Старечник

36. СЛОВО О ПРЕЛЕСТИ И БИЦИ КОЈА ДОЛАЗИ С ДЕСНЕ СТРАНЕ

Пре отприлике стотину година, у скиту Свете Ане живео је један искушеник који је на дан пострига добио име Сава. Међутим, лукави човекоубица ђаво прелестио га је услед непослушања и претераног поверења у сопствене помисли.
Сава је од многих слушао о врху Свете Горе, о прекрасним утисцима везаним за успоне на то место и поклоњење на дан Преображења Господњег. У њему се родила чежња да и сам оде тамо и да се поклони “старцу Атосу”, мислећи да се тај назив заиста односи на неког уваженог старца који тамо живи.
Упркос забрани свог старца, Сава се запутио ка врху Свете Горе. Кад је стигао до места које зову “Хаири” уистину је срео неког уваженог, седобрадог и исцрпљеног старца који се сажалио на њега и рекао:
“Куда си пошао, чедо моје? Изгледаш тужно и уморно. О чему се ради?”
“Желим да се поклоним старцу Атосу”, успео је да прозбори преморени Сава.
“Ја сам старац Атос, чедо моје. Где живиш? Одакле долазиш?”
“Из Керасије. Из скита Свете Ане.”
“Из скита Свете Ане? Познајем све који тамо живе. Како то да тебе не познајем? Чудим се, али ти немој да бринеш”, рекао је тобожњи стари монах. “Ја сам духовник и сви послушници који су одважни и желе да изврше своју вољу долазе овамо да ми се поклоне. Сад више нема потребе да се и даље замараш. Ја сам сам дошао и нашао те. Видим твоју намеру. Није потребно да се пењеш на врх. Поклони ми се и врати се кући. Извршавај своју вољу и ја ћу се бринути о теби.”
Монах Сава је био заслепљен својим непослушањем и речима сатане, који је изгледао онако како је он замишљао да би требало да изгледа старац Атос. Поклонио му се, али је ужаснуто приметио да рука коју је целивао има застрашујуће дуге нокте. Схватио је своју заблуду.
“Сад си мој”, рекао му је ђаво у лику старца Атоса. “Доћи ћу једног дана да те поведем са собом.”
У истом тренутку, Сава је пао у несвест. Након више часова, нашли су га неки путници и вратили на “место покајања”, односно у скит Свете Ане. После три дана прибрао се и са сузама испричао шта се догодило, тражећи опроштај од старца и скитске сабраће.
Осам година провео је у скиту, а нигде није могао да се смири. Петнаест година је у светом манастиру Ивирону преклињао за помоћ чудотворну икону Богородице Портаитисе.
Када се једном приликом са двојицом браће нашао на мору и пецао, у истом оном часу у којем се некад поклонио сатани, налет олујног ветра га је наочиглед осталих уграбио из барке. Сажаљења достојни монах Сава заувек је ишчезао.
***
У Каруљи је живео подвижник по имену Пахомије, који је пао у страшну прелест. Био је уверен да не постоји свештеник који би био достојан да га причести. Очекивао је да се појави ангео с небеса који ће му донети Свете Тајне. Његов крај је био трагичан. Пао је низ стену и утопио се у мору. Нашли су га у Сикији, на супротној обали, пошто су га допола појеле велике рибе.
***
Пре много година, на јужном врху Катунакије, живео је један побожни старац који је имао послушника по имену Спиридон. У почетку, Спиридон је у свему био послушан и тачан. Међутим, како је време пролазило, црв славољубља (таштине) неприметно је почео да нагриза његову монашку душу. Постао је неумерен у својим подвизима: увећао је коленоприклоњења и молитве на бројаници, док су његова бдења постала много дужа, али без знања и благослова његовог духовног оца. Себе је сматрао узвишенијим од осталих монаха и, мало по мало, извршавајући сопствену вољу, стигао је дотле да је њиме овладао дух гордости.
Једне ноћи зачуо је како неко куца на врата његове келије и рекао: “Молитвама…”. Отворио је врата и шта је угледао? Пред њим је стајао један ангео. Ангео који је тако само изгледао, а који то уистину није био.
“Послао ме Сам Бог Сведржитељ да те известим да је задовољан твојим подвизима и врлинама”, рекао је. “Господ жели да те награди и стога те позива да заједно са мном пођеш на врх Атоса, где ће се и Он појавити са војскама ангела и зборовима светитеља, тако да ћеш моћи да Му се поклониш.”
То је изговорио привидни ангео, а Спиридон, помрачен тамом гордости, није се ни помолио. Напуштен од божанствене благодати, кренуо је за њим. Било је зимско доба. Време је било лоше и све је било прекривено снегом. Након вишечасовног путовања стигли су на сам врх Атоса. Привидни ангео је задовољно рекао Спиридону:
“Погледај тамо! Видиш ли да долази Христос?” Спиридон је видео неки црвени диск и учинило му се да у његовој средини седи Христос, одевен у архијерејску одежду. Истовремено су се појавили редови ангела, светих апостола, преподобних, јереја, праведних људи и жена. Збор јереја предводио је Свети Спиридон, а поглед несрећног монаха Спиридона особито се зауставио на његовом лику.
У међувремену га је привидни ангео пожуривао:
“Шта гледаш, будало? Зар не видиш да долази Христос? Пођи одмах да му се поклониш!”
Спиридон је оклевајући кренуо напред. Мора бити да се у том тренутку неко молио за њега, јер је са чуђењем запазио да тобожњи Свети Спиридон носи веома велику скуфију, метар високу. Наиме, монах Спиридон је знао да се овај светитељ на иконама увек изображава са малом скуфијом. Прекрстио се и рекао: “Господе, помилуј… никад у свом животу нисам видео тако велику скуфију.”
У истом тренутку сва ова илузија је ишчезла и Спиридон је остао сам, на самом рубу дубоке, стрме провалије. Једна нога била му је у снегу, а другом се спремао да закорачи напред, у бездан провалије.
Требало му је дванаест часова да се врати у своју келију, где је затекао свог старца како плаче и моли се. Исповедио се и покајао, испричавши о свему што се догодило.
Старац му је дао правило према којем три године није смео да се причести. Осим тога, упутио га је у најстрожу, дионисијатску киновију, да тамо током те три године пере судове. На тај начин се уистину смирио и свим оцима, а посебно почетницима, приповедао о великој опасности и страшној смрти која му је претила, а од које га је спасла молитва његовог старца.
***
Некадашњи игуман Дохијара по имену Неофит боравио је 1880. године у молчаници (исихастириону) Светих Архангела, у Малом скиту Свете Ане. Изгледало је да му се у сну јавио Василије Велики и да се тада поклонио светитељу и целивао прст на његовој нози.
Тај сан је био довољан да у души некадашњег игумана изазове надменост и егоистичну гордост, јер је сматрао да види светитеље и да им се клања. Његове помисли биле су трајно и непрестано везане за тај сан, тако да се све теже молио и извршавао своје правило.
Време је пролазило и свеблаги Бог га је просветлио да посети знаменитог духовника, оца Григорија, који се подвизавао у крајњој оскудици и сиромаштву и живео у нешто удаљенијој испосници, у истом овом скиту.
“Брате мој игумане, великом ђаволу си се поклонио а не Василију Великом”, недвосмислено му је рекао. Молим те да убудуће не придајеш никакав значај сновима које ђаво користи да би обмануо људе.”
***
Мудри старац Данило Катунакијски, обдарен расуђивањем, поседовао је и дар препознавања прелести, тако да је својим усменим и писаним поукама многим душама помогао да се ослободе замки које потичу од ђаволове “десне” битке. О следећем догађају сам је казивао и писао следеће:
“Пре неколико година, у једној од киновија ове светоимене Горе живео је монах Алипије. Трудио се на свом спасењу и упражњавао умну молитву. Једне ноћи нашао се у оближњем манастирском винограду. Изговарајући молитву, осетио је дрхтавицу у телу и велики страх у срцу. Иако се најпре уплашио, касније је рекао самом себи: ‘Без оклевања треба да изговорим молитву и шта онда ђаво може да учини?’ Наставио је да се моли, али је његово тело и даље подрхтавало.
За ово демонско дејство дознали су сви оци у манастиру и дошло је до велике саблазни. Наиме, није се тресло само његово тело него су се истовремено тресли и они који би се током богослужења и заједничке молитве нашли у његовој близини или, пак, они који су у стасидијама стајали поред њега. Сви они би се заједно кретали, а са њима су се покретале и стасидије, као да су спојени у један низ и као да заједно играју.
Осим тога, кад би ушао у своју келију, и она и оближње келије потресале су се као Везув. Нико није чуо да се нешто такво раније догодило.
Видевши ову тужну ситуацију, игуман и проистаменос манастира затворили су га у једну капелицу. Сваке вечери су му давали педесет грама хлеба и наредили свештеницима да му наизменично и без престанка читају молитве егзорцизма (заклињања). Међутим, и то је било узалудно: напротив, демонско дејство се појачало! Најзад, не знам како се то догодило, али довели су га код мене недостојног, да бих изнео своје мишљење или савет о томе шта да чине.
Код мене је дошао у пратњи једног манастирског сабрата. Након што сам их срдачно и благонаклоно примио, удаљио сам се са болесним Алипијем. Брижљиво сам га испитао, а он ми је исповедио све што се дешавало током његовог живота, почев од детињства. После тога, упитао сам га за његово мишљење о томе што се догађа, а он ми је одговорио: ‘Што се тиче тог дејства и подрхтавања тела, оно не потиче нити од благодати Божије нити од зависти ненависника; мислим да сам дужан да до последњег даха изговарам молитву, а ђаво нека се мучи због тога! Ја изговарам молитву,’ каже он, ‘призивам Име Христово и немогуће је да се одрекнем тог спасоносног Имена!’
Ја сам му на то одговорио: ‘Што се тиче ове молитве, чак и ако имаш благослов и ако ти се чини да си исповедник, боље је да брижљиво испитамо и могућност да се узалудно боримо и да, мислећи да творимо вољу Божију, заправо чинимо сасвим супротно.
Прати ме, дакле, јер ћу ти рећи да си на три места погрешио.
Као прво, возљубљени, упражњавању Молитве Исусове морају претходити одређене припреме. Зар не видиш да си начинио велике пропусте? Недостаје ти послушање, а одликују те гнев и свадљивост. Осим тога, своју вољу и умовање носиш као божанско знамење.
Као друго, док твориш Молитву Исусову, сматраш је за своју велику врлину и мислиш да ти непријатељ на томе завиди, што се пројављује у том саблажњивом дрхтању.
Као треће, настављајући да изговараш молитву и превиђајући то сатанско дејство, ти мислиш да удовољаваш свесветој вољи Божијој која јесте блага, али ти гневиш Његову доброту јер уместо истине следиш прелест.
Осим тога, како се усуђујеш да тако великом делу приступиш без опитног руководитеља?’
Након што сам му помоћу многих светоотачких списа показао да је у заблуди, благодаћу Божијом дошао је себи и схватио да је прелешћен. Упитао ме како да се поправи. Рекао сам шта је неопходно да учини и да, уколико жели да се потпуно ослободи, треба да учини следеће:
Као прво, неопходно је да у свему буде савршено послушан свом игуману, да не буде љубопитљив и да не осуђује своју сабраћу. Као друго, кад изговора молитву, односно ‘Господе Исусе Христе…’, нека не обраћа пажњу на сатанско дејство које га је до сада обмањивало. У ствари, за његов ум и за његову моћ расуђивања добро је и корисно да га уопште не прихвата. Када по навици осети такво кретање, нека не обраћа пажњу на њега и нека се помоли нашем Господу Исусу Христу да му помогне да се ослободи тог болесног стања.
Прихватио је моја скромна упутства и савете с непоколебивом вером. Неколико дана након његовог повратка у манастир, уз помоћ човекољубивог Бога потпуно се ослободио, а због свог благословеног повратка и савршене покорности свима постао је предмет поштовања и љубави васцелог братства.
Као доказ његовог истинског и Богом облагодаћеног повратка, наводим пример чудесног послушања због којега су му се сви дивили.
Један од најпоштованијих монаха у манастиру, Евдоким из Тиниоса, на начин који је само Богу познат постао је ђавоиман. Он није само неодмерено викао, проклињао и кидао ланце него се, што је било најжалосније, прљао сопственом нечистоћом. Будући да нико од браће није могао да му помогне нити да се брине о њему, они су тај задатак доделили Алипију. Он се читаве три године без роптања старао о овом болеснику и одважно подносио све његове клетве. Својим савршеним послушањем и стрпљењем, Алипије је успео да болесник, који је према другима показивао јарост и нетрпељивост, с њим буде послушан и миран. Алипијево присуство било је као узда за његову махнитост.
Поред настојања да његов болесник добије чисту храну и да буде чист, Алипије је уместо њега читао јутрење и вечерњу. Након три године, Евдоким се ослободио ових патњи. Недељу дана пред смрт био је сасвим миран и тако је предао душу.
После његовог упокојења, благословеном Алипију је поверена дужност болничара, где се посебно истакао бригом за браћу. На крају, који је уследио три године касније, добио је туберкулозу и отишао Господу. Задивљује чињеница да је предвидео своју смрт. Била је субота. Заједно са осталом браћом причестио се Пречистим Тајнама и чинило се да је здрав. Међутим, он је једном од најближе браће у Христу рекао: ‘Отићи ћу данас, пре него што падне вече.’ И заиста, у време вечерње службе, предао је дух.
Нећу пропустити да кажем оно најважније, што разоткрива његово потпуно покајање, послушност и смирење. Од времена кад је дознао за моју болест и схватио да је Бог учинио да ме упозна ради свог спасења, писао ми је о свим својим помислима. Све о чему сам му писао спроводио је у дело. Ради његове користи два пута сам ишао у манастир и био сасвим задовољан овом чудесном променом.”
***
У Каруљи је живео један подвижник по имену Стефан. Био је прелешћен помишљу да сам служи Божанствену Литургију (што је противно канонима Православне Цркве). Цркву није схватио као кивот Истине, нити је прихватио Њеног новојављеног светитеља, Нектарија.
***
На најузвишенијем делу скита Свете Ане, у једној безводној каливији, живео је неки прелешћени монах. Није општио са осталим оцима и у својој прелешћености сматрао је да на земљи не постоји свештеник који би био достојан да служи Литургију, због чега се није ни причешћивао Пречистим Тајнама. Сећам се да сам га ноћу виђао како хода носећи малу светиљку. О њему су ми казивали оци из скита Свете Ане.
***
Изнад пећине Светог Акакија Кавсокаливита налази се каливија Успења Пресвете Богородице, у којој данас бораве отац Серафим и његова заједница.
Пре неколико година, овде је живео један монах, старац Харалампије. Желео је да изврши неумерене подвиге, не очистивши се претходно од страсти надмености и славољубља. У том циљу затворио се у каливију и јео искључиво двопек.
Прошла је једна седмица и понестало му је хране. Отворио је врата каливије и пред собом угледао врећу двопека. Тада је уистину био сигуран да су његов подвиг и пост угодни Богу, тако да се још више испунио гордошћу.
Прошло је месец дана. Једном приликом, око поноћи, читао је Молитве Пресветој Богородици. У тренутку док је читао стих “Ти си потпора девственицима, Богородице Дјево…”, зачуо је како неко куца на врата. Отворио је врата и шта је угледао? Седобрадог и хромог старца дивљег изгледа.
“Ја сам духовник”, рекао је он. “Дошао сам, чедо моје, да се уверим у твоје подвиге, јер ја много волим оне који се подвизавају у тајности и по сопственој вољи. Иако сам хром, донео сам ти двопек и једну корпу пуну дуката за које ћеш моћи да купиш пуно двопека, тако да уопште нећеш морати да излазиш из каливије.”
То је изговорио и испружио руку да му дода корпу. У том часу старац Харалампије је видео да су његови нокти необично дугачки и црвени.
“Ако хоћеш да ти верујем”, рекао је седобрадом, “прекрсти се и уђи да наставимо молитве Пресветој Богородици.”
Странац се разгневио и заурлао: “Дошао сам да ти помогнем, а ти ми не верујеш него ме позиваш да прочитам такве речи Оној… Која нас спаљује! Никад!”
Зачуо се страшан шум и затресла се читава каливија, испунивши се истовремено и ужасним смрадом и неподношљивим мирисом, док је демон у лику седобрадог старца истог трена ишчезао.
Старац Харалампије се од страха онесвестио. Кад је дошао к себи, сео је у један угао каливије, умотавши се у покривач. Дрхтао је и био ошамућен. На том истом месту затекао га је његов сусед, старац Дионисије, којем је и описао овај догађај.
***
Следећи текст је преузет из руком писане библиотеке светогорског монаха Јефтимија Крићанина:
“Пре педесет година, монах Пахомије, пореклом из Редеста у Тракији, издвојио се са својом заједницом у каливију Светих Апостола, у скиту Свете Ане. Он нам је често казивао како је у киновији живео поред монаха Захарија, учитеља који је превео Катихизис Светог Теодора Студита. После извесног времена, Захарије је прешао у Мали скит Свете Ане, у такозвану Авакумову каливију, где се до краја живота подвизавао у потпуној самоћи. У то време на Светој Гори живео је и многопоштовани Нил, епископ карпатски. Пошто би у Великој Лаври прославили празник Светог Атанасија Атонског, епископ је имао обичај да крене у пустиње и скитове и да посети оце које је познавао. Тако је сваке године посећивао и преподобног учитеља Захарија. Те године није посетио ниједног од браће коју је познавао него се након празника одмах вратио у своју резиденцију. Ђаво је намеравао да искористи ту прилику и да прелести Захарија, како би му се овај поклонио. Било је летње доба, 7. јул, тако да је у један сат ноћу Захарије још увек седео у дворишту своје каливије. Зачуо је људске кораке и помислио је да се приближава владика Нил.
‘Зашто се толико трудиш, владико, да посетиш једног безвредног познаника, посебно у ово доба ноћи?’
Чим је то рекао, Захарије се погнуо и до ногу му се поклонио, као да ће целивати његову руку. Тобожњи владика му је пружио десну руку да је целива и он је то и учинио. Међутим, уместо да га благослови, бацио га је на земљу и Захарије је изгледао као да је мртав јер то, наравно, није био владика Нил него сам ђаво. Због овог целивања, благодат је напустила монаха. Ђаво је истог тренутка ишчезао, остављајући несрећног Захарија да без гласа лежи на земљи. Кад је ујутро један од скитске браће из личних разлога дошао да га посети, затекао га је у том истом стању. Одмах је отрчао и позвао скитске свештенике и оце, који су извршили Свето Миропомазање и прочитали молитве заклињања (егзорцизма) Светог Василија Великог. Осим тога, благословили су га светим моштима и он је постепено почео да се опоравља и да узима храну.
До краја живота често се исповедао: ‘Много сам написао, и био сам на многим местима овог света, али ме ђаво ипак прелестио да се поклоним пред њим. Пре него што сам целивао његову гнусну руку требало је да, безумник, начиним знак Часног Крста. У том случају не би могао да остане. Победило би га непобедиво оружје и истог часа би утекао, а ја не бих претрпео никакво зло.'”
***
Кад се једном приликом неки богослов приближио старцу Јосифу Спилеоту, старац је осетио неугодан мирис. Скренуо му је пажњу на то и подстицао га да се исповеди. Касније се испоставило да је узрок неугодног мириса било веровање овог богослова у Дарвинову теорију човекове еволуције.

 

Comments are closed.