STAREČNIK

 

STAREČNIK
(izreke svetogorskih staraca)

 
39. SLOVO O BLAŽENOM JURODSTVU HRISTA RADI I O NAJVEĆEM SMIRENJU KOJE SE IZ NJEGA RAĐA, I KOJE SA SOBOM DONOSI DUH BOŽIJI I NEBESKU BLAGODAT
 
Hrista radi jurodivi, mudri po Bogu i bezumni u očima sveta, iznutra su bili sveti a spolja su delovali kao neuravnoteženi. Koristeći svetu pritvornost i osvećenu glumu, uspevali su da ponize „mrske“ maske i da prezru ljudski „ego“, odakle potiče svako zlo. Ovim svetim metodom porazili su samoljublje i zadali težak udarac slavoljublju i svakoj svetovnoj izveštačenosti i razmetljivosti.
Bilo je mnogo takvih na Svetoj Gori. Nepoznatih nama, ali poznatih Bogu. Nevidljivih za ljude, ali vidljivih za angele.
Prepodobni Maksim Kavsokalivit došao je u svetogorsku pustinju 1320. godine. Bilo je to uistinu pusto mesto.
Budući da Sveti Maksim nije želeo da pokaže svoju vrlinu – saglasno rečima pomoli se Ocu svome koji je u tajnosti; i Otac tvoj koji vidi tajno, uzvratiće tebi javno (Mt 6, 6) – koristio je sveti metod bezumnosti koji, posredstvom dobrovoljnog samoponiženja, vodi najvećem smirenju, bestrašću i svetosti.
Dok se Sveti Maksim podvizavao u umnoj molitvi i uznosio do najuzvišenijeg sozercanja, spaljivao je svoju kaliviju od pruća, a zatim gradio drugu da bi i nju spalio. Zbog toga su ga i prozvali „Kavsokalivit“,[1] a ovu oblast Kavsokalivija. Mnogi su, ne poznavajući ovog čoveka, govorili da je umobolan i prelešćen.
Pored toga što se podvizavao u jurodivosti Hrista radi, odlikovao se i potpunom nestjažateljnošću. On apsolutno ništa nije posedovao: ni oruđe, ni odeću, pa čak ni jednu jedinu iglu. Živeo je kao ptica nebeska, u apsolutnoj bezbrižnosti i predanosti Gospodu Bogu.
 
***
 
Kesarije Daponte pripoveda nam o Hrista radi jurodivom monahu Fotiju, koji se upokojio 1768. godine:
„Fotije je bio ubog, beskućnik i bosonog. Imao je samo jednu mantiju. Pretvarao se da je ljutit, činio je bezumne stvari. Odsecao je kosu i bradu, nosio vence od lišća i cveća, opasivao se rogozom. Imao je drveni mač i drveni čekić. Međutim, govorio je razborito i proročki. Izrađivao je drvene kašike i prodavao ih veoma jeftino. Ako bi neko davao više novca, nije prihvatao. Često je živeo od milostinje drugih. Živeo je u stablu jednog velikog platana.
Neprestano se molio i izgovarao „Bogorodice Djevo“.
Upitali su ga da li je nekad video Presvetu Bogorodicu i on je bez oklevanja odgovorio: „Često… video sam Portaitisu…“, iako nikada nije bio u manastiru u kojem se nalazi Portaitisa.“
 
***
 
Prepodobni Sava, Hrista radi jurodivi, poistovećuje se s podvižnikom, Svetim Evdokimom, iz manastira Vatopeda. Živeo je ravnoangelskim i bestelesnim životom.
U pustinji se hranio travama, a u gradovima i selima onim što bi mu dali kao milostinju. Nije imao čak ni kaliviju, ni postelju, ni odeću, ni prijatelje, ni poznanike… Išao je potpuno nag, izuzev što je jednom krpom pokrivao sramne delove tela. Živeo je saglasno apostolskim rečima: Mi ludi Hrista radi… do ovoga časa podnosimo i glad i žeđ i golotinju i udarce, i potucamo se… postasmo kao smetlište svijeta, svima smeće do danas (1 Kor 4,10, 11, 13).
Jednom prilikom otišao je u neki grad na Kipru. Nag, bezuman, zalutao. Jedna žena je uzviknula: „Kako lepo telo ima ovaj čovek!“ Da bi, s jedne strane, uklonio želju za nasladom, a sa druge, urazumio ženu da se ne divi ispraznim i telesnim stvarima, svetitelj je skočio u rezervoar prepun nečistoće, crva i blata. Kad je izašao odatle, bio je sasvim crn i prekriven prljavštinom.
Ovaj događaj je potresao mnoge, a najviše onu ženu koja se iskreno i sa suzama pokajala.
 
***
 
Dionisije, Hrista radi jurodivi (1814-1880) iz Kavsokalivijskog skita, jednom prilikom, na Veliki Petak, tajno se molio u tami, nedaleko od crkvenog portala. Mislio je da ga tu niko ne vidi. U potpunosti se predao molitvi u istupljenju uma. Činilo se da je neveštastven.
Kad su neki od otaca to videli i shvatili, međusobno su govorili: „Vidite li jurodivog?“ „Vidimo! Gledajte gde se on sad nalazi!“
Samo oni koji su bili pobožni mogli su da razumeju na kakvu se visinu uznelo njegovo srce, ushodeći lestvicom najslađe, umne molitve.
Kad je došao sebi i shvatio da su ga drugi videli, ponovo je počeo da se pretvara kao da je bezuman, kako bi drugi pomislili da je nervno rastrojen.
Takva je uistinu bila namera Dionisija, Hrista radi jurodivog. Hteo je da pred svima sakrije svoju vrlinu. Samo je nekolicini otvarao svoje srce i govorio o raznim duhovnim pitanjima. Većina monaha i mirjana smatrala ga je zaostalim i bezumnim.
 
***
 
Duhovnik, otac Simeon, bio je naslednik velikog podvižnika Hadži-Georgija. Poreklom je bio iz oblasti koja se nalazi u blizini Sparte. Nakon što se rasula Hadži-Georgijeva zajednica, otac Simeon je odlučio da se nastani u keliji Presvete Trojice pri manastiru Ivironu, iznad Kareje. Jedno vreme je radio kao učitelj grčkog jezika kod monaha iz ruske kelije Svetog Stefana.
Ubrzo potom vratio se u postojbinu, gde je služio kao duhovnik i parohijski sveštenik. Međutim, čežnja za bezmolvijem i jurodivošću Hrista radi progonila je njegovo srce. Povukao se u jednu pećinu izvan svog sela i čitave te zime hranio se isključivo biljem koje je sakupio i osušio tokom prethodnog leta. Nije jeo hleb. Povrh svega, pretvarao se da je nem i ni sa kim nije razgovarao. Neki su znali da je vrlinski čovek i da se neprestano moli, dok su drugi smatrali da je bezumnik. On je, međutim, dobro znao šta čini. Umro je sam i nepoznat. Za njega je znao samo Otac Nebeski koji vidi tajno a uzvraća javno (v. Mt 6,6), tako da je ovom vrlinskom podvižniku molčanija i jurodivosti uzvratio vencima slave.
 
***
 
Jedan od takvih, Hrista radi jurodivih, bio je i Teofilakt Kavsokalivijski. O njemu mi je kazivao nezaboravni starac Mihailo. On ga je poznavao i odlazio je kod njega u pećinu Svetog Nifona. Jedino je tamo starac Teofilakt skidao koprenu jurodivosti i oni bi govorili o umnoj molitvi, očišćenju od strasti, itd. Kad je odlazio u skit, starac T. se pretvarao da je gluvonem. Premazao bi lice ugljem i lutao tamo-amo kao neki bezumnik i duševni bolesnik.
U monaški čin postrižen je 1896. godine. U pećinu Svetog Nifona otišao je 1924. godine i tu se podvizavao četiri leta, hraneći se jedino dvopekom i vodom. Bavio se drvorezbarstvom kao svojim rukodelijem. Rezbario je kašike, češljeve, priveske i sl. Ono što bi zaradio prodajući ove predmete davao je kao milostinju. Bio je savršeno nestjažateljan. Starcu Mihailu iz Kavsokalivije kazivao je o mnogim viđenjima, a starac Mihailo je o tome s umilenjem i divljenjem kazivao nama.
 
***
 
Monahinje manastira Presvete Bogorodice u Damasti, kao i njihova igumanija, uvažena monahinja Kasijana, kazivale su nam o uistinu čudesnom životu starca Ilariona iz skita Svete Ane. Starac je u ovom skitu trideset godina živeo kao poslušnik. Nakon toga bio je iguman manastira Svetog Stefana na Meteorima i sveštenik manastira Svetog Georgija u Malesini. Upokojio se 1962. godine u manastiru u Damasti, gde je sedam godina služio kao sveštenik. Ovaj blaženi podvižnik, čiji uzvišeni, svetogorski i podvižnički način života nije pretrpeo nikakvu promenu, živeo je u svetu a opet se podvizavao u svim vrlinama, uključujući potpuno siromaštvo (njegova jedina imovina bile su jedna torba, kašika, viljuška, nož, čaša, džezva i glineni lonac), beskrajno milosrđe (nije zadržavao ni jednu jedinu drahmu, jer je stalno i u tajnosti davao milostinju siromasima) i najveću vrlinu jurodivosti Hrista radi.
Da bi opteretio telo, na plećima je uvek nosio svoju vreću napunjenu kamenjem, saglasno apostolskim rečima: Iznuravam tijelo svoje i savlađujem. (1 Kor 9,27).
Izdržavao je samoga sebe i nikome nije dopuštao da se brine o njemu. Kuvao je jednom nedeljno, a hranu je uzimao tek pošto bi prošla dva dana.
Jednom je neka monahinja iz najboljih namera i želeći da služi starcu, oprala i ispeglala njegovu odeću. Kad je video da je odeća čista i uredna, bacio ju je na zemlju i izgazio, smejući se i govoreći samome sebi: „Ilarije, mazgo, obuci je sad kad je čista i ispeglana!“ Videvši ga jednom kako ide putem, neki general ga je primio u svoja kola. Međutim, starac uopšte nije razgovarao s njim niti je ispoljio bilo kakvu ljubaznost.
Kad je ostario i razboleo se, nije posetio lekara. U miru se upokojio, neprestano izgovarajući molitvu „Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me“. Imao je mnoga i različita viđenja.
 


 
NAPOMENE:

  1. „Palikuća“, doslovno: „onaj koji spaljuje kalivije, tj. kolibe“ (prim. prev.).

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *