Старечник

22. СЛОВО О МИОМИРИСНИМ МОШТИМА И О МИРОТОЧИВОСТИ

Свети Теофило Мироточиви живео је у време Светог патријарха Нифона (око 1556. године). Патријарх и Свети Синод послали су га у Египат да потврди задивљујуће чудо које се тамо догодило, односно премештање планине Дур Таг. Иако је у свету задобио високе црквене положаје укључујући и службу нотаријуса, он је све то напустио и дошао на Свету Гору. Након боравка у манастирима Ватопеду и Ивирону, подвизавао се у келији Светог Василија, која припада манастиру Пантократора. Пре него што се упокојио, блажене успомене Теофило затражио је од свог ученика да не буде сахрањен, већ да његово тело баци у шуму. Тако је и учињено. Током наредних четрдесет дана, ни звери ни птице – лешинарке нису напале његово свето тело.
Из његовог гроба почело је да истиче миомирисно миро, чији мирис све до данас могу да осете побожни поклоници који дођу да се поклоне његовим светим моштима. Такав је био преподобни Теофило, истински пријатељ Божији, мирисна ружа врлине и подвига.
***
Године 1948. упокојио се новојављени преподобни отац Сава из скита Свете Ане. Након што је напустио Свету Земљу отишао је у Калимнос, где је основао женски манастир Свих Светих. Био је ученик нашег светог и богоносног оца Нектарија Чудотворца. Десет година после његовог упокојења, када су преношене његове мошти, показало се да су нетрулежне, миомирисне и чудотворне. Уистину, “тако Бог прославља оне који Га прослављају!”
***
У пустињској области између Кавсокаливије и Вигле, у најстрмијој атонској пећини, подвизавао се и посветио преподобни и богоносни отац наш Нил Мироточиви. Из његовог гроба истицало је тако обилно миро да се са пода пећине изливало и спуштало у оближњи кланац.
***
Након што је преминуо Св. Симеон, отац Св. Саве Српског, у знак помена његовог упокојења у српском манастиру Хиландару служено је бдење. Током славословља (доксологије), из светитељевог гроба почео се ширити неизрецив миомирис, који је испунио читаву околину манастира. На основу овог миомириса, Св. Сава се уверио у светост свог родитеља и прославио Свемилосрдног Бога Који прославља оне који Њега прослављају.
***
Ктитор светог манастира Симонопетра, Свети Симон, подвизавао се у једној пећини недалеко од овог манастира, која се и до данас сачувала. У ноћи Рождества Христовог зачуо је глас Мајке Божије. Борио се са демонима и изашао као победник. Спасао је свог ученика, који је са велике висине пао у кланац. Исцелио је ђавоиману кћерку српског краља Јована Угљеше.
Након његовог представљења, из његових моштију почело је истицати миро као сведочанство о његовој светости.
***
Велики у врлини, делима и вери био је и Св. Атанасије Есфигменски, племенити киновит и послушник у трпезарији. Због свог великог смирења, био је изабран за Pатријарха Kонстантинопољског (Цариградског). Како каже Св. Григорије Палама, његов гроб и свете мошти постали су извор чуда и неизрецивог миомириса, у славу Бога и у славу монаштва.
***
Монаси светог манастира Ватопеда одлучили су 1840. године да кости усопших отаца пренесу у другу костурницу. Након што су срушили један од зидова старе костурнице и дошли до темеља, осетили су неописиво благоухање и надземаљски миомирис. Како су напредовали даље, видели су да миомирис потиче од моштију неког светитеља, чији су скелет и кожа били недирнути. Свештеници су побожно и с умилењем обукли своје одежде (одејанија), положили свете мошти у кивот и, носећи кандила, пренели их у манастирски католикон. Иако нису знали чије су то свете мошти, сагласили су се да му дају име “Евдоким”. Његов спомен се прославља петог октобра.
На основу непропадљивих моштију показало се да је непознати светитељ, којег сада зову Евдоким, осетио да му се приближио крај и сишао у костурницу. Нашавши се тамо међу костима преминулих монаха, и сам се припремио за упокојење, прекрстио руке и уснуо сном праведника. Тако је остао неоткривен и свима непознат, желећи да се уклони од похвала људских и од погубне овоземаљске славе.
***
Монах Сава из келије Светог Николаја, припојене капелици Равдухос која сада припада Пантократору, разликовао се по ревносном посећивању служби, великој побожности и подношењу телесних напора. У једном периоду живео је у киновијском манастиру Есфигмену. Кад је предвидео своју смрт, отишао је у “манастир свог покајања”.[1]
Три године након његовог упокојења, кад су преношене његове мошти, од његове лобање ширио се миомирис. То је постало свима познато. Један манастирски искушеник, маловеран и сумњичав, помислио је да су на лобању ставили мирис и бацио ју је у резервоар воде. Старци су с великом тугом тражили ову лобању. После дванаест дана, искушеник им је открио где ју је бацио. Од ње се још увек ширио миомирис. Тада се и онај искушеник уверио да је монах Сава уистину био свети човек.
***
Један старац ми је казивао: “Кад сам дошао на Свету Гору, сећам се да сам пролазио поред скитског гробља и костурнице у којој су се чувале кости почивших монаха. Безброј пута сам осетио миомирис који је одатле допирао. Застајао сам да бих се наслађивао тим неописивим благоухањем”, говорио је овај поштовани старац од осамдесет и девет лета, а његова осећања видела су се и на лицу. “Прошле су две године и ја сам изгубио овај дар Божији. Не осећа много младих монаха тај небески мирис. Господ ме лишио тог осећања. Шта је томе био разлог?
Можда су то били моји греси, а можда ми је Господ овај дар дао на почетку мог монашког живота да би ме укрепио.”
***
У каливији Сретења Господњег, која се налази у горњем делу скита Свете Ане, живео је побожни монах, старац Дионисије. Овај старац је покушавао да поправи темеље и да ископа неки стари темељ, а догодило се да је ископао потпуно очуване мошти неког подвижника или пустињака.
Запрепашћен и дубоко ганут својим открићем, од којег се ширио неописив миомирис, старац је почео да се моли и да преклиње непознатог светитеља да му открије своје име. Помишљао је да оде у католикон, да позвони и да о томе обавести остале оце, како би с почастима и тамјаном пренели ове мошти у главну скитску цркву. Ту би сви оци могли да им се поклоне и да се помоле светитељу да им открије коме ове благословене свете мошти припадају.
Док је размишљао о томе, пред њим се у виђењу појавио овај благословени и свети подвижник. Строгим гласом наредио му је да покрије мошти и да никоме, док је жив, не открива да га је Бог удостојио да их види. Непосредно пре свог упокојења, старац Дионисије је о овом догађају укратко испричао својој сабраћи. Међутим, није хтео да им прецизно каже на ком месту се налазе мошти. У томе га је спречила заповест непознатог светитеља, који је и после смрти избегавао славу од људи, будући да се удостојио да у Царству Небеском задобије славу од Бога.
***
Незаборавни старац Павле Лавриот, лекар, у писму које ми је написао 6.7.1971. године, каже следеће:
“Разговарајући са старцем Герондијем Данијелитом, између осталог сам поменуо и оца Леонтија, духовника из Муталакија у Кесарији (Цезареји). Упознао сам га и прочитао његово дело, Православни катихизис, написано на турском. То је било веома важно дело за Караманлиде и имамо га у својој библиотеци. Старац Герондије ми је рекао да се отац Леонтије упокојио у Солуну, и да су приликом преноса моштију пронашли да су нетрулежне и миомирисне.”
***
Неки хришћанин прочитао је у житију Св. Акакија Кавсокаливијског да је овај, пролазећи поред гробља скита Свете Ане, осетио да се од моштију наших Отаца шири неизрециви миомирис.
Хришћанин који се тога сетио седео је на скитском гробљу и том приликом се запитао: “Да ли и данас постоје мошти какве су постојале у време Светог Акакија?”
Чим је то помислио, осетио је миомирис који се ширио од гробља!
Устао је, потражио и открио лобању од које се ширио неисказан миомирис! На њој је писало: “Јеромонах Филимон из Каливије Успења Пресвете Богородице”, која се налази у близини вулетириона Светог Елефтерија.
Помислио је да позове и остале. Међутим, чим му је дошла таква помисао, почео је снажно да дрхти. Разумео је да божанствени отац не жели да он прича о миомирису који се ширио од његове лобање.
***
Не сећам се тачно године (могло је то бити пре неких двадесетак година). Био је празник Светог Јована, Крститеља и Претече. Налазио сам се у манастиру Дионисијату и требало је да почне вечерња служба. Прошао сам кроз мале олтарске двери и осетио неописив миомирис, познат као Претечин, који је допирао из олтара.
Други пут, док сам корачао стазицом која од келије Светог Нила Мироточивог води ка Великој Лаври, на месту названом Хаири осетио сам таласе миомирисног поветарца. На том истом месту, многи оци, путници и поклоници су осетили тај исти, неописиви миомирис. Предање каже да су се у тој области подвизавали многи пустињаци, којима се не зна тачно место где су сахрањени. Живели су у највећем подвигу и у најузвишенијем духовном стању светости и благодати.
***
Године 1927., на празник Рождества Светог Јована Претече (24. јуна), служен је молебан на којем је целивана света десница Часног Претече. У тим тренуцима, монах који је био манастирски кувар осетио је неисказан миомирис.
Он је о том догађају посведочио незаборавном оцу Лазару.
Поред многих и разноликих казивања о оцима и браћи манастира Дионисијата, незаборавни отац Лазар говорио нам је и о блаженом упокојењу јеромонаха Марка, који је у периоду од 1926. до 1931. године био игуман овог манастира. Током читавог живота он је, радосно и смирено, извршавао три или четири послушања. Јео је само једанпут дневно.
У време упокојења оца Марка, отац Лазар је извршавао послушање манастирског болничара. У самом тренутку упокојења оца Марка, читава болничка одаја испунила се миомирисом, који се задржао пуних двадесет минута. Тај миомирис осетио је и блажени игуман, старац Гаврило, који је дошао да чита молитву за самртника.
***
Одавно су нам познати одређени мироточиви светитељи, од којих су неки сахрањени у освештаној земљи Светоимене Горе, и својим миомирисом испуњавају ваздух у Градини Пресвете Богородице. Било је то 1989. године. У манастиру Ксенофонту прослављао се празник Светог великомученика Георгија Победоносца који, поред осталих благодатних дарова, има и дар мироточивости.
Започело је величанствено и побожно бдење. Служена је половина вечерње када је многопоштовани игуман овог манастира, Алексије, очигледно дубоко потресен, прекинуо службу да би свима објавио чудесно и први пут јављено изливање мира из освећене руке Светог Георгија. Био је то знак светитељевог благодатног присуства. Одмах се започело са служењем молебана Светом Георгију, како би сви имали прилику да целивају свете мошти.
Непосредно пре овог чудесног догађаја, игуман Алексије је у свети олтар саборног храма (католикона) позвао високопреосвећеног Амвросија, митрополита Полијаниса и Килкисија, архијереја познатог по свом подржавању монаштва, чије је присуство увеличало овај празник. Осим њега, у олтару су били присутни архимандрит Христодул, игуман манастира Кутлумуша, као и игуман скита Свете Ане, духовник Антимос, који већ беше зашао у осамдесете. Сви они су, као очевици, могли да посведоче о благодати мироточивости.
Сви ми који смо присуствовали овој празничној прослави, представници манастира, пустињаци, киновити и мирјани, поклонили смо се светим моштима узнесене душе, са осећањем дубоког унутрашњег славословља, у умилењу и скрушености срца каква је одговарала тим тренуцима, као и онда када је страшни и верни чувар Светоимене Горе, Свети Победоносац, био међу нама, жив и славећи заједно са нама, руководећи прославом, прослављајући Бога и заузврат прослављен од Бога.
Чинило се да наша срца, обузета умилењем, немо и са радошћу певају: “Велики си, Господе, и чудна су дела твоја, и никаква реч људска није у стању да опева чудеса твоја.” Изгледало је да се на оном месту, где се на моштима појавило миро, налази рана. Миомирис који се одатле ширио био је исти онај који се шири од свих светих моштију.
Животодавна благодат ових светих моштију била је сагласна с пасхалном атмосфером свеноћног бдења на којем је објављено: “Ми проповедамо Христа распетога и васкрслога. Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа? Христос васкрсе и ви сте побеђени!”
Цветови ружа и лимуновог дрвета у манастирском дворишту потврдили су наступање пролећа, а изливање мира из руке “ослободиоца поробљених” посведочило је да Христос “ваистину васкрсе!” Славословље је било заогрнуто миомирисном одеждом и тајинственом силом:

Пролеће је грануло. Радујмо се!
Васкрсење Христово је заблистало!
Приђимо и ликујмо сећајући се Победника
који вернима дарује радост!

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Под тим изразом подразумева се манастир у којем је монах примио постриг (прим. прев.).

 

Comments are closed.