Старечник

31. СЛОВО О БОЖАНСКИМ ВИЂЕЊИМА И ОТКРОВЕЊИМА

Током протеклих векова, било је и људи највишег државног и друштвеног ранга, као што су цареви, царице, краљице, принчеви, кнежеви и кнегиње, који су у доброј нади ступили на пут ангелског живота.
Један од таквих био је и преподобни Павле Ксиропотамски, чији је отац био цар Михаило Куропалат. Будући да није могао да поднесе неправду и безакоње људи своје епохе, одрекао се престола и постао монах. Његова мајка, узвишена Прокопија, пре него што је родила светитеља, имала је једно откровењско виђење.
У том виђењу, она је на снопу жита родила јагње. Убрзо након његовог рођења, ово јагњешце напала су два лава чију је снагу оно надвладало силом Часног Крста. Ова два лава представљала су символе ђавола и света, које је победио овај светитељ, најкроткије и најодважније јагње Христово. Оно је својим медоточивим речима нахранило многе душе, као да им је дало снопове духовног жита и благодатног хлеба.
***
У време кад је Свети Григорије Синајски напуштао Свету Гору, Марко Прости био је спреман да га прати. Он беше већ скоро напустио Свету Гору кад је зачуо неки глас и осврнуо се да види ко га то дозива. Тада је угледао чудне и задивљујуће ствари. Света Гора је, као неки високи замак, са свих страна била опкољена огромним пирговима (кулама) који су се протезали од једног до другог краја. Међу тим зидовима уздизала се величанствена и велелепна златна палата, у којој је седела Царица Небеска, Пресвета Богородица, окружена небројеним мноштвом ангела, архангела и монаха који су Је непрестано славословили.
***
Наш преподобни отац Антоније Есфигменски, пореклом Рус, достигао је највећи духовни успон 1012. године. У време свог боравка у Константинопољу сусрео је светогорске монахе. Њихова побожност и врлине оставили су дубок утисак на њега. Упознавши најузвишеније подвижништво и сам је отишао на Свету Гору и постао послушник игумана светог манастира Есфигмена. Пре него што се замонашио, три године је био искушеник.
Игуман је имао једно небеско виђење и одлучио је да свог ученика пошаље натраг у Русију, ради душевне користи тамошњих хришћана и организовања монаштва, тада још непознатог у овој непрегледној земљи која тек недавно беше примила хришћанство. И заиста, молитвама преподобних атонских отаца и браће Свети Антоније је, заједно са игуманом, преподобним Теодосијем, основао манастир у околини Кијева.
***
У нартексу католикона кавсокаливијског скита постоји једна фреска на којој су живописани ликови преподобних отаца. Они су се подвизавали у околној области и приказани су како клече пред престолом Пресвете Тројице, молећи се за све светогорске монахе.
Живописац који је насликао ову фреску био је надахнутједним виђењем Светог Акакија. Наиме, Свети Акакије је током једне Литургије имао виђење преподобног Максима Кавсокаливијског како кади одевен у свештеничку одежду и у пратњи четрдесеторице светих монаха.
***
Кад се Свети Дионисије Олимпијски подвизавао на Светој Гори и настојао да сагради црквицу, посетио га је један његов познаник, такође монах. Тај монах је видео двојицу људи који помажу преподобном, носећи камење до места на којем се градила црква. Кад је пришао да их поздрави, ова двојица људи су ишчезли и преподобни је остао сам.
Зачуђени и задивљени посетилац упитао је преподобног ко су ова двојица и где су отишли. Преподобни је одговорио да ту нема никога осим њега самог и Бога. Међутим, монах је разумео да је Бог послао два ангела у људском обличју да би помогли преподобном Дионисију у овом делу и прославио је Божији Промисао и Његов домострој.
***
Благочестиви живот нашег преподобног оца Козме Зографског, пореклом Бугарина, био је преиспуњен светим откровењима. На Свету Гору стигао је 1280. године и током једног краћег периода подвизавао се у киновијском манастиру Зографу, да би затим безмолвствовао у оближњој испосници. Удостојио се да добије дарове прозорљивости и пророштва. Видео је како демони муче душу хиландарског игумана. Видео је да на празник Благовести Пресвета Богородица служи у цркви и у олтару манастира Ватопеда.
Кад је једном приликом отац Козма пожелео да поједе мало рибе, орао ју је уграбио од рибара Хризостома и бацио пред светитеља. Осим тога, Свети Козма је много пострадао због демонских напада.
Док су оци појали током његовог погреба, сабрале су се све животиње које су живеле у околини, како на копну тако и у ваздуху. Свака од њих огласила се својим сопственим гласом, као да су желеле да се на тај начин последњи пут опросте од овог облагодаћеног подвижника. Вредно је помена и то да приликом отварања светитељевог гроба његове мошти нису пронађене.
***
У Великој Лаври подвизавао се и побожни Григорије Доместик. Током једног бдења (уочи Богојављења) на богослужењу је отпојао “О Тебје радујетсја…”. На крају бдења накратко је заспао и видео Пресвету Богородицу како стоји и говори му: “Прихватила сам твоје појање, Доместику, и много ти благодарим.” Истог тренутка дала му је један дукат, који све до данас стоји на Њеној икони.
***
Једном приликом, кад је преподобни Јефтимије, ктитор манастира Ивирона, на празник Преображења служио на самом врху Атонске горе, небеска светлост озарила је све који су тамо били присутни и сви су пали на земљу, не могавши да поднесу ово блистање.
***
“Не јадикуј. Твоје име записано је у Књигу Живота”, рекао је Господ простодушном и прозорљивом старцу Аверкију из Новог Скита, кад му се током једног бдења јавио у скитском католикону.
***
Знаменити духовник, отац М. из скита Свете Ане, послао је једном приликом свог послушника да изврши неки задатак. Пролазећи кроз скитски кириакон, послушник је видео једну старицу која је чистила цркву и двориште. Та старица није била нико други до Света Богородитељка Ана, мајка Пресвете Богородице.
***
Многопоштовани научник и монах, старац Теоклит Дионисијатски, казивао ми је како је једном отишао у посету чудесној души и библијској фигури, руском пустињаку оцу Тихону. Приближавајући се испосници, зачуо је божанствено појање. Помислио је да се служи божанствена Литургија и одлучио да остане напољу док се не заврши. Кад је најзад ушао, у цркви је затекао само оца Тихона, и то у тренутку док се причешћивао Светим Хлебом. (Старац је све време чувао Свети Хлеб и њиме често причешћивао самога себе.) Отац Теоклит је био задивљен и питао се шта ли је значило оно чудесно појање које је претходно чуо.
***
Непосредно пре блаженог упокојења овог пустињака, старца Тихона његов послушник и ученик био је сада већ славни отац Пајсије. Следећи догађај десио се осмог септембра, уочи празника Рождества Пресвете Богородице. Старац Пајсије посетио га је у његовој келији.
“Јеси ли ти Свети Серафим”, упитао је отац Тихон који је био на самрти.
“Шта си рекао, старче? Нисам те разумео!”
“Да”, одговорио је он, “малопре је овде био Свети Серафим Саровски заједно са Пресветом Богородицом, и ми смо беседили.”
“Шта ти је рекла Пресвета Богородица”, упитао је отац Пајсије.
“Рекла ми је да ће ме узети након Њеног празника.”
И заиста, десетог септембра, после празника Рождества Пресвете Богородице (осмог септембра), отац Тихон је у миру уснуо у Господу, држећи крст у рукама. Непосредно пре упокојења отац Пајсије му је дао да помирише босиљак.
“Зар не мирише дивно, старче”, упитао је он.
“Да, чедо моје, али Рај мирише много лепше…!”
***
Када је новојављени руски светитељ Силуан Атонски био неискусан почетник, услед демонских напада пролазио је кроз период страдања. Једнога дана пао је у крајње очајање и рекао: “Бог је неумољив!”
Чим је то помислио, осетио је потпуну усамљеност. Његова душа потонула је у таму страшног неспокојства. Међутим, убрзо потом пошао је на вечерњу у цркву Светог пророка Илије, која се налази недалеко од млина манастира Светог Пантелејмона. Ту је видео како са десне стране царских двери, где се налази икона Спаситеља, силази Христос Чија је лепота била неописива. Читаво његово биће, и душа и тело, преиспунило се огњем благодати Светог Духа (Лк 12,49).
Будући да су његове снаге биле сасвим исцрпљене, није могао да поднесе ово виђење и пао је на земљу. Господ је постао невидљив. Како је сам касније записао, стање у којем се тада нашао овај светитељ било је неописиво: би однесен до трећег неба… да ли у тијелу, да ли изван тијела… и чу неисказане ријечи (в. 2 Кор 12,2-4) које су долазиле одозго. У оном тренутку, спокојни лик Христа Који све опрашта, Који безгранично љуби, Који је преиспуњен смирењем и радошћу привукао је васцелог човека. Услед созерцавања Божанства и испуњавања најслађом љубављу, душа је иступила из обличја овога света.
Након овог богојављења, којим је његова душа спознала васкрсење у светлости истинског и вечног живота, Свети Силуан је живео у атмосфери пасхалног славља. Све је било дивно. Свет је био величанствен, људи благодарни, природа прекрасна, душа лагана, реч Божија слатка а свеноћна бдења радосна, док је душа осећала самилост према целом свету.
***
Једном је неки добар и врлински монах видео Пресвету Богородицу како чисти манастир Велика Лавра. Није прошло много времена, а турски султан је издао “ферман” према којем турски војници треба да напусте Свету Гору. То се десило 1828. године.
***
Старац Евлогије Фанероменски био је пример блаженог подвижника. Док је према другима био снисходљив, према самоме себи био је немилосрдан и суров. Следећи правило Хаџи-Георгија, тринаест година није јео уље.
Током једног празника у келији Пресвете Тројице, док је служио у кухињи, спазио је два демона како седе на судовима и једу остатке хране која је послужена за празник. Њихов старац, велики испосник Хаџи-Георгије, дао је својим ученицима другачије усмерење.
Да би и остале убедио у истинитост свог виђења, заповедио је лукавим духовима да остану и позвао остале да их виде. Видели су их и запрепастили се. Дрхтећи од страха, затражили су опроштај од истинског ученика Христовог, великог Хаџи-Георгија.
***
Године 1894. у манастиру Дионисијату живео је један изванредан монах, старац Јаков. Био је то човек врлине, подвига и поузданости. Једном приликом, док је био будан, у паузи између јутрења и Литургије, изгледало му је да се обрео у дворишту које се налази иза светог храмовног олтара. Видео је целокупно манастирско братство (око стотину монаха) у обличју хрпе омлаћеног жита, и видео је Часног Претечу, њиховог заштитника и покровитеља, који је изашао из храма носећи у рукама дрвену вијалицу.
И гле, видео је божанственог Крститеља како монахе овог манастира вије по ваздуху као да су хрпа жита. Неки од њих су као плодови пали на земљу, док је друге (ту је добри старац заплакао) ветар развејао као плеву и однео према мору. Кад је вијање завршено, плодоносни монаси су се поклонили Часном Претечи, који се вратио у цркву.
***
Један пустињак причао је свом брату: “Оче мој и брате, не знам како, али ја, недостојни, удостојио сам се да ме причести ангео Господњи. Најпре сам видео неку светлост, а затим се појавио ангео носећи Пречисте Дарове. Не могу да схватим како се то догодило…”
***
Манастир Дионисијат има на Халкидику један метох који се зове Возина. У периоду од 1919-1920. године економ овог метоха био је старац Нифон, а његов помоћник био је отац Лазар. Једног дана овамо је дошао неки сељак, носећи на магарцу две козје мешине са уљем, од којих је свака тежила осамдесет ока. Сељак их је предао оцима:
“Мој отац је”, рекао је он, “умро пре месец дана. Три пута узастопно видео сам га у сну и увек ми је говорио: ‘Јанисе, чедо моје, напуни две мешине уљем и однеси их дионисијатском економу. Дај му и оно велико маслиново стабло које се налази на међи нашег имања. Ја сам га узео од тог манастира којем и припада. Учини то без оклевања да би моја душа нашла мир, јер се много мучим…”
***
Старац Јосиф Исихаста мирно се упокојио 1959. године и сам нам је приповедао о виђењу које је имао на почетку свог подвижничког живота, у време док је творио најслађу, умну молитву:
“Био сам дубоко погружен у самога себе и изговарао сам молитвене речи, а онда сам се изненада преиспунио светлошћу. Читаво то место преобразило се у светлост. Ту се одједном појавило троје деце, старих од шест до осам година, која су била слична и по лику и по узрасту. Задивљеност њиховом појавом обузела је сва моја осећања… Прилазили су ми у истом ритму, једноликим кораком, као да су једно а не троје. Мелодично су појали: Који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте (Гал 3,27), алилуја. Кад су ми се толико приближили да сам, ако бих то покушао, могао да их додирнем, почели су да се повлаче не гледајући иза себе и настављајући да певају ону исту химну и ‘алилуја’. Благосиљали су ме крсним знаком онако како благосиљају свештеници…”
Након многих молитава и мноштва суза, многопоштовани катунакијски исихаста, отац Јефрем, говорио нам је да може бити сигуран да су његов покојни духовник, старац Никифор, и његов први старац, Јефрем, задобили спасење.
***
Један старац каже: “Монаси су неповерљиви према виђењима.”

 

Comments are closed.