STAREČNIK

 

STAREČNIK
(izreke svetogorskih staraca)

 
22. SLOVO O MIOMIRISNIM MOŠTIMA I O MIROTOČIVOSTI
 
Sveti Teofilo Mirotočivi živeo je u vreme Svetog patrijarha Nifona (oko 1556. godine). Patrijarh i Sveti Sinod poslali su ga u Egipat da potvrdi zadivljujuće čudo koje se tamo dogodilo, odnosno premeštanje planine Dur Tag. Iako je u svetu zadobio visoke crkvene položaje uključujući i službu notarijusa, on je sve to napustio i došao na Svetu Goru. Nakon boravka u manastirima Vatopedu i Ivironu, podvizavao se u keliji Svetog Vasilija, koja pripada manastiru Pantokratora. Pre nego što se upokojio, blažene uspomene Teofilo zatražio je od svog učenika da ne bude sahranjen, već da njegovo telo baci u šumu. Tako je i učinjeno. Tokom narednih četrdeset dana, ni zveri ni ptice – lešinarke nisu napale njegovo sveto telo.
Iz njegovog groba počelo je da ističe miomirisno miro, čiji miris sve do danas mogu da osete pobožni poklonici koji dođu da se poklone njegovim svetim moštima. Takav je bio prepodobni Teofilo, istinski prijatelj Božiji, mirisna ruža vrline i podviga.
 
***
 
Godine 1948. upokojio se novojavljeni prepodobni otac Sava iz skita Svete Ane. Nakon što je napustio Svetu Zemlju otišao je u Kalimnos, gde je osnovao ženski manastir Svih Svetih. Bio je učenik našeg svetog i bogonosnog oca Nektarija Čudotvorca. Deset godina posle njegovog upokojenja, kada su prenošene njegove mošti, pokazalo se da su netruležne, miomirisne i čudotvorne. Uistinu, „tako Bog proslavlja one koji Ga proslavljaju!“
 
***
 
U pustinjskoj oblasti između Kavsokalivije i Vigle, u najstrmijoj atonskoj pećini, podvizavao se i posvetio prepodobni i bogonosni otac naš Nil Mirotočivi. Iz njegovog groba isticalo je tako obilno miro da se sa poda pećine izlivalo i spuštalo u obližnji klanac.
 
***
 
Nakon što je preminuo Sv. Simeon, otac Sv. Save Srpskog, u znak pomena njegovog upokojenja u srpskom manastiru Hilandaru služeno je bdenje. Tokom slavoslovlja (doksologije), iz svetiteljevog groba počeo se širiti neizreciv miomiris, koji je ispunio čitavu okolinu manastira. Na osnovu ovog miomirisa, Sv. Sava se uverio u svetost svog roditelja i proslavio Svemilosrdnog Boga Koji proslavlja one koji Njega proslavljaju.
 
***
 
Ktitor svetog manastira Simonopetra, Sveti Simon, podvizavao se u jednoj pećini nedaleko od ovog manastira, koja se i do danas sačuvala. U noći Roždestva Hristovog začuo je glas Majke Božije. Borio se sa demonima i izašao kao pobednik. Spasao je svog učenika, koji je sa velike visine pao u klanac. Iscelio je đavoimanu kćerku srpskog kralja Jovana Uglješe.
Nakon njegovog predstavljenja, iz njegovih moštiju počelo je isticati miro kao svedočanstvo o njegovoj svetosti.
 
***
 
Veliki u vrlini, delima i veri bio je i Sv. Atanasije Esfigmenski, plemeniti kinovit i poslušnik u trpezariji. Zbog svog velikog smirenja, bio je izabran za Patrijarha Konstantinopoljskog (Carigradskog). Kako kaže Sv. Grigorije Palama, njegov grob i svete mošti postali su izvor čuda i neizrecivog miomirisa, u slavu Boga i u slavu monaštva.
 
***
 
Monasi svetog manastira Vatopeda odlučili su 1840. godine da kosti usopših otaca prenesu u drugu kosturnicu. Nakon što su srušili jedan od zidova stare kosturnice i došli do temelja, osetili su neopisivo blagouhanje i nadzemaljski miomiris. Kako su napredovali dalje, videli su da miomiris potiče od moštiju nekog svetitelja, čiji su skelet i koža bili nedirnuti. Sveštenici su pobožno i s umilenjem obukli svoje odežde (odejanija), položili svete mošti u kivot i, noseći kandila, preneli ih u manastirski katolikon. Iako nisu znali čije su to svete mošti, saglasili su se da mu daju ime „Evdokim“. Njegov spomen se proslavlja petog oktobra.
Na osnovu nepropadljivih moštiju pokazalo se da je nepoznati svetitelj, kojeg sada zovu Evdokim, osetio da mu se približio kraj i sišao u kosturnicu. Našavši se tamo među kostima preminulih monaha, i sam se pripremio za upokojenje, prekrstio ruke i usnuo snom pravednika. Tako je ostao neotkriven i svima nepoznat, želeći da se ukloni od pohvala ljudskih i od pogubne ovozemaljske slave.
 
***
 
Monah Sava iz kelije Svetog Nikolaja, pripojene kapelici Ravduhos koja sada pripada Pantokratoru, razlikovao se po revnosnom posećivanju službi, velikoj pobožnosti i podnošenju telesnih napora. U jednom periodu živeo je u kinovijskom manastiru Esfigmenu. Kad je predvideo svoju smrt, otišao je u „manastir svog pokajanja“.[1]
Tri godine nakon njegovog upokojenja, kad su prenošene njegove mošti, od njegove lobanje širio se miomiris. To je postalo svima poznato. Jedan manastirski iskušenik, maloveran i sumnjičav, pomislio je da su na lobanju stavili miris i bacio ju je u rezervoar vode. Starci su s velikom tugom tražili ovu lobanju. Posle dvanaest dana, iskušenik im je otkrio gde ju je bacio. Od nje se još uvek širio miomiris. Tada se i onaj iskušenik uverio da je monah Sava uistinu bio sveti čovek.
 
***
 
Jedan starac mi je kazivao: „Kad sam došao na Svetu Goru, sećam se da sam prolazio pored skitskog groblja i kosturnice u kojoj su se čuvale kosti počivših monaha. Bezbroj puta sam osetio miomiris koji je odatle dopirao. Zastajao sam da bih se naslađivao tim neopisivim blagouhanjem“, govorio je ovaj poštovani starac od osamdeset i devet leta, a njegova osećanja videla su se i na licu. „Prošle su dve godine i ja sam izgubio ovaj dar Božiji. Ne oseća mnogo mladih monaha taj nebeski miris. Gospod me lišio tog osećanja. Šta je tome bio razlog?
Možda su to bili moji gresi, a možda mi je Gospod ovaj dar dao na početku mog monaškog života da bi me ukrepio.“
 
***
 
U kaliviji Sretenja Gospodnjeg, koja se nalazi u gornjem delu skita Svete Ane, živeo je pobožni monah, starac Dionisije. Ovaj starac je pokušavao da popravi temelje i da iskopa neki stari temelj, a dogodilo se da je iskopao potpuno očuvane mošti nekog podvižnika ili pustinjaka.
Zaprepašćen i duboko ganut svojim otkrićem, od kojeg se širio neopisiv miomiris, starac je počeo da se moli i da preklinje nepoznatog svetitelja da mu otkrije svoje ime. Pomišljao je da ode u katolikon, da pozvoni i da o tome obavesti ostale oce, kako bi s počastima i tamjanom preneli ove mošti u glavnu skitsku crkvu. Tu bi svi oci mogli da im se poklone i da se pomole svetitelju da im otkrije kome ove blagoslovene svete mošti pripadaju.
Dok je razmišljao o tome, pred njim se u viđenju pojavio ovaj blagosloveni i sveti podvižnik. Strogim glasom naredio mu je da pokrije mošti i da nikome, dok je živ, ne otkriva da ga je Bog udostojio da ih vidi. Neposredno pre svog upokojenja, starac Dionisije je o ovom događaju ukratko ispričao svojoj sabraći. Međutim, nije hteo da im precizno kaže na kom mestu se nalaze mošti. U tome ga je sprečila zapovest nepoznatog svetitelja, koji je i posle smrti izbegavao slavu od ljudi, budući da se udostojio da u Carstvu Nebeskom zadobije slavu od Boga.
 
***
 
Nezaboravni starac Pavle Lavriot, lekar, u pismu koje mi je napisao 6.7.1971. godine, kaže sledeće:
„Razgovarajući sa starcem Gerondijem Danijelitom, između ostalog sam pomenuo i oca Leontija, duhovnika iz Mutalakija u Kesariji (Cezareji). Upoznao sam ga i pročitao njegovo delo, Pravoslavni katihizis, napisano na turskom. To je bilo veoma važno delo za Karamanlide i imamo ga u svojoj biblioteci. Starac Gerondije mi je rekao da se otac Leontije upokojio u Solunu, i da su prilikom prenosa moštiju pronašli da su netruležne i miomirisne.“
 
***
 
Neki hrišćanin pročitao je u žitiju Sv. Akakija Kavsokalivijskog da je ovaj, prolazeći pored groblja skita Svete Ane, osetio da se od moštiju naših Otaca širi neizrecivi miomiris.
Hrišćanin koji se toga setio sedeo je na skitskom groblju i tom prilikom se zapitao: „Da li i danas postoje mošti kakve su postojale u vreme Svetog Akakija?“
Čim je to pomislio, osetio je miomiris koji se širio od groblja!
Ustao je, potražio i otkrio lobanju od koje se širio neiskazan miomiris! Na njoj je pisalo: „Jeromonah Filimon iz Kalivije Uspenja Presvete Bogorodice“, koja se nalazi u blizini vuletiriona Svetog Elefterija.
Pomislio je da pozove i ostale. Međutim, čim mu je došla takva pomisao, počeo je snažno da drhti. Razumeo je da božanstveni otac ne želi da on priča o miomirisu koji se širio od njegove lobanje.
 
***
 
Ne sećam se tačno godine (moglo je to biti pre nekih dvadesetak godina). Bio je praznik Svetog Jovana, Krstitelja i Preteče. Nalazio sam se u manastiru Dionisijatu i trebalo je da počne večernja služba. Prošao sam kroz male oltarske dveri i osetio neopisiv miomiris, poznat kao Pretečin, koji je dopirao iz oltara.
Drugi put, dok sam koračao stazicom koja od kelije Svetog Nila Mirotočivog vodi ka Velikoj Lavri, na mestu nazvanom Hairi osetio sam talase miomirisnog povetarca. Na tom istom mestu, mnogi oci, putnici i poklonici su osetili taj isti, neopisivi miomiris. Predanje kaže da su se u toj oblasti podvizavali mnogi pustinjaci, kojima se ne zna tačno mesto gde su sahranjeni. Živeli su u najvećem podvigu i u najuzvišenijem duhovnom stanju svetosti i blagodati.
 
***
 
Godine 1927., na praznik Roždestva Svetog Jovana Preteče (24. juna), služen je moleban na kojem je celivana sveta desnica Časnog Preteče. U tim trenucima, monah koji je bio manastirski kuvar osetio je neiskazan miomiris.
On je o tom događaju posvedočio nezaboravnom ocu Lazaru.
Pored mnogih i raznolikih kazivanja o ocima i braći manastira Dionisijata, nezaboravni otac Lazar govorio nam je i o blaženom upokojenju jeromonaha Marka, koji je u periodu od 1926. do 1931. godine bio iguman ovog manastira. Tokom čitavog života on je, radosno i smireno, izvršavao tri ili četiri poslušanja. Jeo je samo jedanput dnevno.
U vreme upokojenja oca Marka, otac Lazar je izvršavao poslušanje manastirskog bolničara. U samom trenutku upokojenja oca Marka, čitava bolnička odaja ispunila se miomirisom, koji se zadržao punih dvadeset minuta. Taj miomiris osetio je i blaženi iguman, starac Gavrilo, koji je došao da čita molitvu za samrtnika.
 
***
 
Odavno su nam poznati određeni mirotočivi svetitelji, od kojih su neki sahranjeni u osveštanoj zemlji Svetoimene Gore, i svojim miomirisom ispunjavaju vazduh u Gradini Presvete Bogorodice. Bilo je to 1989. godine. U manastiru Ksenofontu proslavljao se praznik Svetog velikomučenika Georgija Pobedonosca koji, pored ostalih blagodatnih darova, ima i dar mirotočivosti.
Započelo je veličanstveno i pobožno bdenje. Služena je polovina večernje kada je mnogopoštovani iguman ovog manastira, Aleksije, očigledno duboko potresen, prekinuo službu da bi svima objavio čudesno i prvi put javljeno izlivanje mira iz osvećene ruke Svetog Georgija. Bio je to znak svetiteljevog blagodatnog prisustva. Odmah se započelo sa služenjem molebana Svetom Georgiju, kako bi svi imali priliku da celivaju svete mošti.
Neposredno pre ovog čudesnog događaja, iguman Aleksije je u sveti oltar sabornog hrama (katolikona) pozvao visokopreosvećenog Amvrosija, mitropolita Polijanisa i Kilkisija, arhijereja poznatog po svom podržavanju monaštva, čije je prisustvo uveličalo ovaj praznik. Osim njega, u oltaru su bili prisutni arhimandrit Hristodul, iguman manastira Kutlumuša, kao i iguman skita Svete Ane, duhovnik Antimos, koji već beše zašao u osamdesete. Svi oni su, kao očevici, mogli da posvedoče o blagodati mirotočivosti.
Svi mi koji smo prisustvovali ovoj prazničnoj proslavi, predstavnici manastira, pustinjaci, kinoviti i mirjani, poklonili smo se svetim moštima uznesene duše, sa osećanjem dubokog unutrašnjeg slavoslovlja, u umilenju i skrušenosti srca kakva je odgovarala tim trenucima, kao i onda kada je strašni i verni čuvar Svetoimene Gore, Sveti Pobedonosac, bio među nama, živ i slaveći zajedno sa nama, rukovodeći proslavom, proslavljajući Boga i zauzvrat proslavljen od Boga.
Činilo se da naša srca, obuzeta umilenjem, nemo i sa radošću pevaju: „Veliki si, Gospode, i čudna su dela tvoja, i nikakva reč ljudska nije u stanju da opeva čudesa tvoja.“ Izgledalo je da se na onom mestu, gde se na moštima pojavilo miro, nalazi rana. Miomiris koji se odatle širio bio je isti onaj koji se širi od svih svetih moštiju.
Životodavna blagodat ovih svetih moštiju bila je saglasna s pashalnom atmosferom svenoćnog bdenja na kojem je objavljeno: „Mi propovedamo Hrista raspetoga i vaskrsloga. Smrti, gde ti je žalac? Ade, gde ti je pobeda? Hristos vaskrse i vi ste pobeđeni!“
Cvetovi ruža i limunovog drveta u manastirskom dvorištu potvrdili su nastupanje proleća, a izlivanje mira iz ruke „oslobodioca porobljenih“ posvedočilo je da Hristos „vaistinu vaskrse!“ Slavoslovlje je bilo zaogrnuto miomirisnom odeždom i tajinstvenom silom:
 
Proleće je granulo. Radujmo se!
Vaskrsenje Hristovo je zablistalo!
Priđimo i likujmo sećajući se Pobednika
koji vernima daruje radost!
 


 
NAPOMENE:

  1. Pod tim izrazom podrazumeva se manastir u kojem je monah primio postrig (prim. prev.).

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *