Старечник

24. СЛОВО О ЧУДЕСНОМ ПОСРЕДОВАЊУ ПРОМИСЛА БОЖИЈЕГ И СВЕМОЋНЕ ДЕСНИЦЕ ВИШЊЕГ

Током његовог подвизавања у Градини Пресвете Богородице, једина наслада, духовно уживање и брига преподобног Дионисија Олимпског био је Бог. Нимало није бринуо о телу и о исхрани, тако да је јео само дивље кестење.
Да би пројавио Своје бесконачно промишљање и бригу о Својим верним слугама и пријатељима, свемилостиви и свемилосрдни Бог је устројио да се у суботу, уочи Месопусне недеље, догоди следеће.
Оца Дионисија посетио је један монах из манастира Зографа и рекао:
“Преподобни оче, Велика Четрдесетница је пред вратима. Узми нешто од ове хране да мало утешиш своје болесно тело и заблагодари Великом Дароватељу Богу Који све изобилно снабдева и све храни Својом љубављу”, рекао је и постао невидљив, упркос свим светитељевим молбама да остане и да заједно обедују.
Овај догађај је оставио дубок утисак на светитеља, јер је риба коју је донео непознати монах још увек била жива, док се из сира цедила сурутка. Преподобни је прославио Бога Који о свему промишља.
***
Први ктитор манастира Дохијара био је преподобни Јефтимије, пријатељ и познаник нашег преподобног оца Атанасија Атонског. Он је изградио цркву посвећену Светом Николају, борећи се са много зноја и труда у подвижничкој арени.
Други ктитор светог манастира о којем је реч био је преподобни Неофит, синовац преподобног Јефтимија. Био је син једног дукса (дуке) на двору цара Никифора Фоке и главни секретар и писар цара Јована Цимискија. Његово отуђивање и одрицање од овоземаљских почасти, славе и богатства били су уистину достојни дивљења.
Својим савршенством и обиљем благодати преподобни Теофан Дохијарски такође се показао као чудотворац. Када се он помолио, слана морска вода претворила се у слатку, а бура се стишала. У околини Верије подигао је манастир посвећен Светим бесплотним силама, а након смрти извршио је бројна чуда.
***
Наша Преблагословена и Свепрослављена Мајка и Заштитница, Пресвета Богородица, често је показивала старање и материнску бригу за Своја многовољена чеда, светогорске монахе. Безбројне су пројаве те благонаклоности Пресвете Богородице.
У светом манастиру Ватопеду, у епохи гусарских напада, живео је један свети игуман. Он је зачуо глас који је допирао од иконе Пресвете Богородице и говорио да не отвара капију него да позвони и да се сви монаси попну на зидине како би одбили непријатеља.
У овом истом манастиру живео је и један благословени јерођакон, виматарис,[1] који је икону Пресвете Богородице, названу “Виматариса”, сакрио у манастирски бунар. Нађена је после његовог заробљавања од стране варвара, након много година, стојећи усправно на води и са упаљеним кандилом испред себе.
У светом манастиру Ватопеду живео је и преподобни и свеврлински Генадије Дохијар,[2] који се удостојио да види чудо Пресвете Богородице. Видео је како се пуни празна посуда са уљем, које је затим почело да тече и испод врата и да излази изван оставе.
***
Прича се да је у скиту манастира Ивирона живео један монах по имену Антимос, који је био слеп од рођења. Чуо је за чуда која је учинила наша Господарица, Пресвета Богородица Портаитиса и која су се дешавала у читавом свету, и преклињао Ју је да га исцели. Због великог страхопоштовања које је осећао пред иконом Портаитисом, затражио је од једног иконописца да му изобрази икону која ће бити њена копија. Иконописац је почео да се припрема за рад. Међутим, сваки пут кад би покушао да начини скицу, његове руке би се скамениле!
Након неколико дана, отац Антимос је помислио да би икона већ морала бити спремна и пошао је код иконописца да је узме. Овај му је рекао да су се, сваки пут кад би почео да ради скицу, његове руке укочиле и да је било немогуће да ради. Када је то чуо, отац Антимос је пао на колена и, лијући сузе, ватрено почео да преклиње нашу Господарицу, Пресвету Богородицу, да допусти иконописцу да изобрази ову свету икону, Портаитису, заштитницу Свете Горе.
Пресвета Богородица није превидела ову његову жељу. Најпре му је отворила очи, а затим устројила да њена икона буде нерукотворено живописана на дасци, тако да је отац Антимос могао да види Њен пречисти лик и лик Њеног Сина. Овај догађај прочуо се по читавом свету! Отац Антимос ју је видео исцељеним очима и незасито се наслађивао овим виђењем. Међутим, његове очи су након тога опет биле лишене светлости и он је доспео у исто стање у којем је био и раније!
***
У пустињи Керасији живела су два старца – подвижника, Јован и Теодосије. Њихово рукоделије било је резбарење дрвених кашика. Начинили су их толико много да су њима испунили две вреће, а тада се, према провиђењу Пресвете Богородице, појавио један румунски трговац и све их откупио.
***
Био је празник Светог Георгија Победоносца који слави истоимена каруљска испосница, једне од година у периоду од 1930-1935. године. На бдењу се окупило око двадесет и пет руских и грчких подвижника. За тај празник нису припремили рибу.
Старац Зосима, прост и облагодаћен монах, братољубив и најмилосрднији од свих руских подвижника, захтевао је да пецају са узвишења на којем су се налазили. Каливија се налази на рубу стена, које се надвијају над бесконачном провалијом морске дубине.
“Да, али како да пецамо? Немамо ни удицу ни мамац”, говорили су остали.
“Ево ексера, мало жице и комадића хлеба или двопека”, рекао је старац Зосима.
Осенили су се крсним знаком, бацили ове примитивне штапове и – гле чуда! – уловили велику рибу од које су скували супу. Био је то светитељев дар овој каливији.
***
Током периода немачке окупације од 1940-1945. године, из амбара манастира Григоријата потрошене су залихе жита. Оном месту, где су оци чистили последње залихе жита спремајући се да га пошаљу у млин, приближио се један старчић који је изгледао као мирјански свештеник.
“Шта радите тамо, браћо”, упитао је он. “Да ли је то ваше жито? Да ли је то све што имате?”
Оци су одговорили да је то уистину последње жито које имају и да због окупације нигде не могу да купе ново. Овде би требало напоменути да је манастиру за монахе и поклонике сваке године било потребно око десет хиљада ока жита, а да се током окупације није могла купити ни једна једина ока.
Непознати свештеник узео је у руку неколико зрна жита, благословио их и бацио на преостало жито. Затим је благословио четири стране хоризонта, манастир и море и спремио се да крене.
“Одакле си, оче”, упитали су га монаси. “Остани да ти дамо мало хлеба и маслина.”
“Дошао сам издалека, из Мире Ликијске”, одговорио је он и отишао.
У међувремену је један од отаца отишао да донесе нешто хране коју ће понудити посетиоцу, али старац, који је био истински заштитник манастира, већ беше ишчезао. Преосталих сто педесет ока благословеног жита потрајало је до краја године, односно од децембра, када им се јавио Свети Николај, до следећег јула, када је стигло ново жито.
***
Протекло је већ тридесет година од времена када се у манастиру Светог Павла десио следећи чудесни догађај, који потврђује животворно присуство Пресвете Богородице у свим нашим делима и потребама. У овом светом манастиру живео је и отац Тома, прост и добродушан монах. Његово послушање била је служба помоћника у пекари. Због своје изузетне простоте и доброте био је удостојен виђења чудесних и задивљујућих ствари.
Једног дана догодило се да су обојица монаха, који су били задужени за мешење и печење хлеба, били одсутни. Терет и одговорност пали су на њиховог помоћника, оца Тому. Требало је умесити и испећи хлеб за два дана, што је подразумевало велику количину, потребну за све монахе и поклонике.
Отац Тома нашао се у безизлазном положају. Није знао одакле да почне и где да заврши. Са сузама у очима помолио се Пресветој Богородици да му помогне. Затим је узео мало квасца и почео да додаје воду и брашно. У том тренутку појавила се једна величанствена жена одевена у црно. Помешала је квасац и брашно, умесила векне и испекла их. За све време ових припрема и рада отац Тома осећао се као да уопште није присутан. Убрзо потом, када је осталим оцима саопштио шта се догодило, разумели су да је та жена била Пресвета Богородица.
По први пут се догодило да је хлеб био необично сладак и укусан. “Оче Томо, мора да сте нешто ставили у хлеб кад се тако брзо испекао и кад је тако сладак”, говорили су му остали.
***
Наша Мајка, Пресвета Богородица, слично покровитељство пројавила је више пута и током немачке окупације.
Непосредно након што је почео да гради Велику Лавру, Свети Атанасије Атонски суочио се са великим економским тешкоћама. Није имао новаца да исплати раднике нити је имао хране. Због тога је једног дана узео штап и запутио се у Кареју, светогорску престоницу, да би видео шта треба да учини.
Након што је два сата корачао стазицом, пред њим се појавила једна величанствена жена која га је упитала: “Куда идеш, авво Атанасије? Зашто си напустио богоугодно дело које си започео? Врати се и настави га!”
Светитељ је био запрепашћен овом појавом. Са страхом ју је посматрао и запитао: “Ко си ти, Господарице моја? Одакле ме познајеш и како то да ми заповедаш да се вратим? Како да наставим изградњу манастира кад више немам средстава?”
Жена му је тада открила да је Она Мајка Господња, Пресвета Богородица. Заповедила му је да се врати и обећала да ће се побринути за новац, потребан за залихе хране.
Светитељ је тада затражио да му пружи неки знак који ће то потврдити.
“Ево, удари штапом у стену”, рекла му је Она. Истог часа, из стене је потекао извор свеже воде, која и данас истиче!
Свети Атанасије се вратио у манастир и видео да је ризница пуна, као што су била пуна и складишта за храну, како му је Пресвета Богородица и обећала.
Са новом ревношћу и богочежњивошћу наставио је изградњу манастира, прослављајући и величајући Њено свеблагословено Име.
***
Света икона Пресвете Богородице Портаитисе (Вратарке) сматра се за најчудотворнију светогорску икону.
Након виђења пламеног стуба у мору који је указивао на место где се налазила икона, и откровења датог ивиронском пустињаку, преподобном Гаврилу, преподобни је сишао с планине и ходао по мору као по копну. Узео је у руке велику икону, а монаси су је уз велике почасти и благодарности поставили у олтар.
Међутим, Пресвета Богородица је рекла игуману: “Нисам дошла да бисте ме чували него да бих Ја вас чувала.” Због тога су је монаси, када су је поново поставили у олтар, опет пронашли код манастирске капије. Од тог доба, икона је названа Портаитиса или Вратарка. Величанственог је и узвишеног изгледа, као истинска Мајка нашег Бога, страшна заштитница, покровитељка, помоћница и избавитељка.
На свечасном лицу Портаитисе налази се ожиљак који је начињен ножем једног гусара. Кад је посекао икону, гусар је видео да је из ране потекла крв. Ово чудо дубоко га је потресло па поверовао је, крстио се и остао у манастиру. Није желео да га називају ниједним другим именом осим именом “Варварин”. Међутим живео је тако богоугодним животом у подвигу и покајању да се посветио. Његов лик је изображен у виду фреске на зиду Портаитисине[3] капеле. Одевен је као гусар и изнад њега се налази натпис “Свети Варварин”.
***
Кад се наш преподобни отац Акакије Кавсокаливијски подвизавао у пећини, у непрестаном и неподношљивом усамљеништву – о чему у његовом житију сведочи очевидац, његов животописац, јеромонах Јона Кавсокаливијски – свако јутро је на дрво, које се налазило изван пећине, слетала птица и умилно појала чудесну мелодију. Док ју је преподобни слушао, испуњавао се неизрецивом радошћу. То га је избављало од чамотиње и туговања који понекад нападају подвижнике. Вероватно је та слатка птичица била ангео којег је Господ послао да би га утешио у тој неутешној пустињи.
Овај преподобни Акакије поседовао је благодатни дар миротворства. Кад би некога почеле да муче унутрашње помисли, било је довољно да погледа светитељево радосно лице па да се умири и избави од пометње.
***
Свети кавсокаливијски скит добио је свој назив по Светом Максиму, али га је први пут тако назвао Свети Акакије из Аграфе, који је овде, у пећини, живео у једном периоду између 17. и 18. века. Видевши да оци и браћа – подвижници живе у безводној каливији, на сувим и бесплодним гребенима, он се најпре помолио, а затим, као Мојсије, три пута (у славу Пресвете Тројице), ударио штапом у једно место у близини кириакона (саборне цркве). Ту је избио извор свеже, чисте воде, који је сурови и каменити скит преобразио у истинску градину.
***
Преподобни Григорије подвизавао се средином 13. века у околини Велике Лавре. Био је духовник великог оца и учитеља православне вере, Светог Григорија Паламе. Благословени старац Св. Григорија Паламе био је у тој мери обдарен врлинама нестјажатељства, безбрижности и непрестане молитве да се удостојио да га храни ангео Господњи.
***
Прошло је много година откад се у манастиру Григоријату на дан празника Светог Николаја догодило задивљујуће чудо. Прослављени монах Хаџи-Георгије Посник у то време још увек је био искушеник Гаврило. Оци су били потиштени због рђавог времена, јер нису имали рибе коју би понудили за празнични обед. Међутим, искушеник Гаврило није губио наду. У потпуности се уздао и веровао у Светог Николаја. Погрузио се у молитву и преклињање. И гле, убрзо након тога, у предвечерје празника, снажни таласи чудесно су избацили крупне и лепе рибе на манастирску обалу. Чим су их спазили, оци су похитали да их сакупе и да припреме трпезу, прослављајући и величајући Господа Хранитеља и свог заступника, Светог Николаја.
***
У изузетном, изврсном и изванредном житију преподобног оца нашег Максима Кавсокаливита читамо:
“Једне године, током зиме, болничар Велике Лавре, Григорије, и још један брат узели су торбу са хлебом, вином и осталим намирницама и запутили се код Светог Максима. Нападао је висок снег и стазе су биле сакривене. Нигде се нису могли видети људски трагови. Преподобни се налазио у својој каливији, начињеној од прућа и трске, потпуно усамљен и ко зна колико дана без хране.
Када су, након великих тешкоћа, стигли до његове каливије, ушли су и са чуђењем се суочили с неочекиваним призором: угледали су векну свежег хлеба, који је још био топао и чинило се да је тек извађен из пећи. Зачуђено су погледали унаоколо не би ли негде спазили ватру. Ничега није било. Тај хлеб је сишао с небеса, као небеска утеха птици небеској, Максиму Кавсокаливиту.
С великом побожношћу сабрали су се око тог тајинственог хлеба који је био мана у неутешној пустињи, намењена нестјажатељном подвижнику. Пали су на колена пред преподобним и преклињали га да им, као благослов, поклони један комадић.
“Даћу вам”, скрушено је рекао, “али под једним условом. Док не умрем, не желим да било коме кажете шта сте овде видели.”
***
Старац Јосиф имао је преко сто година. Двадесетак година живео је у малој каливији Светог Јоаникија Великог, која је личила на гнездо. Каливија се иначе налази при скиту Светог Пантелејмона који, опет, припада манастиру Кутлумушу. Једном се догодило да је ветар у потпуности скинуо кров ове каливије. Старац је због тога много туговао. Толико је туговао да се разболео. Патио је од неке болести нервног система. Тада је затражио да га одведу у скитски кириакон, посвећен Светом Пантелејмону, чудотворном исцелитељу. Старац је тамо провео три дана у потпуном посту и био исцељен.
Када је требало да се причести Божанственим и Пречистим Тајнама, бдео је у самоћи и, као додатак молитвама пред Св. Причешће, током ноћи до јутра прочитао је целокупан Псалтир.
***
Током прошлог столећа, у келији Светог Николаја (у манастиру Дионисијату) у Кареји десио се један значајан и задивљујући догађај, о којем су приповедали стари монаси.
Један монах се упокојио и, док су се припремали да га сахране, он се усправио на свом одру, нешто у тајности прошаптао свом старцу, а затим поново легао и био сахрањен. Никад се није сазнало шта му је рекао. Онај старац није желео да то обнародује.
***
Истакнути духовник, отац Јован из келије “Достојно јест” (“Аксион ести”), приповедао је о томе да је једном у Серај, односно у скит Светог Андреје, дошао неки млади радник да се исповеди. Тај радник је, дакле, казивао како је, као мали дечак, био мртав. Пре него што су га сахранили, његова мајка отишла је у цркву, где се више часова на коленима и у сузама молила. Затим се вратила кући, узела празничну одећу, приступила свом сину и рекла: “Устани, чедо моје. Ја ћу лећи на твоје место.” Дете је васкрсло, а мати је истог часа умрла. Касније је тај дечак дошао на Свету Гору и постао радник у Кареји.
***
Једном приликом разболео се незаборавни монах Аглај из манастира Констамонита. Његов игуман послао га је у катизму Светог Антонија, која је имала и свој виноград. Лекар је прописао да монах Аглај једе месо, јер беше оболео од туберкулозе и често је пљувао крв.
Оболели старац се ражалостио, јер више није био у стању да у свом манастиру служи као црквењак. Непрестано се молио и усрдно преклињао Господа да му подари здравље. Једног дана, док се молио, пред собом је угледао огромног јелена који је погнуо главу, а затим пао и почео да дрхти. Старац Аглај се уплашио да би јелен могао умрети. Због тога је пожурио да о томе обавести осталу браћу и вртлара, који је био мирјанин. Када је вртлар видео јелена у том стању, он га је заклао и очистио. Оци су одлучили да отац Аглај сваког дана скува помало меса. Веровали су да је наш Господ и Бог, Који исцељује душе и тела, послао ову животињу као дар, благослов и лек за болесника.
***
Иштите најприје Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати (Мт 6,33). Ова заповест Господња изражава целовито и апсолутно поверење у Божански Промисао. Она је лозинка и опит монаха.
Старац Херувим из Светог Василија био је безбрижан подвижник, преиспуњен вером и надом. Био је наглув и једном се догодило да је због дубоког снега био затворен у својој убогој испосници, тако да је читавих недељу дана био без хране. Једнога дана, на његова врата закуцао је странац који је водио натоварену мазгу. Већ се смркавало и он је питао да ли има времена да пре мрака стигне у келију Светог Петра и да се затим врати у манастир Светог Павла.
Подвижник Херувим му је рекао:
“Брате мој, има толико снега да до испоснице Светог Петра не би могао да стигнеш чак ни кад би читав дан имао пред собом. Остани ноћас овде, а сутра можеш да пођеш рано ујутро.”
Непознати странац је тада рекао: “Старче, ја носим нешто хране коју желим да распродам и да се вратим свом послу. Ако желиш, задржи је и дај ми неки благослов.”[4]
“Пошто журиш, остави је у овом ћошку, а ја ћу ти заузврат дати новац (‘благослов’) који ми је овде оставио један поклоник.”
Док је странац распакивао товар са храном, старац је отишао у своју келију. Међутим, кад се вратио, странца више није било. Постао је невидљив. Отац Херувим га је звао и изашао напоље, али тамо није било нити трагова нити животињских отисака у снегу. Тада је схватио да су то биле видљиве енергије (дејства) невидљивог Промисла Божијег који о свему провиђа. Ушао је у своју капелицу и заблагодарио Господу. Успремио је храну у оставу и потрајала му је током читаве зиме.
***
О следећем догађају је мени, недостојном да чујем о таквим чудима, казивао незаборавни игуман манастира Светог Павла, архимандрит Андреј. Он се тиче пустињака Јефрема “Убогог”, који је живео у сиромашној пустињској каливији између Катунакије и Светог Василија. Та каливија је помоћу лименог крова била присаједињена једној пећини која се налази испод огромне стене. Живео је у неизрецивим недаћама и лишавањима.
Једне године нападао је висок снег и старац Јефрем “Убоги” био је завејан. Залихе двопека биле су потрошене тако да је неколико дана гладовао и постио. Једнога дана, пред вратима пећине угледао је непознатог човека у световној одећи, који је носио велику врећу.
“С Вашим благословом, оче, хтео бих да пођем у Керасију, али пошто је пао велики снег и већ се смркава, за мене би био благослов да врећу оставим овде и да се вратим сутра, по дневној светлости.”
Пустињак Јефрем је изненађено упитао непознатог странца:
“Како си доспео овамо, брате? Као што видиш, нема пута. Уђи унутра, да се загрејеш поред ватре. Остави свој товар и дођи по њега кад год желиш.”
И поред тога, странац се изговарао да је у журби и да би требало да се врати у манастир Светог Павла. Ишчезао је пред пустињаковим очима и чим је овај дошао к себи није видео ништа осим оне вреће. Изашао је из пећине и осврнуо се лево-десно, али у снегу није видео никакве трагове. Отворио је врећу која је била препуна двопека и осталих намирница, које су му потрајале док није прошло тешко зимско доба. Очи пустињака Јефрема испуниле су се сузама радости и благодарности пред овим живим делом Промисла Божијег, и прославио је “Бога, чудесног у делима Својим.”
***
Сваке године, на дан 9. јула, заједница старца Герасима Химнографа и многопоштованог монаха Дионисија у својој пећини, преображеној у прекрасан храм, свечано и у бдењу прославља празник наших преподобних отаца Дионисија Беседника и Митрофана. Тако је и 1958. године прослављан овај празник у част двојице светитеља, али је због чудесног умножавања рибе коју су свечари послужили на трпези празник тога пута био свечанији него обично.
И док су они проценили да би количина рибе коју имају била довољна да угосте тридесет или четрдесет људи, на обеду их се окупило око стотину. Отац Дамаскин, кувар, почео је да страхује, због чега је притекао молитви: “Господе Исусе Христе, Сине Божији, помози ми у овом часу!” Почео је да дели порције намењене онима који су били за трпезом, а тигањ се никако није празнио! Четрдесет, педесет, осамдесет, стотину порција! Сви су обедовали у подне и увече, а остало је рибе и за сутрадан!
***
Незаборавни монах Мелетије из Кареје уверио се једном приликом у заштиту и помоћ наше Пресвете Богородице, о Чијој се светој икони “Достојно јест” (“Аксион ести”) у храму Протата бринуо током много година. Заједно са двојицом житеља Тасоса пловио је у чамцу, путујући са Свете Горе на Тасос. Док су пловили, море је постало веома узбуркано и он је испао из чамца. Она двојица су покушавали да помогну старцу да се попне у барку, али су били сасвим немоћни. Тада су му рекли: “Старче, и сам видиш да ништа не можемо да учинимо!”
И заиста, чим би покушали да га ухвате, изгледало је да ће се барка преврнути. Покушавао је и он сам, али све је било узалудно. Био је исцрпљен и почео је да губи снагу. Тада је завапио из дубине срца: “Пресвета Богородице, Твој грешни слуга служио Ти је много година. Чуј ме у овом тренутку, јер видиш да пропадам…”
Истог тренутка, старац се обрео у чамцу. Мало-помало, море се умирило и они су безбедно стигли на своје одредиште.
***
Иако је имао тридесет година, старац Евстратије није имао браду. Након што се његов старац упокојио у катизми Пресвете Тројице, у манастиру Светог Павла, тј. у месту где се налазе многе пећине, он је прешао у Кавсокаливију. Овдашњи старац је одбио да га задржи, јер оци нису желели да међу њима буде неко ко је без браде. Евстратије је упорно преклињао. Те ноћи служили су бдење у част Пресвете Богородице. Ујутро се – гле чуда! – на Евстратијевом лицу појавила брада, јер је благодарио и прослављао Пресвету Богородицу. Међутим, оно што највише чуди јесте чињеница да је, како је време пролазило, његова брада све више расла и на крају досегла до земље!
***
Године 1864., Свету Гору посетио је Хусни-паша, управитељ Солуна. Будући образован човек, желео је да посети Протат. Тамо је, између осталог, видео и фреске на којима су изображени преподобни Онуфрије и Петар Атонски. Међутим, паша није веровао да су њихове браде биле толико дуге да су досезале до земље, какве су биле приказане на фресци. Оци су га уверавали да је то могуће и, као доказ, довели су дугобрадог старца Евстратија. Зачуђени паша рекао је на турском: “Афендерисин ефендилер”, што значи “Опростите, господо!”
***
Била је Месопусна недеља 1750. г. Калуђер Макарије из скита Свете Ане тешко се разболео и био је на самрти. Он је имао изврсног и чудесног послушника, оца Теоктиста који је, између осталог, те године вршио и службу скитског парадикеоса.[5]
Након Божанствене Литургије, о. Теоктист осетио је велику забринутост. Требало је да пронађе једну рибу за свог многопоштованог старца и да му скува супу од које би мало ојачао. Отишао је до скитског пристаништа, али оно је било потпуно пусто: није било ниједне барке, ниједног рибара. Море је било узбуркано. Истог тренутка притекао је молитви. Пао је на колена и почео да преклиње божанску прародитељку, Свету Ану, заштитницу скита.
Не беше још ни окончао молитву када је спазио да се у таласима праћака једна велика риба! Начинио је знак крста у том правцу и – чудесна су дела Твоја, Христе Царе наш – таласи су избацили ту рибу на обалу!
Његова радост и благодарност биле су неописиве. Истог тренутка зграбио је рибу и пожурио у кириакон,[6] где је његов старац био прикован за постељу. Скувао је супу и нахранио свог старца, који је од тог тренутка био исцељен. Оним што је преостало угостио је монахе и мирјане који су тога дана били у манастиру. Они су признали и казивали како никада у свом животу нису јели укуснију рибу него што је била та, коју је Бог послао.
***
Већ три године узастопно, у каливији у којој је живео отац Сава Духовник (каливија Васкрсења Христовог у Малом скиту Свете Ане) свакога петка појављује се светлост. Духовник је овамо пренео лобању свог старца, Илариона Ивиронског. Оци ову појаву објашњавају чињеницом да је незаборавни старац Иларион поштовао петак и да на тај дан ништа није јео.
***
У каливији Светог Николаја, у Ивиронском Скиту, живео је врлински и простодушни старац Никифор, који је био и духовник патријарха Григорија Петог. Његов послушник био је и свети мученик Јефтимије. Након мученичке смрти Светог Јефтимија, његове мошти су из Константинопоља пренете у ка Јефтимију, да устане да би га целивао, што се и догодило! Покојник је васкрсао и целивали су један другога, а затим је поново отпочинуо!
Проговоримо сада о још једном догађају који се збио у овој истој каливији Светог Николаја. Старац Никифор беше одлучио да испод каливије ископа бунар. Радници су ископали неких пет-шест метара и наишли на гранитну стену. Нигде се није појавио ниједан знак влаге. Тада је простодушни старац, преиспуњен вером, донео икону светих мученика и својих послушника – Јефтимија, Игњатија, Акакија и Прокопија. Спустио ју је у бунар и рекао: “Ако не избаците воду, нећу вас изнети одавде!”
Исход је био следећи: сутрадан је – гле чуда! – бунар био препун воде, а на њеној површини плутала је икона оних светитеља! Све до данас може се видети да је стена у бунару сломљена, док је његова вода изванредног укуса, као истинска освећена водица.
***
У Новом Скиту живео је један сиромашан монах, старац Доротеј, који још од детињства није напуштао Свету Гору. Није се бавио никаквим рукоделијем и пецао је у једном чамчићу. Једном приликом, кад је уље које је имао било потрошено, свемилосрдни Бог је учинио да из мора, између Новог Скита и пристаништа Светог Павла, до њега доплови посуда са уљем.
***
На дан Васкрса 1935. године, игуман манастира Светог Павла, архимандрит Серафим, као и братство овог манастира које је бројало шездесет монаха, изашли су у порту да би служили васкршње последовање. У свечаном и радосном расположењу, након “Христос васкрсе”, игуман се обратио једном од најпростијих и најпобожнијих старчића, старцу Томи:
“Старче Томо, иди у костурницу у којој се чувају кости наших отаца, па реци и њима да је Христос васкрсао!”
“Нека је благословено, старче”, одговорио је старац Тома и, нимало се не предомишљајући, у два-три корака обрео се у костурници.
“Игуман ме послао да вам кажем да је Христос васкрсао, оци и браћо. “Христос васкрсе”, огласио је громким гласом.
Тада се догодило нешто запрепашћујуће. Кости су се затресле и поскочиле. Једна лобања се уздигла на висину од једног метра и у знак поздрава одговорила оцу Томи:
“Ваистину Господ васкрсе!”
Након тога, уследила је гробна тишина. Старчић се вратио да би испричао шта је видео и чуо.
Овога пута манастирски оци прослављали су јединствену Пасху, удвостручивши славословља Васкрслом Господу и Животоначалнику. Дубоко дирнути, оци су појали:
Васкрсење Твоје Христе Спасе
прослављају ангели на Небесима,
учини да Те и ми који смо на земљи
прослављамо чистога срца.
О овом догађају казивао нам је незаборавни старац Теодосије, који је касније био манастирски библиотекар.
***
Као авва по имену и као истински авва по свом монашком живљењу показао се старац Исаак Дионисијатски, који је постио и молио се, био смирен и трудољубив, који је свакога волео и од свих био вољен, послушан у свему и свакоме.
Једном, кад је незаборавни старац служио у карејском метоху, његов старешина, отац Геласије, који је у то време био представник њиховог манастира у Кареји, упозорио га је да је већ подне и да би, будући да очекују снежну олују, могао да залута уколико се у то доба дана буде враћао у манастир. Међутим, он је одговорио да је неопходно да се врати у Дионисијат, који је од Кареје удаљен пет сати хода. Након што је начинио метанију, блажени се удаљио. Кад је стигао до врха горе манастира Ивирона, почео је да пада густ снег. Било му је тешко да хода. Када је дошао до горе манастира Симонопетра, која се зове “Босдум” и налази се насупрот Атосу, снег му је већ допирао до колена. Почело је све више да се смркава. Страховао је од мрака, снега и шумских дивљих звери.
Блажени је тада све своје наде управио ка нашем Господу и Спаситељу и из дубине срца рекао: “Господе Исусе Христе, Боже мој, молитвама мог светог старца спаси ме у овом часу!” У том тренутку га је – каквог ли чуда! – зграбила божанствена и невидљива сила и он се обрео у манастирској порти, испред самог улаза.
Било је време за вечерњу и вратар се спремао да затвори манастирске двери. Кад је спазио авву Исаака, с поштовањем га је поздравио и упитао како је дошао по таквој олуји. Будући у иступљењу, авва Исаак му је одговорио да су га послали из Кареје.
“Како сте уопште дошли овамо по оваквом снегу”, питао је вратар.
Авва Исаак је ћутао, и само је подигао поглед према икони Часног Претече.
Осим тога, вратар је приметио да из правца Кареје нема трагова у снегу. На вратарева упорна испитивања о времену кад је напустио атонску престоницу и о томе како је стигао у Дионисијат, авва Исаак је најзад био приморан да њему и осталим оцима исприча шта се догодило. Казао им је да се сећа свега што се тиче првог дела путовања, али да се након тога сећа само тога да се молио за помоћ Божију и за молитве свог старца, те да се након тога нашао испред манастирске порте.
***
Старац Лазар Дионисијатски, преиспуњен умилењем, казивао нам је многе повести, међу којима је и следећа:
“У периоду од 1943. до 1945. године, патио сам од страшне вртоглавице и несвестице, посебно у јутарњим часовима. Ниједан лек ми није помогао. Током бдења, које је у част Светих Бесребреника (Козме и Дамјана) служено на дан 1. новембра 1945. године, отишао сам у нашу капелу посвећену овим светитељима и од свег срца им се помолио да ме исцеле од бича вртоглавице. Од тог дана, вртоглавица се смирила, несвестица је ишчезла, и поново сам био здрав.”
***
Старац Лазар приповедао нам је и о следећем чудесном догађају:
“Након маларије, од које сам се опоравио, оболео сам од артритиса у цеваници десне ноге. Неподношљив бол и проширене, упаљене вене. На дан празника Светих Бесребреника 1954. године, поново сам био у страшном положају и поново сам се обратио мојим светим врачима за исцелење. Вечерња је била скоро готова а болови нису престајали. Међутим, у време божанствене Литургије осећање упаљености је нестало, болови су се умирили, а вене су опет постале здраве. Заблагодарио сам и прославио наше усрдне заступнике и исцелитеље!”
Старац Лазар саставио је следећу химну, коју је увек појао палећи кандило пред иконом ове двојице светитеља:

Убоги поклоник усрдно вам благодари
из дубине душе, Свети Бесребреници, Козмо и Дамјане,
за исцелење које сте му даровали.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Виматарис је монах који је задужен да се брине о светом олтару (прим. изд.).
[2] Монах који је задужен за снабдевање манастира и за складишта (прим. изд.).
[3] ово ми није јасно која је капела
[4] “Благослов” је дар, новац или награда.
[5] Монах који помаже дикеосу у старању око главне цркве и прихватања гостију. И дикеос и парадикеос бирају се на годину дана (прим. изд.).
[6] Кириакон је средишња скитска црква, у којој се оци окупљају недељом и у дане великих празника. Уз кириакон се налази одаја за дикеоса и конак за госте (прим. изд.).

 

Comments are closed.