STAREČNIK

 

STAREČNIK
(izreke svetogorskih staraca)

 
36. SLOVO O PRELESTI I BICI KOJA DOLAZI S DESNE STRANE
 
Pre otprilike stotinu godina, u skitu Svete Ane živeo je jedan iskušenik koji je na dan postriga dobio ime Sava. Međutim, lukavi čovekoubica đavo prelestio ga je usled neposlušanja i preteranog poverenja u sopstvene pomisli.
Sava je od mnogih slušao o vrhu Svete Gore, o prekrasnim utiscima vezanim za uspone na to mesto i poklonjenje na dan Preobraženja Gospodnjeg. U njemu se rodila čežnja da i sam ode tamo i da se pokloni „starcu Atosu“, misleći da se taj naziv zaista odnosi na nekog uvaženog starca koji tamo živi.
Uprkos zabrani svog starca, Sava se zaputio ka vrhu Svete Gore. Kad je stigao do mesta koje zovu „Hairi“ uistinu je sreo nekog uvaženog, sedobradog i iscrpljenog starca koji se sažalio na njega i rekao:
„Kuda si pošao, čedo moje? Izgledaš tužno i umorno. O čemu se radi?“
„Želim da se poklonim starcu Atosu“, uspeo je da prozbori premoreni Sava.
„Ja sam starac Atos, čedo moje. Gde živiš? Odakle dolaziš?“
„Iz Kerasije. Iz skita Svete Ane.“
„Iz skita Svete Ane? Poznajem sve koji tamo žive. Kako to da tebe ne poznajem? Čudim se, ali ti nemoj da brineš“, rekao je tobožnji stari monah. „Ja sam duhovnik i svi poslušnici koji su odvažni i žele da izvrše svoju volju dolaze ovamo da mi se poklone. Sad više nema potrebe da se i dalje zamaraš. Ja sam sam došao i našao te. Vidim tvoju nameru. Nije potrebno da se penješ na vrh. Pokloni mi se i vrati se kući. Izvršavaj svoju volju i ja ću se brinuti o tebi.“
Monah Sava je bio zaslepljen svojim neposlušanjem i rečima satane, koji je izgledao onako kako je on zamišljao da bi trebalo da izgleda starac Atos. Poklonio mu se, ali je užasnuto primetio da ruka koju je celivao ima zastrašujuće duge nokte. Shvatio je svoju zabludu.
„Sad si moj“, rekao mu je đavo u liku starca Atosa. „Doći ću jednog dana da te povedem sa sobom.“
U istom trenutku, Sava je pao u nesvest. Nakon više časova, našli su ga neki putnici i vratili na „mesto pokajanja“, odnosno u skit Svete Ane. Posle tri dana pribrao se i sa suzama ispričao šta se dogodilo, tražeći oproštaj od starca i skitske sabraće.
Osam godina proveo je u skitu, a nigde nije mogao da se smiri. Petnaest godina je u svetom manastiru Ivironu preklinjao za pomoć čudotvornu ikonu Bogorodice Portaitise.
Kada se jednom prilikom sa dvojicom braće našao na moru i pecao, u istom onom času u kojem se nekad poklonio satani, nalet olujnog vetra ga je naočigled ostalih ugrabio iz barke. Sažaljenja dostojni monah Sava zauvek je iščezao.
***
 
U Karulji je živeo podvižnik po imenu Pahomije, koji je pao u strašnu prelest. Bio je uveren da ne postoji sveštenik koji bi bio dostojan da ga pričesti. Očekivao je da se pojavi angeo s nebesa koji će mu doneti Svete Tajne. Njegov kraj je bio tragičan. Pao je niz stenu i utopio se u moru. Našli su ga u Sikiji, na suprotnoj obali, pošto su ga dopola pojele velike ribe.
 
***
 
Pre mnogo godina, na južnom vrhu Katunakije, živeo je jedan pobožni starac koji je imao poslušnika po imenu Spiridon. U početku, Spiridon je u svemu bio poslušan i tačan. Međutim, kako je vreme prolazilo, crv slavoljublja (taštine) neprimetno je počeo da nagriza njegovu monašku dušu. Postao je neumeren u svojim podvizima: uvećao je kolenopriklonjenja i molitve na brojanici, dok su njegova bdenja postala mnogo duža, ali bez znanja i blagoslova njegovog duhovnog oca. Sebe je smatrao uzvišenijim od ostalih monaha i, malo po malo, izvršavajući sopstvenu volju, stigao je dotle da je njime ovladao duh gordosti.
Jedne noći začuo je kako neko kuca na vrata njegove kelije i rekao: „Molitvama…“. Otvorio je vrata i šta je ugledao? Pred njim je stajao jedan angeo. Angeo koji je tako samo izgledao, a koji to uistinu nije bio.
„Poslao me Sam Bog Svedržitelj da te izvestim da je zadovoljan tvojim podvizima i vrlinama“, rekao je. „Gospod želi da te nagradi i stoga te poziva da zajedno sa mnom pođeš na vrh Atosa, gde će se i On pojaviti sa vojskama angela i zborovima svetitelja, tako da ćeš moći da Mu se pokloniš.“
To je izgovorio prividni angeo, a Spiridon, pomračen tamom gordosti, nije se ni pomolio. Napušten od božanstvene blagodati, krenuo je za njim. Bilo je zimsko doba. Vreme je bilo loše i sve je bilo prekriveno snegom. Nakon višečasovnog putovanja stigli su na sam vrh Atosa. Prividni angeo je zadovoljno rekao Spiridonu:
„Pogledaj tamo! Vidiš li da dolazi Hristos?“ Spiridon je video neki crveni disk i učinilo mu se da u njegovoj sredini sedi Hristos, odeven u arhijerejsku odeždu. Istovremeno su se pojavili redovi angela, svetih apostola, prepodobnih, jereja, pravednih ljudi i žena. Zbor jereja predvodio je Sveti Spiridon, a pogled nesrećnog monaha Spiridona osobito se zaustavio na njegovom liku.
U međuvremenu ga je prividni angeo požurivao:
„Šta gledaš, budalo? Zar ne vidiš da dolazi Hristos? Pođi odmah da mu se pokloniš!“
Spiridon je oklevajući krenuo napred. Mora biti da se u tom trenutku neko molio za njega, jer je sa čuđenjem zapazio da tobožnji Sveti Spiridon nosi veoma veliku skufiju, metar visoku. Naime, monah Spiridon je znao da se ovaj svetitelj na ikonama uvek izobražava sa malom skufijom. Prekrstio se i rekao: „Gospode, pomiluj… nikad u svom životu nisam video tako veliku skufiju.“
U istom trenutku sva ova iluzija je iščezla i Spiridon je ostao sam, na samom rubu duboke, strme provalije. Jedna noga bila mu je u snegu, a drugom se spremao da zakorači napred, u bezdan provalije.
Trebalo mu je dvanaest časova da se vrati u svoju keliju, gde je zatekao svog starca kako plače i moli se. Ispovedio se i pokajao, ispričavši o svemu što se dogodilo.
Starac mu je dao pravilo prema kojem tri godine nije smeo da se pričesti. Osim toga, uputio ga je u najstrožu, dionisijatsku kinoviju, da tamo tokom te tri godine pere sudove. Na taj način se uistinu smirio i svim ocima, a posebno početnicima, pripovedao o velikoj opasnosti i strašnoj smrti koja mu je pretila, a od koje ga je spasla molitva njegovog starca.
 
***
 
Nekadašnji iguman Dohijara po imenu Neofit boravio je 1880. godine u molčanici (isihastirionu) Svetih Arhangela, u Malom skitu Svete Ane. Izgledalo je da mu se u snu javio Vasilije Veliki i da se tada poklonio svetitelju i celivao prst na njegovoj nozi.
Taj san je bio dovoljan da u duši nekadašnjeg igumana izazove nadmenost i egoističnu gordost, jer je smatrao da vidi svetitelje i da im se klanja. Njegove pomisli bile su trajno i neprestano vezane za taj san, tako da se sve teže molio i izvršavao svoje pravilo.
Vreme je prolazilo i sveblagi Bog ga je prosvetlio da poseti znamenitog duhovnika, oca Grigorija, koji se podvizavao u krajnjoj oskudici i siromaštvu i živeo u nešto udaljenijoj isposnici, u istom ovom skitu.
„Brate moj igumane, velikom đavolu si se poklonio a ne Vasiliju Velikom“, nedvosmisleno mu je rekao. Molim te da ubuduće ne pridaješ nikakav značaj snovima koje đavo koristi da bi obmanuo ljude.“
 
***
 
Mudri starac Danilo Katunakijski, obdaren rasuđivanjem, posedovao je i dar prepoznavanja prelesti, tako da je svojim usmenim i pisanim poukama mnogim dušama pomogao da se oslobode zamki koje potiču od đavolove „desne“ bitke. O sledećem događaju sam je kazivao i pisao sledeće:
„Pre nekoliko godina, u jednoj od kinovija ove svetoimene Gore živeo je monah Alipije. Trudio se na svom spasenju i upražnjavao umnu molitvu. Jedne noći našao se u obližnjem manastirskom vinogradu. Izgovarajući molitvu, osetio je drhtavicu u telu i veliki strah u srcu. Iako se najpre uplašio, kasnije je rekao samom sebi: ‘Bez oklevanja treba da izgovorim molitvu i šta onda đavo može da učini?’ Nastavio je da se moli, ali je njegovo telo i dalje podrhtavalo.
Za ovo demonsko dejstvo doznali su svi oci u manastiru i došlo je do velike sablazni. Naime, nije se treslo samo njegovo telo nego su se istovremeno tresli i oni koji bi se tokom bogosluženja i zajedničke molitve našli u njegovoj blizini ili, pak, oni koji su u stasidijama stajali pored njega. Svi oni bi se zajedno kretali, a sa njima su se pokretale i stasidije, kao da su spojeni u jedan niz i kao da zajedno igraju.
Osim toga, kad bi ušao u svoju keliju, i ona i obližnje kelije potresale su se kao Vezuv. Niko nije čuo da se nešto takvo ranije dogodilo.
Videvši ovu tužnu situaciju, iguman i proistamenos manastira zatvorili su ga u jednu kapelicu. Svake večeri su mu davali pedeset grama hleba i naredili sveštenicima da mu naizmenično i bez prestanka čitaju molitve egzorcizma (zaklinjanja). Međutim, i to je bilo uzaludno: naprotiv, demonsko dejstvo se pojačalo! Najzad, ne znam kako se to dogodilo, ali doveli su ga kod mene nedostojnog, da bih izneo svoje mišljenje ili savet o tome šta da čine.
Kod mene je došao u pratnji jednog manastirskog sabrata. Nakon što sam ih srdačno i blagonaklono primio, udaljio sam se sa bolesnim Alipijem. Brižljivo sam ga ispitao, a on mi je ispovedio sve što se dešavalo tokom njegovog života, počev od detinjstva. Posle toga, upitao sam ga za njegovo mišljenje o tome što se događa, a on mi je odgovorio: ‘Što se tiče tog dejstva i podrhtavanja tela, ono ne potiče niti od blagodati Božije niti od zavisti nenavisnika; mislim da sam dužan da do poslednjeg daha izgovaram molitvu, a đavo neka se muči zbog toga! Ja izgovaram molitvu,’ kaže on, ‘prizivam Ime Hristovo i nemoguće je da se odreknem tog spasonosnog Imena!’
Ja sam mu na to odgovorio: ‘Što se tiče ove molitve, čak i ako imaš blagoslov i ako ti se čini da si ispovednik, bolje je da brižljivo ispitamo i mogućnost da se uzaludno borimo i da, misleći da tvorimo volju Božiju, zapravo činimo sasvim suprotno.
Prati me, dakle, jer ću ti reći da si na tri mesta pogrešio.
Kao prvo, vozljubljeni, upražnjavanju Molitve Isusove moraju prethoditi određene pripreme. Zar ne vidiš da si načinio velike propuste? Nedostaje ti poslušanje, a odlikuju te gnev i svadljivost. Osim toga, svoju volju i umovanje nosiš kao božansko znamenje.
Kao drugo, dok tvoriš Molitvu Isusovu, smatraš je za svoju veliku vrlinu i misliš da ti neprijatelj na tome zavidi, što se projavljuje u tom sablažnjivom drhtanju.
Kao treće, nastavljajući da izgovaraš molitvu i previđajući to satansko dejstvo, ti misliš da udovoljavaš svesvetoj volji Božijoj koja jeste blaga, ali ti gneviš Njegovu dobrotu jer umesto istine slediš prelest.
Osim toga, kako se usuđuješ da tako velikom delu pristupiš bez opitnog rukovoditelja?’
Nakon što sam mu pomoću mnogih svetootačkih spisa pokazao da je u zabludi, blagodaću Božijom došao je sebi i shvatio da je prelešćen. Upitao me kako da se popravi. Rekao sam šta je neophodno da učini i da, ukoliko želi da se potpuno oslobodi, treba da učini sledeće:
Kao prvo, neophodno je da u svemu bude savršeno poslušan svom igumanu, da ne bude ljubopitljiv i da ne osuđuje svoju sabraću. Kao drugo, kad izgovora molitvu, odnosno ‘Gospode Isuse Hriste…’, neka ne obraća pažnju na satansko dejstvo koje ga je do sada obmanjivalo. U stvari, za njegov um i za njegovu moć rasuđivanja dobro je i korisno da ga uopšte ne prihvata. Kada po navici oseti takvo kretanje, neka ne obraća pažnju na njega i neka se pomoli našem Gospodu Isusu Hristu da mu pomogne da se oslobodi tog bolesnog stanja.
Prihvatio je moja skromna uputstva i savete s nepokolebivom verom. Nekoliko dana nakon njegovog povratka u manastir, uz pomoć čovekoljubivog Boga potpuno se oslobodio, a zbog svog blagoslovenog povratka i savršene pokornosti svima postao je predmet poštovanja i ljubavi vascelog bratstva.
Kao dokaz njegovog istinskog i Bogom oblagodaćenog povratka, navodim primer čudesnog poslušanja zbog kojega su mu se svi divili.
Jedan od najpoštovanijih monaha u manastiru, Evdokim iz Tiniosa, na način koji je samo Bogu poznat postao je đavoiman. On nije samo neodmereno vikao, proklinjao i kidao lance nego se, što je bilo najžalosnije, prljao sopstvenom nečistoćom. Budući da niko od braće nije mogao da mu pomogne niti da se brine o njemu, oni su taj zadatak dodelili Alipiju. On se čitave tri godine bez roptanja starao o ovom bolesniku i odvažno podnosio sve njegove kletve. Svojim savršenim poslušanjem i strpljenjem, Alipije je uspeo da bolesnik, koji je prema drugima pokazivao jarost i netrpeljivost, s njim bude poslušan i miran. Alipijevo prisustvo bilo je kao uzda za njegovu mahnitost.
Pored nastojanja da njegov bolesnik dobije čistu hranu i da bude čist, Alipije je umesto njega čitao jutrenje i večernju. Nakon tri godine, Evdokim se oslobodio ovih patnji. Nedelju dana pred smrt bio je sasvim miran i tako je predao dušu.
Posle njegovog upokojenja, blagoslovenom Alipiju je poverena dužnost bolničara, gde se posebno istakao brigom za braću. Na kraju, koji je usledio tri godine kasnije, dobio je tuberkulozu i otišao Gospodu. Zadivljuje činjenica da je predvideo svoju smrt. Bila je subota. Zajedno sa ostalom braćom pričestio se Prečistim Tajnama i činilo se da je zdrav. Međutim, on je jednom od najbliže braće u Hristu rekao: ‘Otići ću danas, pre nego što padne veče.’ I zaista, u vreme večernje službe, predao je duh.
Neću propustiti da kažem ono najvažnije, što razotkriva njegovo potpuno pokajanje, poslušnost i smirenje. Od vremena kad je doznao za moju bolest i shvatio da je Bog učinio da me upozna radi svog spasenja, pisao mi je o svim svojim pomislima. Sve o čemu sam mu pisao sprovodio je u delo. Radi njegove koristi dva puta sam išao u manastir i bio sasvim zadovoljan ovom čudesnom promenom.“
 
***
 
U Karulji je živeo jedan podvižnik po imenu Stefan. Bio je prelešćen pomišlju da sam služi Božanstvenu Liturgiju (što je protivno kanonima Pravoslavne Crkve). Crkvu nije shvatio kao kivot Istine, niti je prihvatio Njenog novojavljenog svetitelja, Nektarija.
 
***
 
Na najuzvišenijem delu skita Svete Ane, u jednoj bezvodnoj kaliviji, živeo je neki prelešćeni monah. Nije opštio sa ostalim ocima i u svojoj prelešćenosti smatrao je da na zemlji ne postoji sveštenik koji bi bio dostojan da služi Liturgiju, zbog čega se nije ni pričešćivao Prečistim Tajnama. Sećam se da sam ga noću viđao kako hoda noseći malu svetiljku. O njemu su mi kazivali oci iz skita Svete Ane.
 
***
 
Iznad pećine Svetog Akakija Kavsokalivita nalazi se kalivija Uspenja Presvete Bogorodice, u kojoj danas borave otac Serafim i njegova zajednica.
Pre nekoliko godina, ovde je živeo jedan monah, starac Haralampije. Želeo je da izvrši neumerene podvige, ne očistivši se prethodno od strasti nadmenosti i slavoljublja. U tom cilju zatvorio se u kaliviju i jeo isključivo dvopek.
Prošla je jedna sedmica i ponestalo mu je hrane. Otvorio je vrata kalivije i pred sobom ugledao vreću dvopeka. Tada je uistinu bio siguran da su njegov podvig i post ugodni Bogu, tako da se još više ispunio gordošću.
Prošlo je mesec dana. Jednom prilikom, oko ponoći, čitao je Molitve Presvetoj Bogorodici. U trenutku dok je čitao stih „Ti si potpora devstvenicima, Bogorodice Djevo…“, začuo je kako neko kuca na vrata. Otvorio je vrata i šta je ugledao? Sedobradog i hromog starca divljeg izgleda.
„Ja sam duhovnik“, rekao je on. „Došao sam, čedo moje, da se uverim u tvoje podvige, jer ja mnogo volim one koji se podvizavaju u tajnosti i po sopstvenoj volji. Iako sam hrom, doneo sam ti dvopek i jednu korpu punu dukata za koje ćeš moći da kupiš puno dvopeka, tako da uopšte nećeš morati da izlaziš iz kalivije.“
To je izgovorio i ispružio ruku da mu doda korpu. U tom času starac Haralampije je video da su njegovi nokti neobično dugački i crveni.
„Ako hoćeš da ti verujem“, rekao je sedobradom, „prekrsti se i uđi da nastavimo molitve Presvetoj Bogorodici.“
Stranac se razgnevio i zaurlao: „Došao sam da ti pomognem, a ti mi ne veruješ nego me pozivaš da pročitam takve reči Onoj… Koja nas spaljuje! Nikad!“
Začuo se strašan šum i zatresla se čitava kalivija, ispunivši se istovremeno i užasnim smradom i nepodnošljivim mirisom, dok je demon u liku sedobradog starca istog trena iščezao.
Starac Haralampije se od straha onesvestio. Kad je došao k sebi, seo je u jedan ugao kalivije, umotavši se u pokrivač. Drhtao je i bio ošamućen. Na tom istom mestu zatekao ga je njegov sused, starac Dionisije, kojem je i opisao ovaj događaj.
 
***
 
Sledeći tekst je preuzet iz rukom pisane biblioteke svetogorskog monaha Jeftimija Krićanina:
„Pre pedeset godina, monah Pahomije, poreklom iz Redesta u Trakiji, izdvojio se sa svojom zajednicom u kaliviju Svetih Apostola, u skitu Svete Ane. On nam je često kazivao kako je u kinoviji živeo pored monaha Zaharija, učitelja koji je preveo Katihizis Svetog Teodora Studita. Posle izvesnog vremena, Zaharije je prešao u Mali skit Svete Ane, u takozvanu Avakumovu kaliviju, gde se do kraja života podvizavao u potpunoj samoći. U to vreme na Svetoj Gori živeo je i mnogopoštovani Nil, episkop karpatski. Pošto bi u Velikoj Lavri proslavili praznik Svetog Atanasija Atonskog, episkop je imao običaj da krene u pustinje i skitove i da poseti oce koje je poznavao. Tako je svake godine posećivao i prepodobnog učitelja Zaharija. Te godine nije posetio nijednog od braće koju je poznavao nego se nakon praznika odmah vratio u svoju rezidenciju. Đavo je nameravao da iskoristi tu priliku i da prelesti Zaharija, kako bi mu se ovaj poklonio. Bilo je letnje doba, 7. jul, tako da je u jedan sat noću Zaharije još uvek sedeo u dvorištu svoje kalivije. Začuo je ljudske korake i pomislio je da se približava vladika Nil.
‘Zašto se toliko trudiš, vladiko, da posetiš jednog bezvrednog poznanika, posebno u ovo doba noći?’
Čim je to rekao, Zaharije se pognuo i do nogu mu se poklonio, kao da će celivati njegovu ruku. Tobožnji vladika mu je pružio desnu ruku da je celiva i on je to i učinio. Međutim, umesto da ga blagoslovi, bacio ga je na zemlju i Zaharije je izgledao kao da je mrtav jer to, naravno, nije bio vladika Nil nego sam đavo. Zbog ovog celivanja, blagodat je napustila monaha. Đavo je istog trenutka iščezao, ostavljajući nesrećnog Zaharija da bez glasa leži na zemlji. Kad je ujutro jedan od skitske braće iz ličnih razloga došao da ga poseti, zatekao ga je u tom istom stanju. Odmah je otrčao i pozvao skitske sveštenike i oce, koji su izvršili Sveto Miropomazanje i pročitali molitve zaklinjanja (egzorcizma) Svetog Vasilija Velikog. Osim toga, blagoslovili su ga svetim moštima i on je postepeno počeo da se oporavlja i da uzima hranu.
Do kraja života često se ispovedao: ‘Mnogo sam napisao, i bio sam na mnogim mestima ovog sveta, ali me đavo ipak prelestio da se poklonim pred njim. Pre nego što sam celivao njegovu gnusnu ruku trebalo je da, bezumnik, načinim znak Časnog Krsta. U tom slučaju ne bi mogao da ostane. Pobedilo bi ga nepobedivo oružje i istog časa bi utekao, a ja ne bih pretrpeo nikakvo zlo.'“
 
***
 
Kad se jednom prilikom neki bogoslov približio starcu Josifu Spileotu, starac je osetio neugodan miris. Skrenuo mu je pažnju na to i podsticao ga da se ispovedi. Kasnije se ispostavilo da je uzrok neugodnog mirisa bilo verovanje ovog bogoslova u Darvinovu teoriju čovekove evolucije.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *