Старечник

21. СЛОВО О ЕВХАРИСТИЈСКОМ И СВЕТОТАЈИНСКОМ ЖИВОТУ

У великим киновијама свакодневно се приноси бескрвна жртва Божанствене Евхаристије. На најдинамичнији и, истовремено, најтајинственији начин, монаштво живи евхаристијским животом Цркве, тајинством заједнице у Христу и есхатолошким смислом Другог доласка Христовог.
Поред свакодневног служења Божанствене Литургије у великим киновијама, на Светој Гори се Она служи и у скитовима, келијама и испосницама, и то што је редовније могуће.
Отац Данило, велики исихаста из пећине Светог Петра Атонског, био је један од оних “литургијских духова” и “огањ пламени”, како је речено у 103. Псалму: Чиниш Анђеле Своје духовима, и служитеље Своје пламеном огњеним (ст. 4). Он је свакодневно служио Божанствену Литургију. Његова Литургија била је истинско тајноводство (мистагогија), истински силазак Неба на земљу и истинско узношење земље на Небо.
Многи кажу да је током читаве године служио Литургију Светог Василија Великог, јер је желео да његово служење што дуже траје. Молитве је читао полако и са потпуним разумевањем. Ако би осетио умилење, а то се врло често догађало, прекидао је молитве и прозбе и плакао радосним сузама. Током читавих шездесет година свакодневно и непрекидно служио је Литургију. Његова Литургија трајала је сатима.
Нека су блажени тренуци и часови који су уздигли и узнели душе и учинили да буду ангелоподобне!
***
Постоје преподобни јеромонаси, слични огњу, који су жудели да, уколико је то било могуће, свакодневно служе Литургију. Један од таквих био је и отац Гедеон Кавсокаливит, који је често служио четрдесет Литургија у низу, не прекидајући служење ни на један дан. У време кад је на Светој Гори радио као најамник, дао је обећање да ће се замонашити. Када се вратио у своје село не испунивши обећање, осетио је да га неко шамара по лицу, мада никога није видео. Тада је схватио шта је учинио. Напустио је свет и његове испразности, а затим дошао на Свету Гору, где се подвизавао у каливији Светог Акакија.
***
Румунски монах Нектарије, који се мирно упокојио 1890. године, био је велики подвижник и појао је слатко као ангео. Био је ученик великог учитеља музике, старца Теофила.
***
Прослављени духовник из Кареје, отац Герман, знао је целокупну Литургију напамет. Служио је погружено и узнесено, а током већег дела Литургије очи су му биле затворене.
***
Док је боравио у својој келији, славни отац Сава, духовник, “светогорски Златоуст”, подсећао је, како кажу, на смотано клупко. Сиромашан, сићушан калуђерчић. Међутим, док је служио Божанствену Литургију, изазивао је дивљење. Кад год је служио, његово лице би се озарило и он би се уподобљавао ангелу.
***
Духовник Иларије Ивиронски и његов послушник Сава, о којем се говорило као о светом човеку, свакодневно су служили Литургију у испосници – катизми Светог Јакова, која припада манастиру Дионисијату. Литургију су служили наизменично, једног дана један, а другог дана други.
***
Како нам је пренео послушник о. Теофилакта, а како су нам посведочили и други оци, архимандрит Јоаким Специерис је, служећи Литургију, доживљавао унутрашњу промену. Она се могла видети и на његовом лицу, које је постајало озарено и облагодаћено.
***
Отац Дионисије из скита Свете Ане никада није пропуштао да служи Свету Литургију. Чак и кад је био болестан, позивао би некога да заузме његово место. Када би сазнао да је неки од свештеника болестан, није се ни распитивао о природи болести, него је одмах журио у гробљанску капелу и тамо са великом богочежњивошћу и умилењем служио Свету Литургију.
Отац Дионисије се никада није гневио, нити је запостављао Молитву Исусову (умно-срдачну молитву). Његово рукоделије био је иконопис. Док је живописао, његов ум је непрестано био погружен у размишљање о житију светитеља чији је лик изображавао. Уколико је светитељ био мученик, његове мисли биле су усредсређене на светитељеву смрт, а уколико је био преподобни, усредсређивао се на његове подвиге.
Кад год је требало извршити неки тежак задатак, отац Дионисије је хитао као “жедни јелен” и на тај начин био добар пример осталима у скиту.
***
Иза келије Светог Нила пролази се кроз такозвани “Саран” а затим, идући даље од Хаирија стазом која води у правцу југоистока, стижемо до испоснице “Јанакопула”. Овде је живео један чудесни духовник по имену Гаврило. Све док није зашао у дубоку старост, Литургију је служио готово свакодневно. Пре и после Свете Литургије није одлазио у постељу, него би се одмарао седећи.
Обично је говорио: “Непријатељ стално бди да би нас искушавао. Зато не би требало да спавамо после Литургије, како се не бисмо оскрнавили и на тај начин били лишени благодати коју смо добили Светим Причешћем.”
Током читаве Четрдесетнице није јео кувану храну. Његови подвижнички оброци састојали су се од двопека, маслина, лука и салате.
***
Отац П. приповедао нам је о незаборавном подвижнику, оцу Тихону, који се читавих петнаест година подвизавао у најудаљенијој светогорској пустињи, Каруљи, где се хранио искључиво двопеком, а упокојио се у катизми светог манастира Ставроникита:
“Када би отац Тихон служио Литургију, често се догађало да буде обузет созерцањем, које би потрајало читавих пола сата па и дуже. Ми бисмо опет и изнова појали Херувимску песму, све док он не би дошао к себи и почео да одговара. Једном сам га преклињао да ми каже шта му се догодило и он ми је рекао следеће: “Да, чедо моје, један ангео ме је узнео високо, тамо где херувими и серафими славослове Бога! Кад су ме спустили, дошао сам к себи и схватио да се налазим у цркви и да служим Литургију!”
Док је служио Литургију, никоме није допуштао да буде у олтару.”
***
Упознао сам и незаборавног старца Матеја из манастира Каракала. Овог простодушног човека рукоположио је 1940. године митрополит Мелитуполиса Јеротеј, у време свог боравка на Светој Гори. Од дана свог рукоположења, па све до краја свог овоземаљског живота, односно пуних четрдесет и пет година, свакодневно је служио Литургију! Било му је непојмиво да пропусти и један једини дан. Ако би се повремено догађало да не саслужује у манастирској саборној цркви, служио би у неком параклису. Током проскомидије помињао је безбројна имена “да би душе имале користи”, како је сам говорио.
Када му је један од браће рекао да након толико година служења Литургије треба да отпочине, он је одговорио: “До последњег даха служићу Литургију, до последњег даха…”
Посебно задивљује чињеница да отац Матеј никада, па ни на последњој Литургији коју је служио, није изгубио своју првобитну побожност и ревност.
Посетио сам га у време кад сам прикупљао материјал за књигу Савремени атонски подвижници, и том приликом ми је с великим поштовањем казивао о свом старцу, оцу Кодрату.
***
Био је празник Благовести 1984. године, у Кавсокаливији: Након завршетка Св. Литургије, отац Исаија замолио ме је да пођем с њим у његову каливију да бисмо причестили старца Симеона, деведесетогодишњака који је био болестан и слеп у телесним очима, али који је срцем гледао и видео Бога. Познавали смо оца Симеона и често смо га посећивали да бисмо слушали његове као мед слатке речи. Он је био најстарији живи стуб овог светог скита. И он и његов послушник, монах Исаија, били су сиромашни. Сиромашна и подвижничка била је и њихова каливијица, без баште у којој би узгајали поврће, без утехе или удобности. Старчево подвизавање искључивало је купање, а његова коса била је тако дуга да је допирала до чланака, као код древних подвижника, чија је коса током безбројних година постала дуга и замршена.
Прихватио сам овај позив с великом радошћу. Ставио сам епитрахиљ и узео свети Путир, а затим смо кренули. Успут смо непрестано изговарали: “Молитвама Светих Отаца наших…”. Испред је ишао отац Исаија, држећи лампицу да би нам осветлио пут кроз густу помрчину и тесне, опасне стазе. Падала је киша и били смо мокри, али нам то није било важно. Никад нећу заборавити ту кишу, то корачање с Пречистим Тајнама у рукама, уз молитву и посред таме, на путу ка освећеном скиту. Никад нећу заборавити ни лик оца Симеона када смо најзад стигли у каливијску црквицу посвећену Светом Симеону Новом Богослову, који је у умилењу прослављао богочежњивост (“божански ерос”). Остао сам пред царским дверима и сачекао да послушник доведе свог старца. “Прими ме данас, Сине Божији, за причасника тајне вечере Твоје…” У заслепљујућој светлости кандила и свећа које су гореле пред светим Путиром, појавио се слепи старац, пуштене косе, босоног, тешко дишући и ослањајући се на зид и на свог послушника, оца Исаију.
Пришао је и прекрстио се. Његове слепе очи биле су влажне од умилења, богочежњивости и суза.
“С трепетом, човече, приступи Божанској Крви…” Причестио се.
Поново је начинио метанију, прекрстио се и, уздишући, кренуо ка својој келији.
Свете слике и призори “пред којима би и ангели желели да се поклоне…”
Блажен човек који не иде на веће безбожних, и на пут грешних не стаде, и на седалиште безбожника не седе. Него је у закону Господњем воља његова, и у закону Његовом поучава се дан и ноћ (Пс.1,1-2).
***
Један седобради светогорски старац написао је следеће: “Ми, који смо на Светој Гори, на свакој Литургији кажемо: ‘Молимо вас да поменете имена људи који су сиромашни, несрећни и убоги.’ Многи јеромонаси на Светој Гори то чују и моле се за сиромахе. Они за које су се молили често долазе у њихове снове да им заблагодаре. Видели смо многа и велика чуда у случајевима кад су свештеници вршили помене (за усопше). Неки болесници, које су лекари обесхрабрили, слали су своја имена да буду поменута на Литургији и одмах су били исцељени. Њихови рођаци чудили су се исцелењу од понекад безнадежно неизлечиве болести!”

 

Comments are closed.