveti ju je uzeo u ruke, načinio metaniju i od tada se ponašao kao da je istinski učenik!
Pretvarao se da ne uspeva da nauči određena slova i reči, kao da je priglup, i čak je postigao da starac izgubi strpljenje i da ga strogo ukori.
Međutim, ovaj čudesni poslušnik, koji se pretvarao da je nepismen, a u stvari je bio jedan od najmudrijih među mudrima, hrabrio je svog starca: „Oče, neka te ne obeshrabri ovo iskušenje. Ja sam poput neotesanog drveta. Budi strpljiv i pomozi mi svojim molitvama.“
Starac je bio uporan i nastavio je da ga poučava. Međutim, svetitelj se i dalje pretvarao da je nepismen.
Tokom jednog od sabora koji su se tri puta godišnje održavali u Kareji, Protat je odredio da svetitelj čita Psaltir u hramu. Tamo već behu stigla obaveštenja iz Konstantinopolja o „skrivenom blagu“. Svetitelj je najpre odbio da čita, ali se zatim potčinio. Stajao je na svom mestu i počeo da čita sričući, kao dete. Često se dešavalo da prekine reč i da spusti glas na svakom slogu.
Čim bi neko iz Protata začuo takvo čitanje, ustajao bi sa svog sedišta i naređivao svetitelju da pravilno pročita.
Jezik Svetog Atanasija, koji je usled svog velikog smirenoumlja do tog trenutka bio svezan, tada se razvezao i pokazala se sva njegova umešnost i mudrost.
Kad su starci začuli Svetog Atanasija koji je čitao tako nadahnuto i lako, zadivili su se toj nečuvenoj pojavi. Šta tek reći o njegovom starcu, koji je zanemeo od čuđenja i zadivljenosti? Njegove oči su se ispunile suzama i rekao je: „Neka bude blagosloveno Ime Tvoje, Gospode, jer mi je ovaj mudri brat pokazao put smirenoumlja.“
Tako su otkrili Svetog Atanasija, koji se toliko trudio da ostane neprimećen. Sad su mogli da budu zadovoljni i car Nikifor Foka i upravitelj Soluna, koji je pretresao čitav svet da bi ga našao.
Svetitelj je čak i tada izbegavao ljudske počasti i pokazivao beskonačno smirenje. Prišao je protu i toplo ga zamolio: „Oče, nemojte ništa reći onima koji me traže, jer se bojim da ću tad morati da napustim ovo mesto, a to bi me mnogo ražalostilo.“
Prot mu je tada obećao da će sačuvati njegovu tajnu, jer je shvatio da bi odlazak takvog čoveka bilo velika šteta za Svetu Goru. Pokazao mu je jednu pustinjsku keliju, u kojoj je Sveti Atanasije živeo skriveno, izdržavajući se sopstvenim rukodelijem.
 
***
 
Nepoznat i u tajnosti, u pohabanoj i staroj odeći, Sveti Pavle Ksiropotamski, nekadašnji princ, došao je iz Konstantinopolja na Svetu Goru kao stranac. Jednom se dogodilo da ga je u Protatu, u Kareji, pozvao prot i upitao odakle dolazi. Svetitelj mu je odgovorio: „Kao što vidiš, ja sam ubogi monah i dolazim iz jednog starog sela, koje se zove Ksiropotam.“
Kad se zacario stari Roman, Pavlov rođak, ovaj je sve učinio da ga pronađe. U međuvremenu, svetogorski prot je ubedio Svetog Pavla da poseti svog rođaka u Konstantinopolju. Svetitelj je otišao, ali je bio odeven u staru rasu, dok je u ruci nosio Časni Krst. Božanskom blagodaću Časnog Krsta uspeo je da isceli rođaka, koji je bolovao od smrtonosne bolesti.
 
***
 
Pre nego što je došao na vaseljenski presto, Sveti Nifon, patrijarh konstantinopoljski, bio je iskušenik u manastiru Dionisijatu. Nakon što je mnogo godina napasao Crkvu Hristovu, odrekao se patrijaršijskog trona i odlučio da se vrati na „mesto svog pokajanja“, odnosno u svoj manastir, ne otkrivajući pri tom svoj identitet.
Kada je stigao u Dionisijat, rekao je da se zove Nikolaj i da želi da se zamonaši. Iguman ga je upozorio na manastirski običaj da se početnicima daje zadatak da čuvaju manastirske životinje. Svetitelj je to radosno prihvatio i ostao izvan manastira, u štali, gde se brinuo za mazge. Hranio ih je, pojio i čistio. Posedovao je nedostižno strpljenje i izdržljivost.
Manastirski monasi su zapazili da svake noći iz štale izlazi plameni stub i da se uzdiže prema nebu. O tome su izvestili igumana, koji je preklinjao Boga da mu otkrije kakva je to natprirodna pojava. I zaista, Bog je odmah otkrio igumanu da je onaj kojeg je odredio da brine o životinjama i da donosi drva iz šume, vaseljenski patrijarh Nifon, nekadašnji sabrat ovog manastira.
One noći, kad je doživeo ovo otkrovenje, iguman se zadivio velikom svetiteljevom smirenju. Pozvao je sveštenike i đakone da obuku svoja odejanija, a monahe da uzmu ripide, kandila i tamjan. Ova svečana litija očekivala je da se svetitelj vrati iz šume, odakle su životinje vukle drva. Svetitelj je, kao istinski podvižnik, bio odeven u staru rasu, neočešljan i prašnjav.
Kad su ga ugledali, svi su pali na kolena, tražeći njegov blagoslov i govoreći: „Dosta je bilo tvog poniženja, patrijarhu naš! Uđi u svoj manastir i uzmi pastirski štap koji ti pripada, kako bi sve nas napasao na pašnjacima spasenja!“
Prepodobni otac naš Nifon, patrijarh konstantinopoljski, kaže:
„Onaj ko stekne smirenje, gradi kuću na čvrstoj steni, a to je Hristos. Onaj ko je egoističan i veruje da je zadobio vrline, lišen je svake vrline i preispunjen je zabludama, i on vascelo svoje zdanje podiže na pesku gordosti. Smirenje će ukrepiti svaku vrlinu i čovek koji ga poseduje biće prosvetljen. U suprotnom, luciferski egoizam izbrisaće svaki trag dobrote i dovesti do skamenjenosti uma. Egoističan čovek je u celini obuzet tamom, saglasno Svetom Pismu koje kaže: Bog se Gordima protivi a smirenima daje blagodat (Pr z, 34 i 1 Pt.5,5).“
 
***
 
Sveti Jovan Kukuzelj bio je horovođa angelskog glasa, učitelj muzike i prvi pojac na dvoru vizantijskog samodršca Komnina (12. vek). U tajnosti je napustio ovaj privremeni svet s njegovom ispraznom slavom i uživanjima, i stigao u manastir Veliku Lavru. Skrivao je svoj identitet i govorio da je u svetu čuvao ovce. Iguman mu je odredio da u šumi čuva manastirske koze. U međuvremenu, car Komnin ga je svuda tražio.
Jovan je radosno izvršavao svoje poslušanje, osveštavajući se u velikom smirenju i bezmolviju, dok jednog dana nije poželeo da otpoje prekrasne crkvene himne koje je pojao i u Konstantinopolju (Vizantionu). Njegov glas je bio toliko sladak i melodičan da su i beslovesne životinje (koze) koje je napasao iznenada prestale da jedu, umirile se, uspravile i s pažnjom i blagodarnošću, kao da su slovesna bića, počele da slušaju ovo angelsko pojanje.
Taj prizor i ti zvuci bili su uistinu zadivljujući. Pustinjaci iz okolnih kalivija koji su to videli, nisu prepoznali Kukuzelja, ali su već sutradan požurili da obaveste igumana o onom što se dogodilo.
Na taj način Kukuzelj je bio otkriven. Bio je postrižen u monaški čin i počeo je da poje u desnoj manastirskoj pevnici. Na jednom bdenju, dok su čitali Akatist, nakratko je zaspao u svojoj stasidiji. Pred njim se pojavila Presveta Bogorodica kao Carica slave i rekla:
„Raduj se, Jovane, čedo moje, pevaj mi i Ja te nikad neću napustiti.“ Zatim je u njegovu desnu ruku položila zlatan novčić! Taj novčić je kasnije prikačen na Njenu svetu ikonu.
Drugom prilikom mu je iscelila nogu i rekla: „Od sada ćeš biti zdrav.“
Svetitelj je sagradio jednu katizmu u čast Svetih Arhangela. U njoj je boravio tokom šest dana u sedmici, a nedeljom i praznikom odlazio je da poje u manastiru.
 
***
 
Jedan starac kaže: „Neko može usrdno da se podvizava a da uprkos tome ne postigne veliki napredak, jer ne poseduje smirenje. Drugi, međutim, mogu manje da se trude (u podvižništvu, postu, itd) a da ipak mnogo više napreduju, jer poseduju smirenje, koje nadoknađuje sve ostalo.“
Ovaj starac je rekao i sledeće: „U jednoj duši video sam ljubav prema Bogu, jer su prema toj duši bili nepravedni. Ona je videla ljubav i milost Božiju, jer je posedovala nužnu pretpostavku za to. Njeno srce je bilo čisto i ispunjeno smirenjem i ljubavlju. To predstavlja temelj. Kad neko poseduje smirenje, on poseduje božanski magnet koji privlači blagodat Božiju. Vidite da se smirenima daje blagodat. Tako je ustanovljeno.“
 
***
 
Behu prošle tri godine otkako je prepodobni Nifon Kavsokalivit otkrio svom starcu Teognostu da je bio sveštenik. Videvši veliku vrlinu prepodobnog Nifona, starac Teognost nije želeo da mu on i dalje bude poslušnik nego brat koji će mu u svemu biti jednak. Međutim, prepodobni ga je molio da sve bude kao i pre jer monah, govorio je on, ne može da se preda isihastičkom (bezmolvničkom) životu pre nego što potčini sopstvenu volju. Teognost je to odbio i sveti se udaljio. Budući obdaren darom suza, gorko je plakao za svojom voljenom pećinom. Punih četrnaest godina živeo je istinskim isihastičkim životom, hraneći se samo suvim hlebom, i to jednom nedeljno.
 
***
 
Prepodobni Akakije Kavsokalivijski smatrao je smirenoumlje vrlinom nad vrlinama. Nije želeo da učini nijedno delo koje bi ispoljilo gordost niti da izgovori takvu reč, kao što nije želeo ni da čuje nešto slično.
Jednog prazničnog dana skitski oci okupili su se u kiriakonu, zahtevajući od dikeosa da nekog od braće imenuje za svog zamenika, kako njega ne bi neprestano uznemiravali. Proiguman je tada predao štap prepodobnom Akakiju. Prepodobni je celivao proigumanovu ruku i zadržao štap u svojoj ruci samo toga puta, jer je želeo da iz uma odstrani svaku pomisao koja bi mogla izazvati gordost.
 
***
 
Jedan podvižnik je govorio: „Najpre čovek sve daje Bogu, a zatim Bog očišćuje čoveka i daje ga ljudima. Kad čovek poveruje da je gori od svih ostalih, tada jedno ‘Gospode, pomiluj’ koje on izgovori za svet vredi više nego hiljadu ‘Gospode, pomiluj’ koje izgovaraju drugi ljudi.“
 
***
 
Zbog njegovog jedinstvenog i čudesnog glasa, starca Josifa iz Novog Skita nazivali su „slavujem Presvete Bogorodice“. Kad je on pojao, činilo se da s njim peva još deset pojaca. Bavio se drvorezbarstvom. Živeo je samo pedeset sedam godina, služeći i pojući u skitskom kiriakonu. Nikada se nije gordio zbog svog prekrasnog glasa. Taj dar je pripisivao Bogu, Darodavcu svakoga dobra, od Kojega je svaki poklon savršeni (v. Jak 1,17).
 
***
 
Prevashodna dela uzvišenog smirenja vode čoveka do Bogom dane visine počasti i blagodati. Usled svog smirenja, kao sasud blagodati, istakao se i skriveni monah iz skita Svete Ane, nekadašnji vodeći pojac Patrijaršije, koji podseća na Svetog Jovana Kukuzelja. Ovaj monah otišao je kod jednog duhovnika iz skita Svete Ane, da bi se ispovedio i posavetovao s njim.
„Čime se baviš“, zapitao ga je duhovnik.
„Bio sam prvi pojac Patrijaršije, sveti oče“, odgovorio je monah.
„Ako želiš da se spaseš“, nastavio je duhovnik, „nemoj nikome govoriti da si pojac, jer ovde, na Svetoj Gori, postoji mnogo praznika i pozivaće te da ideš tamo i da pevaš, a ti nećeš imati prilike da budeš kaluđer. Poslaću te kod jednog dobrog starca. Od tebe očekujem samo da dobro čitaš, ali ne i da dobro pevaš. Pevaćeš pogrešno, pretvarajući se da nisi u stanju da pratiš svog starca.“
„Neka je blagosloveno, sveti oče“, rekao je uzvišeni monah i zaputio se kod uvaženog starca.
Prošlo je otada dosta vremena i duhovnik je zapitao starca:
„Kako se ponaša tvoj poslušnik?“
„Dobro“, odgovorio je ovaj. „Poslušan je, ali ne peva dobro, iako dobro čita.“
Prošlo je još nekoliko godina. Onaj duhovnik, koji je posedovao dar prozorljivosti, provideo je da se poslušnik, odnosno skriveni prvi pojac, približio kraju svog ovozemaljskog života. Bio je praznik u kiriakonu skita Svete Ane. Duhovnik je u to vreme vršio službu skitskog tipikara. Zapovedio je skrivenom pojcu da se pripremi da tokom Liturgije otpoje Heruvimsku pesmu. Monah se ražalostio, jer nije želeo da bude otkriven. Za njega je predstavljalo veliku blagodat da bude nepoznat, da „živi u skrivenosti“. Pretvarao se da je, nakon toliko vremena, zaboravio muziku. I pored toga, potčinio se svom upornom duhovniku i pristao da peva.
Kad je došlo vreme za Heruvimsku pesmu, duhovnik – tipikar je odvukao ovog monaha do mesta za pojce. Svi su se rastužili, jer su mislili da je tipikar pogrešio. Međutim, kad su začuli melodičan glas i muzičko umeće nekadašnjeg prvog pojca, govorili su jedni drugima:
„Blagosloveni nas je sve vreme slušao i nikome ništa nije govorio!“
Kad se Liturgija završila, duhovnik je poveo pojca u svoju kaliviju.
Pojac se nakon dva dana razboleo i usnuo u Gospodu! Da ga duhovnik nije otkrio, niko nikada ne bi saznao za veliki podvig njegovog smirenja.
 
***
 
Jedan starac je kazivao: „Trebalo bi da od Boga tražimo smirenje koje se zadobija nakon borbe. Mislim da se smirenje zadobija razumom, prostim razumom i poznanjem samoga sebe. Kad čovek pozna samoga sebe, smirenje za njega postaje prirodno stanje. U suprotnom, ukoliko čovek ne pozna samoga sebe, mogao bi u jednom trenutku da se smiri ali bi, isto tako, pomisao mogla da mu kaže da je nešto iako on nije ništa, i da se tako bori do same smrti! Ukoliko ga smrt zatekne s pomišlju da je ništa, besediće s Bogom. Međutim, ukoliko ga smrt zatekne s pomišlju koja mu govori da je nešto a on to ne shvati, tad će svi njegovi napori biti uzaludni.
Čovek mora da pobedi razum. Recimo ovako: ja sam monah, ali sam mogao da budem i životinja. Međutim, Bog me nije stvorio kao životinju nego kao čoveka i prizvao me ličnim prizivom u angelski čin, a šta sam ja učinio? Bog je toliko toga učinio za mene! Iako je mogao da me stvori kao žabu, kao škorpiona ili kao kornjaču, On me je stvorio kao čoveka.
Ovakve misli smiruju. Trebalo bi da uzvratimo za ono što je Bog učinio za nas.“
 
***
 
„Onaj ko se uzdigne do smirenoumlja unižava predstavu (ideju) koju ima o sebi, jer onaj ko sebe veliča nije zadobio smirenoumlje. Takav neće da se uporedi s niščima, on ne snishodi do njih i zbog toga žali kad mu ne dodele ‘počasno mesto'“, kaže prepodobni Ilija Ekdik (Filokalija, t. 3, str. 36. u grčkom izdanju).
 
***
 
Nezaboravni jeromonah Sava Srpski posedovao je onu vrstu smirenoumlja zbog kojeg je „počasna mesta“ i svetovna zvanja smatrao ništavnim. Zbog toga ih se i odrekao. Iako je godinama služio kao nadzornik i prot, tiho se povukao u odaje za starce kad su u njegov manastir pristigli mladi monasi. Napustio je svoje prostorije, kao i svu svoju ličnu imovinu. Ostavio ju je mlađima, a zadržao je samo odeću koju je nosio.
 
***
 
Jedan starac je rekao: „Smirenje je najniža stepenica svake vrline. Ljubav je njihova najviša stepenica. Zbog čega se danas ne posvećujemo? Zato što nemamo smirenja.“
 
***
 
Drugi starac kaže: „Čovek može da se podvizava s velikom usrdnošću a da opet ne napreduje, jer nema smirenja. Drugi pak mogu manje da se podvizavaju a da ipak više uznapreduju jer imaju više smirenja, koje nadoknađuje sve ostalo.
Budnost je jednaka svetosti. Đavo ne progoni izgubljene. On progoni budne; one koji bi uz Boga mogli da čine čuda. Muči ih njihovom samouverenošću, razumom i rasuđivanjem. Prema tome, zanemarimo svoja razmišljanja dok nam se ne vrate osveštana.“
 
***
 
U kaliviji Sveta Tri Jerarha, u skitu Svete Ane, živeo je jedan mladi poslušnik po imenu Nektarije. Njegov starac bio je rumunskog porekla. On je gotovo uvek ćutao.
Neki skitski oci, obdareni rasuđivanjem, govorili su među sobom: „Trebalo bi da kušamo vino iz ove bačve – da vidimo da li je slatko, gorko ili kiselo.“
Jednog dana, starac Teodosije je, sa još nekim ocima, sišao na pristanište. S njima je bio i Nektarije. Čim su ga drugi ugledali, odlučili su da ga iskušaju.
„Oče Nektarije, ti si mlad, možeš da nosiš svoju vreću i da pešice odeš u Kareju. Mi smo već stari i ima nas mnogo, a barka je mala i nećemo moći svi da se smestimo (u to vreme oci su putovali morem u malim barkama na vesla).“
Kad je to čuo, do tada ćutljivi Nektarije počeo je da negoduje. Otvorio je usta i počeo neprestano da priča, prigovarajući i protestujući. Oci su tada pognuli glave i glasno rekli: „Vino u ovoj bačvi je veoma gorko“ (odnosno, njegovo ćutanje nije bilo od Boga).
Kad je shvatio, otac Nektarije je načinio metaniju do zemlje, preklinjući oce da mu oproste. „Mislili smo da se prisiljavaš da ćutiš. Sad si i sam shvatio da je tvoj jezik otrovan i da bi trebalo da ga zasladiš“, rekli su mu oci.
Otac Nektarije se zahvalio ovim ocima. Od tada se prisiljavao da se očisti i od najmanje strasti. Čitao je „Spasenje grešnika“ i dela Svetog Damaskina. Spavao je na jednoj dasci, a tokom bdenja preklinjao je Presvetu Bogorodicu da ga iz ovog privremenog života uznese na Nebesa na praznik Svetogorskih Otaca. I zaista, tako se i dogodilo. Na taj dan otišao je na Nebesa, ukrašen darom ćutanja koji ga je sačuvao čistim od sablazni.
 
***
 
Jedan starac je rekao: „Ne oslanjaj se na sopstveno znanje. Da bi u tebi naraslo božansko znanje, potrebno je da se poništi znanje svetovno. Postani jednostavan kao dete. Nemoj se gorditi zbog svog znanja. Prema apostolovim rečima, „znanje nadima“. Budi niži od svih ostalih. Obezvredi samoga sebe. Koliko se Gospod smirio (ponizio) na Krstu? Kakva sramota! Nag, napušten, izvrgnut ruglu, a zatim proslavljen! Neka tako bude i sa tobom. Potrebno je da se potpuno uniziš da bi dostigao to stanje (duhovnosti).“
On je rekao i ovo: „Svetitelji osećaju da su uistinu nedostojni i grešni.“
 
***
 
Moj nezaboravni duhovni otac i starac kazivao nam je sledeće o starcu X. iz skita Svete Ane. Taj starac je bio obdaren rasuđivanjem i obučavao je poslušnike.
„Jednom prilikom posetio sam starca X. u njegovoj molčanici (isposnici, isihastirionu). Bio je dan i on je služio božanstvenu Liturgiju. Bosonog, u staroj, iznošenoj odeždi i sa ručno izrađenim, zarđalim krstom. Prost, ali veoma blagog ponašanja, što je bilo u suprotnosti sa divljim izgledom i razbarušenom kosom jurodivog Hrista radi, kakvim se predstavljao.
Tog dana je puno ljudi došlo da prisustvuje Liturgiji u kapelici njegove molčanice. Zatražio je od jednog jeromonaha da poje na Liturgiji.
Ovaj jeromonah je imao tako umilan glas da čovek, koji bi ga čuo, nije više znao da li to peva angeo ili čovek.
Usled veličanstvene Liturgije, svi su toga dana osećali duhovnu radost. Međutim, jedan događaj učinio je taj dan još izuzetnijim. Neposredno pred kraj božanstvene Liturgije, starac X. se pojavio pred carskim dverima. Želeo je da smiri svog poslušnika – jeromonaha, ali i da bude od koristi posetiocima. Kao što je često činio, počeo je da grdi svog poslušnika ovakvim i sličnim rečima:
‘Hej, ti, gnusni čoveče, ti, bestidniče, ti, što se ne plašiš Boga i što se ne stidiš pred ljudima! Ti si licemer. Misliš da si svetac i želiš da ti ukažu počasti, da te ljudi pohvale. Napolje! Napolje iz crkve…’.
‘Blagoslovi, starče, sasvim si u pravu’, rekao je jeromonah, ostavši nepomućen i miran. Pao je na kolena i poklonio se, a zatim mirno izašao iz crkve.
Mi smo zanemeli. Niko se nije ni pomerio i stajali smo kao kipovi. Nakon par trenutaka tišine, starac koji se pretvarao da je ljutit stao je ispred carskih dveri i sa suzama u očima radosno nam objasnio:
‘Braćo moja, hteo sam da vam kažem nešto dušekorisno. Međutim, kako sam nepismen i neuk, želeo sam da vas pomoću ovog svetog poslušnika delatno poučim smirenju. Znajte da je on istinski i savršeni monah iz skita Svete Ane.'“
 
***
 
Upitali su jednom nekog pustinjaka: „Kako bi trebalo da se suprotstavimo kada nas hvale i veličaju?“
On je odgovorio: „Budite smireni i dobro upoznajte same sebe. Daću vam jedan primer. Kad sam u drvetu rezbario lik svetitelja, završio sam i mislio da je dobro urađen. Nakon izvesnog vremena, ponovo bih ga pogledao i video da nije sve potpuno dorađeno. Ukoliko bih uzeo lupu, video bih da to nije nimalo vredno delo. To se isto može primeniti i na ljudske ruke. Mi vidimo da su čiste. Međutim ukoliko ih pogledamo pod lupom, zapazićemo na njima nečistoću i puno mikroba. Prema tome, treba brižljivo da ispitamo same sebe i videćemo da nismo ništa od onog (pohvalnog) što o nama svet govori.“
 
***
 
Otac Vartolomej imao je sto šest godina. Kad smo ga posetili, nosio je kaput na kojem je bilo hiljadu zakrpa. On nam je rekao sledeće: „U velikom znanju krije se samouverenost. Gde god se približi samouverenost, Bog se udalji i čovek ostaje sam sa samouverenošću.“
 
***
 
Drugi starac je rekao: „Gordost čini da nas Bog ne čuje.“
 
***
 
Upitali smo jednog starog monaha šta čini i kako provodi vreme, a on nam je odgovorio: „Uništavam ovo mesto!“
 
***
 
Nakon što je posetio tri stotine manastira u Rusiji, ruski podvižnik, otac Tihon, živeo je šezdeset godina na Svetoj Gori. On je rekao sledeće:
„Bog ujutro jednom rukom blagosilja čitav svet, dok smirenog čoveka blagosilja obema rukama, jer je smiren čovek uzvišeniji od celog sveta.“
On se molio ovako: „Gospode Isuse Hriste, podari mi smirenje.“
 
***
 
„Jedno je devstvenost, a drugo smirenje“, često je govorio otac Tihon. „Mnogi gordi devstvenici otišli su u pakao.“
 
***
 
Jedan smirenoumni i nestjažateljni monah, Neofit iz Velike Lavre, uvek se s velikim umilenjem pričešćivao Prečistim Tajnama. Njegovo smirenje bilo je toliko uzvišeno da bi pre pričešćivanja svakome celivao ruku, čak i iskušenicima, i od svakoga bi zatražio oproštaj.
 
***
 
„Mi nemamo smirenja i zato se mučimo, a zato mučimo i druge. Patićemo sve dotle dok se ne smirimo“, rekao je jedan starac.
 
***
 
Zajedno sa jednim duhovnim bratom posetio sam starca Zosimu, ruskog podvižnika iz Karulje. Zatekli smo ga kako sedi na zemlji i cepa drva. Pošto smo zatražili njegov blagoslov i celivali ikone u kapelici, zamolili smo ga da nam kaže neku dušekorisnu reč.
Tek tad je prema nama podigao svoje blistavo i krotko lice i rekao nam jednu reč na ruskom jeziku, reč koja obuhvata vascelo prostranstvo čovekovog duhovnog života:
„Smirenije, smirenije“ (smirenje, skrušenost).
To je bilo sve što nam je rekao. Oborio je glavu i nastavio da cepa drva za zimu.
 
***
 
Starac Arsenije, blagodatni sapodvižnik starca Josifa Spileota rekao nam je sledeće:
„Iako sam po godinama stariji od njega, želeo sam da starac Josif bude moj duhovnik i rukovoditelj. On se uzdigao do sozercanja i poseduje znanje, dok sam ja delatan (praktičar). Jednom prilikom, dva čoveka su htela da pređu reku. Jedan je bio slep, a drugi bez nogu. Dok su prelazili reku, slepi je na leđima nosio bogalja koji je mogao da vidi. Ti si se, oče Josife’, rekao sam mom sapodvižniku, ‘uzdigao do sozercanja, odnosno, tvoje duhovne (umne) oči su otvorene; ti si trezvenouman, ali nisi delatan (praktičar). Ja imam noge, ali nemam duhovne (umne) oči i nisam trezvenouman. Prema tome, ja ću te nositi na plećima i tako ćemo hodati. Ti ćeš me rukovoditi i zajedno ćemo preći reku ovozemaljskog života.“
 
***
 
Usled svog velikog smirenja, novoproslavljeni svetitelj Nektarije Pentapoljski (Eginski), novojavljeni med i nektar Pravoslavlja, tražio je pomoć i pouku od starca Danila Katunakijskog, i u jednom od pisama koje mu je poslao kaže: „Bili bismo Vam veoma zahvalni ukoliko biste nam učinili to zadovoljstvo i napisali neku duhovnu reč kojom biste ukrepili ovdašnje monahinje. Vaše pismo, koje izražava i Vaše delanje i Vaše sozercanje, predstavljalo bi duhovnu nasladu i istinsku duhovnu podršku za njih, koje su lišene žive pouke.“
 
***
 
Patrijarh Kirilo bio je osnivač Svetogorske crkvene akademije, koja je postala najznačajnija kolevka mudrih učitelja grčkog naroda, kao i kolevka svetitelja i mučenika.
Morao je mnogo da se bori kako sa svojeglavim arhijerejima tako i sa Turcima, koji su ga dva puta udaljavali s patrijarškog prestola. Napustio je sjaj i slavu patrijarškog dostojanstva i došao da živi kao prost poslušnik u zajednici skitske kalivije Svetih Apostola, smeštene ispod kiriakona skita Sv. Ane.
Strpljivo je obrađivao baštu ovog malog bratstva koje je imalo maslinjak, iako su ga u tome sprečavale poodmakle godine. Njegova revnost u služenju braći, podvižnički karakter, neuporediva izdržljivost i krepkost prilikom velikih napora izazivali su divljenje ostalih. Usled poštovanja prema njegovim godinama i prethodnom položaju, skitski oci dodelili su mu jednog magarca za prenošenje tereta i za ostale potrebe. Međutim, jednog letnjeg dana desio se čudesan događaj. Dok se sa svojim magarcem uspinjao strmim puteljkom koji od bašte vodi ka kaliviji, video je dva lučezarna, mlada monaha kako svom magarcu brišu znoj. Kad je počeo da prigovara i da negoduje, oni su mu odgovorili: „Ti se nisi udostojio počinka i brisanja znoja jer ne prenosiš teret, dok ova životinja podnosi sav napor.“
Tog momenta, nekadašnji patrijarh je rasteretio pretovarenu životinju i, kao i ostali oci, bez gunđanja nosio teret strmom skitskom golgotom, od morske obale do kiriakona. Kasnije je iz temelja obnovio svoju kaliviju. Pokazao se kao uzor poslušanja, trpljenja i samoodricanja. Upokojio se 1775. godine, u vrlo dubokoj starosti, prethodno predvidevši svoju smrt. Tokom poslednja dvadeset i četiri časa svoga života video je bogonosne oce i angele, što ga je činilo veoma srećnim. Njegova svetla lobanja – što predstavlja vidljivi znak vrline – čuva se i danas u kaliviji njegovog pokajanja.
 
***
 
Primer Teofana, episkopa Eubeje, sličan je primeru Nifona, patrijarha Konstantinopoljskog. Ne posedujemo hronološke podatke o njemu, ali ono što nas čudi i zadivljuje jeste smirenje ovog episkopa.
Potresen jednim čudom, vezanim za neraspadnuto telo nekog bogataša iz njegove eparhije, episkop Teofan je napustio svetovne počasti i došao na Svetu Goru. Posetivši mnoge manastire, zaustavio se u Novom Skitu, brižljivo skrivajući svoj identitet i zvanje. Izabrao je da se pridruži jednom nepismenom i strogom starcu po imenu Kirilo.
Kako bismo opisali strpljenje i trpeljivost skrivenog episkopa? On se pretvarao da je prost poslušnik koji izvršava sve službe i zadatke koje bi mu naložio njegov strogi starac Kirilo. Od vremena kad je postao njegov poslušnik protekle su već dve godine. Tokom druge godine, pred kraj Velikog Posta, na skitsku obalu pristala je jedna lađa koja je doplovila iz Eubeje, natovarena raznim namirnicama. Oci su sišli u pristanište da kupe hranu za Pashu (Vaskrs) – sir, jaja i sl. Među njima je bio i iskušenik (odnosno vladika) Teofan, da bi kupio hranu za svoju kaliviju. Međutim, kapetan lađe ga je prepoznao i pred svima upitao:
„Zar ti nisi naš vladika koji je nestao pre dve godine?“ Kad je to rekao, pao je na zemlju da bi mu se poklonio.
Vladika je to poricao: „Pogrešio si, vozljubljeni. Ja nisam onaj za koga me smatraš. Možda samo ličim na njega.“
Istog trenutka vratio se u skit i odlučio da odmah ode odatle, jer je bio otkriven i svi su podozrevali ko je on u stvari. Njegov starac mu se divio kao čoveku velikog smirenja i poslušnosti. Pao je pred njegove noge i zatražio oproštaj za svoje surovo ponašanje.
Vladika Teofan se povukao u jednu isposnicu, sadašnju kaliviju „Živonosni Istočnik“, gde je živeo kao prost monah.
 
***
 
Šta bismo mogli da kažemo i ispripovedamo o katunakijskom duhovniku, ocu Ignjatiju?
Svaki put kad bi se završila božanstvena Liturgija, njegov starac bi ga prekorevao, ali on na to ništa nije odgovarao. Naprotiv, izrekao bi sledeće pohvalne reči: „Poslušajte, oci i braćo, kad nas mlađe prekorevaju i udaraju naši starci. Mi ne smemo da tugujemo, nego bi trebalo da se radujemo i da im pomognemo, jer oni brinu o tome kako da se naša srca izbave od đavoljeg trozupca, odnosno od gordosti, egoizma i samouverenosti. Ako bi neki dan prošao a da me moj starac Neofit ne ukori ili ne udari, ja bih se mnogo ražalostio i u duši rekao: ‘Ništavni oče Ignjatije, danas nisi bio prekoren i trebalo bi da obratiš pažnju na đavolji trozubac, jer će se još dublje zariti u tvoje srce!'“
 
***
 
Jedan prost starac je rekao: „Ti učeni ljudi mnogo stradaju pokušavajući da ispitaju božanstveno. Ako je konopac isuviše kratak, ko će se usuditi da siđe na dno klanca?“
 
***
 
Rumunski podvižnik, otac Enoh, je rekao:
„Monah mora da bude smiren. Da ne teži visokom nego niskom. Ako poseduje smirenje, lako će se spasti. Međutim, to je za sveštenika dvostruko teže breme. Odviše teško! A dobrih sveštenika je malo. Zašto želiš dostojanstvo? Zar ne želiš da spaseš dušu? Dođi na Svetu Goru da spaseš dušu i ne traži ljudsku slavu. Budi prost i smiren. Ja želim da spasem dušu. Na svetu nema ničeg boljeg od spasenja duše.“
Iako je ovaj starac imao više od sedamdeset pet godina, ni od koga nije tražio da ga poštuje. Samog sebe smatrao je za psa. Tražio je da mu kao milostinju daju malo hleba, za njega samog i za ostale starce poodmaklih godina, bolesne i slabe poput njega samog. Pravio je metanije i od svakoga tražio blagoslov – od monaha, iskušenika i mirjana – poklonika. Jednom je hteo da kupi torbu. Međutim, bila je mnogo skupa a on nije imao novca. Iznenada je u uglu prodavnice ugledao običan džak. „Koliko košta ovaj džak“, upitao je prodavca. „To ništa ne košta. Zašto ti on treba?“ „Nosiću ga na plećima, umesto torbe“, odgovorio je. „Zar se ne stidiš da takvu stvar nosiš na plećima?“ „Zbog čega bih se stideo? Ja sam gori od tog džaka“, prostodušno je odgovorio otac Enoh.
 
***
 
Patrijaršija je pozvala nadarenog bogoslova i jeromonaha Hrizostoma iz Velike Lavre da bi ga rukopoložila za episkopa. Pretpostavljajući smirenje visokom crkvenom zvanju, on je odgovorio: „Ne želim da napustim monašku skufiju!“
 
***
 
Pre izvesnog vremena, jedan ugledan stranac, inače pravoslavac, posetio je Svetu Goru i zatražio da se sastane sa starcem Siluanom. Jeromonah N. iz manastira, član igumanskog saveta, rekao je strancu:
„Ne razumem zašto Vi, kao mnogoučeni bogoslov, želite da posetite starca Siluana, nepismenog seljaka. Zar ne postoji neko oštroumniji od njega?“
„Da bi čovek razumeo starca Siluana, mora da bude ‘mnogoučen'“, tužno je odgovorio stranac.
Taj isti jeromonah N., nesrećnik koji nije bio pričastan božanskom opitu kakav je posedovao starac Siluan, rekao je onom posetiocu:
„Pitam se zašto odlaze kod njega. Pretpostavljam da on ništa ne čita.“
„Ništa ne čita ali zato sve radi, dok drugi mnogo čitaju a pri tom ništa ne rade“, odgovorio je posetilac.
 
***
 
Upitali su jednog prostodušnog starca – podvižnika: „Starče, zbog čega tvoji limunovi daju tako mnogo plodova?“ „Zato što smirujem njihove grane, čedo moje“, odgovorio je on.
 
***
 
Poznavao sam jednog mladog poslušnika koji je „imao usta ali nije ispuštao glas“, saglasno mišljenju njegovog duhovnog rukovoditelja.
 
***
 
Starac Siluan Atonski je govorio:
„Ovo je moja omiljena pesma: Uskoro ću umreti i moja nesrećna duša sići će u ad. Ja ću patiti, i biću sam u mračnoj tamnici, gde ću gorko plakati. Moja duša će žudeti za Gospodom i sa suzama ću Ga tražiti. Kako da Ga ne tražim? Najpre je On potražio mene i javio se meni, grešniku… Taj isti Gospod učio me je da treba da budem smiren. ‘Drži svoj um u adu, ali nemoj očajavati.’ Tako se pobeđuju neprijatelji. Međutim, kad svoj um izvedem na svetlost, pomisli dobijaju veliku snagu.“
 
***
 
Jedan stari podvižnik kazivao nam je sledeće: „Mnogi savremeni oci shvataju da su poniženja i prekori, koje su im upućivali njihovi starci, imali za cilj da njihova srca očiste od strasti samouverenosti i gordosti, kako bi okusili sladost spasenja duše. Iako su mnogi od njih bili nepismeni, uzdigli su se dotle da su mogli da tumače dela Svetog Grigorija Bogoslova. Neki su se, opet, završivši dnevno služenje, vraćali u svoje kelije da bi se molili i čitali. Zadobijali su tako duboko smirenje da su sebe smatrali najgorima od svih ljudskih bića.“
 
***
 
Kad bi oci i braća poželeli „Dobar Raj“ starcu Teofilaktu iz Novog Skita, on bi odgovorio: „Raj nije štala da bi primio životinju kakva sam ja!“ Toliko je bilo veliko samoprekorevanje Svetih Otaca!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *