STAREČNIK

 

STAREČNIK
(izreke svetogorskih staraca)

 
2. SLOVO O BEZAZLENOSTI I ČISTOTI ČUVSTAVA I SRCA
 
Jedan starac – podvižnik kazivao je sledeće:
„Svaki (monah) koji izađe u svet treba da bude veoma oprezan kad razgovara s ljudima. To se posebno odnosi na monahinje, jer im je neophodan opitan duhovni otac koji će ih uputiti kako da sačuvaju čistotu čuvstava.“
U Malom skitu Svete Ane živeo je duhovnik po imenu otac Neofit, koji se podvizavao u kaliviji Svetih Arhangela, na mestu gde je i Sveti Agapije živeo i napisao Spasenje grešnika.
U jednom periodu, otac Neofit je otišao na ostrvo Tinos, da bi kao parohijski sveštenik služio u jednom od tamošnjih ženskih manastira. Sve monahinje ovog manastira živele su čistim životom. Tu je živela i neka slepa monahinja, koja je jednog dana ispovedila ocu Neofitu da je naš neprijatelj đavo u njen um uneo nedoličnu pomisao vezanu za njega. Čim je to čuo, otac Neofit se toliko preplašio da se odmah vratio u Mali skit Svete Ane.
Otac Neofit bio je veoma potišten, jer nije mogao da rasudi kako je neprijatelj duša, đavo, zasejao takve pomisli u slepu osobu. Jednog dana je odlučio da odgovor potraži tako što će sazvati susedne duhovnike. O tom pitanju raspravljao je sa ocem Stefanom, ocem Kiprijanom i ocem Kozmom. Pozvao je i oca Ignjatija koji je bio najopitniji od njih. Međutim, kako je ovaj u to vreme bio bolestan, poslao je svog poslušnika, koji se takođe zvao otac Ignjatije. On je poticao iz Smirne i odmalena je čeznuo da se zamonaši.
Svi duhovnici su započeli da istražuju ovo pitanje: kako je moguće da slepu monahinju iskušavaju nedolične pomisli? Iako su bili duhovno zreli, nisu mogli da razreše ovo pitanje. Tada je red došao i na mladog oca Ignjatija:
„Budući da ste razgovarali sa slepom monahinjom, Vaš glas, oče Neofite, postao je uzrok koji je u njoj stvorio takve pomisli. Budući da je posedovala vrlinu, ona je počela da im se suprotstavlja i najzad je došla da Vam ih ispovedi.“ Svi su se zadivili njegovom rasuđivanju i rekli: „Neka se posvete usta tvoja!“
 
***
 
Jedan starac je rekao:
„Pazi, kaluđeru, da svoju ruku ne pružiš nijednoj ženi, makar to bila i tvoja majka, da bi dostigao meru naših Otaca.
Kada izađeš u svet, pazi da se ne smeješ, da se ne šališ i da se, dok razgovaraš, ne vide tvoji zubi. Kada sve to očuvaš, čistota tvog života poučiće te uzvišenijim stvarima…“
 
***
 
Jedan brat iz Dionisijata osetio je 1955. godine čudotvorno dejstvo prisustva Svetog Jovana Preteče i Krstitelja. O tome nam je kazivao nezaboravni starac Lazar. On je o tome govorio kao da se radi o trećoj osobi, ali smo razumeli da se to zapravo dogodilo njemu samom.
„Jednog brata iz manastira poslali su u Solun. Ostao je u gostionici, gde je i protivno svojoj volji bio upleten u veliko iskušenje. Pristupila mu je privlačna mlada žena, poznanica njegove porodice, i počela da postavlja pitanja o ocima, o Svetoj Gori, itd. Razgovor je dugo potrajao, a njena namera je postala jasna kad mu je ponudila gostoprimstvo u svojoj sobi, ispruživši ruku i govoreći: ‘Otići ćemo samo za trenutak i odmah ćemo se vratiti.’
Njegov pad bi bio i ostvaren da ga u tom trenutku nije štitila njegova molitva i uzdanje u Časnog Preteču. Usrdno je preklinjao svetitelja da ga zastupa i spase od zamke u koju je upao. I zaista, u njenoj sobi iznenada je zablistala zaslepljujuća svetlost, slična hiljadama električnih svetiljki. Usred te svetlosti pojavio se Časni Preteča, koji je zgrabio ovog brata i preneo ga u njegovu sobu, koja se nalazila na suprotnom kraju sprata!“
 
***
 
Jedan starac je rekao:
„Dobar čovek sve žene posmatra kao svoje rođene sestre. Čak i kad ugleda posrnulu ženu, reći će samome sebi: ‘Ukoliko bi ova žena bila moja rođena sestra, bio bih veoma postiđen.’ Na taj način, neće je iskoristiti (obeščastiti).“
 
***
 
Prosvetljeni otac Joakim iz skita Svete Ane, sabrat našeg starca, pripovedao je sledeće:
„Kada neko želi da ostane čist, neka bude oprezan i strog, i neka bdi nad sobom. Neka čak ni njegove sopstvene ruke ne budu spojene. Neka prilikom susreta pazi kako razgovara, šta čini i kako gleda oko sebe. Neka izbegava opštenje sa naočitim ljudima, kao i sve ostalo što bi moglo štetno uticati na njegovu devstvenost i čistotu života.“
 
***
 
Naš savremenik, starac Josif Isihasta, vodio je surovu telesnu bitku. Ona je potrajala osam godina, što predstavlja dug period za nekoga ko je još od svog detinjstva ostao čist od telesnog greha. Govorio je da bi, kad god se potpuno iscrpljivao u borbi, bio ukrepljen blagodaću Božijom i tada bi sve počinjalo ispočetka. Kako je vreme proticalo, bitka se sve više pojačavala. „Istovremeno, nisam prekidao svoju odbrambenu taktiku, koja se sastojala u svenoćnom bdenju i šibanju samoga sebe. Jecao sam, uzdisao i preklinjao Presvetu Bogorodicu. Borba bi za neko vreme utihnula kako bih mogao da povratim dah, a zatim se opet nastavljala, još žešće nego prethodnog puta. Moje telo se iscrpljivalo i gubio sam snagu. Počinak sam nalazio jedino u molitvi, koja je predstavljala znak utehe.“
Da bi pobednički okončao bitku, upotrebio je sve praktične metode kao što su svenoćno bdenje, strogo isposništvo, gladovanje, žeđ, šibanje i suze. Napustio je krevet i spavao je na velikoj drvenoj klupi, sličnoj naslonjači, kako bi mogao da nasloni ruke. Tako je postupao sve dotle dok je bitka trajala.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *