STAREČNIK

 

STAREČNIK
(izreke svetogorskih staraca)

 
32. SLOVO O BLAŽENOM UPOKOJENJU
 
Naš prepodobni otac Pavle Ksiropotamski bio je čudotvorac. U Konstantinopolju je ostarelog cara Romana iscelio od smrtonosne bolesti, a ovaj mu je u znak blagodarnosti poklonio delić Časnog Krsta i platio sve troškove izgradnje manastira Ksiropotama.
Kad se svetitelj približio svom koncu, njegovo lice zablistalo je kao sunce a prisutni su od tog bleska popadali na zemlju.
Prepodobni Pavle je uistinu bio zvezda vrline, požrtvovanja i stranstvovanja. Osim toga, bio je ktitor dva carska manastira.
U svetom manastiru Vatopedu živeo je i njegov prepodobni gostoprimac (prosmonarios). On je čuo glas koji je dopirao od ikone Presvete Bogorodice i rekao mu da će živeti još samo godinu dana, te da se pripremi za odlazak iz ovog privremenog života. Godinu dana kasnije ponovo je čuo taj isti glas, koji mu je rekao: „Sad je čas da pođeš Gospodu.“
 
***
 
Postojale su mnogobrojne isihastičke pouke starca Damaskina iz skita Svete Ane. Na žalost, ništa od toga nije sačuvano jer se nije našao čovek koji bi ih zapisao. Starac je svoj ovozemaljski život okončao na sledeći način:
Bio je Veliki Post, šesti dan meseca marta. Starac, prema drevnom običaju, nije izlazio iz svoje kalivije. Budući od Boga poučen da je došao poslednji dan njegovog zemnog života, starac Damaskin je poslao jednog svog posetioca, oca Onufrija, da pozove njegovog poslušnika, oca Minu. Dok je to govorio, starac Onufrije je primetio da plače i upitao ga:
„Šta se dogodilo, starče Damaskine? Zašto plačeš?“
„Starče Onufrije, molim te da uzmeš ovu knjigu prepodobnog Jefrema i da je čuvaš, jer ću umreti nepokajan.“
Starac Onufrije mu je začuđeno rekao: „Starče Damaskine, toliko si vremena proveo u bezmolviju, toliko si ljudi spasao svojim učenjem da su čak i svetost dostigli, pa opet kažeš da se nisi pokajao!“
On je odgovorio, dok su mu suze tekle niz lice: „Da, starče Onufrije, nisam se pokajao jer je trebalo da umrem kao poslušnik starca Mine, da ostanem skriven u svojoj kaliviji i da budem nepoznat ljudima, jer pohvale škode spasenju istinskog monaha.“
Starac Onufrije je otišao kod starca Mine i obavestio ga o onome što se dogodilo. Istog časa su se vratili u kaliviju, gde su zatekli starca Damaskina koji se već beše upokojio blaženom smrću. Sahranili su ga i odmah se vratili u svoju kaliviju.
Čim su ušli, starac Mina je rekao: „Imam drhtavicu i groznicu.“
Devetoga marta, na praznik Četrdeset mučenika, i starac Mina je napustio privremeno da bi se preselio u večno. I on se upokojio blaženom smrću.
 
***
 
Životopisac Svetog Nikodima Agioritskog, monah Jeftimije, o blaženom upokojenju ovog svetitelja piše sledeće:
„Tih dana izvršio je sve pripreme za odlazak, odnosno, iskreno se ispovedio, bio miropomazan i svakodnevno se pričešćivao Prečistim Tajnama. Trinaestog dana, njegovo stanje se pogoršalo. Bilo mu je veoma loše i više nije bio u stanju da, prema svom običaju, umno izgovara molitvu, zbog čega ju je izgovarao naglas. ‘Oprostite mi, oci moji’, rekao je braći. ‘Moj um je umoran i ne može više da se zadrži na molitvi, pa je zato izgovaram naglas. Moj život se približio kraju, ali će vam Sveti Bog platiti za trud vaše ljubavi oko mene, grešnika. Sad vas molim da mi donesete mošti mojih Svetih Otaca, Svetog Makarija Korintskog i Partenija, našeg svetog duhovnog oca.’ Obgrlivši i celivajući svete mošti, plačući je govorio: ‘Zašto ste me, Sveti Oci, ostavili da budem siroče? Vi ste mirno otpočinuli zbog vrlina koje ste zadobili ovde na zemlji i sad se naslađujete slavom Gospodnjom, dok ja stradam zbog svojih grehova. Preklinjem vas, Sveti Oci, da umolite Gospoda da me pomiluje i da me udostoji da budem tamo gde ste i vi.’ Jadikovao je čitavog dana, a tokom večeri mu je pozlilo. Očekujući njegovo upokojenje, braća su čitavu tu noć provela u bdenju. Često su mu prilazili i pitali: ‘Kako ti je, učitelju’, a zatim malo razgovarali s njim. U osmom času noći, kad su ga ponovo to upitali, on im je odgovorio: ‘Umirem, umirem, umirem. Molim vas da me pričestite.’ Pošto se pripremio, primio je Prečiste Tajne. Ubrzo potom zatekli su ga skrštenih ruku i ispruženih nogu. Kad su ga upitali: ‘Učitelju, kako ti je’, on im je odgovorio: ‘Primio sam Hrista u sebe i kako da ne budem spokojan? Nakon što su malo probesedili, on je zaćutao.“
Nešto malo pre svog upokojenja, veliki pustinjak, zatvornik, učitelj umne molitve i savetodavac mnogih duša, Kalinik Isihasta iz Katunakije imao je viđenje u kojem su mu se javili atonski svetitelji noseći sveće u rukama. Njegovo lice zablistalo je od radosti. Pozvao je svoje poslušnike i rekao:
„Molim vas da odete i da pripremite crkvu, jer će atonski svetitelji doći da me odvedu. Čitavog života sam ih preklinjao za takav dar i iščekivao ga.“
O blaženom upokojenju ovog blaženog čoveka kazivao nam je, pored mnogih drugih, i njegov poslušnik, prostodušni Hristodul. Ovaj monah je i životom i rečima bio nezlobiv kao jagnje Božije. Sada se i on preselio iz ovog života.
 
***
 
Jedan monah se upokojio tako što je do poslednjeg trenutka prizivao Svetog Duha govoreći: „Duše Sveti, Duše Sveti, Duše Sveti“, rekao je tri puta i izdahnuo.
 
***
 
Blažen je bio život a blaženo je bilo i upokojenje pustinjaka Filareta, istinskog prijatelja vrline i pustinje.
Neposredno pre svog upokojenja pozvao je dvojicu braće – Danijelita, Danila i Akakija, i tom prilikom im rekao mnogo toga o umnoj molitvi i o ravnoangelskom monaškom življenju. Tad je ustao i zahtevao od njih da mu otpevaju atonsku himnu, odnosno „Aksion Esti“ („Dostojno jest“). Pažljivo je stajao, radosno slušao i, kao obično, plakao. Zatim ih je obgrlio i celivao Hristovim celivanjem, rekavši:
„Braćo moja, anđelčići Presvete Bogorodice, više vas neću gledati zemnim očima, jer me zastupanjem Presvete Bogorodice i svetih atonskih otaca Gospod priziva u nebeska obitavališta.“
Kad su sutradan došli da ga posete i da uzmu njegov blagoslov, zatekli su ga kako leži na drvenom krevetu, prekrstivši ruke i sklopivši oči, kao da spava prirodnim snom.
 
***
Starac Jakov iz Kavsokalivije došao je napokon u Lavru da bi se tu brinuli o njemu. Kad je osetio da mu se približio kraj, odlučio je da se potajno vrati i da umre u svojoj isposnici, u kojoj je živeo toliko godina. Jednog popodneva, dok su oci služili večernju, zapalio je uljanu lampicu i otišao.
Čitavim putem do kalivije prizivao je Sveta Tri Jerarha: „Svetitelji, udostojte me da stignem i da tamo umrem!“
Koračao je veoma sporo, tako da je čitavu noć proveo na putu. Tek što je stigao pred svoju kaliviju, ugasila se lampica. Srećom, njegovi susedi su ga videli i izašli su da ga susretnu. Prekoračio je prag kalivije, još jednom ponovio: „Sveta Tri Jerarha, udostojte me da ovde umrem“ i u miru izdahnuo.
 
***
 
Kad je vrlinski podvižnik Petar, koji je gotovo čitav život proveo pod vedrim nebom, predosetio da mu se bliži kraj, otišao je da se oprosti s ocima i braćom u pustinji. „Više se nećemo videti“, rekao je starcu Gerasimu Himnografu.
Uoči praznika prepodobnog Petra Atonskog vratio se u pećinu u kojoj se nalazi i hram podignut u čast ovog svetitelja. Ovde se zbog proslave behu okupili i ostali pustinjaci. Pričestio se Prečistim Tajnama. Oci i braća blagoslovili su ga uobičajenim pustinjačkim pozdravom: „Dobar Raj, starče Petre“, on je rekao „amin“ i u miru se upokojio.
Nekoliko dana pre toga otišao je u Kareju gde se sa svima pozdravio i podelio svoja rukodelija da bi osigurao novac za troškove svog pogreba i služenje četrdeset Liturgija.
 
***
 
Blaženo, ali i vaskrsno radosno, bilo je upokojenje starca Damjana, kinovita iz manastira Simonopetra. Kad je predosetio kraj, ušao je u hram i otpojao „Hristos vaskrse“. Umro je 1927. godine, nakon četvorodnevne groznice. Ovaj ponos kinovijskog monaštva je pedeset godina nosio istu rasu. Umesto kelije, koristio je jedno drveno sklonište u dnu hodnika, gde je mogao da se moli i da otpočine.
 
***
 
Monah Hariton Kavsokalivijski bio je duhovni unuk nezaboravnog isihaste Haritona. On je sledio blagoslovenu stazu svog dede, tako da se još u mladim godinama predao borbama i iskušenjima podvižništva. Često mu se dešavalo da tokom jela padne u istupljenje (ekstazu). Njegov život bio je neprekidno bdenje i neprestana molitva. I on se upokojio blaženom smrću.
Bio je vezan za krevet i neposredno pred smrt imao je jedno viđenje.
„Oče Atanasije“, rekao je svom sabratu, „pogledajte ovu prekrasnu dečicu odevenu u belo. O, kako je to divno! Nose cveće u svojim ručicama. Blagodarim ti, Bože moj, što si me udostojio da vidim Tvoje angele!“
 
***
 
Prilikom jedne Pashe u kiriakonu skita Svete Ane desio se čudesan događaj.
U času dok se pojao „Dan Vaskrsenja“, jedan poslušnik iz kalivije Svetih Besrebrenika stajao je usred hrama i pravio metanije do zemlje, kao kad hoćemo da se pričestimo. Niko ga nije pitao zašto to čini. Bio je sa ostalima u zajedničkoj trpezariji, a zatim je otišao u svoju kaliviju.
Pre nego što su zazvonila zvona za večernju u nedelju Vaskrsenja, raširio se glas da se onaj monah, koji je pravio metanije, preselio iz ovog života! Svetogorski oci veruju da oni koji iz ovog života odu na dan Vaskrsenja ne prolaze mitarstva lukavih demona. Usled toga, oci su blagosiljali onog blaženog poslušnika koji je predvideo svoj kraj ili je bar duboko čeznuo da se upokoji na blistavi dan Vaskrsenja, zbog čega je pravio metanije i tražio oproštaj od braće.
 
***
 
I drugi put se na dan Vaskrsenja jedan brat upokojio dok su oci pojali „Dan Vaskrsenja“. Ovaj trostruko blaženi monah stajao je u svojoj stasidiji i držao pashalnu svećicu, a njegova duša se, radosno i likujući zbog Vaskrsenja, vaznela na nebo! Kad su se oci približili, videli su da se upokojio. Sahranili su ga na skitskom groblju. Njegovo telo je i dalje bilo savitljivo. Ne „skameni“ se telo svakog monaha!
Revnosne duše, koje ste se udostojile radosti i blagoslova blaženog i vaskrsnog upokojenja, zastupajte i nas, grešnike!
 
***
 
Episkop Melitupolisa, Jerotej, prisustvovao je blaženom upokojenju prepodobnog starca Artemija Grigorijatskog.
Neposredno pre nego što je usnuo snom pravednika, starac Artemije je bio duboko spokojan i sedeo je na svom krevetu. U desnoj ruci držao je brojanicu.
„Odlazim, vladiko moj, odlazim“, rekao je starac. „Hoću da me blagosloviš kako bih našao milost pred Gospodom.“
„Biće ti dobro i ponovo ćemo se sresti“, odgovorio mu je vladika.
„Nadam se da ćemo se ponovo sresti ako je takva volja Božija, ali danas mi učini ljubav i ostani, pa ujutro idi. Hoću da dobijem i tvoj poslednji blagoslov.“
Dva sata kasnije, nakon što se pričestio Prečistim Tajnama, predao je duh izgovarajući: „Slava Tebi, moj Gospode, slava Tebi!“
 
***
 
Jeromonah Metodije živeo je u pustinjskoj keliji Svetog Nila. Bio je krajnje milosrdan i niko od njega nije otišao praznih ruku. Izgledalo je da bi i samog sebe dao kao milostinju.
Upokojio se kao ptičica. Lagano. Blaženo. Ostali oci iz njegove zajednice čitali su večernju i upravo behu pročitali reči „Angele Hristov, zastupniče moje uboge duše…“, kad je pobožni starac zamolio:
„Oče Nile, pročitajte ponovo ‘Angele Hristov, čuvaru i pokrovitelju moje uboge duše… zastupi me pred Gospodom i održi me u strahu Njegovom i pokaži me kao dostojnog slugu Njegove dobrote…'“
Nakon toga starac je seo, tri puta nemo uzdahnuo i predao svoj duh. Blaženo upokojenje.
 
***
 
Neki monah je upitao jednog starca, kojem je bilo više od sto godina: „Šta osećaš sad, kad treba da odeš iz ovog privremenog sveta?“
„Osećam toliku radost i spokojstvo kao da odlazim na venčanje“, odgovorio je starac.
 
***
 
Jedan dobar i vrlinski jeromonah iz manastira Svetog Pavla upokojio se dok je bio izvan manastira, sedeći na jednoj steni i blagosiljajući desnom rukom!
 
***
 
Jedan starac – podvižnik po imenu Hrizostom, koji je još uvek živ i koji se preko četrdeset godina podvizavao u katunakijskoj pustinji, kazivao mi je sledeće:
„Imao sam duhovnog brata po imenu V. U svemu se podvizavao, a posebno u blaženom podvigu poslušanja. U času kad je izdahnuo, njegovo lice je zablistalo. Kasnije su me obavestili da je, tačno u času kad se ovaj monah upokojio, đavoimana žena u jednom manastiru izvan Atine rekla: ‘U ovom trenutku vidim jednog poslušnika iz Katunakije koji prolazi mitarstva. Krunisan je crvenom trakom na kojoj piše: ‘Angeo osmog eona.'“
 
***
 
Na dan 13. novembra 1985. godine, posetio sam kaliviju Svetog Jovana Hrizostoma u skitu manastira Kutlumuša, gde se podvizavao moj ljubljeni brat, starac Mojsije. Posetio sam ga da bismo zajedno proslavili praznik.
Dogodilo se da je na taj sveti dan blagoslovenog pomena zlatoslovesnog svetitelja vršen i pomen nezaboravnom starcu Jovanu o kojem se, kad je ostario, brinulo bratstvo manastira Kutlumuša. Blaženi starac, koji se upokojio kad mu je bilo devedeset i pet godina, danima pre svoje smrti predskazivao je sledeće: „Želim da umrem na praznik Sv. Jovana Hrizostoma (Zlatoustog), kao što je umro i moj starac.“ Tako se uistinu i dogodilo.
 
***
 
Hadži-Georgije se približio kraju svog ovozemaljskog života u Konstantinopolju. Međutim, kraj se istovremeno približavao i njegovom duhovnom bratu, ocu Neofitu, u Kavsokaliviji. Otac Neofit je bio blagosloven i vrlinski starčić. Jednog dana bio je obuzet istupljenjem. Kad je došao sebi, starac je rekao:
„Sad sam bio u Konstantinopolju, sa Hadži-Georgijem.“
„Šta nam donosiš odatle“, upitali su ga ostali.
„Evo, donosim vam koljivo.“
„A šta ti je rekao Hadži-Georgije?“
„Rekao mi je: ‘Za tri dana doći ću po tebe.'“
I zaista, tri dana nakon upokojenja Hadži-Georgija (17. decembra 1886. godine), odnosno 20. decembra, otac Neofit je mirno predao dušu a da uopšte nije bolovao.
 
***
 
Starac Teofil iz Velike Lavre brinuo se za svoje sopstvene pomene i u tom cilju obezbedio je novac za parastose koje će mu služiti. Neposredno pre svoje smrti, svu svoju ličnu imovinu podelio je braći i ocima.
„Velika je milost Tvoja, Hriste moj!“ Bile su to poslednje reči bosonogog starca Avakuma i s tim rečima u miru se upokojio.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *