Старечник

17. СЛОВО О ДЕЈСТВОВАЊУ НЕЧИСТИХ (ЛУКАВИХ) ДУХОВА

Када је преподобни Атанасије започео са изградњом велике манастирске цркве која се сачувала све до данас, ђаво је објавио страшан рат. Искушавао је раднике неизмерним тешкоћама.
Протомајстори и радници били су усредсређени на планове (нацрте) за изградњу храма. Изненада, свима су се одузеле руке и постале сасвим непокретне, тако да их ни до уста нису могли принети.
Преподобни је тада прочитао Трисвету песму и њихове руке биле су слободне. Светитељ је сам први почео да копа земљу, а затим и осталима наредио да то учине. Непосредно потом почели су да раде без икаквих тешкоћа.
Били су запрепашћени овим чудом. Нису оклевали да падну на колена пред Светим Атанасијем, преклињући га да остану поред њега и да се замонаше.
На тај начин ђаво је био посрамљен и морао је да се удаљи, јер није успео да спречи изградњу овог светог манастира, који је постао прва тврђава Православља и подвижништва на Атонској Гори, Градини Пресвете Богородице.
***
Две недеље након што се Свети Петар Атонски настанио у својој пећини, нечисти духови започели су са страшним и неподношљивим искушењима. Ђаво је узбунио и покренуо све демоне да би започели рат са овим херојским зачетником подвижништва.
Постојала су три главна напада из којих је светитељ изашао као победник и због тога био крунисан.
Током првог напада, отац зависти и лажи узбунио је читаву своју војску. Једни су почели да нападају пећину копљима и стрелама, док су други одваљивали камене громаде и бацали их доле вичући:
“Изађи из нашег дома или ћемо те убити!” Будући да је своје срце укрепио молитвом, светитељу нису нашкодила њихова злодела и напади. Изашавши накратко из пећине, угледао је небројено мноштво демона. Подигао је поглед према небу и завапио из дубине срца:
“Свесвета Богородице, помози слуги Своме!” Тек што су зачули име Мајке Божије, плашљиви демони су ишчезли. Прошло је педесет дана пре него што су се опет појавили преображени у обличја звери, змија и гмизаваца, и нападали су светитеља исто онако као што су некада нападали пустињског учитеља, Светог Антонија Великог. Уз помоћ знамења Часног Крста и спасоносног призивања Имена Христа Спаситеља, светитељ је из те битке поново изашао као победник.
За наредни напад, домишљати и сналажљиви непријатељ изумео је следеће: узео је обличје младог рођака преподобног Петра Атонског и претварао се да је радостан и ганут што га поново види након толико времена. Причао му је о туговању и забринутости рођака због његовог бродолома, говорећи чак да им је то открио Свети Николај и да им је, осим тога, рекао да се њихово изгубљено, жељено и скривено благо налази у светогорским шумама.
“Хајдемо, дакле”, рекао је, “пођимо заједно и вратимо се твојим рођацима и пријатељима који те очекују. Безмолвије ћеш наћи и тамо. Постоје многе испоснице (молчанице) и манастири. Реци ми, како ћеш боље служити Богу? Да ли удаљавањем од света или тако што ћеш бити од користи многим људским душама? Да ли тако што ћеш остати овде, на овим безводним стенама, или тако што ћеш поучавати многе који те очекују? Зар се не сећаш шта каже пророк: Онај ко достојно узме од недостојног тај је као уста моја?”*[1]
Преподобни је био пометен. Та пометња била је знак да речи које младић изговара не потичу од Бога. Преподобни је погнуо главу, заплакао, и храбро и одважно одговорио: “Знај добро да ме на ово место нико није довео, ни ангео ни човек, него Сам Бог и Пресвета Богородица, и све док то не буде Њихова воља не могу да напустим ово место.”
Чим је зачуо име Пресвете Богородице, демон у обличју младића одмах је ишчезао.
Седам година касније, догодио се и трећи демонски напад на храброг војсковођу атонских подвижника. Овога пута, демон се појавио пред њим у обличју ангела. Дакле, пред преподобним Петром Атонским појавио се један тобожњи ангео Господњи са мачем, стао пред улаз у његову пећину и узвикнуо:
“Изађи, истински слуго Христов, дођи да чујеш о тајинствима Божијим и да ти кажем душекорисне речи!”
“Ко си ти, који желиш да ми кажеш лепе и душекорисне речи”, упитао је светитељ.
“Ја сам архистратиг (арханђео) Божији и Он ме шаље да ти пренесем добре вести. Буди храбар, укрепи се и радуј, јер ти је припремљен престо и непропадљиви венац. Време је да напустиш ово место и да одеш у свет, где ћеш бити од користи многим људским душама. Господ је због тога и допустио да пресуши извор воде са којег си пио, јер жели да одеш одавде.”
“Ко сам ја, најпонизнији и најнедостојнији од свих људи, да би ми дошао ангео Господњи”, рекао је светитељ.
“Немој се чудити”, уверавао га је лажни ангео. “Ти си у овом времену превазишао све древне светитеље и пророке: Мојсија, Илију, Данила, Јова, и тако даље, и зато пођи. Бог ти заповеда да проповедаш у свету, на душевну корист многих људи.”
“Све док то жели Пресвета Богородица, моја Помоћница која ме је и довела овде, и све док то жели Св. Николај, нећу напустити ово место.”
Чим је зачуо име Пресвете Богородице, демон је и овога пута одмах ишчезао.
Те ноћи, након снажног искушења, преподобни је био удостојен два божанствена посетиоца. Пред њим се појавила Пресвета Богородица, Владичица, Заштитница и Настојатељица Свете Горе, а са Њом је био и Свети Николај.
“Петре, не плаши се непријатељског лукавства. Знај да је Господ с тобом. Од сутра ујутро, један ангео ће ти доносити храну небеску”, рекла му је Она.
***
“Кад се човеку приближи лукави дух обмане, он изазива пометњу у његовом уму и чини га неукротивим. Чини да срце отврдне и да се помрачи. Он узрокује тромост, страх, очајање и гордост. Осим тога, узрокује да човекове очи буду необуздане, уноси пометњу у његов ум и чини да читаво тело подрхтава. Његовим очима привиђа се светлост, али не блистава него црвенкаста, и васцели ум постаје демонски. Он га подстиче да говори недоличне речи и да хули”, рекао је Свети Максим Кавсокаливит Светом Григорију Синајском.
***
“Онај кога обузме дух обмане гневи се и разјарује и не зна за смирење, истинско покајање и истинске сузе. Горди се због свих својих достигнућа и тражи да га прослављају и да му указују почасти. Препушта се својим страстима, избезумљује се и долази до потпуне пропасти.”
***
Свети Никодим Агиорит претрпео је многе и разнолике нападе нечистих духова, како од самих демона, тако и од људи. Ево како његов животописац, монах Јефтимије, пише о једном демонском дејству, чији је циљ било застрашивање и пометња светитеља:
“Немојте мислити да је он све ово постигао без зависти и искушавања како невидљивих тако и видљивих непријатеља… Што се тиче оних видљивих, њих је најбоље заборавити и препустити милости Божијој, као што је то учинио и овај блажени. Након свог доласка овамо (на Свету Гору), благословени Никодим је најпре био толико преплашен да је пре одласка на починак врата своје келије остављао отворена, будући да је осећао извесну утеху знајући да су други људи у близини, или је бар он тако мислио. Међутим, кад је отишао у пустињу, постао је веома одважан. Сваке ноћи, кад је остајао будан и писао а демони се налазили изван келије и шапутали, он је неустрашиво настављао да ради. Понекад се чак и смејао њиховим лукавствима. У време док је сам боравио на острву Скиропуласу, демони су једне ноћи направили тако снажну буку да је светитељ у једном тренутку помислио да ће се зид келије срушити. Међутим, ујутру је све било на свом месту. Исто се догодило и док је био у каливијама. Тамо је покушавао да чује шта демони говоре, али у томе није успео. Једино је разабрао да кажу: ‘онај што пише’. Други пут су закуцали на врата његове келије. Сваки пут би закуцали два пута. Једанпут су, док је преводио 34. псалам и стих у којем се каже анђео Господњи нека их сатре и нека буде пут њихов тама и склизнуће (ст. 5), направили тако велику буку да се чинило да кроз његову каливију маршира читава армија у пуној снази. И заиста, камени зид у близини његове келије уистину се срушио током овог напада.”
***
Током 1925. године у манастир Дионисијат дошао је један ђавоимани човек. Након вечерње, отишао је у своју собу. Ту је почео гласно да пева и да помамно игра, лупајући ногама о под док се није онесвестио. Оци и браћа морали су да му свежу руке и ноге како би га натерали да се смири. Међутим, чим би га везали конопцем, он је успевао да се ослободи. Једног дана, неки опитан монах свезао га је новом бројаницом. Истовремено је демон, који је био у том човеку, почео да урла: “Свежи ме, калуђеру, па ћу ти показати куда ће да оде ова бројаница!” И заиста, након два сата ђавоимани се ослободио, а бројаница је пронађена у башти.
Једног дана, након исцрпљујућег плеса овог човека, старац Висарион је потрчао за њим носећи ведрицу воде, желећи да му је понуди да пије. Старац је у ову воду насуо и освештану водицу.
“Дођи, Јоване, чедо моје, да се напијеш хладне воде”, рекао је старац.
Будући да је остао без даха и да је био веома жедан, ђавоимани је почео да пије. Међутим, након само неколико тренутака осетио је да му грло гори.
“Калуђеру, ти ме спаљујеш”, повикао је он и испљунуо.
Какво задивљујуће чудо! Сви су се дивили благодатној сили коју је поседовала ова вода. Након тога дата му је обична вода, без оне освештане, коју је похлепно испио.
Током читавих месец дана читали су му молитве заклињања (егзорцизма) и након што се ослободио нечистог духа отишао је из манастира.
Једном приликом упитали су нечистога: “Чега се највише плашиш? Освештане водице, антидора (нафоре) или Светог Причешћа?”
“Уколико бисте само успели да сачувате Свето Причешће које добијате у цркви, ниједан од нас не би могао да вам нашкоди”, одговорио је он.
“Јоване, да ли се плашиш Светог Причешћа?”
“Пустите Јована, немојте њега питати. Само слушајте мене шта ћу вам рећи. Са вама не разговара Јован. Одрешите ме да бих могао да скочим у море и одмах ћу бити у Атини!”
***
Иако се често причешћивао, један искушеник у ивиронском скиту Светог Јована Претече и у каливији Светог Јоасафа виђао је демоне. На прозору своје келије видео је дивљу мачку спремну да га нападне. Схватио је да то потиче од демона. Старци су га упитали постоји ли можда неки грех који није исповедио. Тада је признао да је оклевао да им каже да је ненамерно убио некога још док је живео у свом селу. Није желео да им говори о томе, јер се плашио да ће бити оптужен за убиство и упућен на суд. Чим је то исповедио, демонске приказе су ишчезле.
***
Једне ноћи, на почетку његове подвижничке борбе, келија Светог Силуана Атонског испунила се необичном светлошћу. Та светлост је у потпуности прожимала његово тело и учинила га прозирним, тако да је био у стању да види унутрашњост свог грудног коша. Дошла му је помисао која је говорила: ‘Прихвати то, ово је Божија благодат.’ Међутим, у души је осећао пометњу и налазио се у недоумици због одсуства духа покајања. Догодило се чак да је у време молитве почео да се смеје. Ударио се песницом по челу. Престао је да се смеје, али се није вратило нити умилење, нити дух покајања. Тада је схватио да ово виђење није од Бога. Убрзо потом, испред себе је угледао нечисте духове и разговарао је са њима као да су људска бића. Говорили су му: “Ти си сада светитељ” или “Ти се никад нећеш спасти”.
Када их је упитао зашто му говоре тако противуречне ствари, они су му одговорили: “Ми никад не говоримо истину.”
***
Један старац је рекао: “Чак и на Светој Гори ђаво налази начин да нас зграби… Он такође успева да преотме младе људе. Чак и хришћанске породице могу заборавити значење породице. Постоји свеопште зло. Манастири покушавају да ствари доведу у ред, али…”
***
Један старац је говорио монаху – почетнику: “Ђаво има један циљ: да те удаљи од твог гнезда (односно од твог братства). Кад успе у томе, остало је лако.”
“Не дозволи да се охладе твоја љубав и поверење према твом старцу. Ако то учиниш, то ће те спречити да се и даље бориш и бићеш на коленима. Заувек запамти ове две лозинке: ‘благослови’, односно ‘опрости’, када те прекоревају и ‘нека је благословено’ кад ти нешто наређују. Онај ко наређује такође је одговоран. На тај начин ћеш остати безбрижан, спокојан и разборит послушник.”
***
Подвижник Никодим Кавсокаливијски (1807-1867) био је велики борац. Јео је само хлеб и никад није користио поврће. Завидљиви ђаво, непријатељ сваког добра, постављао му је многе замке. Показивао му се у виду илузија и блиставих појава, али је Никодим увек излазио као победник, јер га је руководио опитан духовни отац.
Једном је био тако дуго завејан у својој келији да је појео сав двопек и више није имао хране. Тада се нечисти дух појавио пред њим у виду блиставе светлости и у обличју Пресвете Тројице, рекавши: “Ја сам Пресвета Тројица, поклони ми се и ја ћу те преиспунити благодаћу и нахранити!” У истом тренутку, пред Никодимом се појавила трпеза препуна разнолике и укусне хране, чији је мирис мамио подвижника.
Борац Христов је на то пао на колена и преклињао Господа да га избави од овог искушења.
***
У светом кавсокаливијском скиту живео је један врлински подвижник. Једном је зачуо куцање на врата и пред њим се појавио неко у обличју монаха. На леђима је носио врећу препуну двопека којим се хране подвижници.
“Ко си ти”, упитао је побожни старац.
“Ја сам исповедник из Свете Ане.”
“Ако си монах, а посебно духовник, начини метанију.”
Чим је незнанац (који је био нечисти дух) зачуо ове речи, одмах је ишчезао. Иза њега је остао неугодан смрад који се осећао три дана. Овде би требало напоменути да нечисти духови не праве метаније нити се поклањају Богу.
***
Један старац је обично говорио: “Монах подсећа на малу, лукаву рибу. Он зна како да избегне свет, као што рибица избегава мамац у коме је сакривена смртоносна удица.”
***
Незаборавни старац Гаврило, “деда”, игуман манастира Дионисијата, исприповедао је следеће:
“Када је 1910. године благодат Божија и мене, најништавнијег, удостојила да ступим на ово освештано место, у ангелску установу Монашке Републике, пред мој долазак догодило се следеће. Будући да је то био оригиналан и несвакидашњи догађај, сви које сам упитао испричали су ми једно те исто. Ево шта су ми казивали. Четири или пет година пре него што сам овамо дошао, из Солуна је стигао један младић племенитог изгледа, по занимању посластичар и, како се причало, јединац својих родитеља. Звао се Атанасије и дошао је овамо да би се замонашио.
Након што је постао искушеник, према обичају нашег манастира послали су га у наш метох “Моноксилит”, који се налази на самом улазу у Свету Гору. Требало је да тамо ради и да се истовремено извежба у посту и последовањима, како би могао да се прилагоди строгом начину живота у нашој киновији.
Једног дана, након његовог доласка у метох, сва браћа беху дошла из цркве и спремала су се да пођу на своја послушања. Још увек су стајали на балкону метоха кад је према њима почело да лети камење које је долазило из оближње шуме. Нико није био повређен, нити је било која грађевина или дрвенарија била оштећена.
Најпре су мислили да људи, шале ради, бацају камење на њих. Међутим, кад су пошли на посао схватили су да се напад наставља. Тада су сви потрчали назад у метох, заплашени и обузети сумњом у злобни напад људи или демона. Ушли су у цркву, преклињући Бога и Пресвету Богородицу за своје спасење.
Док су били у цркви, напад се зауставио. Међутим, чим су изашли, камење је поново полетело према њима. Као додатак овој демонској пометњи, нека невидљива сила збацила је њиховог пса са балкона високог три метра. Поред тога, унаоколо су летели и многи чврсти предмети, као што су столице, монашке капе (скуфије) и сл. Изгледало је да се предмети крећу сами од себе и да падају са висине.
Уплашени монаси сабрали су се око побожног оца Марка, некадашњег игумана. Највећи део времена проводили су у цркви, знајући да је све то изазвано демонским дејством. Да би се и последњи пут уверили да се ради управо о томе, метохијски економ је послао једног од монаха пешице у Кареју како би затражио помоћ од локалних чувара, а по наређењу Свете управе. Кад су чувари стигли у ову “караулу”, из правца шуме још увек је летело камење. Чувари су претражили читаву област, па су чак и испалили неколико пуцњева, али није било никаквог резултата. Сагласили су се да је реч о демонском нападу и отишли.
Најзад је искушеник Атанасије, којег смо претходно већ поменули, рекао оцима да је напад управљен на њега, јер су се он и његови родитељи у његовом световном, грешном животу, бавили магијом. Рекао је да већ два дана осећа мучну тескобу. Уверивши оце да је оно што говори истинито, затражио је од њих да му дозволе да пође у капелу Светог Артемија, која се налази недалеко од метоха. Чим је кренуо у том правцу, камење је почело да пада на њега и око њега, а да га при том уопште није повредило.
Након тога, остали монаси оставили су Атанасија самог у капели, а они су се вратили уобичајеним пословима. Економ је тада послао писмо манастиру у којем је објаснио шта се догодило. Затражио је да пошаљу чамац који ће вратити искушеника, како би у метоху поново завладао мир. Тако је и било. Међутим, чим је Атанасије кренуо према обали где се налазио чамац који су послали по њега, камење је поново полетело. Да би морално укрепио чамџије, економ је морао да заједно с њима пошаље и оца Марка и преподобног оца Исаака. Упркос томе, камење је наставило да пада све док нису испловили на пучину. Срећом, падало је око чамца, тако да никога није повредило.
У таквим околностима стигли су у свети манастир. Будући да је током њиховог пута од пристаништа до манастирске порте напад сасвим престао, неки монаси почели су да их исмевају, говорећи им да су били жртве илузије и сл. Изненада, са оближње куле пало је пет-шест камених громада, након чега су се сви уверили да је реч о озбиљној, а не о шаљивој ствари.
Савет стараца одмах је одлучио да искушеника пошаље код духоносног оца Саве, некадашњег члана њиховог братства, који се сада подвизавао у скиту Свете Ане. Надали су се да ће он бити у стању да се побрине за њега. Већ сутрадан су га одвели тамо. Иако већ беше зашао у дубоку старост, велики подвижник је осетио дубоку самилост према овом створењу Божијем. Читавих недељу дана ништа није јео и непрестано се молио. Међутим, и он и његова заједница доживљавали су велике недаће, јер нису били нападани само каменим громадама које су, даноноћно и уз страшну грмљавину, од њихове каливије летеле према отвореном мору, него је и привидно мирни Атанасије подивљао и почео да хули. Било је неопходно да га вежу како се не би бацио са стена. Погрдним речима нападао је остале монахе, а посебно старца, духовника Саву. Најзад је надјачала молитва праведника. Док се најблагочестивији духовник молио са сузама у очима, заклињући демона да напусти искушеника, видео је како демон у обличју лисице излази из искушеникових уста. Лисица је застала на улазу у каливију, разјарено гледајући у духовника и шкрипећи зубима, а затим ишчезла. Истог тренутка, искушеник је пао на колена пред уваженим старцем, са сузама целивајући његову руку и благодарећи што га је ослободио и спасао од неподношљивог бремена.
Старац је задржао искушеника поред себе још неколико дана, а затим га је упутио код другог духовника, у скит манастира Кутлумуша. Атанасије је тамо пострижен за монаха и добио је име Авакум. Авакума сам срео у Кареји, где је зарађивао за живот радећи као посластичар. Његови саподвижници су казивали да води најстрожији живот и да испод одеће носи ланце, следећи пример древних Отаца. Доживео је дубоку старост, и када више није био у стању да се брине о самоме себи, вратио се у свој главни манастир, тј. у Кутлумуш. Овде је, у једној келијици поред манастирске штале, пре неколико година отпочинуо у Господу.”
***
Отац Симеон је живео у оној истој пећини у којој су некада живели старац Јосиф Исихаста и његови послушници, а која се налази у близини Малог скита Свете Ане. Једнога дана, у посету му је дошао неки млади монах који је тек недавно стигао на Свету Гору. Старац је изразио своју радост што у последње време многи млади монаси следе начин живота древних Отаца и рекао:
“Брате мој, ма о чему да се ради, немој скривати своје помисли од свог духовног оца. Имај потпуно поверење у њега, иначе ћеш доћи у опасност, као што се и мени самом догодило.”
“O чему се ради”, упитао је млади монах.
“Кад сам напустио свет и постао расофор[2], одмах сам хтео да постанем исихаста, да живим у потпуном безмолвију и да се непрестано молим, као што су чинили и велики Оци. Тако сам, упркос саветима многих стараца, а посебно мог духовног оца М., дошао на ово безводно и тескобно место. Видевши моју упорност, духовник ми је напослетку рекао:
“Иди, будући да си тако упоран. Међутим, мораш редовно долазити овамо да ме видиш и да ми исприповедаш о својим помислима.”
Растојање међу нашим келијама било је само двадесетак минута хода. Једног дана завршио сам своје молитвено правило и сео на дрвени кревет. Тада сам зачуо женске гласове и смех. Убрзо потом, у свом прозору спазио сам четири младе жене које су ме посматрале. Мој ум се обеспокојио.
“Где се налазим? У Пиреју или на Светој Гори?” Оне су почеле још изазовније да се смеју.
Прва од њих је рекла: “Он је веома леп.”
“Он је безумник. Дошао је овде да буде монах. Хоћу да се удам за њега”, надовезала се друга.
Трећа ју је прекинула: “Не, ти си ружна. Ја ћу се удати за њега.”
“Узалуд губите време”, рекла је четврта. “Он ће умрети четрдесет дана пре него што добије велику схиму!”
Након што је то рекла, све четири су ишчезле. Због ових привидно пророчких речи почео сам да јадикујем и да плачем над својом блиском смрћу. Међутим, још нисам помишљао да о овом догађају испричам свом духовнику. Дошао је четрдесети дан. Потиштено сам чекао поноћ и с болом почео да јадикујем: “Господе Исусе Христе, помилуј ме! Опрости ми, Господе! Немам времена да постанем великосхимник!” Откуцала је поноћ, и ја сам мислио да ми се приближава смртни час. Међутим, ништа се није догодило. Уштинуо сам се, да бих се уверио да сам жив. Схватио сам да сам пао у прелест. Брзо сам устао и отрчао код мог духовника.”
***
Један старац је рекао: “Ђаво никога не поштује: ни свештеника, ни владику, ни патријарха.”
***
Један подвижник ми је приповедао о следећем примеру дејствовања нечистих духова. Једном је, док се молио у својој испосници, испред њега изненада, као рефлектор, засијала јака светлост. Он није обратио пажњу на то и наставио је још усрдније да се моли. Тада су се пред њим појавила два демона у обличју Цигана који играју и ударају један другога, чинећи различите глупости. Све се догодило тако изненада да подвижник није могао да се суздржи и праснуо је у смех.
***
Веома су разнолика и варљива дејства нечистих духова, који понекад стварају бесрамне слике и призоре, а понекад узимају обличје светлости и блиставих ангела. Ево како су се појавили пред једним савременим подвижником у време док се молио.
Била је ноћ. Док се молио у непомућеној тишини, зачуо је како изван келије допиру громки гласови, звуци бубњева, игра и сл. Устао је да види шта се догађа. Ничега није било! Све је то потицало од ђавола.
Није стигао ни да седне на клупицу како би наставио молитву када се, сасвим изненада, његова келија испунила јаком светлошћу. Кров његове келије био је подигнут са свог места. Мислио је да та светлост досеже до неба. Када је светлост била најсјајнија, појавио се један блистави лик, који је подсећао на лик Христов. Могао је да види само половину тог лика, али чим га је погледао зачуо је унутрашњи глас који му је говорио: “Удостојио си се да видиш Христа!”
Његов аутоматски одговор је био: “Ко сам ја, недостојни, да бих видео Христа?” Начинио је знамење Часног Крста. Привидни Христос и она светлост су истог часа ишчезли, а кров се вратио на своје место.[3]
***
“Када благодат Духа Светога обитава у човеку, његов ум се сабира”, рекао је Свети Максим Кавсокаливит Светом Григорију Синаиту. “Он постаје опрезан и смирен. Он призива сећање на смрт и на своје грехе, на Страшни Суд и на вечне муке. Често бива обузет умилењем. Његове очи испуњавају се сузама и кротошћу. Уколико се више испуњава благодаћу, утолико омекшава његова душа, утолико се теши светим страдањима нашега Христа и Његовим безграничним човекољубљем. Као прво, кроз непојмиву силу Божију која једном речју неизрециво ствара универзум и призива га из небића у биће; као друго, кроз бесконачну силу Његову која недокучиво промишља и управља свим постојећим и, као треће, кроз несхватљивост Пресвете Тројице и надсуштаственог преобиља божанствене жртве, у уму се појављују узвишена и истинита созерцања.
Када, дакле, ум човеков бива однесен и кад се нађе високо изнад вештаственог, он се просветљује и, унутар те божанске и надблиставе светлости, испуњава божанственим знањем. Његово срце постаје спокојно и кротко, тако да доноси плодове Духа Светога: радост, мир, дуготрпљење, доброту, састрадање, љубав, смирење и све остале. Тада душа тог човека задобија неизмерну радост.”
***
Многопоштовани пустињак којег смо познавали, и који је наш савременик, приповедао нам је следеће: “Када на човека сиђе преизобиље благодати Божије, човек то не може да издржи. Он се у потпуности потреса, као да његово тело потреса струјни ток. Он не може да поднесе толико блаженство. Тада се појављују сузе, блаженство, неизрецива радост, промена, богочежњивост (божански ерос).
***
Током читаве ноћи, мошти Св. Арсенија биле су на мом кревету, а ја сам бдео и молио се. Изненада се појавио ђаво. Зграбио ме и бацио на земљу узвикујући: ‘Чија је ово лобања?’ С великом снагом бацио ме је на под. Тада сам завапио: ‘Светитељу Божији, помози ми!’ Истог тренутка ђаво је ишчезао, а моја душа се испунила неисказаним блаженством.
Ујутру је један мој познаник дошао да ме посети. Био је запрепашћен променом коју је присуство благодати изазвало на мом лицу…”

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Код Ђ. Даничића стоји: Ако одвојиш што је драгоцјено од рђавог, бићеш као уста моја (Јер 15,19).
[2] Дословно, онај ко има право ношења монашке расе, другим речима, монах почетник, (прим. изд.).
[3] Оци кажу да ђаво не може да узме на себе Христов лик. Он на себе узима лик који на Христа само подсећа, и тако вара подвижнике (прим. изд.).

 

Comments are closed.