STAREČNIK

 

STAREČNIK
(izreke svetogorskih staraca)

 
24. SLOVO O ČUDESNOM POSREDOVANJU PROMISLA BOŽIJEG I SVEMOĆNE DESNICE VIŠNJEG
 
Tokom njegovog podvizavanja u Gradini Presvete Bogorodice, jedina naslada, duhovno uživanje i briga prepodobnog Dionisija Olimpskog bio je Bog. Nimalo nije brinuo o telu i o ishrani, tako da je jeo samo divlje kestenje.
Da bi projavio Svoje beskonačno promišljanje i brigu o Svojim vernim slugama i prijateljima, svemilostivi i svemilosrdni Bog je ustrojio da se u subotu, uoči Mesopusne nedelje, dogodi sledeće.
Oca Dionisija posetio je jedan monah iz manastira Zografa i rekao:
„Prepodobni oče, Velika Četrdesetnica je pred vratima. Uzmi nešto od ove hrane da malo utešiš svoje bolesno telo i zablagodari Velikom Darovatelju Bogu Koji sve izobilno snabdeva i sve hrani Svojom ljubavlju“, rekao je i postao nevidljiv, uprkos svim svetiteljevim molbama da ostane i da zajedno obeduju.
Ovaj događaj je ostavio dubok utisak na svetitelja, jer je riba koju je doneo nepoznati monah još uvek bila živa, dok se iz sira cedila surutka. Prepodobni je proslavio Boga Koji o svemu promišlja.
 
***
 
Prvi ktitor manastira Dohijara bio je prepodobni Jeftimije, prijatelj i poznanik našeg prepodobnog oca Atanasija Atonskog. On je izgradio crkvu posvećenu Svetom Nikolaju, boreći se sa mnogo znoja i truda u podvižničkoj areni.
Drugi ktitor svetog manastira o kojem je reč bio je prepodobni Neofit, sinovac prepodobnog Jeftimija. Bio je sin jednog duksa (duke) na dvoru cara Nikifora Foke i glavni sekretar i pisar cara Jovana Cimiskija. Njegovo otuđivanje i odricanje od ovozemaljskih počasti, slave i bogatstva bili su uistinu dostojni divljenja.
Svojim savršenstvom i obiljem blagodati prepodobni Teofan Dohijarski takođe se pokazao kao čudotvorac. Kada se on pomolio, slana morska voda pretvorila se u slatku, a bura se stišala. U okolini Verije podigao je manastir posvećen Svetim besplotnim silama, a nakon smrti izvršio je brojna čuda.
 
***
 
Naša Preblagoslovena i Sveproslavljena Majka i Zaštitnica, Presveta Bogorodica, često je pokazivala staranje i materinsku brigu za Svoja mnogovoljena čeda, svetogorske monahe. Bezbrojne su projave te blagonaklonosti Presvete Bogorodice.
U svetom manastiru Vatopedu, u epohi gusarskih napada, živeo je jedan sveti iguman. On je začuo glas koji je dopirao od ikone Presvete Bogorodice i govorio da ne otvara kapiju nego da pozvoni i da se svi monasi popnu na zidine kako bi odbili neprijatelja.
U ovom istom manastiru živeo je i jedan blagosloveni jerođakon, vimataris,[1] koji je ikonu Presvete Bogorodice, nazvanu „Vimatarisa“, sakrio u manastirski bunar. Nađena je posle njegovog zarobljavanja od strane varvara, nakon mnogo godina, stojeći uspravno na vodi i sa upaljenim kandilom ispred sebe.
U svetom manastiru Vatopedu živeo je i prepodobni i svevrlinski Genadije Dohijar,[2] koji se udostojio da vidi čudo Presvete Bogorodice. Video je kako se puni prazna posuda sa uljem, koje je zatim počelo da teče i ispod vrata i da izlazi izvan ostave.
 
***
 
Priča se da je u skitu manastira Ivirona živeo jedan monah po imenu Antimos, koji je bio slep od rođenja. Čuo je za čuda koja je učinila naša Gospodarica, Presveta Bogorodica Portaitisa i koja su se dešavala u čitavom svetu, i preklinjao Ju je da ga isceli. Zbog velikog strahopoštovanja koje je osećao pred ikonom Portaitisom, zatražio je od jednog ikonopisca da mu izobrazi ikonu koja će biti njena kopija. Ikonopisac je počeo da se priprema za rad. Međutim, svaki put kad bi pokušao da načini skicu, njegove ruke bi se skamenile!
Nakon nekoliko dana, otac Antimos je pomislio da bi ikona već morala biti spremna i pošao je kod ikonopisca da je uzme. Ovaj mu je rekao da su se, svaki put kad bi počeo da radi skicu, njegove ruke ukočile i da je bilo nemoguće da radi. Kada je to čuo, otac Antimos je pao na kolena i, lijući suze, vatreno počeo da preklinje našu Gospodaricu, Presvetu Bogorodicu, da dopusti ikonopiscu da izobrazi ovu svetu ikonu, Portaitisu, zaštitnicu Svete Gore.
Presveta Bogorodica nije previdela ovu njegovu želju. Najpre mu je otvorila oči, a zatim ustrojila da njena ikona bude nerukotvoreno živopisana na dasci, tako da je otac Antimos mogao da vidi Njen prečisti lik i lik Njenog Sina. Ovaj događaj pročuo se po čitavom svetu! Otac Antimos ju je video isceljenim očima i nezasito se naslađivao ovim viđenjem. Međutim, njegove oči su nakon toga opet bile lišene svetlosti i on je dospeo u isto stanje u kojem je bio i ranije!
 
***
 
U pustinji Kerasiji živela su dva starca – podvižnika, Jovan i Teodosije. Njihovo rukodelije bilo je rezbarenje drvenih kašika. Načinili su ih toliko mnogo da su njima ispunili dve vreće, a tada se, prema proviđenju Presvete Bogorodice, pojavio jedan rumunski trgovac i sve ih otkupio.
 
***
 
Bio je praznik Svetog Georgija Pobedonosca koji slavi istoimena karuljska isposnica, jedne od godina u periodu od 1930-1935. godine. Na bdenju se okupilo oko dvadeset i pet ruskih i grčkih podvižnika. Za taj praznik nisu pripremili ribu.
Starac Zosima, prost i oblagodaćen monah, bratoljubiv i najmilosrdniji od svih ruskih podvižnika, zahtevao je da pecaju sa uzvišenja na kojem su se nalazili. Kalivija se nalazi na rubu stena, koje se nadvijaju nad beskonačnom provalijom morske dubine.
„Da, ali kako da pecamo? Nemamo ni udicu ni mamac“, govorili su ostali.
„Evo eksera, malo žice i komadića hleba ili dvopeka“, rekao je starac Zosima.
Osenili su se krsnim znakom, bacili ove primitivne štapove i – gle čuda! – ulovili veliku ribu od koje su skuvali supu. Bio je to svetiteljev dar ovoj kaliviji.
 
***
 
Tokom perioda nemačke okupacije od 1940-1945. godine, iz ambara manastira Grigorijata potrošene su zalihe žita. Onom mestu, gde su oci čistili poslednje zalihe žita spremajući se da ga pošalju u mlin, približio se jedan starčić koji je izgledao kao mirjanski sveštenik.
„Šta radite tamo, braćo“, upitao je on. „Da li je to vaše žito? Da li je to sve što imate?“
Oci su odgovorili da je to uistinu poslednje žito koje imaju i da zbog okupacije nigde ne mogu da kupe novo. Ovde bi trebalo napomenuti da je manastiru za monahe i poklonike svake godine bilo potrebno oko deset hiljada oka žita, a da se tokom okupacije nije mogla kupiti ni jedna jedina oka.
Nepoznati sveštenik uzeo je u ruku nekoliko zrna žita, blagoslovio ih i bacio na preostalo žito. Zatim je blagoslovio četiri strane horizonta, manastir i more i spremio se da krene.
„Odakle si, oče“, upitali su ga monasi. „Ostani da ti damo malo hleba i maslina.“
„Došao sam izdaleka, iz Mire Likijske“, odgovorio je on i otišao.
U međuvremenu je jedan od otaca otišao da donese nešto hrane koju će ponuditi posetiocu, ali starac, koji je bio istinski zaštitnik manastira, već beše iščezao. Preostalih sto pedeset oka blagoslovenog žita potrajalo je do kraja godine, odnosno od decembra, kada im se javio Sveti Nikolaj, do sledećeg jula, kada je stiglo novo žito.
 
***
 
Proteklo je već trideset godina od vremena kada se u manastiru Svetog Pavla desio sledeći čudesni događaj, koji potvrđuje životvorno prisustvo Presvete Bogorodice u svim našim delima i potrebama. U ovom svetom manastiru živeo je i otac Toma, prost i dobrodušan monah. Njegovo poslušanje bila je služba pomoćnika u pekari. Zbog svoje izuzetne prostote i dobrote bio je udostojen viđenja čudesnih i zadivljujućih stvari.
Jednog dana dogodilo se da su obojica monaha, koji su bili zaduženi za mešenje i pečenje hleba, bili odsutni. Teret i odgovornost pali su na njihovog pomoćnika, oca Tomu. Trebalo je umesiti i ispeći hleb za dva dana, što je podrazumevalo veliku količinu, potrebnu za sve monahe i poklonike.
Otac Toma našao se u bezizlaznom položaju. Nije znao odakle da počne i gde da završi. Sa suzama u očima pomolio se Presvetoj Bogorodici da mu pomogne. Zatim je uzeo malo kvasca i počeo da dodaje vodu i brašno. U tom trenutku pojavila se jedna veličanstvena žena odevena u crno. Pomešala je kvasac i brašno, umesila vekne i ispekla ih. Za sve vreme ovih priprema i rada otac Toma osećao se kao da uopšte nije prisutan. Ubrzo potom, kada je ostalim ocima saopštio šta se dogodilo, razumeli su da je ta žena bila Presveta Bogorodica.
Po prvi put se dogodilo da je hleb bio neobično sladak i ukusan. „Oče Tomo, mora da ste nešto stavili u hleb kad se tako brzo ispekao i kad je tako sladak“, govorili su mu ostali.
 
***
 
Naša Majka, Presveta Bogorodica, slično pokroviteljstvo projavila je više puta i tokom nemačke okupacije.
Neposredno nakon što je počeo da gradi Veliku Lavru, Sveti Atanasije Atonski suočio se sa velikim ekonomskim teškoćama. Nije imao novaca da isplati radnike niti je imao hrane. Zbog toga je jednog dana uzeo štap i zaputio se u Kareju, svetogorsku prestonicu, da bi video šta treba da učini.
Nakon što je dva sata koračao stazicom, pred njim se pojavila jedna veličanstvena žena koja ga je upitala: „Kuda ideš, avvo Atanasije? Zašto si napustio bogougodno delo koje si započeo? Vrati se i nastavi ga!“
Svetitelj je bio zaprepašćen ovom pojavom. Sa strahom ju je posmatrao i zapitao: „Ko si ti, Gospodarice moja? Odakle me poznaješ i kako to da mi zapovedaš da se vratim? Kako da nastavim izgradnju manastira kad više nemam sredstava?“
Žena mu je tada otkrila da je Ona Majka Gospodnja, Presveta Bogorodica. Zapovedila mu je da se vrati i obećala da će se pobrinuti za novac, potreban za zalihe hrane.
Svetitelj je tada zatražio da mu pruži neki znak koji će to potvrditi.
„Evo, udari štapom u stenu“, rekla mu je Ona. Istog časa, iz stene je potekao izvor sveže vode, koja i danas ističe!
Sveti Atanasije se vratio u manastir i video da je riznica puna, kao što su bila puna i skladišta za hranu, kako mu je Presveta Bogorodica i obećala.
Sa novom revnošću i bogočežnjivošću nastavio je izgradnju manastira, proslavljajući i veličajući Njeno sveblagosloveno Ime.
 
***
 
Sveta ikona Presvete Bogorodice Portaitise (Vratarke) smatra se za najčudotvorniju svetogorsku ikonu.
Nakon viđenja plamenog stuba u moru koji je ukazivao na mesto gde se nalazila ikona, i otkrovenja datog ivironskom pustinjaku, prepodobnom Gavrilu, prepodobni je sišao s planine i hodao po moru kao po kopnu. Uzeo je u ruke veliku ikonu, a monasi su je uz velike počasti i blagodarnosti postavili u oltar.
Međutim, Presveta Bogorodica je rekla igumanu: „Nisam došla da biste me čuvali nego da bih Ja vas čuvala.“ Zbog toga su je monasi, kada su je ponovo postavili u oltar, opet pronašli kod manastirske kapije. Od tog doba, ikona je nazvana Portaitisa ili Vratarka. Veličanstvenog je i uzvišenog izgleda, kao istinska Majka našeg Boga, strašna zaštitnica, pokroviteljka, pomoćnica i izbaviteljka.
Na svečasnom licu Portaitise nalazi se ožiljak koji je načinjen nožem jednog gusara. Kad je posekao ikonu, gusar je video da je iz rane potekla krv. Ovo čudo duboko ga je potreslo pa poverovao je, krstio se i ostao u manastiru. Nije želeo da ga nazivaju nijednim drugim imenom osim imenom „Varvarin“. Međutim živeo je tako bogougodnim životom u podvigu i pokajanju da se posvetio. Njegov lik je izobražen u vidu freske na zidu Portaitisine[3] kapele. Odeven je kao gusar i iznad njega se nalazi natpis „Sveti Varvarin“.
 
***
 
Kad se naš prepodobni otac Akakije Kavsokalivijski podvizavao u pećini, u neprestanom i nepodnošljivom usamljeništvu – o čemu u njegovom žitiju svedoči očevidac, njegov životopisac, jeromonah Jona Kavsokalivijski – svako jutro je na drvo, koje se nalazilo izvan pećine, sletala ptica i umilno pojala čudesnu melodiju. Dok ju je prepodobni slušao, ispunjavao se neizrecivom radošću. To ga je izbavljalo od čamotinje i tugovanja koji ponekad napadaju podvižnike. Verovatno je ta slatka ptičica bila angeo kojeg je Gospod poslao da bi ga utešio u toj neutešnoj pustinji.
Ovaj prepodobni Akakije posedovao je blagodatni dar mirotvorstva. Kad bi nekoga počele da muče unutrašnje pomisli, bilo je dovoljno da pogleda svetiteljevo radosno lice pa da se umiri i izbavi od pometnje.
 
***
 
Sveti kavsokalivijski skit dobio je svoj naziv po Svetom Maksimu, ali ga je prvi put tako nazvao Sveti Akakije iz Agrafe, koji je ovde, u pećini, živeo u jednom periodu između 17. i 18. veka. Videvši da oci i braća – podvižnici žive u bezvodnoj kaliviji, na suvim i besplodnim grebenima, on se najpre pomolio, a zatim, kao Mojsije, tri puta (u slavu Presvete Trojice), udario štapom u jedno mesto u blizini kiriakona (saborne crkve). Tu je izbio izvor sveže, čiste vode, koji je surovi i kameniti skit preobrazio u istinsku gradinu.
 
***
 
Prepodobni Grigorije podvizavao se sredinom 13. veka u okolini Velike Lavre. Bio je duhovnik velikog oca i učitelja pravoslavne vere, Svetog Grigorija Palame. Blagosloveni starac Sv. Grigorija Palame bio je u toj meri obdaren vrlinama nestjažateljstva, bezbrižnosti i neprestane molitve da se udostojio da ga hrani angeo Gospodnji.
 
***
 
Prošlo je mnogo godina otkad se u manastiru Grigorijatu na dan praznika Svetog Nikolaja dogodilo zadivljujuće čudo. Proslavljeni monah Hadži-Georgije Posnik u to vreme još uvek je bio iskušenik Gavrilo. Oci su bili potišteni zbog rđavog vremena, jer nisu imali ribe koju bi ponudili za praznični obed. Međutim, iskušenik Gavrilo nije gubio nadu. U potpunosti se uzdao i verovao u Svetog Nikolaja. Pogruzio se u molitvu i preklinjanje. I gle, ubrzo nakon toga, u predvečerje praznika, snažni talasi čudesno su izbacili krupne i lepe ribe na manastirsku obalu. Čim su ih spazili, oci su pohitali da ih sakupe i da pripreme trpezu, proslavljajući i veličajući Gospoda Hranitelja i svog zastupnika, Svetog Nikolaja.
 
***
 
U izuzetnom, izvrsnom i izvanrednom žitiju prepodobnog oca našeg Maksima Kavsokalivita čitamo:
„Jedne godine, tokom zime, bolničar Velike Lavre, Grigorije, i još jedan brat uzeli su torbu sa hlebom, vinom i ostalim namirnicama i zaputili se kod Svetog Maksima. Napadao je visok sneg i staze su bile sakrivene. Nigde se nisu mogli videti ljudski tragovi. Prepodobni se nalazio u svojoj kaliviji, načinjenoj od pruća i trske, potpuno usamljen i ko zna koliko dana bez hrane.
Kada su, nakon velikih teškoća, stigli do njegove kalivije, ušli su i sa čuđenjem se suočili s neočekivanim prizorom: ugledali su veknu svežeg hleba, koji je još bio topao i činilo se da je tek izvađen iz peći. Začuđeno su pogledali unaokolo ne bi li negde spazili vatru. Ničega nije bilo. Taj hleb je sišao s nebesa, kao nebeska uteha ptici nebeskoj, Maksimu Kavsokalivitu.
S velikom pobožnošću sabrali su se oko tog tajinstvenog hleba koji je bio mana u neutešnoj pustinji, namenjena nestjažateljnom podvižniku. Pali su na kolena pred prepodobnim i preklinjali ga da im, kao blagoslov, pokloni jedan komadić.
„Daću vam“, skrušeno je rekao, „ali pod jednim uslovom. Dok ne umrem, ne želim da bilo kome kažete šta ste ovde videli.“
 
***
 
Starac Josif imao je preko sto godina. Dvadesetak godina živeo je u maloj kaliviji Svetog Joanikija Velikog, koja je ličila na gnezdo. Kalivija se inače nalazi pri skitu Svetog Pantelejmona koji, opet, pripada manastiru Kutlumušu. Jednom se dogodilo da je vetar u potpunosti skinuo krov ove kalivije. Starac je zbog toga mnogo tugovao. Toliko je tugovao da se razboleo. Patio je od neke bolesti nervnog sistema. Tada je zatražio da ga odvedu u skitski kiriakon, posvećen Svetom Pantelejmonu, čudotvornom iscelitelju. Starac je tamo proveo tri dana u potpunom postu i bio isceljen.
Kada je trebalo da se pričesti Božanstvenim i Prečistim Tajnama, bdeo je u samoći i, kao dodatak molitvama pred Sv. Pričešće, tokom noći do jutra pročitao je celokupan Psaltir.
 
***
 
Tokom prošlog stoleća, u keliji Svetog Nikolaja (u manastiru Dionisijatu) u Kareji desio se jedan značajan i zadivljujući događaj, o kojem su pripovedali stari monasi.
Jedan monah se upokojio i, dok su se pripremali da ga sahrane, on se uspravio na svom odru, nešto u tajnosti prošaptao svom starcu, a zatim ponovo legao i bio sahranjen. Nikad se nije saznalo šta mu je rekao. Onaj starac nije želeo da to obnaroduje.
 
***
 
Istaknuti duhovnik, otac Jovan iz kelije „Dostojno jest“ („Aksion esti“), pripovedao je o tome da je jednom u Seraj, odnosno u skit Svetog Andreje, došao neki mladi radnik da se ispovedi. Taj radnik je, dakle, kazivao kako je, kao mali dečak, bio mrtav. Pre nego što su ga sahranili, njegova majka otišla je u crkvu, gde se više časova na kolenima i u suzama molila. Zatim se vratila kući, uzela prazničnu odeću, pristupila svom sinu i rekla: „Ustani, čedo moje. Ja ću leći na tvoje mesto.“ Dete je vaskrslo, a mati je istog časa umrla. Kasnije je taj dečak došao na Svetu Goru i postao radnik u Kareji.
 
***
 
Jednom prilikom razboleo se nezaboravni monah Aglaj iz manastira Konstamonita. Njegov iguman poslao ga je u katizmu Svetog Antonija, koja je imala i svoj vinograd. Lekar je propisao da monah Aglaj jede meso, jer beše oboleo od tuberkuloze i često je pljuvao krv.
Oboleli starac se ražalostio, jer više nije bio u stanju da u svom manastiru služi kao crkvenjak. Neprestano se molio i usrdno preklinjao Gospoda da mu podari zdravlje. Jednog dana, dok se molio, pred sobom je ugledao ogromnog jelena koji je pognuo glavu, a zatim pao i počeo da drhti. Starac Aglaj se uplašio da bi jelen mogao umreti. Zbog toga je požurio da o tome obavesti ostalu braću i vrtlara, koji je bio mirjanin. Kada je vrtlar video jelena u tom stanju, on ga je zaklao i očistio. Oci su odlučili da otac Aglaj svakog dana skuva pomalo mesa. Verovali su da je naš Gospod i Bog, Koji isceljuje duše i tela, poslao ovu životinju kao dar, blagoslov i lek za bolesnika.
 
***
 
Ištite najprije Carstvo Božije i pravdu njegovu, i ovo će vam se sve dodati (Mt 6,33). Ova zapovest Gospodnja izražava celovito i apsolutno poverenje u Božanski Promisao. Ona je lozinka i opit monaha.
Starac Heruvim iz Svetog Vasilija bio je bezbrižan podvižnik, preispunjen verom i nadom. Bio je nagluv i jednom se dogodilo da je zbog dubokog snega bio zatvoren u svojoj ubogoj isposnici, tako da je čitavih nedelju dana bio bez hrane. Jednoga dana, na njegova vrata zakucao je stranac koji je vodio natovarenu mazgu. Već se smrkavalo i on je pitao da li ima vremena da pre mraka stigne u keliju Svetog Petra i da se zatim vrati u manastir Svetog Pavla.
Podvižnik Heruvim mu je rekao:
„Brate moj, ima toliko snega da do isposnice Svetog Petra ne bi mogao da stigneš čak ni kad bi čitav dan imao pred sobom. Ostani noćas ovde, a sutra možeš da pođeš rano ujutro.“
Nepoznati stranac je tada rekao: „Starče, ja nosim nešto hrane koju želim da rasprodam i da se vratim svom poslu. Ako želiš, zadrži je i daj mi neki blagoslov.“[4]
„Pošto žuriš, ostavi je u ovom ćošku, a ja ću ti zauzvrat dati novac (‘blagoslov’) koji mi je ovde ostavio jedan poklonik.“
Dok je stranac raspakivao tovar sa hranom, starac je otišao u svoju keliju. Međutim, kad se vratio, stranca više nije bilo. Postao je nevidljiv. Otac Heruvim ga je zvao i izašao napolje, ali tamo nije bilo niti tragova niti životinjskih otisaka u snegu. Tada je shvatio da su to bile vidljive energije (dejstva) nevidljivog Promisla Božijeg koji o svemu proviđa. Ušao je u svoju kapelicu i zablagodario Gospodu. Uspremio je hranu u ostavu i potrajala mu je tokom čitave zime.
 
***
 
O sledećem događaju je meni, nedostojnom da čujem o takvim čudima, kazivao nezaboravni iguman manastira Svetog Pavla, arhimandrit Andrej. On se tiče pustinjaka Jefrema „Ubogog“, koji je živeo u siromašnoj pustinjskoj kaliviji između Katunakije i Svetog Vasilija. Ta kalivija je pomoću limenog krova bila prisajedinjena jednoj pećini koja se nalazi ispod ogromne stene. Živeo je u neizrecivim nedaćama i lišavanjima.
Jedne godine napadao je visok sneg i starac Jefrem „Ubogi“ bio je zavejan. Zalihe dvopeka bile su potrošene tako da je nekoliko dana gladovao i postio. Jednoga dana, pred vratima pećine ugledao je nepoznatog čoveka u svetovnoj odeći, koji je nosio veliku vreću.
„S Vašim blagoslovom, oče, hteo bih da pođem u Kerasiju, ali pošto je pao veliki sneg i već se smrkava, za mene bi bio blagoslov da vreću ostavim ovde i da se vratim sutra, po dnevnoj svetlosti.“
Pustinjak Jefrem je iznenađeno upitao nepoznatog stranca:
„Kako si dospeo ovamo, brate? Kao što vidiš, nema puta. Uđi unutra, da se zagreješ pored vatre. Ostavi svoj tovar i dođi po njega kad god želiš.“
I pored toga, stranac se izgovarao da je u žurbi i da bi trebalo da se vrati u manastir Svetog Pavla. Iščezao je pred pustinjakovim očima i čim je ovaj došao k sebi nije video ništa osim one vreće. Izašao je iz pećine i osvrnuo se levo-desno, ali u snegu nije video nikakve tragove. Otvorio je vreću koja je bila prepuna dvopeka i ostalih namirnica, koje su mu potrajale dok nije prošlo teško zimsko doba. Oči pustinjaka Jefrema ispunile su se suzama radosti i blagodarnosti pred ovim živim delom Promisla Božijeg, i proslavio je „Boga, čudesnog u delima Svojim.“
 
***
 
Svake godine, na dan 9. jula, zajednica starca Gerasima Himnografa i mnogopoštovanog monaha Dionisija u svojoj pećini, preobraženoj u prekrasan hram, svečano i u bdenju proslavlja praznik naših prepodobnih otaca Dionisija Besednika i Mitrofana. Tako je i 1958. godine proslavljan ovaj praznik u čast dvojice svetitelja, ali je zbog čudesnog umnožavanja ribe koju su svečari poslužili na trpezi praznik toga puta bio svečaniji nego obično.
I dok su oni procenili da bi količina ribe koju imaju bila dovoljna da ugoste trideset ili četrdeset ljudi, na obedu ih se okupilo oko stotinu. Otac Damaskin, kuvar, počeo je da strahuje, zbog čega je pritekao molitvi: „Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomozi mi u ovom času!“ Počeo je da deli porcije namenjene onima koji su bili za trpezom, a tiganj se nikako nije praznio! Četrdeset, pedeset, osamdeset, stotinu porcija! Svi su obedovali u podne i uveče, a ostalo je ribe i za sutradan!
 
***
 
Nezaboravni monah Meletije iz Kareje uverio se jednom prilikom u zaštitu i pomoć naše Presvete Bogorodice, o Čijoj se svetoj ikoni „Dostojno jest“ („Aksion esti“) u hramu Protata brinuo tokom mnogo godina. Zajedno sa dvojicom žitelja Tasosa plovio je u čamcu, putujući sa Svete Gore na Tasos. Dok su plovili, more je postalo veoma uzburkano i on je ispao iz čamca. Ona dvojica su pokušavali da pomognu starcu da se popne u barku, ali su bili sasvim nemoćni. Tada su mu rekli: „Starče, i sam vidiš da ništa ne možemo da učinimo!“
I zaista, čim bi pokušali da ga uhvate, izgledalo je da će se barka prevrnuti. Pokušavao je i on sam, ali sve je bilo uzaludno. Bio je iscrpljen i počeo je da gubi snagu. Tada je zavapio iz dubine srca: „Presveta Bogorodice, Tvoj grešni sluga služio Ti je mnogo godina. Čuj me u ovom trenutku, jer vidiš da propadam…“
Istog trenutka, starac se obreo u čamcu. Malo-pomalo, more se umirilo i oni su bezbedno stigli na svoje odredište.
 
***
 
Iako je imao trideset godina, starac Evstratije nije imao bradu. Nakon što se njegov starac upokojio u katizmi Presvete Trojice, u manastiru Svetog Pavla, tj. u mestu gde se nalaze mnoge pećine, on je prešao u Kavsokaliviju. Ovdašnji starac je odbio da ga zadrži, jer oci nisu želeli da među njima bude neko ko je bez brade. Evstratije je uporno preklinjao. Te noći služili su bdenje u čast Presvete Bogorodice. Ujutro se – gle čuda! – na Evstratijevom licu pojavila brada, jer je blagodario i proslavljao Presvetu Bogorodicu. Međutim, ono što najviše čudi jeste činjenica da je, kako je vreme prolazilo, njegova brada sve više rasla i na kraju dosegla do zemlje!
 
***
 
Godine 1864., Svetu Goru posetio je Husni-paša, upravitelj Soluna. Budući obrazovan čovek, želeo je da poseti Protat. Tamo je, između ostalog, video i freske na kojima su izobraženi prepodobni Onufrije i Petar Atonski. Međutim, paša nije verovao da su njihove brade bile toliko duge da su dosezale do zemlje, kakve su bile prikazane na fresci. Oci su ga uveravali da je to moguće i, kao dokaz, doveli su dugobradog starca Evstratija. Začuđeni paša rekao je na turskom: „Afenderisin efendiler“, što znači „Oprostite, gospodo!“
 
***
 
Bila je Mesopusna nedelja 1750. g. Kaluđer Makarije iz skita Svete Ane teško se razboleo i bio je na samrti. On je imao izvrsnog i čudesnog poslušnika, oca Teoktista koji je, između ostalog, te godine vršio i službu skitskog paradikeosa.[5]
Nakon Božanstvene Liturgije, o. Teoktist osetio je veliku zabrinutost. Trebalo je da pronađe jednu ribu za svog mnogopoštovanog starca i da mu skuva supu od koje bi malo ojačao. Otišao je do skitskog pristaništa, ali ono je bilo potpuno pusto: nije bilo nijedne barke, nijednog ribara. More je bilo uzburkano. Istog trenutka pritekao je molitvi. Pao je na kolena i počeo da preklinje božansku praroditeljku, Svetu Anu, zaštitnicu skita.
Ne beše još ni okončao molitvu kada je spazio da se u talasima praćaka jedna velika riba! Načinio je znak krsta u tom pravcu i – čudesna su dela Tvoja, Hriste Care naš – talasi su izbacili tu ribu na obalu!
Njegova radost i blagodarnost bile su neopisive. Istog trenutka zgrabio je ribu i požurio u kiriakon,[6] gde je njegov starac bio prikovan za postelju. Skuvao je supu i nahranio svog starca, koji je od tog trenutka bio isceljen. Onim što je preostalo ugostio je monahe i mirjane koji su toga dana bili u manastiru. Oni su priznali i kazivali kako nikada u svom životu nisu jeli ukusniju ribu nego što je bila ta, koju je Bog poslao.
 
***
 
Već tri godine uzastopno, u kaliviji u kojoj je živeo otac Sava Duhovnik (kalivija Vaskrsenja Hristovog u Malom skitu Svete Ane) svakoga petka pojavljuje se svetlost. Duhovnik je ovamo preneo lobanju svog starca, Ilariona Ivironskog. Oci ovu pojavu objašnjavaju činjenicom da je nezaboravni starac Ilarion poštovao petak i da na taj dan ništa nije jeo.
 
***
 
U kaliviji Svetog Nikolaja, u Ivironskom Skitu, živeo je vrlinski i prostodušni starac Nikifor, koji je bio i duhovnik patrijarha Grigorija Petog. Njegov poslušnik bio je i sveti mučenik Jeftimije. Nakon mučeničke smrti Svetog Jeftimija, njegove mošti su iz Konstantinopolja prenete u ka Jeftimiju, da ustane da bi ga celivao, što se i dogodilo! Pokojnik je vaskrsao i celivali su jedan drugoga, a zatim je ponovo otpočinuo!
Progovorimo sada o još jednom događaju koji se zbio u ovoj istoj kaliviji Svetog Nikolaja. Starac Nikifor beše odlučio da ispod kalivije iskopa bunar. Radnici su iskopali nekih pet-šest metara i naišli na granitnu stenu. Nigde se nije pojavio nijedan znak vlage. Tada je prostodušni starac, preispunjen verom, doneo ikonu svetih mučenika i svojih poslušnika – Jeftimija, Ignjatija, Akakija i Prokopija. Spustio ju je u bunar i rekao: „Ako ne izbacite vodu, neću vas izneti odavde!“
Ishod je bio sledeći: sutradan je – gle čuda! – bunar bio prepun vode, a na njenoj površini plutala je ikona onih svetitelja! Sve do danas može se videti da je stena u bunaru slomljena, dok je njegova voda izvanrednog ukusa, kao istinska osvećena vodica.
 
***
 
U Novom Skitu živeo je jedan siromašan monah, starac Dorotej, koji još od detinjstva nije napuštao Svetu Goru. Nije se bavio nikakvim rukodelijem i pecao je u jednom čamčiću. Jednom prilikom, kad je ulje koje je imao bilo potrošeno, svemilosrdni Bog je učinio da iz mora, između Novog Skita i pristaništa Svetog Pavla, do njega doplovi posuda sa uljem.
 
***
 
Na dan Vaskrsa 1935. godine, iguman manastira Svetog Pavla, arhimandrit Serafim, kao i bratstvo ovog manastira koje je brojalo šezdeset monaha, izašli su u portu da bi služili vaskršnje posledovanje. U svečanom i radosnom raspoloženju, nakon „Hristos vaskrse“, iguman se obratio jednom od najprostijih i najpobožnijih starčića, starcu Tomi:
„Starče Tomo, idi u kosturnicu u kojoj se čuvaju kosti naših otaca, pa reci i njima da je Hristos vaskrsao!“
„Neka je blagosloveno, starče“, odgovorio je starac Toma i, nimalo se ne predomišljajući, u dva-tri koraka obreo se u kosturnici.
„Iguman me poslao da vam kažem da je Hristos vaskrsao, oci i braćo. „Hristos vaskrse“, oglasio je gromkim glasom.
Tada se dogodilo nešto zaprepašćujuće. Kosti su se zatresle i poskočile. Jedna lobanja se uzdigla na visinu od jednog metra i u znak pozdrava odgovorila ocu Tomi:
„Vaistinu Gospod vaskrse!“
Nakon toga, usledila je grobna tišina. Starčić se vratio da bi ispričao šta je video i čuo.
Ovoga puta manastirski oci proslavljali su jedinstvenu Pashu, udvostručivši slavoslovlja Vaskrslom Gospodu i Životonačalniku. Duboko dirnuti, oci su pojali:
 
Vaskrsenje Tvoje Hriste Spase
proslavljaju angeli na Nebesima,
učini da Te i mi koji smo na zemlji
proslavljamo čistoga srca.
 
O ovom događaju kazivao nam je nezaboravni starac Teodosije, koji je kasnije bio manastirski bibliotekar.
 
***
 
Kao avva po imenu i kao istinski avva po svom monaškom življenju pokazao se starac Isaak Dionisijatski, koji je postio i molio se, bio smiren i trudoljubiv, koji je svakoga voleo i od svih bio voljen, poslušan u svemu i svakome.
Jednom, kad je nezaboravni starac služio u karejskom metohu, njegov starešina, otac Gelasije, koji je u to vreme bio predstavnik njihovog manastira u Kareji, upozorio ga je da je već podne i da bi, budući da očekuju snežnu oluju, mogao da zaluta ukoliko se u to doba dana bude vraćao u manastir. Međutim, on je odgovorio da je neophodno da se vrati u Dionisijat, koji je od Kareje udaljen pet sati hoda. Nakon što je načinio metaniju, blaženi se udaljio. Kad je stigao do vrha gore manastira Ivirona, počeo je da pada gust sneg. Bilo mu je teško da hoda. Kada je došao do gore manastira Simonopetra, koja se zove „Bosdum“ i nalazi se nasuprot Atosu, sneg mu je već dopirao do kolena. Počelo je sve više da se smrkava. Strahovao je od mraka, snega i šumskih divljih zveri.
Blaženi je tada sve svoje nade upravio ka našem Gospodu i Spasitelju i iz dubine srca rekao: „Gospode Isuse Hriste, Bože moj, molitvama mog svetog starca spasi me u ovom času!“ U tom trenutku ga je – kakvog li čuda! – zgrabila božanstvena i nevidljiva sila i on se obreo u manastirskoj porti, ispred samog ulaza.
Bilo je vreme za večernju i vratar se spremao da zatvori manastirske dveri. Kad je spazio avvu Isaaka, s poštovanjem ga je pozdravio i upitao kako je došao po takvoj oluji. Budući u istupljenju, avva Isaak mu je odgovorio da su ga poslali iz Kareje.
„Kako ste uopšte došli ovamo po ovakvom snegu“, pitao je vratar.
Avva Isaak je ćutao, i samo je podigao pogled prema ikoni Časnog Preteče.
Osim toga, vratar je primetio da iz pravca Kareje nema tragova u snegu. Na vratareva uporna ispitivanja o vremenu kad je napustio atonsku prestonicu i o tome kako je stigao u Dionisijat, avva Isaak je najzad bio primoran da njemu i ostalim ocima ispriča šta se dogodilo. Kazao im je da se seća svega što se tiče prvog dela putovanja, ali da se nakon toga seća samo toga da se molio za pomoć Božiju i za molitve svog starca, te da se nakon toga našao ispred manastirske porte.
***
 
Starac Lazar Dionisijatski, preispunjen umilenjem, kazivao nam je mnoge povesti, među kojima je i sledeća:
„U periodu od 1943. do 1945. godine, patio sam od strašne vrtoglavice i nesvestice, posebno u jutarnjim časovima. Nijedan lek mi nije pomogao. Tokom bdenja, koje je u čast Svetih Besrebrenika (Kozme i Damjana) služeno na dan 1. novembra 1945. godine, otišao sam u našu kapelu posvećenu ovim svetiteljima i od sveg srca im se pomolio da me iscele od biča vrtoglavice. Od tog dana, vrtoglavica se smirila, nesvestica je iščezla, i ponovo sam bio zdrav.“
 
***
 
Starac Lazar pripovedao nam je i o sledećem čudesnom događaju:
„Nakon malarije, od koje sam se oporavio, oboleo sam od artritisa u cevanici desne noge. Nepodnošljiv bol i proširene, upaljene vene. Na dan praznika Svetih Besrebrenika 1954. godine, ponovo sam bio u strašnom položaju i ponovo sam se obratio mojim svetim vračima za iscelenje. Večernja je bila skoro gotova a bolovi nisu prestajali. Međutim, u vreme božanstvene Liturgije osećanje upaljenosti je nestalo, bolovi su se umirili, a vene su opet postale zdrave. Zablagodario sam i proslavio naše usrdne zastupnike i iscelitelje!“
Starac Lazar sastavio je sledeću himnu, koju je uvek pojao paleći kandilo pred ikonom ove dvojice svetitelja:
 
Ubogi poklonik usrdno vam blagodari
iz dubine duše, Sveti Besrebrenici, Kozmo i Damjane,
za iscelenje koje ste mu darovali.
 


 
NAPOMENE:

  1. Vimataris je monah koji je zadužen da se brine o svetom oltaru (prim. izd.).
  2. Monah koji je zadužen za snabdevanje manastira i za skladišta (prim. izd.).
  3. ovo mi nije jasno koja je kapela
  4. „Blagoslov“ je dar, novac ili nagrada.
  5. Monah koji pomaže dikeosu u staranju oko glavne crkve i prihvatanja gostiju. I dikeos i paradikeos biraju se na godinu dana (prim. izd.).
  6. Kiriakon je središnja skitska crkva, u kojoj se oci okupljaju nedeljom i u dane velikih praznika. Uz kiriakon se nalazi odaja za dikeosa i konak za goste (prim. izd.).

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *