STAREČNIK

 

STAREČNIK
(izreke svetogorskih staraca)

 
38. SLOVO O MOLITVI, OBOGOTVORUJUĆOJ VRLINI, KOJA U SEBI SADRŽI I SVE OSTALE VRLINE
 
Kad je Sveti Akakije Kavsokalivit stajao na molitvi, podsećao je na uspravni, nepokolebivi stub, a kad je sedeo nije osećao telo jer je bio u uzvišenom stanju, preispunjen blagodaću i božanskom svetlošću.
 
***
 
U kaliviji Svetog Preobraženja koja pripada skitu Svete Ane, živeo je pobožni monah Mina iz Mavrovunije.
Tokom dana i noći činio je od hiljadu do tri hiljade kolenopriklonjenja i od pedeset do sto molitava na brojanicama. Zbog velikog broja molitava nije mogao mnogo da razgovara s drugima. Molitva za njega nije značila samo sjedinjenje duše s Bogom nego je imala i praktičnu korist, jer ga je sprečavala da praznoslovi i da osuđuje.
U istom skitu, u kaliviji Vavedenja Presvete Bogorodice, podvizavao se monah po imenu Prokopije. U srcu je osećao silnu čežnju za izučavanjem muzike. Pored toga, godinama se usrdno bavio umnom molitvom. Međutim, nije bio u stanju da melodično peva.
Jednog dana, kad je bio melanholičan i tužan, pred njim se pojavio jedan sedobradi starac koji mu je rekao: „Šta se događa, zašto si tako tužan?“
„Šta se događa? Želeo bih da izučavam muziku, a niko neće da me poučava jer ne mogu pravilno da pevam.“
„Ja ću te poučavati. Pored mene ćeš postati najbolji pojac. Međutim, hoću da mi najpre učiniš jednu uslugu“, rekao je neznanac.
„Šta? Sve što želiš“, dodao je Prokopije.
„Umesto bilo kakve plate, želim da baciš to što imaš u rukama i da prestaneš da se moliš.“
Prokopije je shvatio da je ovaj nepoznati čovek zapravo demon, razgnevio se i rekao: „Idi od mene satano!“ Demon je istog trenutka postao nevidljiv.
 
***
 
Starac Artemije, sabrat manastira Grigorijata, starac prostog srca, jednostavnih reči i ponašanja, prostodušan u svojim spisima i u svom svakodnevnom životu, upokojio se 1941. godine, kad mu je bilo devedeset i tri leta. Nikada nikoga nije osuđivao niti kritikovao. Nosio je najjeftiniju odeću.
Ovaj blaženi čovek retko je koristio sopstveni krevet. Obično je sedeo na jednoj klupici, odeven u rasu i kamilavku i, dok se molio, očekivao da začuje zvuk zvona koje poziva na bogosluženje. Često je odlazio u kapelu Svete Anastasije, gde se na kolenima molio.
Čim bi otvorili crkvu za jutrenje ili večernju, prvi je u nju ulazio, celivao je sve svete ikone, kao što su činili i mnogi drugi pobožni oci. One freske koje nije mogao da dodirne usnama doticao je prstima… Nikad nije sedeo na stasidiji. Stajao je uspravno, kao nepokolebivi stub, na svakom bogosluženju, bdenju ili božanstvenoj Liturgiji.
 
***
 
Monah sa Krita, koji je živeo u keliji Časnog Krsta, između Kerasije i Kavsokalivije, nakon jedne nesreće izgubio je vid. Od tada se još više posvetio molitvi. Budući da je bio slep, nije se bavio nikakvim drugim zanimanjem. Molio se neprestano i neprekidno, naglas i stojeći uspravno, tražeći posredstvom umne molitve duhovnu (umnu) svetlost sa Neba.
Jednom su dvojica novinara – poklonika prolazila pored njegove kelije. Začuli su slepog monaha kako se moli i zastali ispred kelije, jer nisu želeli da prekidaju crkveno bogosluženje. Mislili su da se to dešava na čitavoj Svetoj Gori, zbog čega su zapisali: „Beskonačne su molitve atonskih monaha…“
 
***
 
Jedan podvižnik poslao je svog poslušnika u Kareju da tamo proda njegovo rukodelije. Poslušnik je u Protatu začuo najlepše psalmopojanje i muziku. Jednog dana rekao je svom starcu: „Starče, imam jednu pomisao. Mi ovde u pustinji ništa ne radimo. Trebalo bi da vidiš kako oni proslavljaju Boga psalmopojanjem, horovima i mnogim drugim stvarima. Mi ovde imamo samo brojanice i samo Gospode Isuse Hriste…'“
Starac mu je sutradan rekao: „Pođimo, čedo moje, da vidimo šta čine ti oci. Mogli bismo i mi da se pridržavamo njihovog tipika.“
Kad su ušli u crkvu, nagnuo se prema njemu i šapnuo mu na uho: „Uistinu, čedo moje, ovde proslavljaju Boga.“
Ne beše još ni završio rečenicu kad se sve potreslo od snažnog zemljotresa. Pojci su istog trenutka odbacili muzičke knjige i prekinuli „terirem“. Uzeli su brojanice i počeli da se mole: „Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj nas grešne!“
„Hajdemo, starče, vratimo se našem služenju i bezmolviju u našoj kaliviji. Ono što mi činimo uzvišenije je od ovog pojanja.“
Shvatili su da je uistinu najbolja molitva – molitva na brojanicama.
 
***
 
Dvojica podvižnika, Agatangel i Ananija, živeli su u jednoj svetogorskoj pustinji ravnoangelskim životom. Voleli su skrivenost i nenavideli taštinu. Osim toga, pred drugima su se pretvarali da su pomalo jurodivi. Želeli su da sakriju svoju vrlinu. U njima je bila duboko ukorenjena umna molitva.
„Kaluđerčiću moj, ovde je bio Hristos. Da li ti je rekao ili te uverio kad će ponovo doći“, govorili su mladim monasima. „Izvršavaj svoje pravilo, ali nemoj misliti da činiš nešto posebno!“
 
***
 
„Mnogi oci su ‘trezvenoumni’, a da to i ne znaju“, rekao je jedan stari pustinjak.
 
***
 
Znameniti Sava Duhovnik nije spavao u krevetu. U keliji je imao dva užeta koja su bila prikačena za tavan. Užad su mu pridržavala ruke, tako da je čitave noći stajao uspravno i molio se.
 
***
 
Jedan stari monah je govorio: „Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me.“ To je temelj.
Osim toga, rekao je i sledeće: „Jedno ‘Gospode pomiluj’ potresa nebo i zemlju.“
 
***
 
Često čujemo da svetogorski oci kažu: „Ni zbog čega drugog ne postajemo monasi nego da bismo se molili.“
 
***
 
Govorio nam je otac Hrizostom, pustinjak: „U Kavsokaliviji je živeo jedan stari monah po imenu Anatolije. Imao je angelski glas. Kažu da bi svaki put kad bi pevao ‘Dostojno jest’ od prevelike radosti u srcu uzdigao i raširio ruke, i da su se tada, kako pričaju, kandila pomerala. Jednom sam silazio iz skita Svete Ane i začuo sam ga kako peva. ‘Kakav glas’, rekao sam u sebi. ‘Da li to angeli pevaju?'“
 
***
 
Jedan monah – podvižnik pričao nam je sledeće: „Đavo prevashodno hoće da nas spreči da se molimo. Čim neko počne da se moli, neprijatelj pokušava da pomislima i raznim maštarijama razveje njegov um. Ukoliko na taj način ništa ne postigne, pojavljuje se on sam, samo i jedino zato da bi nas uznemirio i primorao da prekinemo molitvu. Jednog dana, kad sam kleknuo na kolena da bih se molio, iza mene se pojavila jaka svetlost. Razumeo sam da je to đavo. Nisam obraćao pažnju i nastavio sam nepomućeno da se molim. Sa moje leve strane, na rastojanju od jednog metra, pojavila su se dva đavolčića. Počeli su da plešu i da igraju pokušavajući da me zasmeju…“
 
***
 
Pored svog velikog podvižništva, sjedinjenog s najdubljim smirenjem, podvižnik Tihon posedovao je i dar neprestane molitve, koja se nastavljala čak i kad spava.
„Kad se moliš“, govorio je on, „molitva treba da se sjedini sa srcem, kao kada lepkom zalepiš dve stvari.“
On je rekao i sledeće: „Pre nego što započneš neko delo, treba da se pomoliš Bogu govoreći: ‘Bože moj, daj mi snagu i prosvetli me.’ Kad završiš, treba da kažeš: ‘Slava Bogu!'“
 
***
 
Jedan starac je rekao: „Istinsko znanje umne molitve za čoveka počinje poznanjem sopstvene slabosti i nemoći. Bog nikome ne dopušta da padne. Čovek traži iscelenje, poznanje, učenje. Onaj koji je čist traži rukovoditelja, ima straha Božijeg i smiren je. Strah Božiji ne dopušta da čovek bude prelešćen. Tim strahom počinje pouka. Čovek koji se prisiljava pomaže samome sebi i uvećava svoj trud. On dostiže sozercanje. Dolazi do poimanja Suda, pakla i Carstva Nebeskog.
Kad čovek hoda u istini, on se ne prelešćuje. On sve razume, dok prelešćen čovek korača po vazduhu.“
 
***
 
Znameniti iguman manastira Karakala, jeromonah Kodrat, postigao je stanje postojane unutrašnje molitve. Danju i noću, bilo da radi ili da razgovara, njegova unutrašnja molitva nije se prekidala.
 
***
 
U bugarskom manastiru Zografu živeo je jedan duhovnik, otac Jovan. Bio je to čovek molitve i umilenja, obdaren rasuđivanjem. Čak i u trpezariji, u vreme dok je obedovao, nije prekidao unutrašnje izgovaranje umne molitve.
„Tokom četrdeset godina u pustinji, sve službe sam služio moleći se na brojanici“, rekao je starac Hrizostom, pustinjak. „Tokom Velikog Posta, trebalo bi da se potrudimo da naš um neprestano bude privezan uz Raspetoga. Molitva se brzo izgubi. Čovek mora prisiljavati samog sebe.“
 
***
 
Poštovani starac Gerasim Himnograf pričao mi je da je 1935. godine dao dve stotine drahmi ubogom karuljskom podvižniku Filaretu, koji je tada bio u velikoj nemaštini. „Video sam da je veoma potišten i rekao: ‘Ne žalosti se, avvo. Uzmi ovaj novac. Nije potrebno da mi ga vratiš. Pomoli se jednom svesvetom Bogu da me pomiluje.'“
Podvižnik je uzeo novac, zablagodario na bratskoj ljubavi i zaputio se u skit Svete Ane da vrati dug. I kao što je bilo uobičajeno za njega, idući putem neprestano je izgovarao molitvu „Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me“. Dok je tako hodao, ispred sebe je ugledao četiri papira, u nizu poređana jedan iza drugog. Ti papiri su ostavili utisak na njega, jer su izgledali drugačije od ostalih. On ih je sakupio i, s prostotom koja je bila karakteristična za njega, vratio se kod oca Gerasima.
„Kakvi su ovo papiri, oče? Našao sam ih dole na putu, dok sam išao prema Svetoj Ani.“
Starac Gerasim se zadivio promislu Božijem i sili njegove molitve. Bile su to četiri neupotrebljene novčanice od pedeset drahmi!
„Starče Filarete“, rekao je on, „ovi papiri su četiri novčanice od pedeset drahmi. To Vam je Bog poslao. Reci te mi, molim Vas, o čemu ste razmišljali dok ste išli prema skitu?“
„O čemu drugom, oče, nego o molitvi ‘Gospode Isuse Hriste…?’ Povremeno mi je dolazila i odlazila pomisao o mom dugu od dve stotine drahmi i razmišljao sam kako da vratim novac koji dugujem tebi! Uzmi ga, moli te, da bi se moj um oslobodio te pomisli i tog duga!“
 
***
 
Jedan podvižnik je kazivao: „Dok sam se molio, susreo sam mog pokojnog starca. Ta molitva se uzdizala do neba kao plameni stub. Da li shvatate kakvo se duboko tajinstvo ovde skriva?“
 
***
 
Drugi podvižnik je rekao: „Monah podseća na Mojsija, koji je od Boga tražio da vidi Njegovu slavu (v. Izl 33). Bog mu je odgovorio da niko ne može da vidi lice Božije, odnosno Božiju suštinu. Da bi ti pokazao svoju naklonost, rekao je da očuvaš svoju veru i da se usamiš u svojoj keliji kao prorok u stenovitoj pećini. Da ostaneš skriven, da strpljivo podneseš napore, nipodaštavanje, žalost i odsustvo blagodati tokom molitve, jer sve to dolazi od Boga.
Ponekad Bog ispruži ruku i raširi prste da bi monaha prosvetlio svetlošću Svog prisustva, odnosno beznačalne (bespočetne) energije Duha Svetoga.“
Isti starac je rekao i ovo: „Kako se usuđujemo da od Boga tražimo da ga vidimo? Više bi nam dolikovalo da ogoljeni stanemo pred Njega, da svučemo sa sebe svaku brigu, svaku ljubav prema svetu i prema samima sebi, svaku svoju pomisao, pa čak i svaki svoj podvig, i da od Njega zatražimo da baci samo jedan pogled na nas. Taj pogled Božiji za nas bi bio isto kao da smo videli Boga.“
Taj starac kaže i sledeće: „Monah ne izučava dogme, on dogmama živi. Kad izučava Sveto Pismo ili spise Svetih Otaca, on ne pokušava da zadobije znanje nego da izuči gramatiku neizrecivog jezika kojim Bog govori u molitvi.“
 
***
 
Jedan stari monah, podvižnik umno-srdačne molitve, govorio je sledeće:
„Nipošto ne smemo propuštati molitvu i moramo je izgovarati kad god se za to ukaže prilika. Naš um ne sme bludeti po ispraznosti. Posredstvom molitve, um će se uspokojiti, ukrepiti i obradovati. Slično kao dečica koja čitavog dana trče, viču, igraju se i udaraju jedno drugo. Međutim, ono što ih krepi i što ih raduje jeste veče, kad se nađu uz svoju majčicu. Takav je i ljudski um. Neka ne juri za ispraznošću. Neka se posveti molitvi.“
 
***
 
Jedan starac je rekao: „Slušaj, blagoslovena dušo. Slovo o molitvi nikad se ne može iscrpeti, kao što se ne može iscrpeti ni molitva. Ona je beseda sa Bogom. Ne mogu da ti iskažem šta oseća čovek koji se moli. Jedna stvar se mora znati: duša hrišćanina želi neprestano da se moli. Završava se slavoslovlje a počinje prozba. Završava se prozba a počinje moljenje, pa sve ispočetka. Čovek koji se moli, seti se svakoga od zabludele braće i svakodnevno preklinje Boga da ih prosvetli i pomiluje, kako bi pronašli put spasenja.“
 
***
 
Otac Mina, duhovnik iz Mavrovunije koji se podvizavao u skitu Svete Ane, svakodnevno je odlazio u kalivijsku kapelu i čitao sve kanone koji se nalaze u Časoslovu. Počev od molebnog kanona pa do ikosa Časnom Krstu i do šestog vizantijskog časa (odnosno do ponoći po svetovnom računanju). Nikad ga nisu videli umornog. Njegova duša podsećala je na drvo zasađeno kraj izvora vode (Ps 1, 3).
 
***
 
„Trezvenoumlje je dar Božiji“, govorio je veliki trezvenoumni otac, Kalinik Isihasta. „I kao što je Sveblagi stvorio prvog čoveka i u njega udahnuo živu dušu, tako i monah posredstvom delatnih vrlina najpre treba da se telesno očisti, a zatim da od Boga dobije dar umne molitve i trezvenoumlja, napredujući od delanja ka sozercanju.“
 
***
 
Otac P. nam je pripovedao: „Jednom sam nešto tražio od Boga, misleći da će mi to pomoći u mom duhovnom životu. Istrajao sam u tome pune tri godine. Prošlo je još sedam meseci i video sam da je upravo ono što sam tražio naškodilo mom duhovnom životu. Opet sam počeo da istrajavam:
‘Bože moj, oduzmi mi to, oduzmi mi to, oduzmi mi to…’
Prošle su još tri godine, i Bog mi je to oduzeo. Neko bi se mogao pitati zašto me Bog nije odmah lišio toga, budući da sam to tražio od Njega. Verovatno zbog toga što bih ubrzo zaboravio i ponovo tražio to isto. Prema tome, Bog je dopustio da malo sačekam pre nego što mi je dao ono što sam tražio.“
 
***
 
Katunakijski isihasta E. kaže: „Sad kad ste došli ovde, na Svetu Goru, uzmite svi po jednu brojanicu. Brojanica će vas rukovoditi ka stvarima koje do sada niste znali. Odvešće vas na viši stepen. ‘Gospode Isuse Hriste, pomiluj me.’ Imaš neki problem? ‘Gospode Isuse Hriste, pomiluj me.’ Imaš neko iskušenje vezano za druge, za tvog rođaka, prijatelja ili poslodavca? ‘Gospode Isuse Hriste, pomiluj me.’ To će rešiti tvoj problem i izvešće te iz bezizlaza u kojem se nalaziš.
Pre godinu dana imao sam jedno iskušenje. Šta da radim? Šta da radim? Presveta Bogorodice, pomozi mi. Ukrepi me, Brzopomoćnice, da Ti služim moleban. Presveta Bogorodice, pomozi mi. Nisam dugo čekao da moja molitva bude uslišena. Nakon tri dana, iskušenje je nestalo. Radost je zamenila iskušenje. Tako brzo je došla pomoć od Bogorodice, tako brzo!
Prema tome, uzmite brojanice. ‘Gospode Isuse Hriste, pomiluj me.’ Ako se sjedinite s brojanicom, znajte da ćete naći prosvetljenje i da ćete se uzneti do višeg stepena za koji sad i ne znate. Brojanice nose svi kaluđeri, svi pustinjaci, svi podvižnici, svi monasi u manastirima. Svi imaju brojanice u rukama.“
 
***
 
Jedan podvižnik je govorio: „Nema veće radosti od one koja postoji kad molitva sama dejstvuje. Tada čovek zaboravlja i na hranu i na san i samo se naslađuje molitvom, dok ga njegov starac ne prekine u tome da bi isprobao njegovo smirenje. Jedna monahinja beše dostigla ovu meru. Nakon što bi tokom dana naporno radila, noću je izgovarala Molitvu Isusovu. To je potrajalo pet dana. Kad ju je starica prekinula u tome, rekla je: ‘Mora da sam učinila nešto loše.’ Pokajala se zbog toga, iako zapravo ništa nije učinila.“
 
***
 
Jedan od drevnih otaca govorio je sledeće: „Kad sam bio mlad, svoje rukodelije iznosio sam van Svete Gore, da bih ga prodao pobožnim hrišćanima. Ma gde da sam se našao, na čamcu ili na drumu, oko mene su se okupljali bezbožnici i govorili nedolične reči protiv postojanja Božijeg. Plakao sam i preklinjao Sveblagog Boga da ne napušta naš narod i da ga ne potčinjava varvarskim narodima, jer su ti ljudi bezbožnici.
Zapitao sam mog blaženog starca šta da činim kada me oni, želeći da otruju moju dušu, okruže kao zmije. On mi je na to rekao: ‘Kad ti se približe, ostani uspravan, prekrsti ruke i moli se. Napadi će prestati, a ti ćeš biti miran.’ Tako sam učinio i bio sam miran. Kao što sunce rasteruje oblake, tako i molitva progoni one koji žele da oskrnave dušu bogohulnim rečima i da je bace u sramne strasti.“
 
***
 
Jednog dana Sveti Nikodim pošao je na proslavu praznika u Velikoj Lavri. Na putu je naišao na jednu keliju (isihastičku pećinu), u kojoj je prenoćio. U ponoć je primetio da starac iz te kelije i njegova zajednica odlaze u hram. I on je potajno pošao za njima. Tamo je video da starac i njegovi poslušnici, ponekad klečeći a ponekad stojeći, prizivaju najslađe Ime Isusa Hrista. Kad je došlo vreme za božanstveno Pričešće, zapazio je da svetlost na njihovim licima tek nešto malo zaostaje za svetlošću sunca.
 
***
 
Tokom čitavog dana, o. Joakim iz skita Svete Ane neprestano se molio. Bilo da radi, sedi ili razgovara, uspevao je da stalno besedi sa Bogom. On je sa umilenjem rekao: „Ukoliko monaha lišite molitve, oduzećete mu njegovo pravo da se oseća kao istinsko čedo Božije.“
Često je dolazio dok smo izvršavali svoja poslušanja i očinski nas pitao da li izgovaramo Molitvu Isusovu ili molitve Presvetoj Bogorodici.
Malo je govorio, i to samo onda kad je bilo neophodno. Međutim, uvek su ga mogli videti kako se moli. Radi potpunog bezmolvija povlačio se u malu šumu iza kalivije. Ovde je podizao ruke prema nebu i satima se naslađivao tajinstvenim opštenjem sa Isusom Hristom. Kad bi ga upitali gde je bio tako dugo, on bi odgovorio: „U Getsimanskom vrtu, tamo sam bio.“
Bio je toliko obuzet molitvom da je izgledalo da su mu i hrana i počinak suvišni. Tokom čitave jedne godine imao je starčev blagoslov da noću uopšte ne ulazi u svoju keliju. Ostajao je u stasidiji, u kalivijskoj kapeli. Svi oci kažu da je tokom te godine otac Joakim u svom srcu osetio mnoge Božije blagoslove i nebeske darove. Više puta se dešavalo da začuju ili njegove vapaje ili, pak, toržestveno psalmopojanje. Kad bi ga videli na jutarnjem bogosluženju, otac Joakim je izgledao tako sveže i radosno kao da je čitave noći spokojno spavao.
Njegova duša je želela mnogo toga… međutim, njegovo telo nije bilo u stanju da je prati. Stalno je slabio. Tokom godine svenoćnog bdenja i stajanja, na njegovim nogama pojavile su se rane izazvane slabom cirkulacijom. Njegov starac bio je prinuđen da mu zabrani svenoćno bdenje u hramu.
Odvažni ratnik je tada „podigao novu tvrđavu“. U jedan ugao svoje kelije postavio je pokrivač od grube dlake. Tako bi čitavu noć presedeo umotan u grubi pokrivač. Njegova glava nije počivala na jastuku i jedino su mu noge bile ispružene da bi ublažio bolove izazvane ranama. I u ovoj novoj areni provodio je čitave noći u molitvi. Kad bi ponekad sklopio oči radi počinka, njegove usne su i dalje šaputale molitvu: „Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me.“
Kad bi izgovarao „Presveta Trojice“ ili „Presveta Trojice, Bože, pomiluj nas i spasi“, bio je potpuno potresen. Moglo se pomisliti da za njega ne postoji moćnija molitva. Njegovo strahopoštovanje pred Presvetom Trojicom ne može se opisati. Kad bi na bogosluženju začuo Trojični tropar, odmah bi zauzeo stav izoštrene pažnje. Za njega je Ime Gospodnje bilo najslađa reč.
 
***
 
Podvižnik otac Tihon je govorio da monah treba jedan sat da izvršava svoje poslušanje, a jedan sat da se moli. On je kazivao o događaju koji se desio u ruskom manastiru u vreme dok su čitali Angelski pozdrav Presvetoj Bogorodici, koji je on osobito voleo.
„Živeo je ovde jedan monah koji je Angelski pozdrav svakodnevno izgovarao dvadeset četiri puta i to na sledeći način: svaki put kad bi časovnik otkucao koliko je sati, on bi počinjao da se moli. Sati su bili njegova mera. Osim toga, svaki put je ovu molitvu izgovarao sa istom pobožnošću s kakvom ju je izgovarao i prvi put.
Jednog dana začuo je glas koji je dolazio od ikone: ‘Raduj se i ti, slugo, raduj se.'“
Otac Tihon je i sam više puta u toku dana sa suzama čitao Angelski pozdrav. Svakoga dana čitao je i Evanđelje po Mateju.
Osobito je voleo odlomak koji govori o Strašnom Sudu. Želeo je da mu ovaj Sud stalno bude na umu. Stalno se sećajući smrti, sam je iskopao svoj grob kako bi neprestano mogao da ga gleda i da plače, s radošću očekujući da legne u njega.
Govorio je da ne bi trebalo da radimo nedeljom. U drevna vremena, kad se Izrailj hranio manom, Bog im ju je svakodnevno slao, izuzev sedmog dana. Bog nije blagoslovio pohlepne, tako da se onima, koji su toga dana sakupljali manu, ona kvarila i punila crvima. Izrailjci usled toga na taj dan nisu činili ništa, osim što su ostajali u svojim skinijama (šatorima) i slavoslovili Boga.
I sam starac Tikon je sedmi dan (nedelju) posvećivao Bogu. Kad je služio, nije želeo da brzo okonča Liturgiju. Često se događalo da Liturgiju služi do početka večernje. Ukoliko za vreme Heruvimske pesme ne bi zaplakao, ostajao bi na kolenima do kraja Liturgije.
 
***
 
Starac Danilo iz Novog Skita živeo je sto petnaest godina. Imao je jasna viđenja. Dok se molio na brojanici, dolazio je đavo u obličju šakala i pokušavao da mu istrgne brojanicu, ali je on nastavljao da se moli.
 
***
 
Jedan starac je rekao: „Kao što lađa kojoj preti opasnost šalje signal za spasavanje, tako bi trebalo da čovek neprestano izgovara molitvu: Gospode Isuse Hriste, pomiluj me.'“
 
***
 
U jednoj kaliviji starog manastira Rusika živeo je prestareli monah, starac Izrailj, koji je poznavao Svetog Serafima Sarovskog. Visok, mršav i ćutljiv, pravi duhovni čempres duhovnog života.
Sveti Siluan mu je jednom rekao: „Starče, sad kad ste sami imate povoljnu priliku da tvorite umnu molitvu.“
„Ne postoji, čedo moje, bezumna molitva, nego smo mi bezumni“, odgovorio je on.
 
***
 
Starac Dionisije iz skita Svete Ane ni sa kim nije razgovarao. Njegovo lice niko nije video: stalno je bilo pokriveno da ne bi prekidao umnu molitvu! Sakupljao je origano u Kria Nera i pravio mešavinu od origana, ulja i trava. To je prodavao da bi izdržavao sebe i svoje poslušnike, poštujući pravilo da niko ne treba da živi od tuđeg rada.
 
***
 
Starac Arsenije iz manastira Svetog Pavla osećao je toliku žudnju za molitvom i strahopoštovanje pred Presvetom Bogorodicom da je u džepu uvek nosio tekst akatista ikoni Portaitisi, kako bi mogao da se moli dok izvršava svoje poslušanje u manastirskoj bašti.
 
***
 
Kazivao nam je jedan vrlinski monah: „Molitva, koja je prevashodno delo našeg života, postala je sporedna, dok je delanje, koje je sporedno, postalo prevashodno.“
 
***
 
Jedan podvižnik nam je pripovedao o monahu posvećenom molitvi i o njegovom umu koji se nalazi u stanju sozercanja:
„On ostaje u istupljenju i sve stvari posmatra u njihovoj pravoj prirodi, dok um ušima duše sluša pesme koje se pevaju u crkvi. Duša poskakuje i raduje se, a um se naslađuje sozercanjem i posmatranjem svega, tako da uopšte ne želi da se vrati na zemlju i čuje samo pojce koji slavoslove: ‘Mi koji heruvime tajinstveno izobražavamo…’.
To je prvi dar za savršenog poslušnika. Gleda ga njegov starac, gledaju ga njegova braća, njegovi sapodvižnici i oci, zadivljeni što se njegov um udostojio takvog „otimanja“ ka Bogu! Kad dođe do takvog „otimanja“ uma, onaj koji ga se udostojio želi samo da pronađe takvo bezmolvije (isihiju, nepomućenost, bezmetežnost) koju neće narušiti ni lišće obližnjeg limuna.
 
***
 
Pogledaj šta je učinio Sveti Grigorije Solunski – Palama: on se udaljavao svake nedelje, nakon što bi u manastiru Velika Lavra bili odsluženi božanstvena Liturgija i bdenje. Sa sobom nije nosio ništa – ni hleb, ni vodu. Nastanio se u Kaliviji Presvete Bogorodice, koja je kasnije nazvana kalivija Svetog Grigorija Palame. Tamo je bezmolvstvovao nedelju dana, a njegov um bio je obuzet sozercanjem (Bogoviđenjem). Njegov unutrašnji čovek nije se naslađivao ničim drugim osim lepotom Božijom!
Kad bi se svetitelj vratio u manastir, njegovo lice je blistalo!
Monah je dužan da dostigne najuzvišenije sozercanje, koje se naziva nadzemaljskim (nadkosmičkim) i koje potiče od ljubavi Božije. Onaj koji je dostigao takvu ljubav Božiju (takav „eros Božiji“) ne može se utešiti ničim što je od ovoga sveta i želi da opšti sa nadnebeskim Umom, blagodareći i slavosloveći Triipostasnog Boga Koji obitava u njegovom srcu. Događa se da umovi nekih monaha ostaju danima u takvom sozercanju, dok kod drugih to sozercanje traje koliko i tren oka.“
 
***
 
Jednom prilikom na Svetu Goru došla su dvojica-trojica poklonika, koji su želeli da posete avvu P. Od njega su očekivali reč utehe i ukrepljenja. Avva P. je utolio njihovu žeđ pružajući im slovo o lučezarnim otkrovenjima i „živoj vodi“ sozercavanja i zrenja Boga.
„Šta da vam kažem? Da li da vam pričam o čoveku čija je kelija pre nekoliko dana bila ispunjena božanskom svetlošću i koji nije osećao da se nalazi u telu? Bio je odnesen duhom… Kad se vratio i kad je nestala ta nestvorena i nebeska svetlost, kad je ponovo ugledao prirodnu, stvorenu sunčevu svetlost, primetio je ogromnu razliku. Pomislio je da je došlo do pomračenja sunca, tolika je bila ta razlika. Osim toga, kad se ponovo našao u telu (nakon uznošenja duhom), primetio je da je ono toliko teško i nepodnošljivo, kao životinjsko… Gorko je zajecao, tragajući za sladošću i blistavošću one svetlosti…“
 
***
 
Jedan starac je rekao: „Revnitelj molitve susreće se sa spornim pitanjima.“
 
***
 
Sećam se da je starac Avksentije Slepi, iz manastira Grigorijata, išao od svoje kelije do crkve dodirujući zidove manastirskog dvorišta i neprestano izgovarajući „molitvu“ i Angelski pozdrav. Nakon što bi s poštovanjem celivao sve svete ikone, stajao bi uspravno, kao ognjeni stub, u svojoj stasidiji.
 
***
 
Sledeći događaj veoma je poznat: kad je jednom prilikom na Svetu Goru došao novojavljeni svetitelj, Nektarije Pentapoljski, u skitu Svete Ane posetio je jednog proslavljenog duhovnika, koji ga je sozercateljno i delatno poučavao umnoj molitvi. Susreli su se u starčevoj kaliviji, gde su tri dana i tri noći proveli u neprekidnoj molitvi i besedi.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *