STAREČNIK

 

STAREČNIK
(izreke svetogorskih staraca)

 
29. SLOVO O SEĆANJU NA SMRT
 
Tokom osamnaestog veka, nakon upokojenja pustinjaka Damaskina, Sveti Haralampije se podvizavao u jednoj bezvodnoj kaliviji sa severne strane skita Svete Ane. Sveti je bio istinski borac Hristov i nedremani učenik sećanja na smrt. Svakoga dana, nakon večernje molitve i večernje službe, legao bi u mrtvački kovčeg i položio glavu na jedan kamen. Prekrstio bi ruke kao da je umro i, između ostalog, samome sebi rekao:
„Otišao je stari Haralampije. Umro je i sad nam više neće dosađivati svojim brbljanjem – tako će govoriti ostali oci. Neka Bog upokoji njegovu dušu. A šta ćeš ti, nesrećniče, sad učiniti? Kako ćeš se pojaviti pred Sudijom? Ako se i pravedan teško spasava, šta će biti s bezbožnikom i grešnikom?“
Svakodnevno je izgovarao ovakve i slične stvari i neprekidno plakao, gotovo do jutra ostajući budan i govoreći: „Priđite, poklonimo se i kleknimo pred našeg cara, Boga…“
Drugim rečima, on je i svoje ruke, i svoje stope, i svoj sluh i svoj um, i sve sile svoje duše posvetio poklonjenju, slavoslovlju i blagodarenju.
 
***
 
Pred kraj svog života, karuljski podvižnik starac Filaret pozvao je svog suseda i sapodvižnika Gavrila da dođe i da donese pijuk i lopatu.
„Brate, moj kraj se približio. Trebalo bi da se pripremim za putovanje. Ljubavi tvoje radi, pođimo malo dalje od moje kalivije.“
Pridigao se s velikim naporom. Kad su stigli do jednog mesta među stenama na kojem se nalazilo mapo zemlje, starac Filaret je legao: „Ovde će biti moj grob. Izmeri ga i iskopaj da bi bio spreman.
Otac Gavrilo je prostodušno odmerio zemlju i počeo da kopa. Nakon otprilike jedne sedmice, pustinjak i revnitelj vrline, Filaret, utekao je iz ovog privremenog sveta.
 
***
 
Monah Hrizostom Dionisijatski napisao je na stočiću svoje kelije:
„Uskoro ću umreti. Šta bi trebalo da učinim?
1) Da pozovem igumana da me ispovedi.
2) Da od svakoga zatražim oproštaj.
3) A nakon toga? Nakon toga bi trebalo da se predam milosti Božijoj.“
 
***
 
Na Svetoj Gori živeo je i jedan ruski monah, starac Timotej. Upokojio se 1848. godine. Njegov život bio je neprestana molitva. Nije posedovao ni sopstvenu keliju. Njegova kelija bila je crkva. Svakodnevno bi načinio tri stotine metanija padajući na kolena i hiljadu i dvesta stojeći uspravno. Svakodnevno je čitao Apostol, Evanđelja, akatist svetome kojem je dan posvećen i Dobrotoljublje. Ćutao je punih 14 godina i za to vreme nije prozborio ni jednu jedinu reč. Svoje molčanije prekinuo je isključivo radi poslušanja.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *