STAREČNIK

 

STAREČNIK
(izreke svetogorskih staraca)

 
1. SLOVO O HRISTOLIKOJ LJUBAVI
 
Kada je Sveti Atanasije konačno sagradio sveti manastir Veliku Lavru, zaputio se u Konstantinopolj. Želeo je da vidi svoje duhovno čedo, samodršca Nikifora Foku, koji je obećao da će napustiti svet i zamonašiti se pored svog duhovnog oca. Do tog vremena, car već beše poslao mnogo zlata Svetom Atanasiju za izgradnju manastira.
Čim je samodržac čuo za njegov dolazak, nije mogao da obuzda svoju radost. Skinuo je carske odežde i izašao da susretne svetitelja kao običan građanin. S najdubljim poštovanjem celivao je njegovu ruku, zagrlio ga i odveo u carske odaje. Kakvo ga je umilenje obuzelo zbog svetiteljeve ljubavi!
„Znam, oče moj“, rekao je on, „da sam ja uzrok svih tvojih nedaća. Prenebregao sam strah Božiji, prekršio sam svoje obećanje. Preklinjem te da mi se smiluješ i da očekuješ moj povratak, ukoliko me Bog toga udostoji…“
Svetitelja su utešile careve reči. Znao je da Nikifor Foka neće biti u stanju da ispuni svoje obećanje. Međutim, suočivši se s takvim pokajanjem, morao je da pokaže ljubav. Svetitelj je oprostio caru, savetujući mu da živi prosto i skrušeno i da se svakodnevno kaje, preklinjući milost Božiju da mu oprosti njegova pregrešenja.
 
***
 
Prepodobnog Gerondija, prvog žitelja skita Svete Ane, Presveta Bogorodica poučila je meri preizobilne ljubavi Njenog Sina. On je na taj način, posredstvom božanstvene ljubavi, dostigao stanje skrušenosti, smirenja i bezbrižnosti. Imao je samo jednu brigu, brigu o Bogu, o svojoj duši i o tome kako da bude uzor i primer za svoje učenike.
 
***
 
U svetom manastiru Filoteju živeo je prepodobni i ravnoapostolni sveštenomučenik Kozma Etolski. Budući podstaknut dubokom ljubavlju i božanskim otkrovenjem, prihvatio je krst apostolskog priziva da bi grčkom narodu propovedao Evanđelje, imajući za to blagoslov staraca i Konstantinopoljske patrijaršije. Satvorio je mnoga čudesa i duhovno vaskrsao naš (tj. grčki) moralno posrnuli narod, da bi na kraju primio mučenički venac.
 
***
 
„Mi patimo jer nemamo ljubavi. Onaj ko ne ljubi nema ni mir, čak i kad bi ga u Raj postavili“, rekao je jedan starac.
 
***
 
Starac Ilarion, bolničar manastira Simonopetra, nikada nije odlazio da spava ukoliko bi neki od otaca bio bolestan. Bio je potpuno samopožrtvovan u brizi oko svojih pacijenata. Tokom čitave noći molio se na brojanici. Koračao je gore-dole i govorio: „Gospode Isuse Hriste, pomiluj slugu Tvoga“ i „Sveti Vrači Besrebrenici, zastupajte ovog slugu pred Bogom.“ Zbog svojih bolesnika odlazio je i na pecanje, a zatim im kuvao svoj ulov, pokušavajući da im pomogne da se ukrepe i da ozdrave.
 
***
 
Nezaboravni Simeon, isihasta iz skita Svete Ane, posvetio se služenju starima i bolesnima. Živeo je u kserokaliviji[1] posvećenoj prazniku Sretenja Gospodnjeg. Neprestano je izrađivao drveno kuhinjsko posuđe koje bi zatim nosio u Kareju, gde je uvek odlazio pešice. Upokojio se 1933. godine, u šezdeset devetoj godini.
 
***
 
Dogodilo se da su oci iz Novog Skita čistili kosturnicu. Starac Danilo, koji je živeo u skitskom utvrđenju (pirgu) i svakoga služio bez gunđanja, jednom prilikom se, pomažući u kosturnici, obratio upokojenima i rekao: „Podvizavali ste se dok ste živeli na zemlji, tako da ste primili svoje vence i obitavate na Nebesima. Molite se za nas, Sveti Oci.“
Tada se začuo glas koji je dopirao od mnoštva kostiju:
„Morate imati ljubavi, jer se bez ljubavi niko neće spasti!“
 
***
 
Jedan starac je rekao:
„Nazivamo se hrišćanima, ali se niko od nas ne pridržava zapovesti o ljubavi prema bližnjem.“
 
***
 
Postojali su heroji koji su bili odvažni i telom i dušom, koji su bili obuzeti ljubavlju, vrlinom nad vrlinama. Ništa ih nije moglo zaustaviti: ni naporan rad, ni opasnost da, negujući bolesnu braću, i sami dobiju zarazne bolesti kakva je tuberkuloza. Jedan od takvih heroja ljubavi bio je i o. Pantelejmon iz skita Svete Ane. On je negovao obolele od tuberkuloze i hranio izgladnele tokom neopisive gladi tokom nemačke okupacije. Upokojio se 1948. nakon što se i sam razboleo od tuberkuloze, a da ga pri tom niko nije čuo da negoduje. Naprotiv, uvek je proslavljao Boga.
 
***
 
Nezaboravni Ignjatije sa Hiosa, monah iz skita Svete Ane, nije se istakao samo u našim otadžbinskim ratovima, posebno balkanskim, nego i u svojim podvizima ljubavi i čovekoljublja. Kada je došao u skit, na morskoj obali sagradio je kaliviju[2] u čast Roždestva (Rođenja) Hristovog. Ovde je svakome nudio gostoprimstvo, a posebno brodolomnicima. Rizikovao je svoj sopstveni život dok je mnogobrojnim novozelandskim i britanskim vojnicima pomagao da pobegnu. Svu ribu koju bi upecao davao bi ubogima i progonjenima. Upokojio se kada je 1947. godine pao sa stene. Pronašli su ga sa krstom u ustima i sa rukom na čelu.
 
***
 
Drugi milosrdni ribar bio je otac Sofronije iz skita Svete Ane, koji se podvizavao na mestu ispod vuletiriona,[3] u kaliviji „Loviarika“. Najpre je otišao u manastir Velika Lavra, sa željom da tamo bude postrižen za monaha, ali se odatle bezuspešno vratio. Demoni su mu se ironično izrugivali: „Kao Spiros otišao, kao Spiros se i vratio“ (to je bilo njegovo svetovno ime). On, međutim, nije očajavao. Vratio se u manastir, bio postrižen i započeo da živi angelskim životom. Živeo je u potpunoj nestjažateljnosti (dobrovoljnom siromaštvu), ali je posedovao ogromnu ljubav. Svu ribu koju bi ulovio davao bi siromašnim ocima. Upokojio se kad mu je bilo devedeset godina.
 
***
 
Budući da se neprestano molio, Isaak Dionisijatski je zaboravljao na san, posebno tokom noći. Svoje noćne molitve posvetio je zdravlju i spasenju radnika u njegovom manastiru, često se moleći sa suzama i bolom u srcu, preispunjenom ljubavlju.
U određenim vremenskim periodima obitavao je na gornjem spratu manastirskog metoha. Radnici su često mogli da ga čuju kako se glasno moli, vapijući i izgovarajući:
„Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, budi milostiv prema radnicima. Daj im hleb nasušni i blagoslovi ih, jer rade veoma naporno da bi poudavali svoje kćeri i iškolovali decu.“
 
***
 
Jedan starac je kazivao:
„Ponekad govorimo da imamo ljubavi, ali kakva je to ljubav? Mislim pri tom na duhovnu ljubav i ne govorim o ljubavi svetovnoj. Kako čovek može da dostigne ono stanje u kojem će vascelo čovečanstvo smatrati za svoju braću i sestre? Neki od tih ljudi su idolopoklonici ili Jehovini svedoci. Pa ipak, oni su braća po telu ali ne i po duhu, kako su to pravoslavni jedni drugima. Bez obzira na to, oni su naša braća po krvi. I za njih moramo prolivati suze. A opet, ako pravoslavni postane Jehovin svedok ili rimokatolik, koliko ću plakati za njim? Sada postoje milioni onih koji su slični njima. Da li sam dovoljno plakao? Nisam. Prema tome, daleko sam od istinske ljubavi.“
 
***
 
Živeo jednom jedan podvižnik, kojeg su poznavale gotovo sve pećine na Atonskom poluostrvu. Imao je radosno i blistavo lice. Njegovo strpljenje i njegova istrajnost bili su toliki da je postavljao posudu za sakupljanje vode i trebalo je da prođe dvadeset četiri časa da bi se ona napunila! Preklinjao je da se upokoji na dan Vozdviženja Časnog Krsta, koji se praznuje 14. septembra, jer Oci kažu da na taj dan ne postoje mitarstva koja od duša traže odgovore. Bio je sasvim ubog. Ništa nije posedovao, ali je zato njegova duša bila ukrašena hristolikom ljubavlju. Ako bi doznao da se negde neko razboleo, radosno je odlazio tamo da pazi na tu osobu i da je služi. Uvek je bio spreman da pomogne, da služi i da brine o starijima. Brinuo se o petnaestorici starih i bolesnih podvižnika! O, čoveče Božiji! Ti si uistinu podražavao našeg Vladiku! Postao si revnitelj i sledio si primer Hrista, Koji je oprao noge Svojim učenicima.
 
***
 
Starac Gedeon iz Velike Lavre jednostavno je postao drugi Pavle. Dok je gledao kako leti avion, počeo je da se moli:
„Šta radiš tamo, oče Gedeone“, upitali su ga.
„Eto, molim se na brojanici da se avion ne sruši i da ljudi koji putuju bezbedno i nepovređeni stignu na svoje odredište“, odgovarao je na svoj uobičajeni, prostodušni način.
 
***
 
Milosrdni starac Haralampije iz Novog Skita ležao je u postelji zbog vrlo ozbiljne bolesti. Posetio ga je otac K. „Kako si, oče“, upitao je starac Haralampije. „Blagodareći Vašim molitvama, dobro sam, starče.“ „Imaš li hrane? Ja imam malo dvopeka“, rekao je on i s naporom se pridigao, ispruživši koliko god je mogao svoje izmršavele noge, a zatim sa police dohvatio veknu hleba. „Uzmi ovo, brate moj i oče, i moli se za mene.“ „Taj čin me je toliko ukrepio“, kazivao je kasnije otac K., „da ću ga dobro pamtiti dok sam živ. On se rvao sa smrću, ali mu briga za brata nije dopuštala da se upokoji!“
 
***
 
Jedan starac je govorio: „Jecaćemo nad ruševinama našeg skita, jer ovde nema ljubavi. Toliko novca… Dajte nešto ubogome, da biste sagradili kolibicu na nebesima!“
 
***
 
Starac Avakum bio je učenik ljubavi.
Jednom je uz mnogo samoodricanja i požrtvovanja u svojoj keliji zadržao mladića zaraženog tuberkulozom i brinuo se o njemu više meseci. Radosno ga je služio, starajući se za njega kao brižna majka. Iako je on sam postio, svog bolesnika hranio je mesom i sličnom jakom hranom. Naporno se borio sa bolešću, dok mladić najzad nije preminuo na njegovim rukama, nakon što se pokajao i ispovedio svoje grehe. Pre nego što se ovaj mladić upokojio, starac ga je postrigao za monaha i dao mu ime Fanurije.
Drugom prilikom su neki poklonici zatekli oca Avakuma kako sam jeca u svojoj keliji. Kad su ga upitali o čemu se radi, ispričao im je da su mu neposredno pre njihovog dolaska neki posetioci govorili o slepoj deci koja pate u svetu i da ne može da zadrži suze. Bio je primer istinske, nesebične i delatne ljubavi.
 
***
 
O starcu Avakumu s pravom je rečeno: „Jedno je sigurno u vezi s tim čovekom: on je bližnje privlačio kao lekoviti izvor.“
 
***
 
Starac N. je davao sve što je imao. „Bog ljubi vedrog davaoca“, često bi govorio ovaj nezaboravni monah.
 
***
 
U skitu Svete Ane živela su u zajednici petorica milosrdnih monaha. Oni su limunovima i narandžama iz njihove bašte punili vreće svih otaca koji bi kod njih došli na bdenje.
 
***
 
Isto tako, neki drugi oci sakupljali su povrće iz svojih vrtova i ostavljali ga nedaleko od skitske staze, koju su najčešće koristili monasi i mirjani, poklonici i radnici, tako da su svi slobodno mogli da učestvuju u milosrđu otaca, uzimajući sve što im je bilo potrebno. Sve do dana današnjeg, na nekim udaljenim stazama, neposredno uz nekolicinu kapelica, može se naći malo hleba i maslina, namenjenih nekom umornom putniku. To je znak postojanosti bratoljubivog atonskog gostoljublja, jer u Gradini Presvete Bogorodice monasi u svakom posetiocu vide Samog Hrista. To je saglasno sa Njegovim rečima: Ogladnjeh, i dadoste mi da jedem; ožednjeh, i napojiste me; stranac bijah, i primiste me i Kad učiniste jednome od ove moje najmanje braće, meni učiniste (Mt 25,35 i 40).
***
 
U okolini manastira Vatopeda, u skitu Kolica, podvizavao se blaženi Agapije, poslenik koji je bio dostojan dvostruke ljubavi. Pao je u tursko ropstvo i, nakon dvanaest godina provedenih u zarobljeništvu, Presveta Bogorodica ga je čudesno spasla i vratila njegovom starcu, na Svetu Goru. Međutim, starac ga je prekoreo jer je potajno napustio svog gospodara. Sveti Agapije mu je bio poslušan i, blagodareći svojoj vrlini i poslušnosti, ubedio je Turčina i dvojicu njegovih sinova da dođu na Svetu Goru, gde su kršteni i zamonašeni.
 
***
 
Reči mudrog učitelja naših dana, oca Atanasija Ivironskog – slatke, preispunjene ljubavlju i bogočežnjive – odjekuju mojim ogluvelim ušima i bude moje neosetljivo srce:
„Nebeska naslada i nadzemaljsko uživanje nastupaju u onom trenutku kada čovek sozercava tajinstvo domostroja Ovaploćenja, božanski plan za spasenje čovečanstva kroz Presvetu Prisnodjevu. Isus i Marija, Marija i Isus, ta dva najčudesnija i najslađa Imena: gle, to i jeste Raj!“
 
***
 
„Gospod me iz sfere (oblasti) teorije (sozercanja) spustio na plan prakse (delanja)“, rekao je jedan borbeni poslušnik. On se brinuo o svom ostarelom, bolesnom starcu koji je patio od gubitka pamćenja, infekcije prostate i nekontrolisanog mokrenja, zbog čega je poslušnik bdeo tokom čitave noći.
 
***
 
Drugi podvižnik je rekao: „Trebalo bi da naša ljubav bude podjednako bratska i prema rođacima i prema strancima.“
 
***
 
U zastrašujućoj Karulji živeo je ruski podvižnik, starac Zosima, čovek savršene ljubavi. Pomagao je bolesnima i hitao gde god se ukazala potreba za njegovom potporom. Tokom rata izrađivao je i prodavao korpe, što mu je omogućilo da hrani mnoge podvižnike.
 
***
 
Vrlinski otac Gavrilo iz Novog Skita je govorio:
„Čak i ako se svakodnevno pričešćuje Svetim Tajnama i podeli svu svoju imovinu, čak i ako od posta i metanija postane sama kost i koža, čovek neće zadobiti milost Božiju sve dok ne bude posedovao bogoliku ljubav. Zbog toga je Sveti Pavle, veliki Apostol neznabožaca, veličajući ljubav napisao: Ako jezike čovječije i anđeoske tvorim, a ljubavi nemam, onda sam kao zvono koje ječi, ili kimval koji zveči (1 Kor 13,1).“
 
***
 
Prošlo je sto pedeset godina od epohe Svetog Gerondija, graditelja skita Svete Ane, kada se jedan div podvižništva, starac Damaskin, nastanio u jednoj bezvodnoj kaliviji na severnoj strani skita. On je bio jedan od najsnažnijih stubova ovog skita tokom 16. veka. Nikada nije uzimao ništa osim dvopeka i vode. Njegove molitve posedovale su retku toplinu, ljubav i sastradanje sa čitavim svetom. Usled obilja ljubavi plamteo je kao zapaljena svetiljka.
Obično se molio na ovaj način:
„Bože moj, učini da se svi idolopoklonici, nevernici, bezbožnici, jeretici i krivoverci pokaju, da se pouče istini i da poveruju u Tebe, da postanu jedno stado sa jednim Pastirom, da proslave Tebe, Jedinog istinitog Boga u Trojici – Boga Oca, Sina i Svetoga Duha. Slava Tebi, Bože! Da niko ne bude izgubljen, Gospode!“
Često je bivao u istupljenju (ekstazi) i u tim prilikama sozercavao je velika tajinstva, nakon čega je bivao ispunjen božanskom radošću i slavoslovljem.
 
***
 
U vreme kad je moj nezaboravni starac odlučio da napiše Uspomene iz Gradine Presvete Bogorodice, bio je bolestan i nije bio u stanju sam da piše. Međutim, kad bi se našlo slobodnog vremena, on mi je pripovedao a ja, najnedostojniji od svih, s njegovim blagoslovom beležio sam ono o čemu je govorio.
Pisali smo o njegovom sabratu, monahu Stefanu, poslednjem koji je preostao iz njihovog bratstva. Poznavao sam ga, dopisivao sam se s njim i često sam gostovao u njegovoj kaliviji.
 
***
 
„U našoj kaliviji nismo imali životinje za prenos tovara“, pričao je moj starac. „Bez obzira na to, imali smo blagoslovenu ‘tovarnu životinju’ ljubavi, po imenu Stefan. Gotovo za sve vreme dok je na leđima nosio prekomerni tovar i uspinjao se sa pristaništa na brdo, glasno je izgovarao Molitvu Isusovu. Oci u skitu znali su da dolazi o. Stefan, jer su mogli da čuju dobro poznati zvuk njegovog glasa: ‘Gospode Isuse Hriste, pomiluj me’. Često se dešavalo da, razgovarajući sa nekim, prostodušno i glasno ponovi istu molitvu, ne obraćajući pažnju da li će osobu s kojom razgovara dovesti u nezgodan položaj.
Budući da je bio rodom iz Sparte, imao je tvrd karakter i njegovo ophođenje bilo je grubo, oštro i ozbiljno. ‘Strog monah’, rekli biste, ukoliko ga dobro ne poznajete. On je, međutim, imao neverovatno osetljivo srce, prepuno ljubavi i blagosti prema siromašnima. Ljudi na Svetoj Gori postaju neposredniji i jednostavniji. Spadaju maske svetovne učtivosti i licemerne ljubaznosti. Ljudi bivaju osveštani u kupelji iskrene, nelicemerne ljubavi, kakva se ne može otkriti nigde u spoljašnjem svetu.
Nikad neću zaboraviti ljubav i samopožrtvovanost oca Stefana. Uvek je nosio najjeftiniju odeću, radio najteže poslove i jeo najslabiju hranu. Obično je sakupljao hranu koja je preostala od prethodnog dana, stavljao je u jednu zdelicu, dodavao malo vode a zatim je mirno pojeo. Starac Pajsije mu je često šaljivo govorio:
‘Hej, starče Stefane! Sećaš li se one izvrsne hrane kojom smo se naslađivali u Americi kad smo jeli kao kraljevi, a ti sad jedeš te splačine?’
On bi s odobravanjem i gotovo nezainteresovano klimnuo glavom, zadovoljno prazneći onu zdelu kao da uzima najobilniji obed. Svoju kaliviju smatrao je za palatu na Nebesima koja po udobnosti i radosti prevazilazi američke oblakodere, a svoju hranu za najbolju na svetu.“
Kad je oboleo od ciroze jetre, posetili smo ga u njegovoj kaliviji. Zatekli smo ga kako spava za stolom. Ponudili smo da ga odvezemo u Solun radi lečenja, ali je on to odlučno odbio. ‘Ako naša Presveta Bogorodica želi da budem isceljen, onda je to dobro. Šta god je Njoj ugodno, i kako god Ona želi, ali neću da napuštam Atos’, odgovorio je on. Ovaj nezaboravni monah bio je tako surov prema sebi, a tako blag prema ubogoj braći. Njegovo ogromno breme pokazuje podvige njegovog milosrdnog srca, dok je pešice koračao po stenama, noseći hranu i lekove ubogim podvižnicima. Često bi ih natovario na mazgu i putovao noću, da njegova vrlina ne bi bila javna.“
 
***
 
Moj starac je govorio:
„U skitu Svete Ane živeo je jedan starac po imenu otac Petar. Imao je devedeset pet godina. Obično je sedeo na otvorenom prostoru ispred skita i krpio čarape tamošnje braće. Dok je to činio, nastojao je da ostane neprimetan, imajući u vidu evanđelsku izreku: Da ne zna ljevica tvoja šta čini desnica tvoja (Mt 6, 3).“
 
***
 
Jedan siromašni starac – podvižnik rekao je svom susedu: „Dođi, brate moj, i vidi kakvu ljubav Oci poseduju! Našao sam hleb, voće, sir i ribu koju su mi ostavili. Upravo ono što mi je trebalo! Slava Bogu! Presveta Bogorodica je sve ustrojila!“
 
***
 
„Moliti se za svet isto je što i prolivati krv“, rekao je Sveti Siluan Svetogorac, kao i: „Naš brat je naš život“.
 
***
 
Iskrena, neposredna, svetogorska i evanđelska ljubav krasila je i starca Avakuma, koji je služio kao bolničar u Velikoj Lavri.
Danima, noćima, mesecima i godinama, leti i zimi, starac Avakum je vreme provodio pognut nad koritom.
Radosno i bez roptanja prao je rublje bolesne braće i siromaha. Od korita je odlazio do kuhinje, gde je spremao hranu, hranio bolesne i snabdevao ih opranim rubljem, kako bi uvek mogli da budu čisti.
 
***
 
Imao sam posebnu čast da sretnem i upoznam starca Modesta iz manastira Konstamonita, neumornog učenika božanstvene ljubavi. Sve njegove besede bile su usredsređene na ljubav kao vrhunac duhovnog života. Starac je često govorio:
„Sve dok ne osetimo da celokupno čovečanstvo čine naša braća i sestre, kao i da smo mi njihova braća i sestre, Duh Sveti neće obitavati u našim srcima. Gospod svakoga voli istom ljubavlju, najvećeg grešnika voli kao i najvećeg svetitelja. Trebalo bi da i mi na isti način svakoga prigrlimo u svojim srcima. Ljubav trpi, popušta i podnosi jer je Bog – Ljubav.“
 
***
 
Jedan starac je rekao: „Onaj ko uistinu ljubi Boga, ne ljubi samo bližnjeg nego i vascelu tvorevinu: drveće, travu, cveće. On sve ljubi istom ljubavlju.“
 
***
 
Braća iz Novog Skita kazivala su mi da je starac Neofit, od vremena kad se zamonašio pa do vremena kad se u miru upokojio, obitavao u Gradini Presvete Bogorodice šezdeset pet godina i da za sve to vreme nijednom nije izlazio u svet. Ovaj nezaboravni monah pokazivao je sveobuhvatnu ljubav kao vrlinu uzvišeniju čak i od otšelništva i stranstvovanja. Usled toga na sebe bi natovario prtljag poklonika i nosio ga od pristaništa do manastirskog kiriakona (saborne crkve).
 


 
NAPOMENE:

  1. Isposnica u kojoj nema izvora ili tekuće vode, bezvodna kalivija; obično se nalazi na najuzvišenijoj tački skita (prim. izd.).
  2. Tj. kolibu. Pošto naša reč „koliba“ ne odgovara najbolje podvižničkoj kućici, ostavljamo reč „kalivija“ neprevedenu.
  3. Manastirska zgrada u kojoj se održavaju sabori (prim.prev.)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *