Старечник

14. СЛОВО О ХРИСТОЛИКОМ И САВЕТОВАНОМ ОД БОГА МИЛОСРЂУ

Колико је био строг према самоме себи (шамарао је сопствено лице да не би заспао током бдења), каруљски духовник отац Христофор је толико био милосрдан према сиромашнима. Сваки пут кад би срео неког монаха или мирјанина, начинио би дубоку метанију пред њим тако да би додирнуо земљу. Он се једнако дубоко клањао и просјацима, и монасима, и мирјанима.
“Они су, чеда моја, браћа Христова. Они су сам Христос”, говорио је он.
***
Један старац је рекао: “Када умре немилосрдна особа, тада треба посебно чинити помене и давати милостињу. Сиромаха је много. Њима дајте милостињу…”
“На поменима користите кољиво, али га немојте сладити како то често чине у последње време.”
***
Незаборавни старац Хризант из скита Свете Ане обично нам је говорио:
“Старац Нектарије из скита Свете Ане био је толико милосрдан да би, кад би то било могуће, чак и зидове каливије Светог Претече дао као милостињу пустињацима и поробљеним хришћанима. Ова његова врлина била је позната само старцу Азарију, који ми је једног дана, копајући у врту, рекао следеће:
“‘Знаш ли шта он ради? Сваке вечери, после вечерње, одлази код пустињака и даје им све што има!”
Чини се да је старац Нектарије имао предосећај да ће његов животни пут имати мученички завршетак. Његов сународник, старац Кирило, желео је да следи његов пример и да умре на исти начин. Ево приче о њиховом мучеништву:
“У време покоља у Смирни, Турци су све свештенике и монахе бацили у један кланац и тамо их затворили. Пошто су читале пророчанство о овом покољу, монахиње су отишле раније и прешле на острва Хиос и Митилену.
Сви заробљеници, и монаси и свештеници, плашили су се смрти, изузев оца Нектарија који их је тешио следећим речима:
‘Још од детињства напустили смо свет Христа ради, а сада, кад нам се према домостроју Његове доброте даје прилика да умремо као мученици, ми се ипак плашимо? Покајмо се и исповедимо, и ослободићемо се страха од смрти.’
Тим речима убедио их је да се исповеде. Поново су задобили одважност, а животе су окончали као мученици које су побили Кемалови Турци. Само се један монах чудом спасао. Он ми је, током бдења у Светој фотини на Илисосу, испричао све појединости овог покоља, а затим додао:
‘Видите ли шта човеку чини милосрђе, које је круна свих хришћанских врлина? Будући да га је отац Нектарије поседовао у највећој мери, имао је храбрости да Христа ради постане мученик.'”
***
Незаборавни старац X. је казивао: “Прослављени отац Мина из Мавровуније био је веома милосрдан. Сви монаси из његове заједнице јели су из једне велике зделе (чанка). На почетку оброка он се претварао да једе, а затим би, видевши да су остали јели довољно, појео оно што је преостало.
‘Да ли сте довољно јели’, питали су га.
‘Да’, био је његов одговор. Нису ни примећивали да је он појео само једну кашику хране!”
***
Само је неколицина оних који су били толико милосрдни као монах Харалампије из каливије Успења Пресвете Богородице у скиту Свете Ане. Његово милосрђе је превазилазило све остале врлине – непрестану молитву, похађање цркве и сећање на смрт. Упокојио се 1945. године.
***
Монах Евлогије, којег смо претходно већ поменули, задобио је посредством подвига и врлине преобиље Божије благодати и силе. Био је толико познат по свом дару расуђивања и по својој духовности да су многи долазили код њега за савет и руковођење у монашком животу, а такође и да би добили утеху и његов благослов. Посебно се бринуо о сиромасима који су у њему налазили очинску љубав и подршку. Да би имали стално уточиште, он је за њих саградио посебну одају, а они су, колико је то било могуће, добровољно обављали различите послове, како би му на тај начин изразили своју захвалност.
***
Упознао сам и старца Христодула, послушника великог трезвеноумног подвижника, Калиника. Он ме је угостио у својој испосници у Катунакији, посвећеној Светом Герасиму. Овај незаборавни старац се побринуо за многе сиромахе, нахранио их, обукао и утешио! Говорио је следеће:
“Морате се побринути за странце, тако да од вас оду с благодарношћу. И мирјани могу да благослове нас, говорећи: ‘Нека Вас Бог благослови, оче, и нека Вам опрости!’ Велика је врлина милосрђа и Бог благосиља оне који на њој ревнују. Не оклевајте да дате оно што имате. Немојте се колебати. Ја сам то много пута искусио. Благочестиви хришћани слали су ми слаткише, храну, конзерве и слично, а ја сам то одмах, благослова ради, делио са другима. Зар сте звери да све поједете сами?”
***
Следећи догађај показује ову његову велику врлину: На дан његовог погреба, дошао је један просјак с торбом на плећима.
“Желим да видим оца Христодула и да узмем његов благослов”, рекао је он.
“Зар у овим убогим каливијама тражите милосрђе”, одговорили су му.
“Не! Отац Христодул ми је увек давао новац, конзерве, па чак и одећу. Годинама сам долазио овамо и он ме познаје.”
“Тај старац је сада мртав”, рекли су му.
“Шта кажете?! Нека му се Бог смилује због свих добара која ми је учинио.” Отишао је веома растужен.
***
Старац Христодул је био пример простоте, делатне љубави и милосрђа.
***
Румунски подвижник Е., сиромашан и у ритама, није имао где да склони главу своју. Помагао је у трпезарији руског манастира и шта год би му дали да једе давао је као милостињу подвижницима који су настањивали удаљене области.
“То ми је једина прилика да се спасем”, говорио је он. “Да просим да бих се смирио, да радим и да дајем.”
***
Док је служио у једном григоријатском метоху у Арти, старац Артемије се из куповине у манастир обично враћао празних руку, јер би успут све разделио сиромашнима и старима.
***
Све “благослове” (тј. дарове) које су му давали многобројни болесници исцељени његовим молитвама, Хаџи-Георгије је давао као милостињу сиромасима, монасима и мирјанима. Он је био толико великодушан да су људи, желећи да опишу некога ко је милосрдан, обично говорили: “Даје као Хаџи-Георгије!”
***
Један монах је упитао своје посетиоце: “Чиме се бавите?”
“Старче, наш посао није добар. Ми смо трговци”, с оклевањем су одговорили.
“Данас су нам, браћо моја, веома потребни добри трговци. Сад ми искрено реците шта чините кад роба поскупи? Да ли стару робу коју сте имали у својим магацинима продајете по новим ценама?”
“Да, старче. Како бисмо иначе успели да унесемо нову робу у магацине?”
“То је тачно! Ви, међутим, на тај начин двоструко зарађујете. Разуме се да не можете да продајете по старим ценама, јер би се због тога остали трговци побунили против вас. Међутим, могли бисте да ту ванредну зараду, од робе која вам је у магацинима, разделите као милостињу.”
***
Отац Андонакис, јеромонах који је служио као свештеник у метоху Свете Ане у Атини (Таксиархос, Неа Елветиа), био је низак растом али узвишен врлином. Кад год би му говорили о неком сиромаху у његовој парохији, он би отишао да у тајности остави милостињу пред вратима те особе. Чинио је исто што и његов савременик, старац Јероним из манастира Симонопетра или Свети Николај, епископ мирликијски.

 

Comments are closed.