STAREČNIK

 

STAREČNIK
(izreke svetogorskih staraca)

 
23. SLOVO O BEZMOLVIJU (TIHOVANJU) I OČIŠĆENJU UMA I SRCA
 
Osvedočeni prijatelj pustinje bio je i blagosloveni ruski jeromonah, otac Serapion, koji je u periodu od 1912-1913. godine posetio velikog isihastu i zatvornika Kalinika. Tražio je njegov blagoslov za stupanje u pustinjsku arenu.
Kao opitni duhovnik i učitelj umne molitve i isihazma, starac Kalinik mu je opisao opasnosti i zamke koje postavlja strašni neprijatelj. Osim toga, upozorio je i na prelesti u koje on zavodi otšelnike, udaljene od ostale braće, posebno ukoliko nemaju duhovnog rukovoditelja. Međutim, kada je video da srce oca Serapiona plamti i da je ranjeno božanstvenom čežnjom, odobrio mu je odlazak u pustinju, postavivši uslov da on bude njegov rukovoditelj.
Otac Serapion je služio u kapelici Svetog Gerasima, a zatim se, uz molitve i blagoslov svog učitelja, starca Kalinika, zaputio prema vrhu Atosa.
Od tog susreta prošlo je dvanaest godina. Jedne noći, oko ponoći, otac Serapion, učenik velikog zatvornika i isihaste, došao je do pustinjske kalivije svog učitelja i zakucao na vrata. Plašeći se demonske prelesti, otac Kalinik je, pre nego što će otvoriti, zatražio da mu izgovori „Simvol vere“. Otac Serapion je poslušao. Dodao je i „Oče naš“ i „Jedan je svet, jedan Gospod Isus Hristos, u slavu Boga Oca…“
Otac Kalinik je tada otvorio, zagrlio ga i upitao: „Gde si bio za sve ove godine, brate? Veruj mi da sam mislio da si izgubljen, iako nikad nisam prestao da se molim za tebe! Gde boraviš? Čime se hraniš?“
„Sveti oče“, odgovorio je otac Serapion slabim glasom, „pošto si mi dao svoj blagoslov, otišao sam na vrh Atosa. Ostao sam tri dana i tri noći, ali nisam mogao da podnesem hladnoću. Sišao sam do Panagije.[1] Pokušao sam da tu ostanem, ali nisam mogao da nađem bezmolvije za kojim sam toliko čeznuo, jer su tamo dolazili mnogi poklonici. Spustio sam se nešto niže i pronašao jednu pećinu. Tu me nisu mogli videti čak ni pastiri iz Lavre kada bi tu napasali ovce, jer sam iznad ulaska u pećinu obesio jednu staru mantiju. Jeo sam ono što sam nalazio u šumi: kestenje, trave, žireve, korenje i gomolj. Vodu sam uzimao iz bunara koji se nalazi pored Panagijine kalivije. Duša mi je danonoćno bila ispunjena neizrecivim sjajem koji je poticao od umne molitve i sozercanja. Živeo sam u neprestanom razmišljanju o tajinstvima našeg Boga. Oprosti mi, starče moj, ti bolje od mene znaš kakva je ta svetlost u meni, koja zagreva i ozaruje „vascelu moju unutrašnjost“. Nisam želeo ništa drugo. Raj je već bio tamo i samo mi je jedno nedostajalo – Sveto Pričešće. Zbog toga sam i došao. Da uzmem tvoj blagoslov, jer se približio moj kraj, a ne bih želeo da odem bez Prečistih Tajni.“
Istog dana služili su božanstvenu Liturgiju i pričestili se. Nakon toga, učenik je zajedno sa svojim učiteljem i rukovoditeljem uzeo malo dvopeka i zeleniša. Budući preispunjen blaženstvom, otac Serapion se vratio u vozljubljenu pustinju.
 
***
 
Nakon svakodnevnog služenja božanstvene Liturgije, veliki isihasta Danilo Osiopetrijski povlačio se u svoju keliju, gde je jedan sat provodio u bezmolviju. Bio je to sat posvećen suzama i umilenju. On je obično govorio: „Svetiljka obasjava svet oko sebe, ali spaljuje sopstvena usta.“
 
***
 
Na Svetoj Gori živeli su mnogi oci i podvižnici koji su se u potpunosti posvetili molitvi, sozercanju i upražnjavanju ostalih vrlina. Zbog toga su sa neba dobili božansku utehu i nadzemaljsko prosvetljenje.
Takav je bio i rumunski pustinjak Teofilakt, koji se iz Vatopeda preselio u pustinju Svetog Vasilija. Tu su mu se pridružila i trojica poslušnika. Starac je često ostajao u pećinama, gde je mogao da postigne dublje bezmolvije i bistrije trezvenoumlje, gde se duša mogla uzneti na veće visine. On je govorio da su idolopoklonici, pređašnji stanovnici ovog poluostrva, u jednoj od atonskih pećina sakrili statuu koja se nekad nalazila na vrhu Svete Gore. Unutar glave ove statue nalazio se ogroman dijamant, jer je služila kao neka vrsta svetionika za putnike i moreplovce.
Jednom se dogodilo da Teofilakt, koji se neprestano molio, nije otišao u pećinu kako je to obično činio. Ostao je sam u svojoj kaliviji. Dok se molio, pojavio se angeo Gospodnji i besedio s njim. Vraćajući se nakon završenog posla u kaliviju, jedan od poslušnika začuo je razgovor. Zapitao se ko bi mogao biti taj posetilac koji razgovara s njegovim starcem. Radoznalo je ušao i upitao:
„Starče, jesi li tu?“
Angeo je iščezao u istom trenutku.
„O, čedo moje“, tužno je odgovorio ovaj veliki putnik ka Nebesima. „Bolje bi bilo da nisi ulazio… Izgubio sam jedan veliki blagoslov.“
Zatim mu je objasnio s kim je besedio.
To je onaj isti otac koji se brinuo o ranjenoj košuti. Neposredno pred njegovo upokojenje, lice ovog pustinjaka ozarilo se svetlošću.
 
***
 
Upoznao sam i poslušnika velikog katunakijskog trezvenoumnog oca, Kalinika Zatvornika. Bio je to starac Hristodul koji je meni, ništavnom, tokom jednodnevnog gostoprimstva u njegovoj pustinjskoj kaliviji mnogo kazivao o nezaboravnom starcu. Moj nezaboravni starac i ja uključili smo neka od tih kazivanja u treće izdanje Savremenih atonskih podvižnika.
Starac Kalinik je bio učitelj umne molitve i sozercanja. Bio je zatvoren unutar granica svoje kalivije (ukupno je obuhvatala oko 20 metara). Zbog toga su ga smatrali zatvornikom. Rođen je 1853. godine, a upokojio se 1930. godine.
 
***
 
Poštovalac i poklonik bezmolvija, trezvenoumlja i umne molitve bio je i Dionisije Kipranin. Podvizavao se u Kavso-Kalivijskom skitu, a zatim se 1875. godine vratio u manastir Stavrovuni na Kipru, gde je postao duhovni otac mnogih duhovnih čeda.
 
***
 
U trostruko blagoslovenoj Katunakiji duva pustinjski povetarac molitve. Pre mnogo godina poznavao sam tamo jednog isihastu, starca Antimona. Podvizavao se u jednoj kaliviji koja se nalazi ispod zajednice Danijelita. Bio je veoma ćutljiv. Njegove reči su se gotovo uvek odnosile na neprestanu umno-srdačnu molitvu:
„Molitva Isusova obožuje čoveka, dok ga molitva upućena Presvetoj Bogorodici priprema za to oboženje“, govorio je on.
„Presveta Bogorodice, pomozi mi. Blagoslovena moja Bogorodice, moja Bogorodice…“, govorio je jedan monah. Njegov glas je slatko odjekivao iz dubine srca dok je koračao stazom prema skitu Svete Ane. „U Nju polažemo sva svoja nadanja. Ona je naša uteha, naša Mati i spasenje našeg srca. Ako nije tako, onda idemo putem za koji ne znamo kuda će nas odvesti.“
 


 
NAPOMENE:

  1. Crkvica koja se nalazi ispod atonskog vrha (prim. izd.).

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *