Старечник

32. СЛОВО О БЛАЖЕНОМ УПОКОЈЕЊУ

Наш преподобни отац Павле Ксиропотамски био је чудотворац. У Константинопољу је остарелог цара Романа исцелио од смртоносне болести, а овај му је у знак благодарности поклонио делић Часног Крста и платио све трошкове изградње манастира Ксиропотама.
Кад се светитељ приближио свом концу, његово лице заблистало је као сунце а присутни су од тог блеска попадали на земљу.
Преподобни Павле је уистину био звезда врлине, пожртвовања и странствовања. Осим тога, био је ктитор два царска манастира.
У светом манастиру Ватопеду живео је и његов преподобни гостопримац (просмонариос). Он је чуо глас који је допирао од иконе Пресвете Богородице и рекао му да ће живети још само годину дана, те да се припреми за одлазак из овог привременог живота. Годину дана касније поново је чуо тај исти глас, који му је рекао: “Сад је час да пођеш Господу.”
***
Постојале су многобројне исихастичке поуке старца Дамаскина из скита Свете Ане. На жалост, ништа од тога није сачувано јер се није нашао човек који би их записао. Старац је свој овоземаљски живот окончао на следећи начин:
Био је Велики Пост, шести дан месеца марта. Старац, према древном обичају, није излазио из своје каливије. Будући од Бога поучен да је дошао последњи дан његовог земног живота, старац Дамаскин је послао једног свог посетиоца, оца Онуфрија, да позове његовог послушника, оца Мину. Док је то говорио, старац Онуфрије је приметио да плаче и упитао га:
“Шта се догодило, старче Дамаскине? Зашто плачеш?”
“Старче Онуфрије, молим те да узмеш ову књигу преподобног Јефрема и да је чуваш, јер ћу умрети непокајан.”
Старац Онуфрије му је зачуђено рекао: “Старче Дамаскине, толико си времена провео у безмолвију, толико си људи спасао својим учењем да су чак и светост достигли, па опет кажеш да се ниси покајао!”
Он је одговорио, док су му сузе текле низ лице: “Да, старче Онуфрије, нисам се покајао јер је требало да умрем као послушник старца Мине, да останем скривен у својој каливији и да будем непознат људима, јер похвале шкоде спасењу истинског монаха.”
Старац Онуфрије је отишао код старца Мине и обавестио га о ономе што се догодило. Истог часа су се вратили у каливију, где су затекли старца Дамаскина који се већ беше упокојио блаженом смрћу. Сахранили су га и одмах се вратили у своју каливију.
Чим су ушли, старац Мина је рекао: “Имам дрхтавицу и грозницу.”
Деветога марта, на празник Четрдесет мученика, и старац Мина је напустио привремено да би се преселио у вечно. И он се упокојио блаженом смрћу.
***
Животописац Светог Никодима Агиоритског, монах Јефтимије, о блаженом упокојењу овог светитеља пише следеће:
“Тих дана извршио је све припреме за одлазак, односно, искрено се исповедио, био миропомазан и свакодневно се причешћивао Пречистим Тајнама. Тринаестог дана, његово стање се погоршало. Било му је веома лоше и више није био у стању да, према свом обичају, умно изговара молитву, због чега ју је изговарао наглас. ‘Опростите ми, оци моји’, рекао је браћи. ‘Мој ум је уморан и не може више да се задржи на молитви, па је зато изговарам наглас. Мој живот се приближио крају, али ће вам Свети Бог платити за труд ваше љубави око мене, грешника. Сад вас молим да ми донесете мошти мојих Светих Отаца, Светог Макарија Коринтског и Партенија, нашег светог духовног оца.’ Обгрливши и целивајући свете мошти, плачући је говорио: ‘Зашто сте ме, Свети Оци, оставили да будем сироче? Ви сте мирно отпочинули због врлина које сте задобили овде на земљи и сад се наслађујете славом Господњом, док ја страдам због својих грехова. Преклињем вас, Свети Оци, да умолите Господа да ме помилује и да ме удостоји да будем тамо где сте и ви.’ Јадиковао је читавог дана, а током вечери му је позлило. Очекујући његово упокојење, браћа су читаву ту ноћ провела у бдењу. Често су му прилазили и питали: ‘Како ти је, учитељу’, а затим мало разговарали с њим. У осмом часу ноћи, кад су га поново то упитали, он им је одговорио: ‘Умирем, умирем, умирем. Молим вас да ме причестите.’ Пошто се припремио, примио је Пречисте Тајне. Убрзо потом затекли су га скрштених руку и испружених ногу. Кад су га упитали: ‘Учитељу, како ти је’, он им је одговорио: ‘Примио сам Христа у себе и како да не будем спокојан? Након што су мало пробеседили, он је заћутао.”
Нешто мало пре свог упокојења, велики пустињак, затворник, учитељ умне молитве и саветодавац многих душа, Калиник Исихаста из Катунакије имао је виђење у којем су му се јавили атонски светитељи носећи свеће у рукама. Његово лице заблистало је од радости. Позвао је своје послушнике и рекао:
“Молим вас да одете и да припремите цркву, јер ће атонски светитељи доћи да ме одведу. Читавог живота сам их преклињао за такав дар и ишчекивао га.”
О блаженом упокојењу овог блаженог човека казивао нам је, поред многих других, и његов послушник, простодушни Христодул. Овај монах је и животом и речима био незлобив као јагње Божије. Сада се и он преселио из овог живота.
***
Један монах се упокојио тако што је до последњег тренутка призивао Светог Духа говорећи: “Душе Свети, Душе Свети, Душе Свети”, рекао је три пута и издахнуо.
***
Блажен је био живот а блажено је било и упокојење пустињака Филарета, истинског пријатеља врлине и пустиње.
Непосредно пре свог упокојења позвао је двојицу браће – Данијелита, Данила и Акакија, и том приликом им рекао много тога о умној молитви и о равноангелском монашком живљењу. Тад је устао и захтевао од њих да му отпевају атонску химну, односно “Аксион Ести” (“Достојно јест”). Пажљиво је стајао, радосно слушао и, као обично, плакао. Затим их је обгрлио и целивао Христовим целивањем, рекавши:
“Браћо моја, анђелчићи Пресвете Богородице, више вас нећу гледати земним очима, јер ме заступањем Пресвете Богородице и светих атонских отаца Господ призива у небеска обитавалишта.”
Кад су сутрадан дошли да га посете и да узму његов благослов, затекли су га како лежи на дрвеном кревету, прекрстивши руке и склопивши очи, као да спава природним сном.
***
Старац Јаков из Кавсокаливије дошао је напокон у Лавру да би се ту бринули о њему. Кад је осетио да му се приближио крај, одлучио је да се потајно врати и да умре у својој испосници, у којој је живео толико година. Једног поподнева, док су оци служили вечерњу, запалио је уљану лампицу и отишао.
Читавим путем до каливије призивао је Света Три Јерарха: “Светитељи, удостојте ме да стигнем и да тамо умрем!”
Корачао је веома споро, тако да је читаву ноћ провео на путу. Тек што је стигао пред своју каливију, угасила се лампица. Срећом, његови суседи су га видели и изашли су да га сусретну. Прекорачио је праг каливије, још једном поновио: “Света Три Јерарха, удостојте ме да овде умрем” и у миру издахнуо.
***
Кад је врлински подвижник Петар, који је готово читав живот провео под ведрим небом, предосетио да му се ближи крај, отишао је да се опрости с оцима и браћом у пустињи. “Више се нећемо видети”, рекао је старцу Герасиму Химнографу.
Уочи празника преподобног Петра Атонског вратио се у пећину у којој се налази и храм подигнут у част овог светитеља. Овде се због прославе беху окупили и остали пустињаци. Причестио се Пречистим Тајнама. Оци и браћа благословили су га уобичајеним пустињачким поздравом: “Добар Рај, старче Петре”, он је рекао “амин” и у миру се упокојио.
Неколико дана пре тога отишао је у Кареју где се са свима поздравио и поделио своја рукоделија да би осигурао новац за трошкове свог погреба и служење четрдесет Литургија.
***
Блажено, али и васкрсно радосно, било је упокојење старца Дамјана, киновита из манастира Симонопетра. Кад је предосетио крај, ушао је у храм и отпојао “Христос васкрсе”. Умро је 1927. године, након четвородневне грознице. Овај понос киновијског монаштва је педесет година носио исту расу. Уместо келије, користио је једно дрвено склониште у дну ходника, где је могао да се моли и да отпочине.
***
Монах Харитон Кавсокаливијски био је духовни унук незаборавног исихасте Харитона. Он је следио благословену стазу свог деде, тако да се још у младим годинама предао борбама и искушењима подвижништва. Често му се дешавало да током јела падне у иступљење (екстазу). Његов живот био је непрекидно бдење и непрестана молитва. И он се упокојио блаженом смрћу.
Био је везан за кревет и непосредно пред смрт имао је једно виђење.
“Оче Атанасије”, рекао је свом сабрату, “погледајте ову прекрасну дечицу одевену у бело. О, како је то дивно! Носе цвеће у својим ручицама. Благодарим ти, Боже мој, што си ме удостојио да видим Твоје ангеле!”
***
Приликом једне Пасхе у кириакону скита Свете Ане десио се чудесан догађај.
У часу док се појао “Дан Васкрсења”, један послушник из каливије Светих Бесребреника стајао је усред храма и правио метаније до земље, као кад хоћемо да се причестимо. Нико га није питао зашто то чини. Био је са осталима у заједничкој трпезарији, а затим је отишао у своју каливију.
Пре него што су зазвонила звона за вечерњу у недељу Васкрсења, раширио се глас да се онај монах, који је правио метаније, преселио из овог живота! Светогорски оци верују да они који из овог живота оду на дан Васкрсења не пролазе митарства лукавих демона. Услед тога, оци су благосиљали оног блаженог послушника који је предвидео свој крај или је бар дубоко чезнуо да се упокоји на блистави дан Васкрсења, због чега је правио метаније и тражио опроштај од браће.
***
И други пут се на дан Васкрсења један брат упокојио док су оци појали “Дан Васкрсења”. Овај троструко блажени монах стајао је у својој стасидији и држао пасхалну свећицу, а његова душа се, радосно и ликујући због Васкрсења, вазнела на небо! Кад су се оци приближили, видели су да се упокојио. Сахранили су га на скитском гробљу. Његово тело је и даље било савитљиво. Не “скамени” се тело сваког монаха!
Ревносне душе, које сте се удостојиле радости и благослова блаженог и васкрсног упокојења, заступајте и нас, грешнике!
***
Епископ Мелитуполиса, Јеротеј, присуствовао је блаженом упокојењу преподобног старца Артемија Григоријатског.
Непосредно пре него што је уснуо сном праведника, старац Артемије је био дубоко спокојан и седео је на свом кревету. У десној руци држао је бројаницу.
“Одлазим, владико мој, одлазим”, рекао је старац. “Хоћу да ме благословиш како бих нашао милост пред Господом.”
“Биће ти добро и поново ћемо се срести”, одговорио му је владика.
“Надам се да ћемо се поново срести ако је таква воља Божија, али данас ми учини љубав и остани, па ујутро иди. Хоћу да добијем и твој последњи благослов.”
Два сата касније, након што се причестио Пречистим Тајнама, предао је дух изговарајући: “Слава Теби, мој Господе, слава Теби!”
***
Јеромонах Методије живео је у пустињској келији Светог Нила. Био је крајње милосрдан и нико од њега није отишао празних руку. Изгледало је да би и самог себе дао као милостињу.
Упокојио се као птичица. Лагано. Блажено. Остали оци из његове заједнице читали су вечерњу и управо беху прочитали речи “Ангеле Христов, заступниче моје убоге душе…”, кад је побожни старац замолио:
“Оче Ниле, прочитајте поново ‘Ангеле Христов, чувару и покровитељу моје убоге душе… заступи ме пред Господом и одржи ме у страху Његовом и покажи ме као достојног слугу Његове доброте…'”
Након тога старац је сео, три пута немо уздахнуо и предао свој дух. Блажено упокојење.
***
Неки монах је упитао једног старца, којем је било више од сто година: “Шта осећаш сад, кад треба да одеш из овог привременог света?”
“Осећам толику радост и спокојство као да одлазим на венчање”, одговорио је старац.
***
Један добар и врлински јеромонах из манастира Светог Павла упокојио се док је био изван манастира, седећи на једној стени и благосиљајући десном руком!
***
Један старац – подвижник по имену Хризостом, који је још увек жив и који се преко четрдесет година подвизавао у катунакијској пустињи, казивао ми је следеће:
“Имао сам духовног брата по имену В. У свему се подвизавао, а посебно у блаженом подвигу послушања. У часу кад је издахнуо, његово лице је заблистало. Касније су ме обавестили да је, тачно у часу кад се овај монах упокојио, ђавоимана жена у једном манастиру изван Атине рекла: ‘У овом тренутку видим једног послушника из Катунакије који пролази митарства. Крунисан је црвеном траком на којој пише: ‘Ангео осмог еона.'”
***
На дан 13. новембра 1985. године, посетио сам каливију Светог Јована Хризостома у скиту манастира Кутлумуша, где се подвизавао мој љубљени брат, старац Мојсије. Посетио сам га да бисмо заједно прославили празник.
Догодило се да је на тај свети дан благословеног помена златословесног светитеља вршен и помен незаборавном старцу Јовану о којем се, кад је остарио, бринуло братство манастира Кутлумуша. Блажени старац, који се упокојио кад му је било деведесет и пет година, данима пре своје смрти предсказивао је следеће: “Желим да умрем на празник Св. Јована Хризостома (Златоустог), као што је умро и мој старац.” Тако се уистину и догодило.
***
Хаџи-Георгије се приближио крају свог овоземаљског живота у Константинопољу. Међутим, крај се истовремено приближавао и његовом духовном брату, оцу Неофиту, у Кавсокаливији. Отац Неофит је био благословен и врлински старчић. Једног дана био је обузет иступљењем. Кад је дошао себи, старац је рекао:
“Сад сам био у Константинопољу, са Хаџи-Георгијем.”
“Шта нам доносиш одатле”, упитали су га остали.
“Ево, доносим вам кољиво.”
“А шта ти је рекао Хаџи-Георгије?”
“Рекао ми је: ‘За три дана доћи ћу по тебе.'”
И заиста, три дана након упокојења Хаџи-Георгија (17. децембра 1886. године), односно 20. децембра, отац Неофит је мирно предао душу а да уопште није боловао.
***
Старац Теофил из Велике Лавре бринуо се за своје сопствене помене и у том циљу обезбедио је новац за парастосе које ће му служити. Непосредно пре своје смрти, сву своју личну имовину поделио је браћи и оцима.
“Велика је милост Твоја, Христе мој!” Биле су то последње речи босоногог старца Авакума и с тим речима у миру се упокојио.

 

Comments are closed.