STAREČNIK

 

STAREČNIK
(izreke svetogorskih staraca)

 
34. SLOVO O DUHOVNOM OČINSTVU, O TOME KOLIKO JE POTREBNO POSREDOVANJE DUHOVNOG OCA I RUKOVODITELJA I O TOME KOLIKO JE BEZBEDAN ISTINSKI POSLUŠNIK
 
Zaštita duhovnog oca obezbeđuje poslušniku veliku i neprocenjivu sigurnost pred svakom opasnošću, telesnom ili duhovnom, pred ljudima ili demonima, u ovom životu kao u i času kad poslušnik predaje dušu i prelazi u budući život.
Jedan poslušnik živeo je u kaliviji Svetog Jovana Hrizostoma, u skitu Svetog Pantelejmona pri manastiru Kutlumušu. Bio je igumanov nećak i iz tog razloga često je izazivao svađe i razmirice u skitu. Jednom prilikom teško se razboleo. Dok je umirao, nikako nije mogao da se smiri. Bio je uznemiren i nalazio se u neopisivoj pometnji i rastrojstvu. Duhovnici su čitali molitve za razlučenje duše od tela, ali ništa nije pomoglo. Pometnja i agonija samo su se uvećavale. Pozvali su njegovog starca Hrizostoma, koji je stavio ruku na poslušnikovu glavu i rekao:
„Čedo moje Jovane, upokoji se i ja ću tvoje breme preuzeti na sebe.“ Osim toga, obećao je da će siromašnim podvižnicima podeliti milostinju za bdenja i molitve na brojanicama, kao i da će u njegovo ime zatražiti oproštaj od svih koje je uvredio.
Tek što je starac stavio ruku na njegovu glavu i izgovorio ove reči, poslušnik se potpuno umirio i spokojno predao dušu.
 
***
 
U kerasijskoj keliji Svetog Jovana Bogoslova živeo je i grčko-ruski jeromonah Akakije, koji je imao dvojicu poslušnika, Averkija i Prohora.
Jednom prilikom otišli su na vrh Svete Gore i proveli noć u katizmi Presvete Bogorodice, mestu gde se Presveta Bogorodica javila prepodobnom Maksimu Kavsokalivitu. Iako mu je njegov starac zapovedio da ne ide, otac Averkije je otišao da prenoći u usamljenoj keliji i za sobom zaključao vrata. Tokom noći, napali su ga demoni. Pojavio se demonski duh i počeo besomučno da ga udara. Monah je počeo da zapomaže. Dotrčao je njegov starac, uzeo krst i satvorio molitvu, ali demon nije otišao. Otac Averkije nije mogao da ustane i da otvori vrata. Tad je otac Akakije ušao kroz prozor i rekao nečistom duhu:
„S kojim pravom napadaš mog poslušnika?“ Čim je to izgovorio, demon je iščezao. Otac Averkije je bio slobodan i umirio se. Ovaj događaj, s jedne strane, otkriva duhovno prevashodstvo starca, a sa druge, opasnost koja preti kad poslušnik izvršava svoju volju i kad je nepokoran.
 
***
 
Nezaboravnog oca Savu Duhovnika nazivali su „Novim Hrizostomom (Zlatoustim)“. Čitavih dvadeset godina živeo je pored svog starca, Ilariona Ivironskog, a posle njegove smrti podvizavao se u kaliviji Vaskrsenja Gospodnjeg u Malom skitu Svete Ane.
Upokojio se 1908. godine, nakon što je poživeo osamdeset godina. Odlikovao se darom utehe, mudrim rukovođenjem duša, umećem rasuđivanja, pristupačnošću, umilnošću, krotošću i ljubavlju. Neprestano je ispovedao. Isceljivao je đavoimane.
Svakoga je primao i u bilo koje doba dana. Spavao je svega tri ili četiri časa dnevno. Uveče bi se sat ili dva bavio korespondencijom. Trebalo je da pročita bezbrojna pisma koja je dobijao i da na svako od njih odgovori.
Smatra se poslednjim od duhonosnih ljudi prošlog pokolenja.
Njegova vrlina rasuđivanja postala je poslovična. Pričestio je jednog lekara koji je pre ispovesti vodio grešan život. Tom prilikom je rekao:
„U ovom stanju može te isceliti jedino Božanstveno Pričešće.“
Koristio je veštinu da i samoga sebe predstavi kao istog onakvog grešnika kakav je onaj što se ispoveda, da bi ga na taj način ohrabrio i da bi uspeo da svakome pristupi na poseban način, odnosno da bi pokajnika oslobodio stida i oklevanja.
Tokom turske okupacije pojavili su se izvesni problemi između Turaka i manastira Kutlumuša. Turci su postali toliko srditi da su pomišljali da poruše manastir.
Oci su zapitali oca Savu šta da rade.
„Stavite na manastirske dveri engleski grb, a na svaki pirg (kulu) englesku zastavu“, odgovorio im je on.
Turci su škrgutali zubima, ali nisu želeli da zarate s Englezima.
 
***
 
Oca Grigorija Duhovnika, strogog poštovaoca svetih kanona, nazivali su „drugim Vasilijem Velikim“.
Nezaboravni episkop argolidski Jerotej napisao je o njemu sledeće: „Video sam novog Vasilija Velikog, kojega krase iste one duševne vrline kakve su krasile i onog prethodnog, i koji strada od iste bolesti.“ Upokojio se 1899. godine, kad mu je bilo sedamdeset pet leta. Kod njega se ispovedao onaj veliki i smireni patrijarh, kao i mnogi drugi arhijereji koji su dolazili da posete svetoimenu Goru. Patrijarha je njegov duhovni otac ugostio sa tri smokve na glinenom tanjiru i čašom kišnice.
 
***
 
Otac Serafim, duhovnik iz skita Svete Ane bio je nesrebroljubiv, nezlobiv, dugotrpeljiv, milostiv i uvek spreman da oprosti. Utešio je mnoge duše, kako na Svetoj Gori tako i izvan nje, u Solunskoj, Kasandrijskoj i Jerisoskoj mitropoliji.
 
***
 
U Kavsokaliviji, u kaliviji Vavedenja Presvete Bogorodice, živeo je i starac po imenu Grigorije (Karotos). Imao je jednog poslušnika koji je, pre nego što će ispustiti dušu, rekao svom poštovanom starcu:
„Starče, došli su demoni i traže moju dušu jer tih i tih dana nisam izvršio svoje pravilo.“
Neka odu“, rekao je starac, „jer ću ja ispraviti tvoje propuste.“
Poslušnik se zadovoljno nasmešio i u miru predao dušu.
 
***
 
Jedan starac kaže: Tokom božanstvene i svete ispovesti ne sudi se samo onom koji se ispoveda nego se sudi i ispovedniku. Stari ispovednici (duhovnici) su bili delatni. Nisu sudili na osnovu težine prestupa nego na osnovu namere. Nisu bili u toj meri usredsređeni na ono što slušaju nego na to kako će se ophoditi prema duši pokajnika.“
 
***
 
Jedan mudri duhovnik je rekao: „Daćemo epitimiju, ali ćemo isto tako i utešiti dušu.“
 
***
 
Duhovni otac velikog posnika Hadži-Georgija bio je čudesni jeromonah Neofit (Karamanlis) (1756-1860). U Kareju je prešao 1848. godine, nakon što se tokom dužeg perioda podvizavao u kavsokalivijskoj i kerasijskoj pustinji. Njegova kelija, nazvana „Sveti Nikolaj“ (Kapruli), pripadala je manastiru Simonopetra. Bio je duhovnik pet manastira i svih arhijereja koji su u to vreme boravili na Svetoj Gori.
Svoju smrt je predvideo četrdeset dana unapred. Sam je iskopao svoj grob i pročitao Evanđelje i Psaltir.
Pričestio se Svetim Tajnama, dao blagoslov svojim poslušnicima, prekrstio se i u miru predao dušu Gospodu.
 
***
 
Između ostalog što je sabrano u životopisu nezaboravnog oca Kodrata Karakalskog, pominje se i da je znameniti duhovni pastir posedovao blagodatni dar sastradanja sa pokajnicima koji su se ispovedali, da je plakao zbog njih i da je zajedno sa njima izvršavao pravilo (epitimiju) koje bi im naložio.
 
***
 
Oci odnose preminulog brata na skitsko groblje, gde ovaj, posredstvom svog duhovnika, traži oproštaj od braće ukoliko je nekoga od njih ražalostio. Kad je otac Mina otišao iz ovog privremenog života, nije se našao nijedan brat koji bi rekao da ga je (otac Mina) nekad ražalostio. Naprotiv, svi su potvrdili da otac Mina, iako često veoma iscrpljen, nikada nije odbio da, materijalno ili duhovno, pomogne onome kome je to bilo potrebno!
Živela su ovde i dva brata među kojima je često dolazilo do svađe, jer je jedan od njih, po imenu Zosima, često tražio nešto novca od onog drugog govoreći da mu ovaj to duguje. Drugi brat je govorio da mu ništa ne duguje, tako da su se stalno prepirali. Kad je otac Mina čuo za to, rekao je svom poslušniku:
„O, blaženi Onufrije, oni se svađaju! Moram naći nešto novca i dati ga onome što ga traži kako bi ta prepirka već jednom prestala!“
Starac je, dakle, uzeo nešto novca koji je imao i otišao kod o. Zosime govoreći: „Oče Zosima, evo ti novca koji mi je dao otac…, jer ga duguje tebi. Međutim, to mora ostati tajna, jer znaš da sam ja duhovnik.“
Tako se okončala prepirka između ova dva brata!
Kad se otac Mina preselio iz ovog sveta, ostali su hvalili njegove vrline a otac Zosima je rekao da mu je starac potajno vratio dug u ime brata s kojim se svađao. Kad je to čuo onaj brat, uzviknuo je:
„Ne, oče Zosima, ja mu nikad nisam dao taj novac!“ Svi oci koji su to čuli, i mlađi i stariji, jednodušno su se složili da se otac Mina, budući uistinu ukrašen velikim vrlinama, iz privremenog preselio u večno, i proslavili su Boga.
 
***
 
U svojoj epohi, najvoljeniji od svih bio je duhovnik Gavrilo iz skita Svete Ane, iz kalivije Vavedenja Presvete Bogorodice. Pozivali su ga u Konstantinopoljsku patrijaršiju, ali je on već bio toliko star da nije mogao da se kreće. Bio je to starac nad starcima. Upokojio se 1959. godine, kad mu je bilo osamdeset leta.
 
***
 
Uvaženi jeromonah Akakije, jedan od Pahomijevaca, kazivao mi je o blagoslovenom duhovniku i ispovedniku, ocu Doroteju, obdarenom rasuđivanjem. Duhovni otac Dorotej živeo je u skitu manastira Kutlumuša. Uz njega su bila i dvojica poslušnika. Sveti manastir Esfigmen pozivao ga je da bude njihov iguman ali je on to skrušeno odbio, jer nije želeo da napusti duhovnu borbu.
Tokom deset godina služio je kao sveštenik u Protatu, da bi zatim služio kao tipikar, najbolji kojeg je Protat ikad imao. Kod njega se ispovedao arhiepiskop kiparski Leontije. Iz razloga koje samo Gospod zna, poslednje godine života proveo je u isposnici (isihastirionu, molčanici) Svetog Jovana Bogoslova u atinskom okrugu Papagos. On je u toj meri bio obdaren duhovnim očinstvom i utešiteljskim dejstvovanjem na duše koje su mu dolazile da je postao njihov najbolji pastir, najopitniji lekar i iscelitelj, njihova istinska duhovna oaza kako u atinskoj oblasti, tako i u pustinji. Ljudi koji su se kod njega ispovedali i koji su dolazili po duhovni savet satima su čekali u redu da bi se s njim susreli. Pred kraj života je oslepeo, ali je u njegovom slučaju gubitak spoljašnje svetlosti uvećao unutrašnja, duhovna i umna viđenja.
 
***
 
Ovo nam je pripovedao nezaboravni starac X. iz skita Svete Ane:
„Oglasila su se crkvena zvona. Izašao sam napolje i video starca Onufrija kako plače:
‘Šta se desilo, starče? Zašto zvone zvona’, sa zebnjom sam upitao.
‘Naš duhovnik, otac Ignjatije, okončao je svoj put’, bio je njegov odgovor. Kad sam to čuo, gotovo da sam se onesvestio od prevelikog bola.
Starac Onufrije je odmah pošao u kaliviju Presvete Trojice i kazao mi sledeće:
‘Od sada će nam, blaženi, biti izuzetno teško da nađemo duhovnika koji istovremeno poznaje i delanje i sozercanje. Kako mi je rekao blaženi starac, otac Mina, doći će vreme kad će monasi govoriti: Ispovedajte se Gospodu, jer je dobar, jer je do veka milost Njegova (Ps 117,1). A šta da kažemo za ono, o čemu govori Sveto Pismo: Pitaj oca svojega i on će ti javiti, starije svoje i kazaće ti (Ponz 32,7).
‘Šta da činimo sad, kad se upokojio naš duhovnik’, ponovo sam ga upitao.
‘Zašto mene pitaš, blaženi? Da li još uvek postoje duhovnici koji bi, kao otac Ignjatije, sledili predanje ovog svetog mesta? Otac Ignjatije je u mladalačkom uzrastu došao iz Seresa. Sve što je imao u svojoj otadžbini ostavio je siromašnima i ovamo došao bosonog, noseći samo štap u ruci. Otišao je u Katunakiju, kod starca Neofita, i nije podizao oči čak ni zato da bi video gde je hleb, so ili nešto slično. Video je samo staru brojanicu od tri stotine čvorova, Podvižnička slova avve Isaaka Sirijskog, plesnivi dvopek, Četvorojevanđelje, Psaltir i Pomjanik.
Kad bi video ove stvari, uzimao ih je i celivao. Bez oklevanja se potčinio starcu Neofitu. Nije razmišljao ima li hleba ili vode. Bio je blagodaran jedino Presvetoj Bogorodici što ga je predala u ruke tako velikog podvižnika. U potpunom ćutanju, neprestanoj molitvi i suzama koje su neprekidno tekle. U Katunakiji nije postojala crkva. Kad je trebalo da se pričeste, odlazili su ili u Mali skit Svete Ane ili u Veliki skit. Za monaha je postrižen uz manastirsko dopuštenje. Kad su ostali oci videli njegove vrline, pozvali su ga u Veliku Lavru da ga rukopolože za sveštenika, i to ne samo da služi nego da bude i duhovnik. U to vreme imao je samo dvadeset i šest godina. Svi katunakijski oci – isihasti mogli su da vide da on nije običan čovek nego natčovek! Bio je toliko poslušan da je pred svojim starcem činio metanije čak i kad su u pitanju bile telesne potrebe. Starac ga je, sa svoje strane, često bosonogog i po snegu slao u Kareju a on to nikad nije odbio. Kod njega su dolazili i ispovedali se i Srbi, i Rusi, i Bugari, i Rumuni, jer je živeo uistinu prepodobnim životom.“‘
***
 
Slepi Mihailo iz crkve Svetih Arhangela (metoh kalivije Vavedenja Presvete Bogorodice, u skitu Svete Ane) bio je izvrstan duhovni rukovoditelj i ispovednik. Metoh se nalazio u predgrađu Atine koje se zove Nea Helvecija (Nova Švajcarska). Bezbrojne duše su dolazile da breme svojih grehova polože pred opitnog savetnika i oca, obdarenog rasuđivanjem, i da utole svoju žeđ na bistrom, svežem istočniku pravoslavnog predanja, učenja i bogosluženja koje su mogli pronaći u duhovnoj luci ovog slepog ispovednika. Kelija oca Mihaila, slepog Svetogorca, postala je oaza pravoslavnog povetarca i rose, osobito u vreme kad je pod tuđinskim uticajem bavarskog kralja Otoa i njegovih naslednika u grčkoj prestonici preovlađivao racionalistički protestantski duh.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *