STAREČNIK

 

STAREČNIK
(izreke svetogorskih staraca)

 
37. SLOVO O HRISTOLIKOJ KROTOSTI I NEZLOBIVOSTI
 
Rumunski jeromonah Leontije iz mesta Negrec u oblasti Neamc došao je na Svetu Goru 1852. godine, a upokojio se 1901. godine. Predvideo je svoju smrt. Isticao se krotošću i nezlobivošću. Nije ga moglo razgneviti niti sablazniti ništa što bi video ili čuo. Bio je to čovek mira. Svake večeri je stavljao epitrahilj i s jednom svećicom u ruci odlazio na groblje, gde se molio za preminule oce i braću.
 
***
 
Starac S. iz Novog Skita bio je nezlobivo jagnje Božije. Posetio sam ga pred sam kraj njegovog života, kad je bio prikovan za krevet. Jednom prilikom ukradeno mu je sto pedeset litara ulja. Njegov poslušnik je gunđao, a starac je bio veoma tužan zbog takvog njegovog stava.
„Zašto ne proslaviš Boga, blagosloveni? Sad si slobodniji i bestrasniji. Imamo samo jedno bure ulja umesto da imamo tri.“
Međutim, poslušnik je nastavio da gunđa, osuđuje i sumnjiči.
„Vidi, čedo moje“, rekao je starac S. „Posmatraj samo dobru stranu svih stvari. Ne veruj svemu što čuješ svojim ušima i veruj samo polovično onome što vidiš svojim očima.“
 
***
 
Jedan dobar i bezazlen starac je rekao: „Svi oci su dobri. Svi se podvizavaju saglasno svojim snagama i samo zbog toga što ostaju ovde, u Gradini Presvete Bogorodice, imaju nadu u spasenje.“
 
***
 
Starac Stahis, pustinjak dostojan svakog poštovanja, uvek je bio pogružen u blagodati umne molitve. Samo jednom sam se udostojio da ga vidim, i to na pristaništu skita Svete Ane. Budući istinski isihasta, sve vreme živeo je u tajinstvenom svetu tihovanja.
Njegova kalivija nalazila se u najsevernijem delu Katunakije. Pre toga je bio monah na Sinajskoj gori.
Starčevo negnevljenje i neuporediva krotost mogu se videti i iz načina na koji se suočio s iskušenjem u koje su ga dovela trojica mirjana. Ova trojica ljudi behu načinili krečanu neposredno iznad njegove kelije. Jedan od njih je psovao i vređao starca Stahisa, ali je ovaj ćutao. Preostala dvojica su ga savetovala da prekine to grešno i bezbožno ponašanje kako mu se ne bi dogodilo neko zlo, a što se uistinu i dogodilo. Tri dana nakon što je zapaljena, krečana je eksplodirala i tako je sav trud ovih ljudi bio uzaludan.
Starac Stahis imao je još jednu vrlinu. Naime, kad je njegov starac zbog bolesti bio prikovan za postelju, Stahis nije imao dovoljno vremena da se bavi rukodelijem kojim bi obojicu izdržavao. Međutim, on se nije stideo da prosi, što je činio s tihim, plemenitim i ćutljivim smirenjem.
 
***
 
U stranstvovanju, bezmolviju i krotosti podvizavali su se i mnogi oci iz idioritmijskih manastira. Jedan od njih bio je i nezaboravni Teofil, kojeg se s poštovanjem sećaju svi monasi Velike Lavre. Podržavao je kinovijski oblik monaštva i do požrtvovanja, pa čak i do smrti, bio veran svom služenju (poslušanju). Svemu je pristupao dragovoljno, prema svima je bio blagonaklon i od svih je bio voljen. Bio je potpuno odvojen od rođaka i od sveta, prema svima blag i slatkorečiv, privržen i posvećen bezmolviju i molitvi. Često je odlazio u najudaljenije kapele Velike Lavre da bi se tamo molio. Teofil, čija je priroda istovremeno bila i stroga i živahna, uistinu je bio „prijatelj Božiji“.
 
***
 
Tokom čitavog svog života, monah Joasaf iz skita Svete Ane nikad nije izazvao sablazan. Bio je obrazac pokornosti, krotosti i dugotrpeljivosti.
Upokojio se 1947. godine.
 
***
 
Učeni monah Sofronije Vizantinac iz skita Svete Ane izdvajao se svojom krotošću i nezlobivošću. Bio je skitski sekretar i glavni urednik časopisa „Nova reč“ („Neos Logos“). Podvizavao se u bezvodnoj kaliviji Pevkos. Upokojio se u dubokoj starosti.
 
***
 
Postojao je jedan monah koji čitavih trideset godina nije ražalostio nijednog čoveka!
 
***
 
U isihastičkoj oblasti starog Rusika živeo je smireni monah, starac Onisifor. Bio je toliko smiren da je ljude privlačio samim svojim prisustvom.
 
***
 
Monah – lekar Spiridon Kambanos iz Velike Lavre, bio je pomoć i potpora stradajućih i bolesnih otaca, podvižnik i kinovit, krotki besrebrenik. Izdvajao se svojom nezlopamtivošću i praštanjem. Kad su ga neki ljudi kudili i kamenovali rečima, on im je oprostio i izrekao reči Gospodnje: Ako zlo rekoh, dokaži da je zlo; ako li dobro, zašto me biješ (Jn 18, 23).
Ovo nam je pripovedao njegov učenik, monah Pavle Lavriot, koji je takođe lekar.
 
***
 
Poštovani starac Atanasije, bibliotekar skita Svete Ane, bio je 1935. godine oklevetan za krađu jednog rukopisa, zbog čega je tri godine proveo u zatvoru. Nevini i nedužni starac podneo je ovo iskušenje sa savršenim mirom, trpeljivo i nezlopamtivo. Odbio je da optuži svoje klevetnike i prepustio je to sudu Pravednog Sudije. Kad mu je kucnuo poslednji čas i kad se rastajao s dušom, istinski krivac je ispovedio da je knjigu sakrio u skitsku kosturnicu.
 
***
 
Kaluđer Nil bio je pitomac i ponos svetog manastira Simonopetra. Služio je kao glavni sekretar sveštene opštine Svete Gore. Koliko god da je bio učen, toliko je bio i smiren. Patrijarh Joakim Treći pisao je svojim prijateljima da „Patrijaršija decenijama nije dobijala takva pisma iz Svete opštine“. Bilo je slučajeva kad su o njemu pričali nedolično i nepristojno, ali je on, smiren i krotak, govorio: „Oce na saborima posmatram kao angele Božije i u njihovim čistim likovima vidim blažene ktitore svetih manastira…“
Bio je sredovečan, jedva da je imao četrdesetak godina kad se razboleo od tuberkuloze i preselio u skinije Gospodnje. „Bio je ugrabljen da zlo ne bi pokvarilo njegovu razboritost.“
 
***
 
Kao poslenik i starešina crkve Jerusalimske patrijaršije, arhimandrit Joakim Specieris (1860-1934) pokazao se kao revnitelj vrline i monaškog podviga. Svoje podvige započeo je u Novom Skitu, u koji se žudno vratio nakon okončanja studija da bi služio Crkvi.
Za njega su bili karakteristični nepokolebiva dugotrpeljivost i krotost. Kad bi mu rekli: „Oče, oni ljudi ružno govore o Vama“, on bi odgovorio:
„Molim vas, braćo i prijatelji moji, da nikoga ne klevetate i da ne pričate loše o mojim dobročiniteljima!“
 
***
 
Iguman manastira Svetog Pavla, Sofronije, bio je takođe jedan veoma krotak Svetogorac. Upokojio se 1881. godine, kad mu je bilo osamdeset leta. Često su ga osuđivali zbog njegove velike snishodljivosti i nezlopamćenja. Niko ga nikad nije video ljutitog.
Priča se da su njegove mošti mirisale. O vrlinama ovog čoveka kazivao je otac Joakim Specieris.
 
***
 
U umove i srca mladih monaha koje je susreo na zalasku svog života, stogodišnji Varlaam iz manastira Ksenofonta utisnuo je tragove dobrote, krotosti i nezlobivosti.
On nije bio samo trudoljubiv (i kao stogodišnjak podrezivao je drveće) i trpeljiv u bolesti (imao je herniju i nije nosio pojas). Bio je to nezlobiv i dugotrpeljiv starac, što se pokazalo u mnogim slučajevima.
Jednom se dogodilo da je sa starijim ocima otišao u manastirski metoh Svetog Nikolaja na Halkidiku. Među ljudima koji su živeli u okolini behu izbile neke nesuglasice. Otac Varlaam im se obratio sa svojom uobičajenom blagošću. Međutim, budući divlji po prirodi, ovi ljudi su ga vređali, da bi ga na kraju gađali konzervom uljane boje! Starac se bez roptanja vratio ostalim ocima, uveravajući ih krotko i nezlobivo da je već oprostio svojim neprijateljima.
 
***
 
Duša nezaboravnog grigorijatskog igumana Atanasija bila je kao spokojna luka. „Atanasije je podsećao na one podvižničke likove Tivaide i Egipta“, govorio nam je pozniji iguman Visarion. Bio je veoma privržen duhu negnevljenja i krotosti. Ulagao je veliki napor da taj duh prenese i na svoje poslušnike. Pored toga, on je bio i pesnik i davao im je da čitaju stihove posvećene svetoj krotosti. Jedan grigorijatski monah u metohu Vultista primio je od njega sledeću poemu:
Slatko je, od svega najslađe
biti krotak. Kad me neko ugnjetava,
zašto da ga kudim?
Hoću li umiriti jarost
ako počnem prepirku?
On se razjaruje i ako mu odgovorim,
upodobiću se njemu, varvarinu.
U času jarosti
ja ću ćutati,
i mahnitost ću
staloženošću zaustaviti.
Zatim ću tiho, slatko
nepravdu napasti
i bolje ću se čuti
nego da je udarim.
 
***
 
Otac Jefrem, isihasta iz Katunakijske pustinje i izvrsni učitelj svetog, ravnoangelskog života, koji je još uvek živ i nezabludno rukovodi borce Hristove, kazivao nam je sledeće:
„Ovo što ću vam ispričati dogodilo se u manastiru Ivironu. Bio je tu neki čovek koji je prevozio drva. Jedan sveštenik mu je rekao:
‘Gazda-Nikola, dovezi i meni malo drva.’
‘Hoću, oče! Koliko drva želiš?’
‘Deset stabala.’
Čovek ih je i dovezao.
‘Dovezi ih bliže’, rekao je onaj sveštenik.
‘Životinja ne može da prođe, plaši se. To je uzana staza i za nju je isuviše strmo’, odgovorio je čovek.
‘Kažem ti da bliže dovezeš drva.’
Tako je došlo do svađe.
‘Neće ti biti oprošteno’, rekao je sveštenik.
‘Ni tebi neće biti oprošteno’, rekao je prevoznik svešteniku i otišao.
‘Šta sad da radim’, pitao se sveštenik. ‘Ne mogu da služim Liturgiju. Ne mogu! Šta sad da učinim’, razmišljao je on. ‘Evo, kad prevoznik sutra bude prolazio, pokloniću se pred njim da bi mi oprostio. Međutim, šta će se dogoditi ako se njegov sin pre toga razboli i ako on iznenada bude morao da ode u svoje selo? Kako da nađem ovog prevoznika?’
U međuvremenu se smračilo i, kao što znate, zaključali su manastirsku kapiju.
‘Šta sad da činim’, razmišljao je sveštenik. ‘Ne mogu ni da odem ni da ostanem. Sad kad smo se posvađali postoji istinska riznica. Presveta moja Bogorodice, prosvetli me šta da učinim. Kakva je ta riznica? To je molitva. Zbog toga mi, monasi, kada imamo neki problem, kažemo: Presveta Bogorodice, pomozi mi, prosvetli me.’
Sveštenik je, dakle, počeo da se moli: ‘Presveta Bogorodice, šta da učinim?’
Ubrzo je dobio odgovor. Upalio je lampu i izašao kroz manastirska vratašca, a zatim počeo da se uspinje uz planinu, iako je bila noć a on imao samo tu jednu svetiljku.
‘Dobro veče.’
‘Dobro došli, oče.’
‘Blagosloveni, posvađali smo se zbog nekih drva. Oprosti mi’, rekao je sveštenik.
‘Bog Vam oprašta, oče’, odgovorio je onaj čovek. ‘Oprostite i Vi meni.’
‘Neka Bog oprosti’, odgovorio je sveštenik i otišao da služi Liturgiju.
Kad se s nekim posvađaš, nemoj ići da se pričestiš pre nego što se pomirite.
I meni se pre nekoliko godina dogodilo nešto slično. Prolazila je jedna lađica i ja sam u njoj spazio oca Demoklita, lekara iz Novog Skita. Budući da je moj starac bio bolestan, otišao sam do čamca da bih ga upitao nešto u vezi sa starcem. Međutim, ništa nisam rekao kapetanu i on je pomislio da i ja idem za Dafni. Kad su se svi oci ukrcali, lađica je isplovila iz pristaništa.
‘Kosta, ja ne putujem’, rekao sam kapetanu.
‘Zašto mi to nisi rekao?’
‘Želeo sam samo nešto da kažem lekaru dok se ostali oci ne ukrcaju’, odgovorio sam.
Kosta je vratio lađicu do pristaništa i ja sam iskočio.
‘Idi dođavola’, doviknuo je.
Otišao sam i sve ispričao starcu.
‘Starče, tako i tako se dogodilo na Kostinoj lađi. Ne mogu da služim Liturgiju.
Odlučio sam da u podne, kad se Kosta vrati, odem do njega i zatražim oproštaj.’
U podne sam otišao do pristaništa.
‘Kako je, Kosta’, upitao sam.
‘Dobro je, oče.’
‘Blagosloveni, jutros sam pogrešio i ražalostio sam te. Oprosti.’
‘Neka Bog oprosti, oče’, rekao je Kosta. ‘Oprostite i Vi meni.’
‘Neka Bog oprosti.’
Budući da smo oprostili jedan drugom, mogao sam da služim Liturgiju.
To isto bi trebalo da učinite i vi kad su u pitanju vaši prijatelji ili saradnici (ovo je starac rekao mirjanima). Ako im kažete neku ružnu reč, nemojte ići da se pričestite, jer nećete moći ni da se pomolite. Vaša molitva neće moći da se uznese. Najpre vam mora biti oprošteno, a onda možete nastaviti sa molitvom i pričešćivanjem.“
„Ni na šta se ne žalim. Svi me vole. Svi su dobri. Toliko sam blagodaran da proslavljam Boga i često poželim da plačem od radosti“, rekao mi je krotki starac iz jednog kinovijskog manastira.
Nezaboravni duhovnik Jeronim, nekadašnji iguman manastira Simonopetra, bio je toliko nezlobiv da je poznavao čoveka koji je nešto ukrao ali ga nije odao. Kad su ga pitali o tome, odgovorio je: „Pitajte Svetog Simona, on zna…“

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *