STAREČNIK

 

STAREČNIK
(izreke svetogorskih staraca)

 
20. SLOVO O POBOŽNOSTI, PORETKU, PRAVILNOSTI[1] I O POŠTOVANJU PREMA STARIJIM OCIMA
 
Jedan opitni, vremešni podvižnik rekao mi je sledeće: „Drevni oci bili su blagočestivi, brižljivi i strogi. Nisu mislili na spoljašnji izgled svoga lica niti na to da li su im lik i kosa dopadljivi. Njihove rase su bile kratke. Glave su im s poštovanjem i pobožnošću bile oborene i izbegavali su da bilo kog čoveka gledaju pravo u lice. Bili su stidljivi. Nisu razgovarali niti su se smejali. U crkvi su nosili jednu vrstu papuča. Jednom je monah Modest obuo par novih cipela, koje su pravile buku dok je koračao. Ostali monasi su ga pozvali i rekli da nove cipele nosi u svojoj keliji, a da za crkvu obuje stare.“
 
***
 
„Mi smo se plašili da pogledamo starije oce (starce)“, rekao je jedan podvižnik, misleći na to da su nekad postojali strah, blagočestivost i poštovanje prema starijima. „Tako je bilo. A kako je sada? O, kakva su ovo vremena?!“
 
***
 
Starac Antonije Kavsokalivijski bio je uzor i obrazac poštovanja svetogorskog poretka i pravilnosti. Bio je to veoma pobožan monah, prostodušan i smiren. Iz njegovih usta stalno je dopiralo „Bog blagoslovio“, „neka je blagosloveno“ i „molitvama Svetih Otaca naših“. Kada je hodao po skitu, nosio je svoju rasu. Svi starci sećaju ga se sa nostalgijom.
 
***
 
Zatražili smo od jednog starog podvižnika, kojem je bilo preko osamdeset godina, da nam kaže nešto dušekorisno o drevnim ocima.
Odgovorio nam je šturo i kratko: „Šta da ti kažem? Drevni oci bili su drugačiji ljudi. Oni su bili blagočestivi.“
U čemu se sastojala blagočestivost drevnih otaca?
„U nedostatku otvorenosti i preterane odvažnosti, u poštovanju, u smirenju, u nelicemernosti u izgledu, u rečima, u koračanju, u sedenju, u odevanju. Njihovo ponašanje bilo je uzorno bilo da su sami, bilo da su među mnogima, bilo da su u crkvi, da poju ili da služe Liturgiju, bilo da se bave svojim rukodelijem. Nisu mnogo govorili, nisu se glasno smejali, nisu bili ironični, niti su očekivali da će biti zapaženi. Bili su krotki, ćutljivi i rasuđivali su ispravno, bili su iskreni, prostodušni, nelicemerni, blagodarni, preispunjeni ljubavlju. Njihova reč bila je ‘so zemlji’, a njihov život svet, koji je projavljivao plodove Duha Svetoga. Izbegavali su prisnost, koja je početak odvažnosti. Njihovo ponašanje bilo je blagodatno, uravnoteženo i odmereno.
Sećamo se ovih kinovijskih otaca: ćutljivi, povučeni, duboko pogruženi u molitvu i sozercanje. Njihove glave su najčešće bile pognute, ne samo u crkvi nego i za trpezom (u vreme obeda), dok su hodali ili dok su se bavili svojim rukodelijem.“
 
***
 
Postojala je jedna blagoslovena monaška zajednica u Vigli, u Kaliviji podignutoj u čast Sveta tri mladića. O toj zajednici kazivao mi je blagočestivi starac M. iz Kerasije: „Njihov starac bio je veoma strog. Zvao se Dositej.
Najstariji poslušnik bio je o. Agatodoros. Otac Akakije se po svojim vrlinama razlikovao od ostalih. Imao je bradu koja mu je dosezala do članaka. Predvideo je svoju smrt i često je plakao od radosti. Kad bi ih posetio neki stranac, on je sedeo prekrštenih ruku. Svi su ćutali, samo je starac govorio. Poštovanje i ćutanje u znanju. ‘Mrtav čovek ništa ne čini’, govorili su. Svom gostu ništa nisu nudili sve dok im starac ne bi rekao da to učine. Ništa nisu znali o gnevu. Ništa nisu znali o osuđivanju. Bili su obuzeti molitvom, radošću i likovanjem. Čak su i u snu videli Hrista.“
 
***
 
Uoči postriga jednog monaha, nezaboravni starac Gavrilo jeo je masline. Iz tog razloga, kako nam je on rekao, postrig je bio odložen. Trebalo je da jede samo suv hleb, kao što je sutradan i učinio, iako je bio praznik Blagovesti!
 
***
 
Iako je bio na samrti, sedamdesetdevetogodišnji starac Nikifor iz manastira Dionisijata, koji je patio od astme i miokarditisa, nije hteo da prekine Veliki Post time što će uzeti malo mleka ili ribe.
„Starče“, rekao je on, „zar neću umreti ako budem jeo? Blagodarim Vam za Vašu očinsku ljubav, ali ja već šezdeset godina nisam narušio Četrdesetnicu. Zar da je prekinem sada, kad ću se upokojiti? Biće dobra i supa spremljena na ulju. Dajte mi Sveto Miropomazanje i ja ću za pet do šest dana otići.“
 
***
 
Časni starac Jakov iz manastira Dionisijata bio je poznat po svojim vrlinama. O njegovom zadivljujućem životu kazivali su nam nezaboravni iguman Gavrilo i o. Lazar:
„Bilo je to one godine kad je starac Jakov služio kao tipikar. Jednog prazničnog dana, tokom posta, njegova sabraća su mu nakon obroka ponudila da u vinskom podrumu trpezarije popije čašu vina koje na Svetoj Gori zovu ‘spolokanis’, ali je on to odbio. Oni su bili uporni, ali on je govorio da će mu to naškoditi. Optužili su ga za gordost. Najzad je prostodušni starac, nepokolebiv u ispravnom izvršavanju monaškog pravila, želeći da im pokaže da njihova upornost potiče od lukavoga, uzeo pehar levom rukom a desnom načinio znak Časnog Krsta. Istog trenutka, staklo se rasprsnulo na četiri dela i, naočigled svima, vino se prosulo!
Starac Jakov je objasnio da je, dok su ga primoravali da prekrši pravilo i da popije vino, video kako se lukavi demon u čaši raduje. Shvatio je da se iza prividnog bratoljublja njegove sabraće krije lukavstvo ovog nenavidnika svakog dobra.“
 
***
 
Postoje monasi koji se hrane žitijima svetih i koji žive u neraskidivoj zajednici sa svetiteljima. Razgovaraju sa njima i osećaju živo prisustvo i dejstvovanje svih svetitelja Jedne, Svete, Saborne, Apostolske i Pobedonosne Crkve. Postoje istinski poznavaoci svetiteljskih žitija, posledovanja u pojanju, tipika, praznika, bdenja, čudesnog dejstvovanja svih svetitelja. Jedan od takvih bio je i priprosti starac Teoktist Dionisijatski, koji je ogrbavio od velikih podvižničkih napora.
Ne postoji poklonik koji je dolazio u sveti manastir Dionisijat kojega nije osvojilo starčevo obilje ljubavi i detinja pobožnost, i kojega on, voljno ili nevoljno, nije odveo da se pokloni keliji Svetog Nikona i Hristovoj ikoni na tamošnjem zidu. Ta ikona se svetitelju otkrila u jednom viđenju. Osim toga, nije propuštao ni da ga odvede u obližnju keliju Svetog Nikodima.
Budući da je i sam poticao iz Epira, starac Teoktist je posebno poštovao sve epirske svetitelje. Svakodnevno je čitao sinaksare svim svetiteljima, budno motreći da nekoga ne izostavi, uključujući tu i novomučenike! Bio je revnostan i krotak i nikad se nije gnevio kad bi trebalo da izvrši neki zadatak. Sećam se da je za života o. Lazara, poklonika Imena Božijeg i Molitve Isusove, jedan od njegovih štićenika bio tada mladi monah Teoktist, kojeg su mnogi monasi iskušavali i prekorevali, smatrajući ga glupim ili ludim. Međutim, ovaj prostodušni monah izdržao je sva ta iskušenja sa retkim trpljenjem, radujući se svim svojim patnjama. Otac Lazar mi je jednom u poverenju rekao da poznaje monaha, koji je još uvek živ, a iz čijih ruku jedu divlje ptice i sve ptice nebeske. Mislim da sam shvatio na koga je mislio.
 
***
 
Postojali su, i još uvek postoje, svetogorski podvižnici i monasi koji se strogo pridržavaju tipika, posta, bdenja i predanja. Jedan od njih, koji se od ostalih izdvajao po odanosti predanju, bio je i otac Neofit. Služio je Liturgije u svim kalivijama Novog Skita. Služenje Liturgije predstavljalo je njegovu nezasitu čežnju. Dogodilo se da je otac Serafim, jedan od otaca – Avraamita, zaspao tokom bdenja. Otac Neofit mu nije dopustio da saslužuje tokom Liturgije. Rekao mu je ono što bi rekao i svakom drugom svešteniku: Pričešće!“
 


 
NAPOMENE:

  1. Misli se na preciznost i pravilnost u izvršavanju monaškog pravila (prim. prev.).

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *