STAREČNIK

 

STAREČNIK
(izreke svetogorskih staraca)

 
21. SLOVO O EVHARISTIJSKOM I SVETOTAJINSKOM ŽIVOTU
 
U velikim kinovijama svakodnevno se prinosi beskrvna žrtva Božanstvene Evharistije. Na najdinamičniji i, istovremeno, najtajinstveniji način, monaštvo živi evharistijskim životom Crkve, tajinstvom zajednice u Hristu i eshatološkim smislom Drugog dolaska Hristovog.
Pored svakodnevnog služenja Božanstvene Liturgije u velikim kinovijama, na Svetoj Gori se Ona služi i u skitovima, kelijama i isposnicama, i to što je redovnije moguće.
Otac Danilo, veliki isihasta iz pećine Svetog Petra Atonskog, bio je jedan od onih „liturgijskih duhova“ i „oganj plameni“, kako je rečeno u 103. Psalmu: Činiš Anđele Svoje duhovima, i služitelje Svoje plamenom ognjenim (st. 4). On je svakodnevno služio Božanstvenu Liturgiju. Njegova Liturgija bila je istinsko tajnovodstvo (mistagogija), istinski silazak Neba na zemlju i istinsko uznošenje zemlje na Nebo.
Mnogi kažu da je tokom čitave godine služio Liturgiju Svetog Vasilija Velikog, jer je želeo da njegovo služenje što duže traje. Molitve je čitao polako i sa potpunim razumevanjem. Ako bi osetio umilenje, a to se vrlo često događalo, prekidao je molitve i prozbe i plakao radosnim suzama. Tokom čitavih šezdeset godina svakodnevno i neprekidno služio je Liturgiju. Njegova Liturgija trajala je satima.
Neka su blaženi trenuci i časovi koji su uzdigli i uzneli duše i učinili da budu angelopodobne!
 
***
 
Postoje prepodobni jeromonasi, slični ognju, koji su žudeli da, ukoliko je to bilo moguće, svakodnevno služe Liturgiju. Jedan od takvih bio je i otac Gedeon Kavsokalivit, koji je često služio četrdeset Liturgija u nizu, ne prekidajući služenje ni na jedan dan. U vreme kad je na Svetoj Gori radio kao najamnik, dao je obećanje da će se zamonašiti. Kada se vratio u svoje selo ne ispunivši obećanje, osetio je da ga neko šamara po licu, mada nikoga nije video. Tada je shvatio šta je učinio. Napustio je svet i njegove ispraznosti, a zatim došao na Svetu Goru, gde se podvizavao u kaliviji Svetog Akakija.
 
***
 
Rumunski monah Nektarije, koji se mirno upokojio 1890. godine, bio je veliki podvižnik i pojao je slatko kao angeo. Bio je učenik velikog učitelja muzike, starca Teofila.
 
***
 
Proslavljeni duhovnik iz Kareje, otac German, znao je celokupnu Liturgiju napamet. Služio je pogruženo i uzneseno, a tokom većeg dela Liturgije oči su mu bile zatvorene.
 
***
 
Dok je boravio u svojoj keliji, slavni otac Sava, duhovnik, „svetogorski Zlatoust“, podsećao je, kako kažu, na smotano klupko. Siromašan, sićušan kaluđerčić. Međutim, dok je služio Božanstvenu Liturgiju, izazivao je divljenje. Kad god je služio, njegovo lice bi se ozarilo i on bi se upodobljavao angelu.
 
***
 
Duhovnik Ilarije Ivironski i njegov poslušnik Sava, o kojem se govorilo kao o svetom čoveku, svakodnevno su služili Liturgiju u isposnici – katizmi Svetog Jakova, koja pripada manastiru Dionisijatu. Liturgiju su služili naizmenično, jednog dana jedan, a drugog dana drugi.
 
***
 
Kako nam je preneo poslušnik o. Teofilakta, a kako su nam posvedočili i drugi oci, arhimandrit Joakim Specieris je, služeći Liturgiju, doživljavao unutrašnju promenu. Ona se mogla videti i na njegovom licu, koje je postajalo ozareno i oblagodaćeno.
 
***
 
Otac Dionisije iz skita Svete Ane nikada nije propuštao da služi Svetu Liturgiju. Čak i kad je bio bolestan, pozivao bi nekoga da zauzme njegovo mesto. Kada bi saznao da je neki od sveštenika bolestan, nije se ni raspitivao o prirodi bolesti, nego je odmah žurio u grobljansku kapelu i tamo sa velikom bogočežnjivošću i umilenjem služio Svetu Liturgiju.
Otac Dionisije se nikada nije gnevio, niti je zapostavljao Molitvu Isusovu (umno-srdačnu molitvu). Njegovo rukodelije bio je ikonopis. Dok je živopisao, njegov um je neprestano bio pogružen u razmišljanje o žitiju svetitelja čiji je lik izobražavao. Ukoliko je svetitelj bio mučenik, njegove misli bile su usredsređene na svetiteljevu smrt, a ukoliko je bio prepodobni, usredsređivao se na njegove podvige.
Kad god je trebalo izvršiti neki težak zadatak, otac Dionisije je hitao kao „žedni jelen“ i na taj način bio dobar primer ostalima u skitu.
 
***
 
Iza kelije Svetog Nila prolazi se kroz takozvani „Saran“ a zatim, idući dalje od Hairija stazom koja vodi u pravcu jugoistoka, stižemo do isposnice „Janakopula“. Ovde je živeo jedan čudesni duhovnik po imenu Gavrilo. Sve dok nije zašao u duboku starost, Liturgiju je služio gotovo svakodnevno. Pre i posle Svete Liturgije nije odlazio u postelju, nego bi se odmarao sedeći.
Obično je govorio: „Neprijatelj stalno bdi da bi nas iskušavao. Zato ne bi trebalo da spavamo posle Liturgije, kako se ne bismo oskrnavili i na taj način bili lišeni blagodati koju smo dobili Svetim Pričešćem.“
Tokom čitave Četrdesetnice nije jeo kuvanu hranu. Njegovi podvižnički obroci sastojali su se od dvopeka, maslina, luka i salate.
 
***
 
Otac P. pripovedao nam je o nezaboravnom podvižniku, ocu Tihonu, koji se čitavih petnaest godina podvizavao u najudaljenijoj svetogorskoj pustinji, Karulji, gde se hranio isključivo dvopekom, a upokojio se u katizmi svetog manastira Stavronikita:
„Kada bi otac Tihon služio Liturgiju, često se događalo da bude obuzet sozercanjem, koje bi potrajalo čitavih pola sata pa i duže. Mi bismo opet i iznova pojali Heruvimsku pesmu, sve dok on ne bi došao k sebi i počeo da odgovara. Jednom sam ga preklinjao da mi kaže šta mu se dogodilo i on mi je rekao sledeće: „Da, čedo moje, jedan angeo me je uzneo visoko, tamo gde heruvimi i serafimi slavoslove Boga! Kad su me spustili, došao sam k sebi i shvatio da se nalazim u crkvi i da služim Liturgiju!“
Dok je služio Liturgiju, nikome nije dopuštao da bude u oltaru.“
 
***
 
Upoznao sam i nezaboravnog starca Mateja iz manastira Karakala. Ovog prostodušnog čoveka rukopoložio je 1940. godine mitropolit Melitupolisa Jerotej, u vreme svog boravka na Svetoj Gori. Od dana svog rukopoloženja, pa sve do kraja svog ovozemaljskog života, odnosno punih četrdeset i pet godina, svakodnevno je služio Liturgiju! Bilo mu je nepojmivo da propusti i jedan jedini dan. Ako bi se povremeno događalo da ne saslužuje u manastirskoj sabornoj crkvi, služio bi u nekom paraklisu. Tokom proskomidije pominjao je bezbrojna imena „da bi duše imale koristi“, kako je sam govorio.
Kada mu je jedan od braće rekao da nakon toliko godina služenja Liturgije treba da otpočine, on je odgovorio: „Do poslednjeg daha služiću Liturgiju, do poslednjeg daha…“
Posebno zadivljuje činjenica da otac Matej nikada, pa ni na poslednjoj Liturgiji koju je služio, nije izgubio svoju prvobitnu pobožnost i revnost.
Posetio sam ga u vreme kad sam prikupljao materijal za knjigu Savremeni atonski podvižnici, i tom prilikom mi je s velikim poštovanjem kazivao o svom starcu, ocu Kodratu.
 
***
 
Bio je praznik Blagovesti 1984. godine, u Kavsokaliviji: Nakon završetka Sv. Liturgije, otac Isaija zamolio me je da pođem s njim u njegovu kaliviju da bismo pričestili starca Simeona, devedesetogodišnjaka koji je bio bolestan i slep u telesnim očima, ali koji je srcem gledao i video Boga. Poznavali smo oca Simeona i često smo ga posećivali da bismo slušali njegove kao med slatke reči. On je bio najstariji živi stub ovog svetog skita. I on i njegov poslušnik, monah Isaija, bili su siromašni. Siromašna i podvižnička bila je i njihova kalivijica, bez bašte u kojoj bi uzgajali povrće, bez utehe ili udobnosti. Starčevo podvizavanje isključivalo je kupanje, a njegova kosa bila je tako duga da je dopirala do članaka, kao kod drevnih podvižnika, čija je kosa tokom bezbrojnih godina postala duga i zamršena.
Prihvatio sam ovaj poziv s velikom radošću. Stavio sam epitrahilj i uzeo sveti Putir, a zatim smo krenuli. Usput smo neprestano izgovarali: „Molitvama Svetih Otaca naših…“. Ispred je išao otac Isaija, držeći lampicu da bi nam osvetlio put kroz gustu pomrčinu i tesne, opasne staze. Padala je kiša i bili smo mokri, ali nam to nije bilo važno. Nikad neću zaboraviti tu kišu, to koračanje s Prečistim Tajnama u rukama, uz molitvu i posred tame, na putu ka osvećenom skitu. Nikad neću zaboraviti ni lik oca Simeona kada smo najzad stigli u kalivijsku crkvicu posvećenu Svetom Simeonu Novom Bogoslovu, koji je u umilenju proslavljao bogočežnjivost („božanski eros“). Ostao sam pred carskim dverima i sačekao da poslušnik dovede svog starca. „Primi me danas, Sine Božiji, za pričasnika tajne večere Tvoje…“ U zaslepljujućoj svetlosti kandila i sveća koje su gorele pred svetim Putirom, pojavio se slepi starac, puštene kose, bosonog, teško dišući i oslanjajući se na zid i na svog poslušnika, oca Isaiju.
Prišao je i prekrstio se. Njegove slepe oči bile su vlažne od umilenja, bogočežnjivosti i suza.
„S trepetom, čoveče, pristupi Božanskoj Krvi…“ Pričestio se.
Ponovo je načinio metaniju, prekrstio se i, uzdišući, krenuo ka svojoj keliji.
Svete slike i prizori „pred kojima bi i angeli želeli da se poklone…“
Blažen čovek koji ne ide na veće bezbožnih, i na put grešnih ne stade, i na sedalište bezbožnika ne sede. Nego je u zakonu Gospodnjem volja njegova, i u zakonu Njegovom poučava se dan i noć (Ps.1,1-2).
 
***
 
Jedan sedobradi svetogorski starac napisao je sledeće: „Mi, koji smo na Svetoj Gori, na svakoj Liturgiji kažemo: ‘Molimo vas da pomenete imena ljudi koji su siromašni, nesrećni i ubogi.’ Mnogi jeromonasi na Svetoj Gori to čuju i mole se za siromahe. Oni za koje su se molili često dolaze u njihove snove da im zablagodare. Videli smo mnoga i velika čuda u slučajevima kad su sveštenici vršili pomene (za usopše). Neki bolesnici, koje su lekari obeshrabrili, slali su svoja imena da budu pomenuta na Liturgiji i odmah su bili isceljeni. Njihovi rođaci čudili su se iscelenju od ponekad beznadežno neizlečive bolesti!“

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *