STAREČNIK

 

STAREČNIK
(izreke svetogorskih staraca)

 
17. SLOVO O DEJSTVOVANJU NEČISTIH (LUKAVIH) DUHOVA
 
Kada je prepodobni Atanasije započeo sa izgradnjom velike manastirske crkve koja se sačuvala sve do danas, đavo je objavio strašan rat. Iskušavao je radnike neizmernim teškoćama.
Protomajstori i radnici bili su usredsređeni na planove (nacrte) za izgradnju hrama. Iznenada, svima su se oduzele ruke i postale sasvim nepokretne, tako da ih ni do usta nisu mogli prineti.
Prepodobni je tada pročitao Trisvetu pesmu i njihove ruke bile su slobodne. Svetitelj je sam prvi počeo da kopa zemlju, a zatim i ostalima naredio da to učine. Neposredno potom počeli su da rade bez ikakvih teškoća.
Bili su zaprepašćeni ovim čudom. Nisu oklevali da padnu na kolena pred Svetim Atanasijem, preklinjući ga da ostanu pored njega i da se zamonaše.
Na taj način đavo je bio posramljen i morao je da se udalji, jer nije uspeo da spreči izgradnju ovog svetog manastira, koji je postao prva tvrđava Pravoslavlja i podvižništva na Atonskoj Gori, Gradini Presvete Bogorodice.
 
***
 
Dve nedelje nakon što se Sveti Petar Atonski nastanio u svojoj pećini, nečisti duhovi započeli su sa strašnim i nepodnošljivim iskušenjima. Đavo je uzbunio i pokrenuo sve demone da bi započeli rat sa ovim herojskim začetnikom podvižništva.
Postojala su tri glavna napada iz kojih je svetitelj izašao kao pobednik i zbog toga bio krunisan.
Tokom prvog napada, otac zavisti i laži uzbunio je čitavu svoju vojsku. Jedni su počeli da napadaju pećinu kopljima i strelama, dok su drugi odvaljivali kamene gromade i bacali ih dole vičući:
„Izađi iz našeg doma ili ćemo te ubiti!“ Budući da je svoje srce ukrepio molitvom, svetitelju nisu naškodila njihova zlodela i napadi. Izašavši nakratko iz pećine, ugledao je nebrojeno mnoštvo demona. Podigao je pogled prema nebu i zavapio iz dubine srca:
„Svesveta Bogorodice, pomozi slugi Svome!“ Tek što su začuli ime Majke Božije, plašljivi demoni su iščezli. Prošlo je pedeset dana pre nego što su se opet pojavili preobraženi u obličja zveri, zmija i gmizavaca, i napadali su svetitelja isto onako kao što su nekada napadali pustinjskog učitelja, Svetog Antonija Velikog. Uz pomoć znamenja Časnog Krsta i spasonosnog prizivanja Imena Hrista Spasitelja, svetitelj je iz te bitke ponovo izašao kao pobednik.
Za naredni napad, domišljati i snalažljivi neprijatelj izumeo je sledeće: uzeo je obličje mladog rođaka prepodobnog Petra Atonskog i pretvarao se da je radostan i ganut što ga ponovo vidi nakon toliko vremena. Pričao mu je o tugovanju i zabrinutosti rođaka zbog njegovog brodoloma, govoreći čak da im je to otkrio Sveti Nikolaj i da im je, osim toga, rekao da se njihovo izgubljeno, željeno i skriveno blago nalazi u svetogorskim šumama.
„Hajdemo, dakle“, rekao je, „pođimo zajedno i vratimo se tvojim rođacima i prijateljima koji te očekuju. Bezmolvije ćeš naći i tamo. Postoje mnoge isposnice (molčanice) i manastiri. Reci mi, kako ćeš bolje služiti Bogu? Da li udaljavanjem od sveta ili tako što ćeš biti od koristi mnogim ljudskim dušama? Da li tako što ćeš ostati ovde, na ovim bezvodnim stenama, ili tako što ćeš poučavati mnoge koji te očekuju? Zar se ne sećaš šta kaže prorok: Onaj ko dostojno uzme od nedostojnog taj je kao usta moja?“*[1]
Prepodobni je bio pometen. Ta pometnja bila je znak da reči koje mladić izgovara ne potiču od Boga. Prepodobni je pognuo glavu, zaplakao, i hrabro i odvažno odgovorio: „Znaj dobro da me na ovo mesto niko nije doveo, ni angeo ni čovek, nego Sam Bog i Presveta Bogorodica, i sve dok to ne bude Njihova volja ne mogu da napustim ovo mesto.“
Čim je začuo ime Presvete Bogorodice, demon u obličju mladića odmah je iščezao.
Sedam godina kasnije, dogodio se i treći demonski napad na hrabrog vojskovođu atonskih podvižnika. Ovoga puta, demon se pojavio pred njim u obličju angela. Dakle, pred prepodobnim Petrom Atonskim pojavio se jedan tobožnji angeo Gospodnji sa mačem, stao pred ulaz u njegovu pećinu i uzviknuo:
„Izađi, istinski slugo Hristov, dođi da čuješ o tajinstvima Božijim i da ti kažem dušekorisne reči!“
„Ko si ti, koji želiš da mi kažeš lepe i dušekorisne reči“, upitao je svetitelj.
„Ja sam arhistratig (arhanđeo) Božiji i On me šalje da ti prenesem dobre vesti. Budi hrabar, ukrepi se i raduj, jer ti je pripremljen presto i nepropadljivi venac. Vreme je da napustiš ovo mesto i da odeš u svet, gde ćeš biti od koristi mnogim ljudskim dušama. Gospod je zbog toga i dopustio da presuši izvor vode sa kojeg si pio, jer želi da odeš odavde.“
„Ko sam ja, najponizniji i najnedostojniji od svih ljudi, da bi mi došao angeo Gospodnji“, rekao je svetitelj.
„Nemoj se čuditi“, uveravao ga je lažni angeo. „Ti si u ovom vremenu prevazišao sve drevne svetitelje i proroke: Mojsija, Iliju, Danila, Jova, i tako dalje, i zato pođi. Bog ti zapoveda da propovedaš u svetu, na duševnu korist mnogih ljudi.“
„Sve dok to želi Presveta Bogorodica, moja Pomoćnica koja me je i dovela ovde, i sve dok to želi Sv. Nikolaj, neću napustiti ovo mesto.“
Čim je začuo ime Presvete Bogorodice, demon je i ovoga puta odmah iščezao.
Te noći, nakon snažnog iskušenja, prepodobni je bio udostojen dva božanstvena posetioca. Pred njim se pojavila Presveta Bogorodica, Vladičica, Zaštitnica i Nastojateljica Svete Gore, a sa Njom je bio i Sveti Nikolaj.
„Petre, ne plaši se neprijateljskog lukavstva. Znaj da je Gospod s tobom. Od sutra ujutro, jedan angeo će ti donositi hranu nebesku“, rekla mu je Ona.
 
***
 
„Kad se čoveku približi lukavi duh obmane, on izaziva pometnju u njegovom umu i čini ga neukrotivim. Čini da srce otvrdne i da se pomrači. On uzrokuje tromost, strah, očajanje i gordost. Osim toga, uzrokuje da čovekove oči budu neobuzdane, unosi pometnju u njegov um i čini da čitavo telo podrhtava. Njegovim očima priviđa se svetlost, ali ne blistava nego crvenkasta, i vasceli um postaje demonski. On ga podstiče da govori nedolične reči i da huli“, rekao je Sveti Maksim Kavsokalivit Svetom Grigoriju Sinajskom.
 
***
 
„Onaj koga obuzme duh obmane gnevi se i razjaruje i ne zna za smirenje, istinsko pokajanje i istinske suze. Gordi se zbog svih svojih dostignuća i traži da ga proslavljaju i da mu ukazuju počasti. Prepušta se svojim strastima, izbezumljuje se i dolazi do potpune propasti.“
 
***
 
Sveti Nikodim Agiorit pretrpeo je mnoge i raznolike napade nečistih duhova, kako od samih demona, tako i od ljudi. Evo kako njegov životopisac, monah Jeftimije, piše o jednom demonskom dejstvu, čiji je cilj bilo zastrašivanje i pometnja svetitelja:
„Nemojte misliti da je on sve ovo postigao bez zavisti i iskušavanja kako nevidljivih tako i vidljivih neprijatelja… Što se tiče onih vidljivih, njih je najbolje zaboraviti i prepustiti milosti Božijoj, kao što je to učinio i ovaj blaženi. Nakon svog dolaska ovamo (na Svetu Goru), blagosloveni Nikodim je najpre bio toliko preplašen da je pre odlaska na počinak vrata svoje kelije ostavljao otvorena, budući da je osećao izvesnu utehu znajući da su drugi ljudi u blizini, ili je bar on tako mislio. Međutim, kad je otišao u pustinju, postao je veoma odvažan. Svake noći, kad je ostajao budan i pisao a demoni se nalazili izvan kelije i šaputali, on je neustrašivo nastavljao da radi. Ponekad se čak i smejao njihovim lukavstvima. U vreme dok je sam boravio na ostrvu Skiropulasu, demoni su jedne noći napravili tako snažnu buku da je svetitelj u jednom trenutku pomislio da će se zid kelije srušiti. Međutim, ujutru je sve bilo na svom mestu. Isto se dogodilo i dok je bio u kalivijama. Tamo je pokušavao da čuje šta demoni govore, ali u tome nije uspeo. Jedino je razabrao da kažu: ‘onaj što piše’. Drugi put su zakucali na vrata njegove kelije. Svaki put bi zakucali dva puta. Jedanput su, dok je prevodio 34. psalam i stih u kojem se kaže anđeo Gospodnji neka ih satre i neka bude put njihov tama i skliznuće (st. 5), napravili tako veliku buku da se činilo da kroz njegovu kaliviju maršira čitava armija u punoj snazi. I zaista, kameni zid u blizini njegove kelije uistinu se srušio tokom ovog napada.“
 
***
 
Tokom 1925. godine u manastir Dionisijat došao je jedan đavoimani čovek. Nakon večernje, otišao je u svoju sobu. Tu je počeo glasno da peva i da pomamno igra, lupajući nogama o pod dok se nije onesvestio. Oci i braća morali su da mu svežu ruke i noge kako bi ga naterali da se smiri. Međutim, čim bi ga vezali konopcem, on je uspevao da se oslobodi. Jednog dana, neki opitan monah svezao ga je novom brojanicom. Istovremeno je demon, koji je bio u tom čoveku, počeo da urla: „Sveži me, kaluđeru, pa ću ti pokazati kuda će da ode ova brojanica!“ I zaista, nakon dva sata đavoimani se oslobodio, a brojanica je pronađena u bašti.
Jednog dana, nakon iscrpljujućeg plesa ovog čoveka, starac Visarion je potrčao za njim noseći vedricu vode, želeći da mu je ponudi da pije. Starac je u ovu vodu nasuo i osveštanu vodicu.
„Dođi, Jovane, čedo moje, da se napiješ hladne vode“, rekao je starac.
Budući da je ostao bez daha i da je bio veoma žedan, đavoimani je počeo da pije. Međutim, nakon samo nekoliko trenutaka osetio je da mu grlo gori.
„Kaluđeru, ti me spaljuješ“, povikao je on i ispljunuo.
Kakvo zadivljujuće čudo! Svi su se divili blagodatnoj sili koju je posedovala ova voda. Nakon toga data mu je obična voda, bez one osveštane, koju je pohlepno ispio.
Tokom čitavih mesec dana čitali su mu molitve zaklinjanja (egzorcizma) i nakon što se oslobodio nečistog duha otišao je iz manastira.
Jednom prilikom upitali su nečistoga: „Čega se najviše plašiš? Osveštane vodice, antidora (nafore) ili Svetog Pričešća?“
„Ukoliko biste samo uspeli da sačuvate Sveto Pričešće koje dobijate u crkvi, nijedan od nas ne bi mogao da vam naškodi“, odgovorio je on.
„Jovane, da li se plašiš Svetog Pričešća?“
„Pustite Jovana, nemojte njega pitati. Samo slušajte mene šta ću vam reći. Sa vama ne razgovara Jovan. Odrešite me da bih mogao da skočim u more i odmah ću biti u Atini!“
 
***
 
Iako se često pričešćivao, jedan iskušenik u ivironskom skitu Svetog Jovana Preteče i u kaliviji Svetog Joasafa viđao je demone. Na prozoru svoje kelije video je divlju mačku spremnu da ga napadne. Shvatio je da to potiče od demona. Starci su ga upitali postoji li možda neki greh koji nije ispovedio. Tada je priznao da je oklevao da im kaže da je nenamerno ubio nekoga još dok je živeo u svom selu. Nije želeo da im govori o tome, jer se plašio da će biti optužen za ubistvo i upućen na sud. Čim je to ispovedio, demonske prikaze su iščezle.
 
***
 
Jedne noći, na početku njegove podvižničke borbe, kelija Svetog Siluana Atonskog ispunila se neobičnom svetlošću. Ta svetlost je u potpunosti prožimala njegovo telo i učinila ga prozirnim, tako da je bio u stanju da vidi unutrašnjost svog grudnog koša. Došla mu je pomisao koja je govorila: ‘Prihvati to, ovo je Božija blagodat.’ Međutim, u duši je osećao pometnju i nalazio se u nedoumici zbog odsustva duha pokajanja. Dogodilo se čak da je u vreme molitve počeo da se smeje. Udario se pesnicom po čelu. Prestao je da se smeje, ali se nije vratilo niti umilenje, niti duh pokajanja. Tada je shvatio da ovo viđenje nije od Boga. Ubrzo potom, ispred sebe je ugledao nečiste duhove i razgovarao je sa njima kao da su ljudska bića. Govorili su mu: „Ti si sada svetitelj“ ili „Ti se nikad nećeš spasti“.
Kada ih je upitao zašto mu govore tako protivurečne stvari, oni su mu odgovorili: „Mi nikad ne govorimo istinu.“
 
***
 
Jedan starac je rekao: „Čak i na Svetoj Gori đavo nalazi način da nas zgrabi… On takođe uspeva da preotme mlade ljude. Čak i hrišćanske porodice mogu zaboraviti značenje porodice. Postoji sveopšte zlo. Manastiri pokušavaju da stvari dovedu u red, ali…“
 
***
 
Jedan starac je govorio monahu – početniku: „Đavo ima jedan cilj: da te udalji od tvog gnezda (odnosno od tvog bratstva). Kad uspe u tome, ostalo je lako.“
„Ne dozvoli da se ohlade tvoja ljubav i poverenje prema tvom starcu. Ako to učiniš, to će te sprečiti da se i dalje boriš i bićeš na kolenima. Zauvek zapamti ove dve lozinke: ‘blagoslovi’, odnosno ‘oprosti’, kada te prekorevaju i ‘neka je blagosloveno’ kad ti nešto naređuju. Onaj ko naređuje takođe je odgovoran. Na taj način ćeš ostati bezbrižan, spokojan i razborit poslušnik.“
 
***
 
Podvižnik Nikodim Kavsokalivijski (1807-1867) bio je veliki borac. Jeo je samo hleb i nikad nije koristio povrće. Zavidljivi đavo, neprijatelj svakog dobra, postavljao mu je mnoge zamke. Pokazivao mu se u vidu iluzija i blistavih pojava, ali je Nikodim uvek izlazio kao pobednik, jer ga je rukovodio opitan duhovni otac.
Jednom je bio tako dugo zavejan u svojoj keliji da je pojeo sav dvopek i više nije imao hrane. Tada se nečisti duh pojavio pred njim u vidu blistave svetlosti i u obličju Presvete Trojice, rekavši: „Ja sam Presveta Trojica, pokloni mi se i ja ću te preispuniti blagodaću i nahraniti!“ U istom trenutku, pred Nikodimom se pojavila trpeza prepuna raznolike i ukusne hrane, čiji je miris mamio podvižnika.
Borac Hristov je na to pao na kolena i preklinjao Gospoda da ga izbavi od ovog iskušenja.
 
***
 
U svetom kavsokalivijskom skitu živeo je jedan vrlinski podvižnik. Jednom je začuo kucanje na vrata i pred njim se pojavio neko u obličju monaha. Na leđima je nosio vreću prepunu dvopeka kojim se hrane podvižnici.
„Ko si ti“, upitao je pobožni starac.
„Ja sam ispovednik iz Svete Ane.“
„Ako si monah, a posebno duhovnik, načini metaniju.“
Čim je neznanac (koji je bio nečisti duh) začuo ove reči, odmah je iščezao. Iza njega je ostao neugodan smrad koji se osećao tri dana. Ovde bi trebalo napomenuti da nečisti duhovi ne prave metanije niti se poklanjaju Bogu.
 
***
 
Jedan starac je obično govorio: „Monah podseća na malu, lukavu ribu. On zna kako da izbegne svet, kao što ribica izbegava mamac u kome je sakrivena smrtonosna udica.“
 
***
 
Nezaboravni starac Gavrilo, „deda“, iguman manastira Dionisijata, ispripovedao je sledeće:
„Kada je 1910. godine blagodat Božija i mene, najništavnijeg, udostojila da stupim na ovo osveštano mesto, u angelsku ustanovu Monaške Republike, pred moj dolazak dogodilo se sledeće. Budući da je to bio originalan i nesvakidašnji događaj, svi koje sam upitao ispričali su mi jedno te isto. Evo šta su mi kazivali. Četiri ili pet godina pre nego što sam ovamo došao, iz Soluna je stigao jedan mladić plemenitog izgleda, po zanimanju poslastičar i, kako se pričalo, jedinac svojih roditelja. Zvao se Atanasije i došao je ovamo da bi se zamonašio.
Nakon što je postao iskušenik, prema običaju našeg manastira poslali su ga u naš metoh „Monoksilit“, koji se nalazi na samom ulazu u Svetu Goru. Trebalo je da tamo radi i da se istovremeno izvežba u postu i posledovanjima, kako bi mogao da se prilagodi strogom načinu života u našoj kinoviji.
Jednog dana, nakon njegovog dolaska u metoh, sva braća behu došla iz crkve i spremala su se da pođu na svoja poslušanja. Još uvek su stajali na balkonu metoha kad je prema njima počelo da leti kamenje koje je dolazilo iz obližnje šume. Niko nije bio povređen, niti je bilo koja građevina ili drvenarija bila oštećena.
Najpre su mislili da ljudi, šale radi, bacaju kamenje na njih. Međutim, kad su pošli na posao shvatili su da se napad nastavlja. Tada su svi potrčali nazad u metoh, zaplašeni i obuzeti sumnjom u zlobni napad ljudi ili demona. Ušli su u crkvu, preklinjući Boga i Presvetu Bogorodicu za svoje spasenje.
Dok su bili u crkvi, napad se zaustavio. Međutim, čim su izašli, kamenje je ponovo poletelo prema njima. Kao dodatak ovoj demonskoj pometnji, neka nevidljiva sila zbacila je njihovog psa sa balkona visokog tri metra. Pored toga, unaokolo su leteli i mnogi čvrsti predmeti, kao što su stolice, monaške kape (skufije) i sl. Izgledalo je da se predmeti kreću sami od sebe i da padaju sa visine.
Uplašeni monasi sabrali su se oko pobožnog oca Marka, nekadašnjeg igumana. Najveći deo vremena provodili su u crkvi, znajući da je sve to izazvano demonskim dejstvom. Da bi se i poslednji put uverili da se radi upravo o tome, metohijski ekonom je poslao jednog od monaha pešice u Kareju kako bi zatražio pomoć od lokalnih čuvara, a po naređenju Svete uprave. Kad su čuvari stigli u ovu „karaulu“, iz pravca šume još uvek je letelo kamenje. Čuvari su pretražili čitavu oblast, pa su čak i ispalili nekoliko pucnjeva, ali nije bilo nikakvog rezultata. Saglasili su se da je reč o demonskom napadu i otišli.
Najzad je iskušenik Atanasije, kojeg smo prethodno već pomenuli, rekao ocima da je napad upravljen na njega, jer su se on i njegovi roditelji u njegovom svetovnom, grešnom životu, bavili magijom. Rekao je da već dva dana oseća mučnu teskobu. Uverivši oce da je ono što govori istinito, zatražio je od njih da mu dozvole da pođe u kapelu Svetog Artemija, koja se nalazi nedaleko od metoha. Čim je krenuo u tom pravcu, kamenje je počelo da pada na njega i oko njega, a da ga pri tom uopšte nije povredilo.
Nakon toga, ostali monasi ostavili su Atanasija samog u kapeli, a oni su se vratili uobičajenim poslovima. Ekonom je tada poslao pismo manastiru u kojem je objasnio šta se dogodilo. Zatražio je da pošalju čamac koji će vratiti iskušenika, kako bi u metohu ponovo zavladao mir. Tako je i bilo. Međutim, čim je Atanasije krenuo prema obali gde se nalazio čamac koji su poslali po njega, kamenje je ponovo poletelo. Da bi moralno ukrepio čamdžije, ekonom je morao da zajedno s njima pošalje i oca Marka i prepodobnog oca Isaaka. Uprkos tome, kamenje je nastavilo da pada sve dok nisu isplovili na pučinu. Srećom, padalo je oko čamca, tako da nikoga nije povredilo.
U takvim okolnostima stigli su u sveti manastir. Budući da je tokom njihovog puta od pristaništa do manastirske porte napad sasvim prestao, neki monasi počeli su da ih ismevaju, govoreći im da su bili žrtve iluzije i sl. Iznenada, sa obližnje kule palo je pet-šest kamenih gromada, nakon čega su se svi uverili da je reč o ozbiljnoj, a ne o šaljivoj stvari.
Savet staraca odmah je odlučio da iskušenika pošalje kod duhonosnog oca Save, nekadašnjeg člana njihovog bratstva, koji se sada podvizavao u skitu Svete Ane. Nadali su se da će on biti u stanju da se pobrine za njega. Već sutradan su ga odveli tamo. Iako već beše zašao u duboku starost, veliki podvižnik je osetio duboku samilost prema ovom stvorenju Božijem. Čitavih nedelju dana ništa nije jeo i neprestano se molio. Međutim, i on i njegova zajednica doživljavali su velike nedaće, jer nisu bili napadani samo kamenim gromadama koje su, danonoćno i uz strašnu grmljavinu, od njihove kalivije letele prema otvorenom moru, nego je i prividno mirni Atanasije podivljao i počeo da huli. Bilo je neophodno da ga vežu kako se ne bi bacio sa stena. Pogrdnim rečima napadao je ostale monahe, a posebno starca, duhovnika Savu. Najzad je nadjačala molitva pravednika. Dok se najblagočestiviji duhovnik molio sa suzama u očima, zaklinjući demona da napusti iskušenika, video je kako demon u obličju lisice izlazi iz iskušenikovih usta. Lisica je zastala na ulazu u kaliviju, razjareno gledajući u duhovnika i škripeći zubima, a zatim iščezla. Istog trenutka, iskušenik je pao na kolena pred uvaženim starcem, sa suzama celivajući njegovu ruku i blagodareći što ga je oslobodio i spasao od nepodnošljivog bremena.
Starac je zadržao iskušenika pored sebe još nekoliko dana, a zatim ga je uputio kod drugog duhovnika, u skit manastira Kutlumuša. Atanasije je tamo postrižen za monaha i dobio je ime Avakum. Avakuma sam sreo u Kareji, gde je zarađivao za život radeći kao poslastičar. Njegovi sapodvižnici su kazivali da vodi najstrožiji život i da ispod odeće nosi lance, sledeći primer drevnih Otaca. Doživeo je duboku starost, i kada više nije bio u stanju da se brine o samome sebi, vratio se u svoj glavni manastir, tj. u Kutlumuš. Ovde je, u jednoj kelijici pored manastirske štale, pre nekoliko godina otpočinuo u Gospodu.“
 
***
 
Otac Simeon je živeo u onoj istoj pećini u kojoj su nekada živeli starac Josif Isihasta i njegovi poslušnici, a koja se nalazi u blizini Malog skita Svete Ane. Jednoga dana, u posetu mu je došao neki mladi monah koji je tek nedavno stigao na Svetu Goru. Starac je izrazio svoju radost što u poslednje vreme mnogi mladi monasi slede način života drevnih Otaca i rekao:
„Brate moj, ma o čemu da se radi, nemoj skrivati svoje pomisli od svog duhovnog oca. Imaj potpuno poverenje u njega, inače ćeš doći u opasnost, kao što se i meni samom dogodilo.“
„O čemu se radi“, upitao je mladi monah.
„Kad sam napustio svet i postao rasofor[2], odmah sam hteo da postanem isihasta, da živim u potpunom bezmolviju i da se neprestano molim, kao što su činili i veliki Oci. Tako sam, uprkos savetima mnogih staraca, a posebno mog duhovnog oca M., došao na ovo bezvodno i teskobno mesto. Videvši moju upornost, duhovnik mi je naposletku rekao:
„Idi, budući da si tako uporan. Međutim, moraš redovno dolaziti ovamo da me vidiš i da mi ispripovedaš o svojim pomislima.“
Rastojanje među našim kelijama bilo je samo dvadesetak minuta hoda. Jednog dana završio sam svoje molitveno pravilo i seo na drveni krevet. Tada sam začuo ženske glasove i smeh. Ubrzo potom, u svom prozoru spazio sam četiri mlade žene koje su me posmatrale. Moj um se obespokojio.
„Gde se nalazim? U Pireju ili na Svetoj Gori?“ One su počele još izazovnije da se smeju.
Prva od njih je rekla: „On je veoma lep.“
„On je bezumnik. Došao je ovde da bude monah. Hoću da se udam za njega“, nadovezala se druga.
Treća ju je prekinula: „Ne, ti si ružna. Ja ću se udati za njega.“
„Uzalud gubite vreme“, rekla je četvrta. „On će umreti četrdeset dana pre nego što dobije veliku shimu!“
Nakon što je to rekla, sve četiri su iščezle. Zbog ovih prividno proročkih reči počeo sam da jadikujem i da plačem nad svojom bliskom smrću. Međutim, još nisam pomišljao da o ovom događaju ispričam svom duhovniku. Došao je četrdeseti dan. Potišteno sam čekao ponoć i s bolom počeo da jadikujem: „Gospode Isuse Hriste, pomiluj me! Oprosti mi, Gospode! Nemam vremena da postanem velikoshimnik!“ Otkucala je ponoć, i ja sam mislio da mi se približava smrtni čas. Međutim, ništa se nije dogodilo. Uštinuo sam se, da bih se uverio da sam živ. Shvatio sam da sam pao u prelest. Brzo sam ustao i otrčao kod mog duhovnika.“
 
***
 
Jedan starac je rekao: „Đavo nikoga ne poštuje: ni sveštenika, ni vladiku, ni patrijarha.“
 
***
 
Jedan podvižnik mi je pripovedao o sledećem primeru dejstvovanja nečistih duhova. Jednom je, dok se molio u svojoj isposnici, ispred njega iznenada, kao reflektor, zasijala jaka svetlost. On nije obratio pažnju na to i nastavio je još usrdnije da se moli. Tada su se pred njim pojavila dva demona u obličju Cigana koji igraju i udaraju jedan drugoga, čineći različite gluposti. Sve se dogodilo tako iznenada da podvižnik nije mogao da se suzdrži i prasnuo je u smeh.
 
***
 
Veoma su raznolika i varljiva dejstva nečistih duhova, koji ponekad stvaraju besramne slike i prizore, a ponekad uzimaju obličje svetlosti i blistavih angela. Evo kako su se pojavili pred jednim savremenim podvižnikom u vreme dok se molio.
Bila je noć. Dok se molio u nepomućenoj tišini, začuo je kako izvan kelije dopiru gromki glasovi, zvuci bubnjeva, igra i sl. Ustao je da vidi šta se događa. Ničega nije bilo! Sve je to poticalo od đavola.
Nije stigao ni da sedne na klupicu kako bi nastavio molitvu kada se, sasvim iznenada, njegova kelija ispunila jakom svetlošću. Krov njegove kelije bio je podignut sa svog mesta. Mislio je da ta svetlost doseže do neba. Kada je svetlost bila najsjajnija, pojavio se jedan blistavi lik, koji je podsećao na lik Hristov. Mogao je da vidi samo polovinu tog lika, ali čim ga je pogledao začuo je unutrašnji glas koji mu je govorio: „Udostojio si se da vidiš Hrista!“
Njegov automatski odgovor je bio: „Ko sam ja, nedostojni, da bih video Hrista?“ Načinio je znamenje Časnog Krsta. Prividni Hristos i ona svetlost su istog časa iščezli, a krov se vratio na svoje mesto.[3]
 
***
 
„Kada blagodat Duha Svetoga obitava u čoveku, njegov um se sabira“, rekao je Sveti Maksim Kavsokalivit Svetom Grigoriju Sinaitu. „On postaje oprezan i smiren. On priziva sećanje na smrt i na svoje grehe, na Strašni Sud i na večne muke. Često biva obuzet umilenjem. Njegove oči ispunjavaju se suzama i krotošću. Ukoliko se više ispunjava blagodaću, utoliko omekšava njegova duša, utoliko se teši svetim stradanjima našega Hrista i Njegovim bezgraničnim čovekoljubljem. Kao prvo, kroz nepojmivu silu Božiju koja jednom rečju neizrecivo stvara univerzum i priziva ga iz nebića u biće; kao drugo, kroz beskonačnu silu Njegovu koja nedokučivo promišlja i upravlja svim postojećim i, kao treće, kroz neshvatljivost Presvete Trojice i nadsuštastvenog preobilja božanstvene žrtve, u umu se pojavljuju uzvišena i istinita sozercanja.
Kada, dakle, um čovekov biva odnesen i kad se nađe visoko iznad veštastvenog, on se prosvetljuje i, unutar te božanske i nadblistave svetlosti, ispunjava božanstvenim znanjem. Njegovo srce postaje spokojno i krotko, tako da donosi plodove Duha Svetoga: radost, mir, dugotrpljenje, dobrotu, sastradanje, ljubav, smirenje i sve ostale. Tada duša tog čoveka zadobija neizmernu radost.“
 
***
 
Mnogopoštovani pustinjak kojeg smo poznavali, i koji je naš savremenik, pripovedao nam je sledeće: „Kada na čoveka siđe preizobilje blagodati Božije, čovek to ne može da izdrži. On se u potpunosti potresa, kao da njegovo telo potresa strujni tok. On ne može da podnese toliko blaženstvo. Tada se pojavljuju suze, blaženstvo, neizreciva radost, promena, bogočežnjivost (božanski eros).
 
***
 
Tokom čitave noći, mošti Sv. Arsenija bile su na mom krevetu, a ja sam bdeo i molio se. Iznenada se pojavio đavo. Zgrabio me i bacio na zemlju uzvikujući: ‘Čija je ovo lobanja?’ S velikom snagom bacio me je na pod. Tada sam zavapio: ‘Svetitelju Božiji, pomozi mi!’ Istog trenutka đavo je iščezao, a moja duša se ispunila neiskazanim blaženstvom.
Ujutru je jedan moj poznanik došao da me poseti. Bio je zaprepašćen promenom koju je prisustvo blagodati izazvalo na mom licu…“
 


 
NAPOMENE:

  1. Kod Ć. Daničića stoji: Ako odvojiš što je dragocjeno od rđavog, bićeš kao usta moja (Jer 15,19).
  2. Doslovno, onaj ko ima pravo nošenja monaške rase, drugim rečima, monah početnik, (prim. izd.).
  3. Oci kažu da đavo ne može da uzme na sebe Hristov lik. On na sebe uzima lik koji na Hrista samo podseća, i tako vara podvižnike (prim. izd.).

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *