Старечник

35. СЛОВО О ВЕРИ

Свети мученик Јаков, који се подвизавао у манастиру Дохијару и у Ивиронском скиту, био је обдарен пророштвом и другим благодатним даровима. Хришћанима који су били потчињени турској власти проповедао је еванђеље покајања. Пошао је из Солуна, а стигао до Нафпактоса. Био је заробљен и доведен пред султана Селима, где је Христа исповедио као јединог истинитог Бога. Због тога је био обешен заједно са двојицом својих ученика, ђаконом Јаковом и монахом Дионисијем.
***
Свети Мученик Гедеон Каракалски живео је у време туркократије (турске окупације). У детињем узрасту био је присиљен да се одрекне своје вере. Утекао је на Свету Гору и замонашио се. Будући да је чезнуо за мученичком смрћу, отишао је у Велестинон и Трново, где је ватрено и одважно исповедио хришћанску веру. Пострадао је тако што су му секиром одсецали један по један део тела, најпре руке а затим и ноге, све док није, изговарајући молитву, предао дух.
***
Један живахан младић рекао је неком старом монаху: “Бог не постоји. Ја у то не верујем.”
“Приђи ближе. Зар не знаш да цврчак који сада пева говори о Богу? Зар не видиш какво крзно има ова мачка? Ни краљица фредерика није имала такву бунду!”
Младића су дубоко гануле ове старчеве речи. Његово тврдоглаво безверје беше ишчезло.
***
Велики трезвеноумни исихаста и затворник, Калиник Катунакијски, провео је живот у подвижничким напорима и зноју. Кад је дошло време да преда душу, он је рекао: “Благодарим ти Боже мој што, чак и да ништа друго нисам учинио у животу, умирем као православац!”
***
Једном је одређена група монаха објавила саопштење у којем се тврдило да је краљ Ђорђе Други масон. Међу њима је био и подвижник Петар Осиопетријски, о чијим врлинама и подвизима пишемо на другом месту. Полиција га је ухапсила и протерала у Спиналогу, где су његов врлински живот, подвижништво и једноставне проповеди били од користи многим душама.
***
Један подвижник је казивао следеће: “Овамо долазе многи студенти. Једном их је овде било десеторица и затражили су од мене да учиним неко чудо. Били су веома упорни. Размишљао сам на који начин да уразумим ову децу. Тада сам им рекао: ‘Ево, станите у ред да вам одсечем главе. После тога ћу да учиним чудо и да вам их поново прилепим! Само, удаљите се један од другога, јер постоји опасност да помешам главе и тела! Јесте ли спремни? Хоћете ли да видите чудо?’
Младићи су се одмах успротивили: ‘Не, не, оче, није потребно’, једногласно су повикали.”
***
У скиту Свете прародитељке Ане живео је духовник по имену Никандар. Редовно је посећивао сва богослужења, а према онима које је исповедао био је кротак и пријатан. Посебно се издвајао по томе што се строго придржавао древног скитског и православног предања.
***
На тему радиоактивности један остарели монах је рекао: “И ми знамо за радиоактивност. Шта да кажем? Уколико се отров налази у једној ствари, ми ћемо рећи да је не треба дирати. Сад се налази у свему и ништа не чинимо. Ми на Светој Гори најпре све осенимо крсним знаком, па тек онда једемо. Чега онда да се плашимо? Зар Христос није негде рекао да верујућима, ако и поједу нешто смртоносно, то неће нашкодити? Не брините.”
***
“Свет је изгубио смисао живота. Дакле, требало би да га нађе. Безверје прави велику штету. Одатле све потиче.”
***
Један старац је рекао: “Многи светитељи су чезнули да живе у наше време и да воде нашу битку.”
***
Румунски подвижник по имену Енох живео је у Кареји, у једној полусрушеној кућици. Атонске власти су га упозориле да би требало да се пресели на неко друго место, јер прети опасност да се кућица сруши на њега. У једном тренутку замишљено је стајао пред службеником који му је издао наређење, а онда простодушно рекао: “Ја сам слуга Божији. Уколико то Бог жели, кућа ће пасти а ако не жели, ништа се неће догодити.” Није отишао. Кућица се није срушила.
На исти начин је једне вечери одговорио и ђакону Атанасију у Солуну. Тада је због лечења боравио у овом граду и четири дана био гост у његовој кући.
“Старче, изађимо из куће”, рекао је ђакон. “Зашто”, упитао је он.
“Постоји опасност да се вишеспратница сруши и да нас убије. Ово је земљотрес.”
“О, Енох је слуга Божији. Ако Бог то жели, кућа ће пасти. Ако не жели, неће пасти.” И није изашао из куће.
Према казивању овог ђакона, старац је по Солуну ишао у крпама. Његова одећа висила је у ритама и са леве и са десне стране и он их је причвршћивао чиодама. Било је занимљиво посматрати га како се креће прометним улицама. “Хајде, старче, пожури”, довикивали су му. “Зашто”, рекао би он, “Нека мало сачекају. Ја сам стар и не могу да трчим”, а затим би руком дао знак аутомобилима да стану.
“Лекари у Солуну су ми рекли да треба да будем оперисан”, причао је касније. “Ја сам одбио, јер ниједан монах који је старији од шездесет пет година не може да преживи операцију, а ја желим да умрем на Светој Гори, на месту мог покајања. Ако ми дате неке лекове, ја ћу их узети. Сад, кад сам у осамдесетим годинама, не желим да будем оперисан изван Свете Горе. Желим да умрем у Градини Пресвете Богородице.”

 

Comments are closed.