Старечник

37. СЛОВО О ХРИСТОЛИКОЈ КРОТОСТИ И НЕЗЛОБИВОСТИ

Румунски јеромонах Леонтије из места Негрец у области Неамц дошао је на Свету Гору 1852. године, а упокојио се 1901. године. Предвидео је своју смрт. Истицао се кротошћу и незлобивошћу. Није га могло разгневити нити саблазнити ништа што би видео или чуо. Био је то човек мира. Сваке вечери је стављао епитрахиљ и с једном свећицом у руци одлазио на гробље, где се молио за преминуле оце и браћу.
***
Старац С. из Новог Скита био је незлобиво јагње Божије. Посетио сам га пред сам крај његовог живота, кад је био прикован за кревет. Једном приликом украдено му је сто педесет литара уља. Његов послушник је гунђао, а старац је био веома тужан због таквог његовог става.
“Зашто не прославиш Бога, благословени? Сад си слободнији и бестраснији. Имамо само једно буре уља уместо да имамо три.”
Међутим, послушник је наставио да гунђа, осуђује и сумњичи.
“Види, чедо моје”, рекао је старац С. “Посматрај само добру страну свих ствари. Не веруј свему што чујеш својим ушима и веруј само половично ономе што видиш својим очима.”
***
Један добар и безазлен старац је рекао: “Сви оци су добри. Сви се подвизавају сагласно својим снагама и само због тога што остају овде, у Градини Пресвете Богородице, имају наду у спасење.”
***
Старац Стахис, пустињак достојан сваког поштовања, увек је био погружен у благодати умне молитве. Само једном сам се удостојио да га видим, и то на пристаништу скита Свете Ане. Будући истински исихаста, све време живео је у тајинственом свету тиховања.
Његова каливија налазила се у најсевернијем делу Катунакије. Пре тога је био монах на Синајској гори.
Старчево негневљење и неупоредива кротост могу се видети и из начина на који се суочио с искушењем у које су га довела тројица мирјана. Ова тројица људи беху начинили кречану непосредно изнад његове келије. Један од њих је псовао и вређао старца Стахиса, али је овај ћутао. Преостала двојица су га саветовала да прекине то грешно и безбожно понашање како му се не би догодило неко зло, а што се уистину и догодило. Три дана након што је запаљена, кречана је експлодирала и тако је сав труд ових људи био узалудан.
Старац Стахис имао је још једну врлину. Наиме, кад је његов старац због болести био прикован за постељу, Стахис није имао довољно времена да се бави рукоделијем којим би обојицу издржавао. Међутим, он се није стидео да проси, што је чинио с тихим, племенитим и ћутљивим смирењем.
***
У странствовању, безмолвију и кротости подвизавали су се и многи оци из идиоритмијских манастира. Један од њих био је и незаборавни Теофил, којег се с поштовањем сећају сви монаси Велике Лавре. Подржавао је киновијски облик монаштва и до пожртвовања, па чак и до смрти, био веран свом служењу (послушању). Свему је приступао драговољно, према свима је био благонаклон и од свих је био вољен. Био је потпуно одвојен од рођака и од света, према свима благ и слаткоречив, привржен и посвећен безмолвију и молитви. Често је одлазио у најудаљеније капеле Велике Лавре да би се тамо молио. Теофил, чија је природа истовремено била и строга и живахна, уистину је био “пријатељ Божији”.
***
Током читавог свог живота, монах Јоасаф из скита Свете Ане никад није изазвао саблазан. Био је образац покорности, кротости и дуготрпељивости.
Упокојио се 1947. године.
***
Учени монах Софроније Византинац из скита Свете Ане издвајао се својом кротошћу и незлобивошћу. Био је скитски секретар и главни уредник часописа “Нова реч” (“Неос Логос”). Подвизавао се у безводној каливији Певкос. Упокојио се у дубокој старости.
***
Постојао је један монах који читавих тридесет година није ражалостио ниједног човека!
***
У исихастичкој области старог Русика живео је смирени монах, старац Онисифор. Био је толико смирен да је људе привлачио самим својим присуством.
***
Монах – лекар Спиридон Камбанос из Велике Лавре, био је помоћ и потпора страдајућих и болесних отаца, подвижник и киновит, кротки бесребреник. Издвајао се својом незлопамтивошћу и праштањем. Кад су га неки људи кудили и каменовали речима, он им је опростио и изрекао речи Господње: Ако зло рекох, докажи да је зло; ако ли добро, зашто ме бијеш (Јн 18, 23).
Ово нам је приповедао његов ученик, монах Павле Лавриот, који је такође лекар.
***
Поштовани старац Атанасије, библиотекар скита Свете Ане, био је 1935. године оклеветан за крађу једног рукописа, због чега је три године провео у затвору. Невини и недужни старац поднео је ово искушење са савршеним миром, трпељиво и незлопамтиво. Одбио је да оптужи своје клеветнике и препустио је то суду Праведног Судије. Кад му је куцнуо последњи час и кад се растајао с душом, истински кривац је исповедио да је књигу сакрио у скитску костурницу.
***
Калуђер Нил био је питомац и понос светог манастира Симонопетра. Служио је као главни секретар свештене општине Свете Горе. Колико год да је био учен, толико је био и смирен. Патријарх Јоаким Трећи писао је својим пријатељима да “Патријаршија деценијама није добијала таква писма из Свете општине”. Било је случајева кад су о њему причали недолично и непристојно, али је он, смирен и кротак, говорио: “Оце на саборима посматрам као ангеле Божије и у њиховим чистим ликовима видим блажене ктиторе светих манастира…”
Био је средовечан, једва да је имао четрдесетак година кад се разболео од туберкулозе и преселио у скиније Господње. “Био је уграбљен да зло не би покварило његову разборитост.”
***
Као посленик и старешина цркве Јерусалимске патријаршије, архимандрит Јоаким Специерис (1860-1934) показао се као ревнитељ врлине и монашког подвига. Своје подвиге започео је у Новом Скиту, у који се жудно вратио након окончања студија да би служио Цркви.
За њега су били карактеристични непоколебива дуготрпељивост и кротост. Кад би му рекли: “Оче, они људи ружно говоре о Вама”, он би одговорио:
“Молим вас, браћо и пријатељи моји, да никога не клеветате и да не причате лоше о мојим доброчинитељима!”
***
Игуман манастира Светог Павла, Софроније, био је такође један веома кротак Светогорац. Упокојио се 1881. године, кад му је било осамдесет лета. Често су га осуђивали због његове велике снисходљивости и незлопамћења. Нико га никад није видео љутитог.
Прича се да су његове мошти мирисале. O врлинама овог човека казивао је отац Јоаким Специерис.
***
У умове и срца младих монаха које је сусрео на заласку свог живота, стогодишњи Варлаам из манастира Ксенофонта утиснуо је трагове доброте, кротости и незлобивости.
Он није био само трудољубив (и као стогодишњак подрезивао је дрвеће) и трпељив у болести (имао је хернију и није носио појас). Био је то незлобив и дуготрпељив старац, што се показало у многим случајевима.
Једном се догодило да је са старијим оцима отишао у манастирски метох Светог Николаја на Халкидику. Међу људима који су живели у околини беху избиле неке несугласице. Отац Варлаам им се обратио са својом уобичајеном благошћу. Међутим, будући дивљи по природи, ови људи су га вређали, да би га на крају гађали конзервом уљане боје! Старац се без роптања вратио осталим оцима, уверавајући их кротко и незлобиво да је већ опростио својим непријатељима.
***
Душа незаборавног григоријатског игумана Атанасија била је као спокојна лука. “Атанасије је подсећао на оне подвижничке ликове Тиваиде и Египта”, говорио нам је познији игуман Висарион. Био је веома привржен духу негневљења и кротости. Улагао је велики напор да тај дух пренесе и на своје послушнике. Поред тога, он је био и песник и давао им је да читају стихове посвећене светој кротости. Један григоријатски монах у метоху Вултиста примио је од њега следећу поему:

Слатко је, од свега најслађе
бити кротак. Кад ме неко угњетава,
зашто да га кудим?
Хоћу ли умирити јарост
ако почнем препирку?
Он се разјарује и ако му одговорим,
уподобићу се њему, варварину.
У часу јарости
ја ћу ћутати,
и махнитост ћу
сталоженошћу зауставити.
Затим ћу тихо, слатко
неправду напасти
и боље ћу се чути
него да је ударим.

***
Отац Јефрем, исихаста из Катунакијске пустиње и изврсни учитељ светог, равноангелског живота, који је још увек жив и незаблудно руководи борце Христове, казивао нам је следеће:
“Ово што ћу вам испричати догодило се у манастиру Ивирону. Био је ту неки човек који је превозио дрва. Један свештеник му је рекао:
‘Газда-Никола, довези и мени мало дрва.’
‘Хоћу, оче! Колико дрва желиш?’
‘Десет стабала.’
Човек их је и довезао.
‘Довези их ближе’, рекао је онај свештеник.
‘Животиња не може да прође, плаши се. То је узана стаза и за њу је исувише стрмо’, одговорио је човек.
‘Кажем ти да ближе довезеш дрва.’
Тако је дошло до свађе.
‘Неће ти бити опроштено’, рекао је свештеник.
‘Ни теби неће бити опроштено’, рекао је превозник свештенику и отишао.
‘Шта сад да радим’, питао се свештеник. ‘Не могу да служим Литургију. Не могу! Шта сад да учиним’, размишљао је он. ‘Ево, кад превозник сутра буде пролазио, поклонићу се пред њим да би ми опростио. Међутим, шта ће се догодити ако се његов син пре тога разболи и ако он изненада буде морао да оде у своје село? Како да нађем овог превозника?’
У међувремену се смрачило и, као што знате, закључали су манастирску капију.
‘Шта сад да чиним’, размишљао је свештеник. ‘Не могу ни да одем ни да останем. Сад кад смо се посвађали постоји истинска ризница. Пресвета моја Богородице, просветли ме шта да учиним. Каква је та ризница? То је молитва. Због тога ми, монаси, када имамо неки проблем, кажемо: Пресвета Богородице, помози ми, просветли ме.’
Свештеник је, дакле, почео да се моли: ‘Пресвета Богородице, шта да учиним?’
Убрзо је добио одговор. Упалио је лампу и изашао кроз манастирска враташца, а затим почео да се успиње уз планину, иако је била ноћ а он имао само ту једну светиљку.
‘Добро вече.’
‘Добро дошли, оче.’
‘Благословени, посвађали смо се због неких дрва. Опрости ми’, рекао је свештеник.
‘Бог Вам опрашта, оче’, одговорио је онај човек. ‘Опростите и Ви мени.’
‘Нека Бог опрости’, одговорио је свештеник и отишао да служи Литургију.
Кад се с неким посвађаш, немој ићи да се причестиш пре него што се помирите.
И мени се пре неколико година догодило нешто слично. Пролазила је једна лађица и ја сам у њој спазио оца Демоклита, лекара из Новог Скита. Будући да је мој старац био болестан, отишао сам до чамца да бих га упитао нешто у вези са старцем. Међутим, ништа нисам рекао капетану и он је помислио да и ја идем за Дафни. Кад су се сви оци укрцали, лађица је испловила из пристаништа.
‘Коста, ја не путујем’, рекао сам капетану.
‘Зашто ми то ниси рекао?’
‘Желео сам само нешто да кажем лекару док се остали оци не укрцају’, одговорио сам.
Коста је вратио лађицу до пристаништа и ја сам искочио.
‘Иди дођавола’, довикнуо је.
Отишао сам и све испричао старцу.
‘Старче, тако и тако се догодило на Костиној лађи. Не могу да служим Литургију.
Одлучио сам да у подне, кад се Коста врати, одем до њега и затражим опроштај.’
У подне сам отишао до пристаништа.
‘Како је, Коста’, упитао сам.
‘Добро је, оче.’
‘Благословени, јутрос сам погрешио и ражалостио сам те. Опрости.’
‘Нека Бог опрости, оче’, рекао је Коста. ‘Опростите и Ви мени.’
‘Нека Бог опрости.’
Будући да смо опростили један другом, могао сам да служим Литургију.
То исто би требало да учините и ви кад су у питању ваши пријатељи или сарадници (ово је старац рекао мирјанима). Ако им кажете неку ружну реч, немојте ићи да се причестите, јер нећете моћи ни да се помолите. Ваша молитва неће моћи да се узнесе. Најпре вам мора бити опроштено, а онда можете наставити са молитвом и причешћивањем.”
“Ни на шта се не жалим. Сви ме воле. Сви су добри. Толико сам благодаран да прослављам Бога и често пожелим да плачем од радости”, рекао ми је кротки старац из једног киновијског манастира.
Незаборавни духовник Јероним, некадашњи игуман манастира Симонопетра, био је толико незлобив да је познавао човека који је нешто украо али га није одао. Кад су га питали о томе, одговорио је: “Питајте Светог Симона, он зна…”

 

Comments are closed.