STAREČNIK

 

STAREČNIK
(izreke svetogorskih staraca)

 
28. SLOVO O SPASONOSNOM POKAJANJU
 
U kaliviji Presvete Trojice u skitu Svete Ane, tokom mnogo godina živela su petorica braće po telu. Usled đavolske zavisti, oni su počeli da se svađaju, tako da su postali poznati kao kavgadžije. Međutim, svake večeri bi se zbog toga pokajali i bilo im je oprošteno.
Takvo stanje trajalo je godinama. Jednog dana, iz kalivije ovih kavgadžija nije više dopirao „nikakav glas i nikakav šum“. Te noći probudili su skitskog dikeosa i obavestili ga da su sva petorica braće usnula u Gospodu. Uz pomoć ostalih otaca otišao je u njihovu kaliviju i uverio se u to.
Sva petorica braće behu se upokojila. Nakon večernje su se pokajali i zatražili jedan od drugoga oproštaj. U tom stanju milostivi i milosrdni Bog uzeo ih je Sebi.
Bog je na taj način dao znak opravdanja i spasenja, dokaz njihovog popravljanja i nezlobivosti, znak da nikad ne bi trebalo da sudimo bližnjem.
Govore da se nešto slično dogodilo i u pećini – keliji Presvete Trojice koja pripada manastiru Ivironu i smeštena je između Ivirona i Milopotamosa, gde su živela devetorica braće i njihov starac. Ovi ljudi behu toliko smireni i ukrašeni vrlinama da su preklinjali Gospoda da ih udostoji da se svi zajedno upokoje i da njihov kraj bude „hrišćanski, bez bola, nepostidan, miran i da dobar odgovor daju na Strašnom Sudu Hristovom“.
I zaista, jednog dana, nakon večernje službe, u času dok su se kajali i jedan od drugog tražili oproštaj, sva desetorica blaženih upokojili su se u Gospodu i preselili iz ovog privremenog života. Svi su nosili svoje rase, kamilavke, monaške shime i brojanice, dakle, vascelo monaško oružje. Monasi iz susednih kelija pronašli su ih nakon deset dana. Njihova tela bila su kao živa i bez tragova raspadanja. Ni najmanje nisu zaudarala nego se, naprotiv, od njih širio neizreciv miomiris.
 
***
 
Jednom prilikom upitali su nekog od svetogorskih staraca: „Starče, šta je zapravo Sveta Gora?“
On je na to odgovorio: „Velika radost biva na Nebu zbog jednog grešnika koji se kaje. Ovde žive mnogi koji se kaju ili, bolje rečeno, svi koji ovde žive jesu pokajnici.“
 
***
 
Jedan starac je govorio: „Monah je odeven u pokajanje. On je potpuno rasplamsan ljubavlju Božijom i živi u pokajanju.“
 
***
 
Živeo jednom na Kritu neki grešni razbojnik i hajduk koji je nanosio velike štete Turcima, ali je zato i otvoreno i skriveno pomagao hrišćanima. Bio je toliko užasan i strašan za Turke da mu je tamošnji paša obećao potpunu amnestiju za sve prestupe i nedela koja je počinio Turcima, ali samo pod uslovom da napusti Krit i da se na taj način oslobodi njegovog razbojništva.
Razbojnik je toliko mrzeo Turke da nije hteo ni da čuje za pašin predlog. Međutim, kasnije mu se u jednom strašnom viđenju javila Bogoroditeljka Ana, majka Presvete Bogorodice. Zapovedila mu je da prihvati ponudu turskog bega i da što je moguće pre ode u njen skit, koji se nalazi na Svetoj Gori. Pod pritiskom ovog božanskog viđenja, kritski razbojnik je prihvatio da ode sa ovog ostrva. Oci pripovedaju da je turski beg, želeći da se uveri da je razbojnik zauvek otišao sa Krita, zajedno s njim pošao na Atos.
Kad je razbojnik stigao u dafnijsko pristanište, zatražio je da ga odmah odvedu u skit Svete Ane. Kad je stigao u skit, nije pristao da se potčini nekom od staraca nego je zahtevao da bude postrižen za monaha po imenu Ana i da ostane u blizini crkve Svete Ane.
Skitski oci su se okupili i objasnili razbojniku da je Ana žensko ime, te da se stoga ne daje muškarcima. On je to prihvatio i pristao da posle postriga nosi ime Joakim. Nastanio se u jednoj odaji u blizini kiriakona, neposredno uz skitsko groblje. Tu se podvizavao u samoći, prihvatajući savete svih otaca, prema kojima je pokazao veliku poslušnost i smirenje.
U toj odaji proveo je preko pet godina. Žudeći za što potpunijim tihovanjem, otišao je odatle i nastanio se u jednoj pećini smeštenoj iza skita. Oci su mu donosili hleb i vodu. Ovde se odvažno borio s iskušenjima i sablaznima koje su poticale od vidljivih i nevidljivih demona. Pokazao je veliko trpljenje i izdržljivost, kao da je bio opitan i iskušan monah.
Posebno je veliku izdržljivost pokazao tokom hladnih zimskih i vrelih letnjih meseci. Jednom je, kažu oci, pao dubok sneg, viši od jednog metra, koji je prekrio čitavu okolinu. Starci iz kalivije Sretenja upravo behu ispekli svež hleb, pa su krenuli do pećine da ga odnesu i ocu Joakimu. Međutim, nisu ga tamo zatekli. Svuda su ga tražili, a zatim počeli i da ga dozivaju. Najzad su začuli kako ispod snega jedva čujno dopire njegov glas. Počeli su da kopaju i videli ga gde prekriven snegom sedi na jednom kamenu i spokojno se moli. On je tada počeo da se žali kako su mu narušili prekrasno tihovanje i toplinu koju je osećao dok je bio prekriven snegom!
U skitu Svete Ane živeo je od 1890. do 1915. godine, istinski se kajući i trpeći mnoga lišavanja i nedaće. Često se pričešćivao Svetim Darovima, Prečistim Telom i Krvlju našeg Gospoda, moleći se i nikada ne propuštajući dnevna posledovanja i zajedničke molitve.
Gospod ga je zauzvrat obdario mnogim duhovnim darovima, među kojima su bili i darovi prozorljivosti i proroštva. Kada su ga jednom prilikom u kaliviji Sretenja posetila trojica Rusa, želeći da ga upoznaju i dobiju njegov blagoslov, on je svakome od njih dao po jedan dar: prvom je dao tri zrna boba, drugom malo tamjana, a trećem cvet.
Kad su Rusi otišli, oci su ga upitali za značenje ovih darova. On im je objasnio: „Prvom sam dao bob jer će on postati monah. Drugom sam dao tamjan jer će po povratku kući saznati da mu se otac upokojio. Trećem sam dao cvet jer će ostati u svetu da bi se oženio i taj cvet će dati svojoj nevesti.“ I zaista, dogodilo se upravo onako kako je predskazao i prorokovao starac Joakim!
Nije prošlo mnogo vremena od tog događaja, a starac je osetio malu slabost i predskazao da će za tri dana umreti. Razboleo se i usled toga blaženom smrću otpočinuo u Gospodu, da bi iz ovozemaljskog prešao u nebesko i večno, božanstveno obitavalište.
 
***
 
Zar ćemo dopustiti da tama zaborava prekrije kazivanje o blaženoj duši monaha Makarija Grigorijatskog, umesto da ga objavimo i iznesemo na svetlost, kako bi se, kao prvo, otkrila čudesna dela Promisla Božijeg, a kao drugo, njegovo duboko pokajanje?
Blaženog starca Makarija upoznao sam tokom mojih čestih poseta njegovom manastiru, gde je služio kao gostoprimac (arhondar) u arhondariku. Kako je dramatična njegova životna priča! Kakvim je zapletima obilovala, da bi najzad imala blažen i spasonosan kraj!
Starac Makarije stigao je na Svetu Goru 1922. godine, a zamonašio se u vreme kada je iguman Grigorijata bio otac Georgije. Zbog bolesti je dobio blagoslov da ode u Solun radi lečenja. Budući mlad i neopitan u pogledu spletki lukavoga, potčinio se nezdravoj ljubavi svoje majke. Zatim je otišao u Atinu gde je, nesvestan svoje duhovne nemoći i neopitnosti kao i pogibelji koja preti monahu u svetu, počeo pomalo da odstupa, da bi zatim došao i do potpunog napuštanja i poricanja monaške shime. Ubrzo se oženio i dobio dete.
Međutim, tih devet godina tokom kojih je monah Makarije živeo kao mirjanin, bile su ispunjene velikom gorčinom, žaljenjem i uznemirenošću. Bez obzira na bogatstvo i srećan život, zbog griže savesti nigde nije mogao da se smiri. Jednog dana, kad je bio sam sa svojim detencetom starim četiri godine, presvlačio je potkošulju i začuo kako dete, koje ga je zadivljeno posmatralo, glasno kaže: „Tata, želim da imam ista takva crvena slova kakva imaš i ti!“ Šta se dogodilo? Dete je svojim čistim očima na očevim grudima videlo neizbrisiva slova monaške shime, koja nose monasi. Monaška shima i monaški postrig su neizbrisivi pečati. Starac Makarije bio je duboko potresen. S velikim bolom doneo je odluku da se vrati u manastir svog pokajanja. U junu 1934. godine otišao je na Svetu Goru. Tadašnji iguman, otac Atanasije, uzvišeni hrast vrline, poslao ga je u Kareju kod duhovnika, oca Doroteja, gde je ostao tri i po godine. Potom se vratio u svoj manastir, i gotovo da je nemoguće opisati njegove napore i pokajanje, kao i njegovu usrdnost na raznolikim poslušanjima. Naporno je radio. Napravio je deset terasa sa stepenicama; odsekao je stenu iz jedne isušene jame a njeno mesto popunio plodnim zemljištem, na kojem je zasadio masline, narandže i vinovu lozu. Govorio je malo, ali veoma mudro. Uvek je uzdisao i nikad se nije smejao. Često je obarao glavu i moglo se čuti kako kaže: „Avaj meni!“ Nakon svog povratka na Svetu Goru proživeo je ovde još četrdeset godina. Bile su to godine najdubljeg pokajanja i žaljenja. Njegov kraj bio je hrišćanski, bez bola, miran i sa dobrim odgovorom. Razboleo se i u času kad su ga poveli u Solun upokojio se u automobilu. Vozač kaže da je u tom trenutku osetio neopisiv miomiris.
 
***
 
Lično sam bio svedok nedavnog velikog požara koji je uništio jednu trećinu pošumljene teritorije na Atonskom poluostrvu. Požar tih razmera nije izbio u čitavoj istoriji Svete Gore. Priča se, iako nikad nije potvrđeno, da je ovaj požar predskazao Sveti Nil Mirotočivi koji je, kako kažu, rekao i da će potrajati četrnaest dana.
Zbog jačine ovog požara, široke oblasti koju je zahvatio i njegove upornosti uprkos svim naporima monaha, vatrogasaca, vojske i mehaničkih sprava, stariji oci smatraju ovaj požar „znakom“. I pored mnogih molitava i litija, kiša je padala svuda unaokolo a da nijedna kap nije pala na oblast zahvaćenu požarom!
Stariji oci kažu i da se požar, koji se pojavio u nekoj ograničenoj oblasti, gasio čim bi bile izgovorene molitve na litiji i donete svete mošti. To se obično dešavalo tako što bi, blagodareći pokroviteljstvu i zaštiti Presvete Bogorodice, pala kiša ili što bi vetar dunuo u suprotnom pravcu. Međutim, ovako veliki požar podstakao je pitanje zbog čega je Presveta Bogorodica, Starateljka Svete Gore, napustila Svoju Gradinu, prepustivši je upornoj mahnitosti požara.
To pitanje bi za nas ostalo bez odgovora da nismo posetili vremešne, sedobrade starce koji su, bez obzira na svoje oskudno svetovno obrazovanje, imali umove prosvetljene dugogodišnjim podvižništvom. Oni su nam rekli:
„Neki kažu da je to iskušenje, a mi kažemo da je to lekcija koju treba naučiti. Sagrešili smo, prekršili smo zakon i učinili nepravdu monaštvu. Zbog toga su nam potrebni pokajanje, suze i skrušenost.“
Neki su rekli i da je ovaj požar „predskazanje strašnih stvari koje će doći“. U vreme velike suše jedan monah je rekao: „Dok na Veliki Petak sa suzama ne padnemo na kolena i ne pokajemo se, neće se zaustaviti gnev Božiji.“

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *