Старечник

13. СЛОВО О ВРЛИНИ РАЗЛИКОВАЊА ПОМИСЛИ (О РАСУЂИВАЊУ) И О ДУХОВНОСТИ

У Малом скиту Свете Ане живео је један прослављени духовник и исихаста, старији од оца Саве, по имену старац Григорије. Он је у свако време и на сваком месту тиховао (безмолвствовао) и молио се, а говорио је само онда кад је то било неопходно. Кад би беседио, сви би се дивили његовом благодатном дару течног говора и божанског просветљења. Свима је био потпора и “моћна подршка”, како монасима, киновитима и пустињацима, тако и мирјанима – поклоницима.
Овај премудри духовник, обдарен даром расуђивања, успео је да својом дивљења достојном вештином доведе до покајања и преобраћања капетана Јоргакија, вође разбојничке банде. Наиме, духовник се претварао да је и он крив за многе злочине који су наводно били чак и већи од оних које је овај бандит починио. Овим лукавством је постепено успео да задобије поверење свирепог Јоргакија, да га укроти и да потпуно измени његово срце. Чак му је обећао и да ће га, уколико буду заједно постили четрдесет дана, свакодневно причешћивати Пречистим Тајнама. Капетан Јоргаки се сагласио и почео да пости. Духовник му није давао истинску Пречисту Крв и Пречисто Тело него обичан хлеб и обично вино док није окончано четрдесетодневно покајање, а затим га је уистину причестио Пречистим Тајнама.
***
Мудри старац Гаврило, игуман манастира Дионисијата, казивао нам је следеће:
“Пре више од 50 година, недалеко од Кареје (у скиту манастира Кутлумуша) живео је један духовник, простодушан старац оскудног образовања, али чистог ума и ревностан у изучавању речи Божије. Његово рукоделије било је плетење подвезица за дуге чарапе које носе евзони и које се у планинској области Румелије и у Епиру носе уз фустанеле. Сваке суботе, као пазарног дана, долазио је на карејски трг да би продао своје рукоделије. Стајао је усправно испод гробљанске надстрешнице, недалеко од главног пута. У десној руци држао је бројаницу, а у левој своје рукоделије. Његове очи биле су оборене и непрестано је изговарао умну молитву: “Господе Исусе Христе…”. Када би га неко узнемирио и рекао: “Оче, погледај унаоколо на своје муштерије”, он би одговорио: “Све док они виде мене, није неопходно да и ја видим њих!” За овог човека, обдареног даром расуђивања, кажу да је поседовао такву дубину проницања да је јасно сагледавао основни недостатак онога који се исповеда, а затим га тачно и лаконски руководио ка исправљању. За њега беше чуо и васељенски патријарх Јоаким Трећи. У време свог боравка на Светој Гори отишао је у Кареју да га потражи. Пришао је старцу и затражио да га тог поподнева одведе у своју каливију да се исповеди.
“Ваша светости, моја каливија је исувише мала да би примила патријарха”, одговорио је старац.
“Ништа не мари што је мала”, додао је патријарх.
“Врата су исувише ниска да би Ваша светост могла да прође.”
“Погнућу се да бих ушао”, наставио је овај велики архијереј.
“На жалост, ви нећете да се погнете”, рекао је старац. “Ако приклоните главу, могли бисте још дуго бити патријарх”, мислећи при том на патријархову надменост и непопустљив став. Патријарх је много пута говорио да ће сусрет са овим човеком, простим али обдареним великим даром расуђивања, “памтити до краја живота”.”
Код овог истог духовника дошао је и један старац. Он се жалио да његовог младог послушника обузимају немирне помисли и неспокојство, због чега прети опасност да ова потиштеност изазове пометњу, иако послушник није имао тешке задатке: није био обремењен напорним пословима и требало је само да изврши своје молитвено правило. Овај старац је, дакле, дошао код духовника, оца Гаврила, да би му овај пружио савет и помоћ у том питању.
“Ожени га”, рекао је духовник.
Када је ово чуо, старац је био запрепашћен и зачуђено га је погледао, као да ништа није ни чуо.
“Натерај га да ради”, додао је старац. “Млади људи могу да се смире и успокоје једино јармом непрестаног рада. Ако се монах моли а да при том не ради, онда је то исто као да ради а да се при том не моли. Венчај га са радом!”
***
“Као што постоје искушења и недаће, тако постоје и круне (венци)”, говорио би врлински старац Григорије незаборавном јеромонаху Јоакиму Специерису, а затим додао: “Уколико би се могао наћи манастир испуњен ангелима и ако би те они довели у њега као једног од сабраће, то те ипак не би могло спасти, јер те у том случају нико не би узнемиравао и живео би лаким животом, тако да би се на тебе могла применити следећа изрека: Примио си добра своја у животу своме (Лк 16,25).”
“Оче мој, губим битку у страшном телесном рату”, рекао је једном јеромонах Јоаким Специерис старцу Григорију. “Ни дању ни ноћу не могу да се смирим.”
“Не очајавај”, одговорио је старац. “То је знак да је награда близу. Не плаши се. Наш Христос неће допустити да будемо искушавани више него што можемо да издржимо.”
Чим га је благословио, искушење је истог часа ишчезло.
***
Један старац је казивао: “Будући да је био послушник самоме себи, Хаџи-Георгије је имао разумевања за послушнике. Он је с расуђивањем поткресивао гране и није их орезивао без расуђивања.”
***
Један пустињак је говорио: “Кад платиш све дугове у овом животу, можеш да се спасеш. Међутим, уколико си више ударан, добијаш и већу награду. За човека који је неправедно изударан постоји чиста плата. Често се догађа да човек који води врло добар живот буде тешко погођен. Ако Бог то допушта, зашто то допушта?
Дозволите ми да то објасним једним примером.
Постоји једна добра породица. Добар муж, добра жена, добра деца. Сви иду у цркву, причешћују се, итд. Изненада, пијанац или безумник без икаквог разлога убија главу породице. Због тога многи, који су далеко од Бога, кажу: ‘Погледајте га! Видите ли? Ишао је у цркву, а ево шта му се догодило!’
То је дрскост. Бог допушта да страдају и они који уопште нису криви како би непокајанима дао и другу прилику да се покају када виде страдање недужних, чиме би се уподобили покајаном разбојнику који је на крсту био поред Господа.
Шта примећујемо код ова два разбојника између којих је био распет Господ? Један хули на Христа и каже: Ако си Ти Христос спаси Себе и нас! Међутим, онај други га прекорева и каже: Ми смо праведно осуђени. Јер примамо по својим дјелима као што смо заслужили; а Он никаква зла не учини… Зар се ти не бојиш Бога? (Лк 23,39-41).
Управо због тога Бог допушта да недужни људи пате – да би и они дрски имали користи, иако су они који страдају уистину љубљена чеда Божија. Верујем да ће им Бог у Рају рећи следеће: ‘Дођите, ово место је за вас, или изаберите оно које се вама допада!’
Да ли разумете? То се дешава управо због тога. Тражећи да будемо оправдани, можемо све да изгубимо. Губимо и свој мир и своју награду.”
***
Један од најпросветљенијих светогорских отаца и један од оних који су у највећој мери поседовали дар расуђивања био је и старац Данило. Он је у катунакијској пустињи изградио свету каливију за светогорске оце. Овде су групу његових послушника назвали Данијелити, по изузетној и харизматичној (облагодаћеној) личности њиховог старца.
Захваљујући свом врлинском животу и образовању које је потицало од опита, прославио се као мудар духовни саветник многих киновијских монаха, пустињака и мирјана.
Просветљен Светим Духом, посебно је могао да расуђује о томе да ли су замке и заседе, које су поставили нечисти духови, такозвани демонски напади с десна. Та искушења, која долазе “с десна”, укључују све човекове поступке у којима се испољавају лажне врлине, заблуде и претеривања, као и поступке без благослова и све оно што води надмености, славољубљу и луциферској гордости.
Један од те прелешћене браће био је и Дамаскин из манастира Констамонита. Он се сматрао способним за затворнички живот какав су водили подвижници и хероји, а да при том није затражио игуманов благослов. Одлучио је да уопште не излази из манастира. Из своје келије излазио је само у цркву и трпезарију, извршавајући при том задатке свог послушања. Тако је у том гордом, привидно затворничком животу, провео читавих десет година.
У међувремену, због те његове привидне врлине увећао се његов егоизам, а самим тим увећали су се и презир према другима, осуђивање, свађе и размирице са осталим оцима и браћом.
Како се ово зло није могло поправити, игуман је послао по многопоштованог старца Данила који се, као и увек, ревносно одазвао позиву светог манастира.
Поседујући дар расуђивања, старац је позвао прелешћеног Дамаскина и, са карактеристичном слаткоречивошћу, успео да га уразуми и да га, мало-помало, освести и доведе до покајања. Отац Данило је наводио примере из Старог и Новог Завета, примере о Мојсију и Израиљцима, као и примере из дела Светих Отаца, и најзад закључио:
“Брате, пази да убудуће не будеш самопоуздан и да не верујеш сопственим помислима, него понављај мудру изреку аве Доротеја: Анатема теби, помисли, и знању које ти ствараш!”
***
Светогорски старци кажу: “Не спасава место него начин.”
***
Један старац је рекао: “Када према нама неправедно поступају, требало би да будемо радосни уместо што тугујемо. Не смемо настојати да нас људи оправдају чак ни кад смо у праву. Будући да је Бог праведан и да смо усредсређени на будући живот, нема смисла покушавати да нас други разумеју или да лепо поступају према нама, да схвате нашу вредност, да не буду према нама неправедни, итд.”
“Ако у овом животу следимо такав ток, морамо знати да нас пут којим идемо неће одвести у Рај.”
***
Један неписмени, прости пустињак ми је рекао: “Они који су исувише ‘будни’ (тј. мудри), лако падају у ђаволску мрежу јер имају много ‘гогизма’ (тј. егоизма), благословени оче. Они су као ракови ухваћени у мрежу.”
***
Пре извесног времена срео сам једног киновијског монаха који је говорио на задивљујуће изражајан начин. Говорио је о страху Божијем, о побожности и о људској логици. Први пут у животу видео сам тако живу беседу, која је извирала као источник, снажну, течну, целомудрену, ватрену, сједињену са грациозним покретима руку и спонтаним гестовима. Говорио је о следећем:
“Онај ко има поштовања, има и страха Божијег. Онај ко има страха Божијег, поседује и смиреноумље. Бог гледа на смиреноумне.”
“Само је смиреноуман човек разуман. Горд и саможив човек није разуман.”
“Онај ко не мари за своју душу или се претвара у животињу, у звер, или бива прелешћен.”
***
Шта је монаштво? “Напор”, одговорио је један авва.
“Уистину, чедо моје”, рекао је један савремени подвижник новопридруженом војнику Христовом, “ако желиш да напредујеш у свом монашком призиву морам ти нешто рећи: најпре буди сигуран да волиш телесни напор.”
***
Сваки пут кад би примио неког госта, којем се обраћао љубазно и са много љубави, велики подвижник Харитон Духовник би рекао:
“У то време Христос је почео да дела и да проповеда.” Избегавао је празнословље и ћаскање као узрочнике великог зла.
***
Један поштовани монах из Новог Скита ми је рекао: “На сваку Пасху, када кажемо Христос Васкрсе, опомињемо се онога што је ангео објавио испред празног Гроба Христовог. Они који напусте цркву непосредно након што се отпева Христос Васкрсе нису хришћани. Хришћани су они који остану на Божанственој Литургији.”
***
Старац Григорије из ксенофонтског скита, стар преко сто година, рекао нам је следеће: “Када смо ми били монаси – почетници, тражили смо од нашег духовника да нам у цркви прочита молитву против страсти празнословља.”
Он је рекао и следеће: “Монах без молитвеног правила није монах.”
“Монаси који живе као идиоритмици не могу се поправити”, обично је говорио врлински монах Теофило из Велике Лавре. Желео је да нам на овај начин предочи све рђаве стране оваквих манастира.[1]
***
Чудесни послушник, монах Теофилакт Кавсокаливијски, рекао је једном младом искушенику: “Ако желиш да будеш добар монах, запамти ово за цео живот: благодари Богу зато што си лишен свих својих права. Спавај на дрвеном кревету. На дан Пасхе поједи једну сарделу и мало зелениша са кашичицом уља. Монах у овом животу нема никаква права. Због тога и може да буде слободан. Колико је оних које је ђаво уништио нападајући их страшћу тражења личних права?”
***
Један старац је рекао: “Уколико је човек продуховљенији, утолико мање права тражи у овом животу.”
***
Другог старца смо упитали колико година живи на Светој Гори, а он нам је одговорио: “Имам много година, али нимало нисам напредовао. И шакали живе у пустињи, али ипак остају шакали!”
***
Један стари подвижник је рекао: “Када неко има страха Божијег, онда поштује сваког човека. Мој старац се с поштовањем клањао чак и најнезнатнијим и најништавнијим особама.”
***
Један старац је казао: “Људи су се удаљили од својих духовних очева, изгубивши се у помислима, различитим страстима, итд. Зато завршавају тако што се исповедају код психијатара, а ови им дају пилуле помоћу којих ће заборавити на своје проблеме. Убрзо потом, исти проблеми поново излазе на површину и све се понавља испочетка. То се претвара у ропство. Међутим, ако човек устроји своје унутрашње стање, може да спава као јагње и да при том не узима никакве пилуле или било шта слично.
Живот у пустињи не значи ништа све дотле док ја, живећи у пустињи, не напустим своје страсти. И опет, то место није пустиња ако га прилагођавам себи уместо да себе прилагодим пустињи.”
***
Један старац је рекао: “Бог не предвиђа него провиђа.”
***
Старац је рекао: “Кад изражавате своје мишљење пред другима, учините то тако да они од тога имају користи. Нека се ваше ћаскање окрене у разговор са Богом. Душа се не замара кад разговара са Богом, јер молитва значи спокој. Много пута се молимо за некога ко је болестан, а за њега се моле и други. Међутим, догоди се да та особа умре и онда се они, који су се за њу молили, питају зашто Бог није чуо њихове молитве. Не схватају да је Бог чуо њихове молитве, али да Он зна шта ће бити најбоље. Ми не знамо какав би био исход да је та особа наставила да живи. Прослављаћемо Бога због свега.”
***
Један стари монах је говорио: “Гребени за монахе постају палате, а небо постаје кров који их покрива. Земља је њихова постеља, а њихова храна лешници и дивље траве. Неукротиве звери су њихови суседи, а пећине постају њихове царске одаје.”
***
“Старче, да ли је тешко бити калуђер”, упитали смо једног мудрог монаха.
“Није тешко ако у потпуности заборавите на себе. Онда схватите да је то најлакше бреме које се може понети”, одговорио је он.
***
Један старац је казивао: “Да би неко добио помоћ, пријемник његовог срца мора бити окренут тако да ухвати нечији сигнал. Ако нечије срце није пријемчиво, он се најпре мора молити Богу да пријемник његовог срца окрене тако да буде у стању да прими божанску реч.”
“Онима који су далеко од Бога приступите простодушно, смирено и с истинском љубављу. Претварајте се да не видите већину њихових грешака и исправљајте их само онда када је то уистину неопходно, јер људи су заморени и обремењени животом и не допада им се кад их неко исправља, ма колико да је добронамеран.”
***
“Свештенство је пројава љубави Божије према човечанству”, рекао је јеромонах Атанасије Ивиронски. “Бог нас је заволео и учинио нас је Својим свештеницима. Свештеник позајмљује Господу своје руке и глас да би се извршиле Свете Тајне.”
“Када обуче своје одежде, свештеник је очишћен Божијом благодаћу, али само уколико не постоји: 1) морална нечистота, 2) злопамћење и 3) похлепно среброљубље.”
“Посленици Еванђеља морају се најпре подвижнички припремити за то.”
***
Босоноги старац Авакум обично је говорио свим духовним оцима:
“Давање савета је света ствар, јер је то јединство мишљења, плод љубави и доказ смиреноумља.” Посебно је наглашавао да се сваки савет мора дати уз обиље љубави, простодушности, трпељивости и духовног мира, без обзира на време у које неко дође да би затражио помоћ. Тврдио је да монаси свакога треба да дочекају с осмехом, тако да посетилац оде благодаран и прослављајући Бога.
***
Један старац је говорио: “Не би требало да доводимо Бога у тешку ситуацију. Он је сав – Љубав. Бог не жели да нас види несрећне. Шта Бог тада чини? Сваки пут кад нам изобилно подари благодат, постајемо надмени. Ако нам се пак не да та благодат, ми бивамо несрећни па чак и очајни.
Чим почнемо да покушавамо (да живимо духовним животом), ми се заморимо. Чак и ако застранимо, то може да нам помогне, јер Бог удаљује Своју благодат од нас само зато да би нас смирио. Човек се смирује управо на тај начин. Онда, кад му се благодат Божија поново да, схвата да је узрастао у самопознању и да се не може ослонити на самога себе. Тада разумева помоћ Божију.
То подсећа на новорођенче: чим је у стању да држи мајчину руку, оно покушава да хода. Прави крупне кораке и мисли да то добро чини, замишљајући да је способно да само корача. Ако се то настави, дете ће постати зависно; уколико све време држимо његову руку, оно ће стећи илузију сигурности, а затим и пасти када уистину покуша да самостално корача.
Понекад кушач због нас искушава нашег брата. Кад се молимо Богу да нам подари љубав, Бог би могао да допусти да се брат разболи како би нама подарио прилику да покажемо љубав онда када болесни брат затражи нашу помоћ. Болесник би од тебе могао да затражи: ‘Донеси ми чај, донеси ми ово, донеси ми оно…’ Бог ће на овај начин искушати и твоју љубав и твоје трпљење.
Понекад Бог удаљује Своју благодат и од наших старешина, и они нам се тада грубо обраћају. Он нас тада куша, да види хоћемо ли ми, који смо претходно тражили од Њега да нам подари врлину неосуђивања, осуђивати или не.”
***
Један савремени, просветљени старац је рекао: “Није слобода када људима кажемо да је све допуштено. То је ропство. Да би се напредовало, неопходне су тешкоће. Ево једног примера: имамо младо стабло. Бринемо се за њега и привезујемо га за колац, али не користимо жицу јер би га то могло оштетити. Тим поступцима ми не спутавамо стабло и то је једини начин да се бринемо о њему. Ево и другог примера, примера детенцета. Ми његову слободу ограничавамо од самог његовог рођења, јер девет месеци живи затворено у мајчиној утроби. Кад се роди, обавијамо га повојима. Кад поодрасте, око њега постављамо ограду, итд. Та ограничења су нужна док дете не буде довољно зрело. Споља посматрано, ми га лишавамо слободе, али би се могло догодити да дете без те заштите никад не одрасте.”
***
Облагодаћени старац Авакум из Велике Лавре обично је говорио:
“Радост потиче од повезаности са Богом и од јединства са Њим. Човечанство је створено да би било радосно а не тужно. Зашто своју радост узимате од идола (тј. од рђавих ствари)? Верујте да ћете морати да платите ту радост. Међутим, радост која потиче од Бога не тражи да буде плаћена. Ја, на пример, који не поседујем ништа у овом свету, не могу да платим за срећу коју поседујем. Ја нисам једини који то каже, јер то кажу и моја браћа која такође не поседују ништа осим Бога. Сви они су преиспуњени радошћу. Ја сам се, Христа ради, свега ослободио. Немам ништа осим мог Господа и радости! Сиромаштво је прекрасно јер вас олакшава и ослобађа. Човек мора свега да се ослободи како би начинио простор да Христос ступи у његово срце. Кад је Господ са мном, онда у мени постоји и радост. Требало би да у свакој пећини постоји радост.”
***
Други подвижник рекао је групи свештеника која га је посетила:
“Да бисте имали времена за молитву, није потребно да се бавите стварима које може да уради и неко други. На пример, лекар се не бави газама и завојима, јер то може да учини и сестра. Лекар се бави озбиљнијим стварима као што су прегледање пацијената или припреме за операцију. Ако би своје време расипао на безначајне ствари, не би имао времена за оне озбиљније и нико од оних којима је потребан не би имао користи. Примените то и на себе: молите се за своје парохијане и посебно забележите имена оних којима је то потребније него осталима. То помаже да се упозна проблем сваког појединца, како бисте се у том случају више молили за њега.”
***
Један стари подвижник саветовао је свештеника: “Потруди се свим силама да постанеш бољи свештеник. Тада ћеш видети да ће твоји парохијани почети да те следе и да постају бољи људи, при чему ти ништа не мораш да им кажеш. Тако ћеш видети да делање на усавршавању самога себе постаје неми пример за остале.”
Исти подвижник је рекао и следеће: “Човека ћемо постепено довести до бољих помисли, а тада ће се устројити и све остало. Ако не постоје добре помисли, ђаво преузима команду и човек се налази под демонским утицајем. Потребно је да окренемо прави прекидач. Кад се све нађе на истој таласној дужини, онда ћемо имати користи од слушања све дотле док је прави прекидач укључен.”
“Нека млади, који су започели духовни живот, обрате пажњу на узрочнике греха и нека имају позитивне помисли. Нека се сете како је једном неки старац, подвижник, дошао у град ради неког посла. Кад се вратио, остали подвижници су упитали шта је тамо видео. Он им је одговорио да људе уопште није ни видео и да је видео само дивље дрвеће!”
“Данас људи желе да постану светитељи а да при том не уложе никакав напор. Неки од њих кажу: ‘Требало би да сва богословска гледишта просејете кроз светоотачко сито.’ Дужни сте да им приступите на основу Отаца и да одбаците смеће и љуску. Истражујте на основу Отаца. Ево вам примера. Постоји бакар, бронза и злато. Бакар је и добар и лош, бронза је и добра и лоша, док злато може бити од 12 али и од 24 карата. Изабраћете злато од 24 карата. Остало може да послужи, али сви дају предност злату.”
***
У каливији Пресвете Тројице, у скиту Свете Ане, живео је један послушник којега је демон немара искушавао до потпуне разочараности у живот. Једног дана, кад се налазио под утицајем искушења и напада, монах је рекао:
“Попећу се и сести на ивицу гребена, и ту ћу махати ногама.”
Било је то уочи празника Светог Јована Крститеља, који се прославља у манастиру Дионисијату.
Дакле, монах се попео, сео на ивицу гребена и започео да маше ногама, промрмљавши тек повремено умну молитву Исусову, будући да је био у власти демона немара.
У том тренутку се један легион нечистих духова из света упутио ка манастиру Дионисијату да би тамо искушавао браћу. Један демон рекао је осталима: “Мало ћу се наругати овом труплу у црном које седи на гребену!”
“Не иди тамо, јер ће те тај црни пањ спалити”, говорили су му други.
Међутим, демон је отишао и појавио се пред искушеником у лику монаха, упитавши: “Шта ти радиш овде?”
“Ништа не радим”, смирено је одговорио овај. “Борим се са демоном немара и ништа не могу да принесем мом Господу, осим да машем ногама.”
Чим је зачуо ове скрушене речи, демон се без оклевања удаљио и придружио свом легиону.
Овај догађај предају старци, саветујући искушенике који имају тешкоћа у извршавању својих духовних задатака.
***
Један стари исихаста је говорио: “Човеков ум и срце не могу се очистити уколико су усмерени на свет и световне ствари.”
***
Катунакијски пустињак, старац Рафаило, често је понављао самоме себи:
“Све на земљи је пролазно, а оно изнад ње је вечно.”
***
Неки старац је рекао: “Свет је за монах угљенар.”[2]
***
Други старац је рекао: “Чињеница да монаштво у наше време доживљава процват говори да Бог припрема нешто велико за свет. Цео свет је у кризи. У људима постоји жеђ за духовним стварима.”
***
Један старац је искушеницима обично говорио следеће: “Када дођемо у манастир, требало би да иза себе оставимо свет са његовим навикама, удобностима и раскоши.”
***
Неки старац је казивао: “Духовни живот једног монаха почиње његовим удаљавањем од свих видљивих и невидљивих ствари и усредсређивањем искључиво на Бога.”
Тај исти старац је рекао: “Док сам био у свету, сви су ме ословљавали са: ‘калуђеру’. Тада сам рекао самоме себи: ‘Будући да си калуђер, шта онда радиш у свету?”
***
Старац Михаило Лавриот, болничар, био је пример марљивости и предусретљивости. Литургију је служио са свим појединостима. У свако време и на сваком месту био је спреман за било какав посао. Његово лице било је бледо и блистало је подвижничким сјајем.
***
Старац Дамаскин, пустињак из Светог Василија, приповедао нам је о једном послушнику из Кавсокаливије, који је живео пре много година. Он беше пао у немар, због чега је запоставио своје правило (канон)[3] и остале духовне дужности.
Пред крај свог лењивог и немарног живота монах се разболео. Дуго је лежао на самртничкој постељи, али његова душа дуго није хтела да напусти тело. То се дешавало 1935-1936. год.
Лекар је био један врлински монах, обдарен даром расуђивања. Он је просудио да се то дешава стога што је монах читавог живота био немаран.
Тада је отац Григорије, самртников старац и духовни отац, клекнуо пред све присутне оце и скрушено, али с љубављу и болом, почео да се моли за свог послушника, обећавши пред Богом и људима да ће он у потпуности испунити монахово правило.
Чим је то рекао, болесник је предао свој дух и упокојио се.
***
Један старац је говорио: “Данас покушавамо да са мало напора постанемо светитељи.”
Он је рекао и ово: “Уколико се више мучите, утолико већу благодат и радост задобијате.”
На то је додао и следеће: “Бог би могао да испуни наша срца таквим блаженством, љубављу и богочежњивошћу (“еросом Божијим”) да не бисмо били у стању то да поднесемо. Тада бисмо напустили манастире и затворили бисмо се у пећине. Мирјани би напустили своје послове и бригу о породици и деци. Управо због тога нас Бог, Који је сав Љубав, не испуњава толиком љубављу и божанским блаженством.”
***
Један старац је рекао: “Људи данас живе под оптерећењем. Гозбе и забаве не доносе истинску радост.”
На то је додао: “Данас се удаљујемо од Предања. Не би требало да се поредимо са последњима него са светитељима…”
***
Други старац је рекао: “Ако твој духовни отац даје доказ о самоодрицању, послушај све његове савете. Ако му не будеш о свему говорио, неће моћи…[4]
***
Један старац је говорио: “Не могу, чедо моје, да ти опишем радост коју осећа моје срце кад су људи неправедни према мени. Осећам да и ја трпим ону неправду која је причињена Христу.”
У једној киновији живео је старац којег су сматрали немарним. И поред тога, игуман га је трпео желећи његово спасење и говорећи да ће га Пресвета Богородица спасти јер никад није напустио Њену Градину (тј. Свету Гору). Чини се да је игуманова нада била заснована на првобитној ревности и побожности овог монаха.
***
Благодарећи свом напорном раду, незаборавни отац Игњатије Дионисијатски успео је да дивљу планинску област претвори у плодан маслињак. За појасом је увек носио секиру, а у торби нека оруђа. Ревносно је очистио шуму у брдовитој области насупрот манастиру. Накалемио је и припитомио сва стабла дивље маслине. Његова ревност и заинтересованост за напредак манастира учинили су да остави овакво наслеђе. Требало би поменути да је ово његово делање увек било сједињено с блаженим смиреноумљем и милосрдним делима.
***
“Немар може да уништи и светитеља. То је застрашујуће зло”, рекао је један старац, веома опитан у духовној борби.
***
У манастиру Светог Павла видели смо и изабраног румунског јеромонаха и духовника Макарија: “Предуслове за чисту молитву има онај ко се бори (подвизава) и ко се причешћује Пречистим Тајнама!”
***
Један просветљени монах је саветовао: “Имајте љубави за све, али ни за кога не будите посебно везани.”
***
Познавао сам једног монаха који никада није испуштао своју бројаницу. Молио се непрестано, ма где да је ишао и ма где да се налазио. Бог му је дао неугасиву чежњу за молитвом.
***
Ово ми је обично говорио седобради киновијски монах С: “Некад је на Светој Гори живело 8.000 монаха и упркос свим недаћама које смо тада имали, напорном раду и бесконачном подвигу, ништа нам није недостајало. Погледај данас ове младе монахе. Имају чак и аутомобиле. Њихова стрепња и брига око вештаствених добара подсећа на епидемију. Што више поседују, то су забринутији. То је зачарани круг…”
“Узрок томе”, наставио је он, “јесте грех, који уништава и душу и тело.”
***
Један старац је рекао: “Монаси се данас спасавају искушењима, јер врлина не постоји.[5] Они који издрже сва искушења лукавога уподобиће се древним Оцима, доказујући да могу да трпе до краја живота. То значи да је трпљење без роптања једнако молитвеном правилу.”
***
Други старац – подвижник је рекао: “Зло се свуда распростире и свуда је тама, као што је тамна и тек узорана земља. Ако је сада засејемо, семе ће убрзо проклијати и у време жетве добићемо плодове.”
***
Старац Јосиф Исихаста је рекао: “Главни ђаволов циљ је да нападне нашу веру, и ако учини да се човек одрекне вере, он га претвара у издајника и отпадника.”
***
У скиту Свете Ане, отац Данило и ја имали смо истог духовног оца. Звао се Аверкије и био други Павле Прости. Дошао је из каливије Светог Јована Претече. Свету Гору није напустио још од времена кад је био сасвим мало дете и кад су га овамо донели у једној великој корпи покривеној луком, будући да је Грчка у то време још увек била под турском окупацијом.
Са наивношћу која је била карактеристична за њега, затражио је од нас двојице да будемо његови послушници.
“Ускоро ћу умрети”, рекао нам је. “Ко ће онда палити кандило Часном Претечи?”
“Пресвета Богородица ће ти послати некога”, рекао сам и затим шаљиво додао: “Ми смо тврдоглави, а ти си веома строг” (у суштини, био је кротак као незлобиво јагњешце).
Он је на то одговорио: “На једном листу папира написаћу вам шта су врлине, а на другом шта су греси и затим ћу вам то предати, а да вам при том ништа нећу говорити!”
Био је двоструко благословен, најпре својом простотом, а затим и поштовањем према слободној вољи…
***
Пре неколико година, старац Герасим Химнограф, којег сам много поштовао, рекао ми је следеће: “Свети Григорије Палама је говорио да једино што Свемогући Бог не може да учини јесте да се сједини с нечистим човеком. Ту је немоћан.”
***
Рукоделије једног грчког подвижника била је израда метли које је затим носио у руски манастир Пантелејмон и давао их у замену за двопек. Хтео је да трудом својих руку и у зноју лица свог заради насушни хлеб.
***
Облагодаћеног старца Симеона, послушника прослављеног духовника, оца Саве, упознали смо током последњих дана његовог живота. Много нам је говорио о врлинама и расуђивању овог великог човека. На крају нам је дао и један богонадахнут савет: “Плашите се сагрешења. Немојте се плашити кушача (ђавола). Он не поседује силу.”
***
Један старац – исихаста је рекао: “У почетку, послушник извршава послушање побожно и беспоговорно. Временом почиње да преиспитује разумом, што уништава послушање. Почиње да посматра очима разума.”
***
Сваки пут кад бисмо га посетили у његовој гостољубивој каливији, старац Христодулос, пустињак и некадашњи послушник великог трезвеноумног старца Калиника, говорио нам је следеће:
“У наше време, потребно је да се што више подвизавамо у подвигу трпљења. Древни светитељи су извршавали велике подвиге које ми више нисмо у стању да прихватимо. Међутим, дужни смо да задобијемо трпљење и смирење у послушању.”
***
“Кад сам дошао на Свету Гору, мислио сам да сам се приближио Богу. Међутим, када сам упознао старца Данила, схватио сам колико сам заправо далеко од Бога”, говорио је писац А. Мораитидис који је касније постао монах Андроник и послушник овог великог старца, обдареног даром расуђивања.
***
Године 1968. мој сабрат отац Данило и ја посетили смо Каруљу, најудаљенију светогорску пустињу. Ту је тада живео чудесни руски пустињак, старац Зосима, који се бавио израдом корпи. Уз њега је био и његов послушник, отац Серафим, који је помало знао грчки. Одвели су нас у пустињску капелу, посвећену Светом Георгију. Понудили су нам три духовна, пустињска дара, односно три одломка из Еванђеља:
Објавих име Твоје људима које си ми дао од свијета; Твоји бијаху па си их Мени дао, и Твоју су ријеч одржали (Јн 17,6).
Онима који Га примише даде власт да буду чеда Божија (Јн 1,12).
Држите све што сам вам заповиједио; и, ево, Ја сам са вама у све дане до свршетка вијека (Мт 28,20).
Отац Серафим је рекао и следеће: “Пролазимо кроз критична времена. Ускоро ће доћи Антихрист, и биће јеврејског порекла…”
***
Посетили смо и старца – пустињака Андреја. Сиромашан, болестан, трпељив. Патио је од вртоглавице. Ево неких од његових савета:
“Еванђеље захтева примену а не само читање. Требало би да своје молитве изговарамо у сједињењу речи, ума и срца. Да би молитва била чиста, нужно је уздржање и очишћење. Ни због чега не осуђујте своје ближње. Будите послушни чак и онима који су млађи од вас. Ако вам је деведесет година, будите послушни осамнаестогодишњаку.”
***
Сувоњави и радосни старац Вартоломеј дочекао нас је са срдачним пустињачким гостољубљем и благоречивошћу:
“Сваки пут кад током молитве осетимо умилење, ми целивамо Бога”, рекао је он. “Ми се својим врлинама уподобљујемо Богу. Умном молитвом сједињујемо се са Богом. Тако стоје ствари, браћо моја. Авај мени, јер сам изгубио благослов киновијског живота! Послушање води смирењу, плачу, сузама, очишћењу и просветљењу.”
Када нас је почастио пустињачким угошћењем (једном сушеном смоквом и кишницом из свог резервоара), казивао нам је о врлинском старцу Исааку Дионисијатском и његовим подвизима.
***
Недавно сам у једном светогорском скиту са неким побожним монахом разговарао о трпљењу и послушности мазги (мула), које оци користе за преношење тешких товара по стеновитим и стрмим светогорским стазама.
“Те животиње су наши учитељи, брате мој и оче”, рекао је он. “Никада не јадикују и увек стрпљиво и слепо чекају да буду послушне.”
***
Један стари монах по имену Лазар, чије је послушање било да се стара о свим товарним животињама у манастиру, рекао је следеће: “Мазге без роптања извршавају све своје дужности. По снегу, киши и хладноћи, тешко обремењене, преносе дрво из планина. Ако им дате храну једу, ако им не дате не негодују, не жале се”, наставио је он. “Мене су много научила ова племенита створења. Док сам их хранио, често сам јецао јер сам поредио њихову благородност (племенитост) и своју неблагородност (не-племенитост), њихову послушност и своју непослушност…”
***
Велики катунакијски пустињак по имену Данило саветовао је и смиривао једног искушеника који је очајавао због саблазни и пометње у киновији: “Мораш се носити са саблазнима, чедо моје. Нико није светац.”
***
Један побожни монах казивао ми је следеће: “Да ли смо упитали Пресвету Богородицу, Која је Чуварка, Господарица и Владичица ових брда, жели ли Она да се на Светој Гори појаве путеви, аутомобили, машине и бука, и да у овој монашкој држави постоји бирократска власт? Да ли је могуће да овим стварима запостављамо Пресвету Богородицу и сва она обећања која је Она дала Светој Гори?”
***
Један савремени подвижник је рекао: “Данас постоји много брашна, али нема довољно квасца…”
***
Једна атонска изрека каже: “Мачку – луталицу и калуђера – странца не прихватај у своју заједницу.” (“Буди опрезан када у своју заједницу прихваташ странца као кад припитомљаваш мачку – луталицу.”)
***
“Сад кад ћу бити пострижен, реци ми на шта морам посебно да пазим”, упитао је један млади искушеник слепог, облагодаћеног старца Авксентија Григоријатског. Његов живот је у потпуности био посвећен молитви и у њему се “Господе Исусе Христе… помилуј ме”, непрестано смењивало са Поздравом Пресветој Богородици. “Мораш задобити дубоко смирење и клонити се саблазни”, одговорио је старац.
***
“Ако већ свакодневно читамо житија светих и врлинских монаха и ако извршавамо своје последовање и молитве, због чега се онда не уподобљујемо преподобним оцима”, запитао се једном монах Никандар Констамонитски, а затим додао: “Кад металац жели да стави калај на бакар, он бакар мора најпре да оструже и да га загреје у ватри. Док се рђа не уклони, калај се неће привезати за бакар. Исто се може применити и на нас. У манастире ступамо да бисмо се замонашили, али са нама долази и рђа коју смо сакупили у свету. Док је не уклонимо, благодат Божија неће нам се приближити да би нас просветлила и посветила.”
***
Старац Модест Констамонитски нам је рекао: “Прихватите добровољно слепило. Немојте гледати грешке других људи.”
***
“Оче Гаврило, желим да дођем на Свету Гору и да тамо и останем”, рекао је каруљском подвижнику отац Кирило, уважени старац из келије Светог Николаја Буразерија.
“Обрати пажњу на оно што ћу ти рећи”, одговорио је овај. “Ти, заиста, можеш да дођеш. Сада пак, док си још у свету, пођи кући, затвори врата, навуци завесе, пости, читај и моли се на бројаници, и бићеш на Светој Гори!”
***
“Док је говорио, његове речи биле су сличне огњу, а његово лице било је воштано-бледо и озарено.” Тако је један савременик говорио о слепом оцу Никифору који је током много година живео у киновијском манастиру Симонопетра. Старац Никифор се подвизавао непрестаном, умном молитвом. Прихватио је рукоположење, али само зато да би био послушан и увек се са сузама молио да буде ослобођен одговорности због страшне свештеничке дужности. Његова молитва била је услишена, тако да је ове дужности био разрешен чим је ослепео.
***
Отац Г., духовник из Скита Свете Ане, био је оштар као секира у погледу оних који су избегавали рад и, уопште, били лењи. Саветовао је оцима да раде и да у томе подражавају древне светитеље, који су се бавили напорним пословима. Неки од њих су плели корпе, неки су сакупљали плодове на пољима, а неки цедили уље из семена. Било је и оних који су се успињали на врх Свете Горе и тамо сакупљали планинске чајеве да би их продали и тако зарадили за живот.
***
Један старац је рекао: “Наше спасење не зависи од срећног случаја него од напорног рада и начина живота. Они који себе присиљавају приграбиће Царство Божије.”[6]

 


НАПОМЕНЕ:

[1] У идиоритмијским манастирима, сваки монах самоме себи одређује правила рада, поста и молитве и не мора нужно бити послушник неког старца. У киновијским манастирима, напротив, монаси следе заједничко правило и руководи их исти старац (прим. изд.).
[2] Што значи да се душа у свету запрља као угљенар који копа угаљ (прим. изд.).
[3] Правило обично подразумева да монах дневно начини 100-300 колено-приклоњења (метанија) и да се 6-12 пута моли на бројаници (прим. изд.).
[4] овде недостаје део текста
[5] Тј. више не постоје они велики подвизи древних светитеља и подвижника (прим. изд.)
[6] Позива се на еванђелске стихове, омиљене међу монасима: Од времена Јована Крститеља до сада Царство небеско с напором се освца, и подвижници га задобијају (Мт 11,12) (прим. изд.).

 

Comments are closed.