STAREČNIK

 

STAREČNIK
(izreke svetogorskih staraca)

 
13. SLOVO O VRLINI RAZLIKOVANJA POMISLI (O RASUĐIVANJU) I O DUHOVNOSTI
 
U Malom skitu Svete Ane živeo je jedan proslavljeni duhovnik i isihasta, stariji od oca Save, po imenu starac Grigorije. On je u svako vreme i na svakom mestu tihovao (bezmolvstvovao) i molio se, a govorio je samo onda kad je to bilo neophodno. Kad bi besedio, svi bi se divili njegovom blagodatnom daru tečnog govora i božanskog prosvetljenja. Svima je bio potpora i „moćna podrška“, kako monasima, kinovitima i pustinjacima, tako i mirjanima – poklonicima.
Ovaj premudri duhovnik, obdaren darom rasuđivanja, uspeo je da svojom divljenja dostojnom veštinom dovede do pokajanja i preobraćanja kapetana Jorgakija, vođe razbojničke bande. Naime, duhovnik se pretvarao da je i on kriv za mnoge zločine koji su navodno bili čak i veći od onih koje je ovaj bandit počinio. Ovim lukavstvom je postepeno uspeo da zadobije poverenje svirepog Jorgakija, da ga ukroti i da potpuno izmeni njegovo srce. Čak mu je obećao i da će ga, ukoliko budu zajedno postili četrdeset dana, svakodnevno pričešćivati Prečistim Tajnama. Kapetan Jorgaki se saglasio i počeo da posti. Duhovnik mu nije davao istinsku Prečistu Krv i Prečisto Telo nego običan hleb i obično vino dok nije okončano četrdesetodnevno pokajanje, a zatim ga je uistinu pričestio Prečistim Tajnama.
 
***
 
Mudri starac Gavrilo, iguman manastira Dionisijata, kazivao nam je sledeće:
„Pre više od 50 godina, nedaleko od Kareje (u skitu manastira Kutlumuša) živeo je jedan duhovnik, prostodušan starac oskudnog obrazovanja, ali čistog uma i revnostan u izučavanju reči Božije. Njegovo rukodelije bilo je pletenje podvezica za duge čarape koje nose evzoni i koje se u planinskoj oblasti Rumelije i u Epiru nose uz fustanele. Svake subote, kao pazarnog dana, dolazio je na karejski trg da bi prodao svoje rukodelije. Stajao je uspravno ispod grobljanske nadstrešnice, nedaleko od glavnog puta. U desnoj ruci držao je brojanicu, a u levoj svoje rukodelije. Njegove oči bile su oborene i neprestano je izgovarao umnu molitvu: „Gospode Isuse Hriste…“. Kada bi ga neko uznemirio i rekao: „Oče, pogledaj unaokolo na svoje mušterije“, on bi odgovorio: „Sve dok oni vide mene, nije neophodno da i ja vidim njih!“ Za ovog čoveka, obdarenog darom rasuđivanja, kažu da je posedovao takvu dubinu pronicanja da je jasno sagledavao osnovni nedostatak onoga koji se ispoveda, a zatim ga tačno i lakonski rukovodio ka ispravljanju. Za njega beše čuo i vaseljenski patrijarh Joakim Treći. U vreme svog boravka na Svetoj Gori otišao je u Kareju da ga potraži. Prišao je starcu i zatražio da ga tog popodneva odvede u svoju kaliviju da se ispovedi.
„Vaša svetosti, moja kalivija je isuviše mala da bi primila patrijarha“, odgovorio je starac.
„Ništa ne mari što je mala“, dodao je patrijarh.
„Vrata su isuviše niska da bi Vaša svetost mogla da prođe.“
„Pognuću se da bih ušao“, nastavio je ovaj veliki arhijerej.
„Na žalost, vi nećete da se pognete“, rekao je starac. „Ako priklonite glavu, mogli biste još dugo biti patrijarh“, misleći pri tom na patrijarhovu nadmenost i nepopustljiv stav. Patrijarh je mnogo puta govorio da će susret sa ovim čovekom, prostim ali obdarenim velikim darom rasuđivanja, „pamtiti do kraja života“.“
Kod ovog istog duhovnika došao je i jedan starac. On se žalio da njegovog mladog poslušnika obuzimaju nemirne pomisli i nespokojstvo, zbog čega preti opasnost da ova potištenost izazove pometnju, iako poslušnik nije imao teške zadatke: nije bio obremenjen napornim poslovima i trebalo je samo da izvrši svoje molitveno pravilo. Ovaj starac je, dakle, došao kod duhovnika, oca Gavrila, da bi mu ovaj pružio savet i pomoć u tom pitanju.
„Oženi ga“, rekao je duhovnik.
Kada je ovo čuo, starac je bio zaprepašćen i začuđeno ga je pogledao, kao da ništa nije ni čuo.
„Nateraj ga da radi“, dodao je starac. „Mladi ljudi mogu da se smire i uspokoje jedino jarmom neprestanog rada. Ako se monah moli a da pri tom ne radi, onda je to isto kao da radi a da se pri tom ne moli. Venčaj ga sa radom!“
 
***
 
„Kao što postoje iskušenja i nedaće, tako postoje i krune (venci)“, govorio bi vrlinski starac Grigorije nezaboravnom jeromonahu Joakimu Specierisu, a zatim dodao: „Ukoliko bi se mogao naći manastir ispunjen angelima i ako bi te oni doveli u njega kao jednog od sabraće, to te ipak ne bi moglo spasti, jer te u tom slučaju niko ne bi uznemiravao i živeo bi lakim životom, tako da bi se na tebe mogla primeniti sledeća izreka: Primio si dobra svoja u životu svome (Lk 16,25).“
„Oče moj, gubim bitku u strašnom telesnom ratu“, rekao je jednom jeromonah Joakim Specieris starcu Grigoriju. „Ni danju ni noću ne mogu da se smirim.“
„Ne očajavaj“, odgovorio je starac. „To je znak da je nagrada blizu. Ne plaši se. Naš Hristos neće dopustiti da budemo iskušavani više nego što možemo da izdržimo.“
Čim ga je blagoslovio, iskušenje je istog časa iščezlo.
 
***
 
Jedan starac je kazivao: „Budući da je bio poslušnik samome sebi, Hadži-Georgije je imao razumevanja za poslušnike. On je s rasuđivanjem potkresivao grane i nije ih orezivao bez rasuđivanja.“
 
***
 
Jedan pustinjak je govorio: „Kad platiš sve dugove u ovom životu, možeš da se spaseš. Međutim, ukoliko si više udaran, dobijaš i veću nagradu. Za čoveka koji je nepravedno izudaran postoji čista plata. Često se događa da čovek koji vodi vrlo dobar život bude teško pogođen. Ako Bog to dopušta, zašto to dopušta?
Dozvolite mi da to objasnim jednim primerom.
Postoji jedna dobra porodica. Dobar muž, dobra žena, dobra deca. Svi idu u crkvu, pričešćuju se, itd. Iznenada, pijanac ili bezumnik bez ikakvog razloga ubija glavu porodice. Zbog toga mnogi, koji su daleko od Boga, kažu: ‘Pogledajte ga! Vidite li? Išao je u crkvu, a evo šta mu se dogodilo!’
To je drskost. Bog dopušta da stradaju i oni koji uopšte nisu krivi kako bi nepokajanima dao i drugu priliku da se pokaju kada vide stradanje nedužnih, čime bi se upodobili pokajanom razbojniku koji je na krstu bio pored Gospoda.
Šta primećujemo kod ova dva razbojnika između kojih je bio raspet Gospod? Jedan huli na Hrista i kaže: Ako si Ti Hristos spasi Sebe i nas! Međutim, onaj drugi ga prekoreva i kaže: Mi smo pravedno osuđeni. Jer primamo po svojim djelima kao što smo zaslužili; a On nikakva zla ne učini… Zar se ti ne bojiš Boga? (Lk 23,39-41).
Upravo zbog toga Bog dopušta da nedužni ljudi pate – da bi i oni drski imali koristi, iako su oni koji stradaju uistinu ljubljena čeda Božija. Verujem da će im Bog u Raju reći sledeće: ‘Dođite, ovo mesto je za vas, ili izaberite ono koje se vama dopada!’
Da li razumete? To se dešava upravo zbog toga. Tražeći da budemo opravdani, možemo sve da izgubimo. Gubimo i svoj mir i svoju nagradu.“
 
***
 
Jedan od najprosvetljenijih svetogorskih otaca i jedan od onih koji su u najvećoj meri posedovali dar rasuđivanja bio je i starac Danilo. On je u katunakijskoj pustinji izgradio svetu kaliviju za svetogorske oce. Ovde su grupu njegovih poslušnika nazvali Danijeliti, po izuzetnoj i harizmatičnoj (oblagodaćenoj) ličnosti njihovog starca.
Zahvaljujući svom vrlinskom životu i obrazovanju koje je poticalo od opita, proslavio se kao mudar duhovni savetnik mnogih kinovijskih monaha, pustinjaka i mirjana.
Prosvetljen Svetim Duhom, posebno je mogao da rasuđuje o tome da li su zamke i zasede, koje su postavili nečisti duhovi, takozvani demonski napadi s desna. Ta iskušenja, koja dolaze „s desna“, uključuju sve čovekove postupke u kojima se ispoljavaju lažne vrline, zablude i preterivanja, kao i postupke bez blagoslova i sve ono što vodi nadmenosti, slavoljublju i luciferskoj gordosti.
Jedan od te prelešćene braće bio je i Damaskin iz manastira Konstamonita. On se smatrao sposobnim za zatvornički život kakav su vodili podvižnici i heroji, a da pri tom nije zatražio igumanov blagoslov. Odlučio je da uopšte ne izlazi iz manastira. Iz svoje kelije izlazio je samo u crkvu i trpezariju, izvršavajući pri tom zadatke svog poslušanja. Tako je u tom gordom, prividno zatvorničkom životu, proveo čitavih deset godina.
U međuvremenu, zbog te njegove prividne vrline uvećao se njegov egoizam, a samim tim uvećali su se i prezir prema drugima, osuđivanje, svađe i razmirice sa ostalim ocima i braćom.
Kako se ovo zlo nije moglo popraviti, iguman je poslao po mnogopoštovanog starca Danila koji se, kao i uvek, revnosno odazvao pozivu svetog manastira.
Posedujući dar rasuđivanja, starac je pozvao prelešćenog Damaskina i, sa karakterističnom slatkorečivošću, uspeo da ga urazumi i da ga, malo-pomalo, osvesti i dovede do pokajanja. Otac Danilo je navodio primere iz Starog i Novog Zaveta, primere o Mojsiju i Izrailjcima, kao i primere iz dela Svetih Otaca, i najzad zaključio:
„Brate, pazi da ubuduće ne budeš samopouzdan i da ne veruješ sopstvenim pomislima, nego ponavljaj mudru izreku ave Doroteja: Anatema tebi, pomisli, i znanju koje ti stvaraš!“
 
***
 
Svetogorski starci kažu: „Ne spasava mesto nego način.“
 
***
 
Jedan starac je rekao: „Kada prema nama nepravedno postupaju, trebalo bi da budemo radosni umesto što tugujemo. Ne smemo nastojati da nas ljudi opravdaju čak ni kad smo u pravu. Budući da je Bog pravedan i da smo usredsređeni na budući život, nema smisla pokušavati da nas drugi razumeju ili da lepo postupaju prema nama, da shvate našu vrednost, da ne budu prema nama nepravedni, itd.“
„Ako u ovom životu sledimo takav tok, moramo znati da nas put kojim idemo neće odvesti u Raj.“
 
***
 
Jedan nepismeni, prosti pustinjak mi je rekao: „Oni koji su isuviše ‘budni’ (tj. mudri), lako padaju u đavolsku mrežu jer imaju mnogo ‘gogizma’ (tj. egoizma), blagosloveni oče. Oni su kao rakovi uhvaćeni u mrežu.“
 
***
 
Pre izvesnog vremena sreo sam jednog kinovijskog monaha koji je govorio na zadivljujuće izražajan način. Govorio je o strahu Božijem, o pobožnosti i o ljudskoj logici. Prvi put u životu video sam tako živu besedu, koja je izvirala kao istočnik, snažnu, tečnu, celomudrenu, vatrenu, sjedinjenu sa gracioznim pokretima ruku i spontanim gestovima. Govorio je o sledećem:
„Onaj ko ima poštovanja, ima i straha Božijeg. Onaj ko ima straha Božijeg, poseduje i smirenoumlje. Bog gleda na smirenoumne.“
„Samo je smirenouman čovek razuman. Gord i samoživ čovek nije razuman.“
„Onaj ko ne mari za svoju dušu ili se pretvara u životinju, u zver, ili biva prelešćen.“
 
***
 
Šta je monaštvo? „Napor“, odgovorio je jedan avva.
„Uistinu, čedo moje“, rekao je jedan savremeni podvižnik novopridruženom vojniku Hristovom, „ako želiš da napreduješ u svom monaškom prizivu moram ti nešto reći: najpre budi siguran da voliš telesni napor.“
 
***
 
Svaki put kad bi primio nekog gosta, kojem se obraćao ljubazno i sa mnogo ljubavi, veliki podvižnik Hariton Duhovnik bi rekao:
„U to vreme Hristos je počeo da dela i da propoveda.“ Izbegavao je praznoslovlje i ćaskanje kao uzročnike velikog zla.
 
***
 
Jedan poštovani monah iz Novog Skita mi je rekao: „Na svaku Pashu, kada kažemo Hristos Vaskrse, opominjemo se onoga što je angeo objavio ispred praznog Groba Hristovog. Oni koji napuste crkvu neposredno nakon što se otpeva Hristos Vaskrse nisu hrišćani. Hrišćani su oni koji ostanu na Božanstvenoj Liturgiji.“
 
***
 
Starac Grigorije iz ksenofontskog skita, star preko sto godina, rekao nam je sledeće: „Kada smo mi bili monasi – početnici, tražili smo od našeg duhovnika da nam u crkvi pročita molitvu protiv strasti praznoslovlja.“
On je rekao i sledeće: „Monah bez molitvenog pravila nije monah.“
„Monasi koji žive kao idioritmici ne mogu se popraviti“, obično je govorio vrlinski monah Teofilo iz Velike Lavre. Želeo je da nam na ovaj način predoči sve rđave strane ovakvih manastira.[1]
 
***
 
Čudesni poslušnik, monah Teofilakt Kavsokalivijski, rekao je jednom mladom iskušeniku: „Ako želiš da budeš dobar monah, zapamti ovo za ceo život: blagodari Bogu zato što si lišen svih svojih prava. Spavaj na drvenom krevetu. Na dan Pashe pojedi jednu sardelu i malo zeleniša sa kašičicom ulja. Monah u ovom životu nema nikakva prava. Zbog toga i može da bude slobodan. Koliko je onih koje je đavo uništio napadajući ih strašću traženja ličnih prava?“
 
***
 
Jedan starac je rekao: „Ukoliko je čovek produhovljeniji, utoliko manje prava traži u ovom životu.“
 
***
 
Drugog starca smo upitali koliko godina živi na Svetoj Gori, a on nam je odgovorio: „Imam mnogo godina, ali nimalo nisam napredovao. I šakali žive u pustinji, ali ipak ostaju šakali!“
 
***
 
Jedan stari podvižnik je rekao: „Kada neko ima straha Božijeg, onda poštuje svakog čoveka. Moj starac se s poštovanjem klanjao čak i najneznatnijim i najništavnijim osobama.“
 
***
 
Jedan starac je kazao: „Ljudi su se udaljili od svojih duhovnih očeva, izgubivši se u pomislima, različitim strastima, itd. Zato završavaju tako što se ispovedaju kod psihijatara, a ovi im daju pilule pomoću kojih će zaboraviti na svoje probleme. Ubrzo potom, isti problemi ponovo izlaze na površinu i sve se ponavlja ispočetka. To se pretvara u ropstvo. Međutim, ako čovek ustroji svoje unutrašnje stanje, može da spava kao jagnje i da pri tom ne uzima nikakve pilule ili bilo šta slično.
Život u pustinji ne znači ništa sve dotle dok ja, živeći u pustinji, ne napustim svoje strasti. I opet, to mesto nije pustinja ako ga prilagođavam sebi umesto da sebe prilagodim pustinji.“
 
***
 
Jedan starac je rekao: „Bog ne predviđa nego proviđa.“
 
***
 
Starac je rekao: „Kad izražavate svoje mišljenje pred drugima, učinite to tako da oni od toga imaju koristi. Neka se vaše ćaskanje okrene u razgovor sa Bogom. Duša se ne zamara kad razgovara sa Bogom, jer molitva znači spokoj. Mnogo puta se molimo za nekoga ko je bolestan, a za njega se mole i drugi. Međutim, dogodi se da ta osoba umre i onda se oni, koji su se za nju molili, pitaju zašto Bog nije čuo njihove molitve. Ne shvataju da je Bog čuo njihove molitve, ali da On zna šta će biti najbolje. Mi ne znamo kakav bi bio ishod da je ta osoba nastavila da živi. Proslavljaćemo Boga zbog svega.“
 
***
 
Jedan stari monah je govorio: „Grebeni za monahe postaju palate, a nebo postaje krov koji ih pokriva. Zemlja je njihova postelja, a njihova hrana lešnici i divlje trave. Neukrotive zveri su njihovi susedi, a pećine postaju njihove carske odaje.“
***
 
„Starče, da li je teško biti kaluđer“, upitali smo jednog mudrog monaha.
„Nije teško ako u potpunosti zaboravite na sebe. Onda shvatite da je to najlakše breme koje se može poneti“, odgovorio je on.
 
***
 
Jedan starac je kazivao: „Da bi neko dobio pomoć, prijemnik njegovog srca mora biti okrenut tako da uhvati nečiji signal. Ako nečije srce nije prijemčivo, on se najpre mora moliti Bogu da prijemnik njegovog srca okrene tako da bude u stanju da primi božansku reč.“
„Onima koji su daleko od Boga pristupite prostodušno, smireno i s istinskom ljubavlju. Pretvarajte se da ne vidite većinu njihovih grešaka i ispravljajte ih samo onda kada je to uistinu neophodno, jer ljudi su zamoreni i obremenjeni životom i ne dopada im se kad ih neko ispravlja, ma koliko da je dobronameran.“
 
***
 
„Sveštenstvo je projava ljubavi Božije prema čovečanstvu“, rekao je jeromonah Atanasije Ivironski. „Bog nas je zavoleo i učinio nas je Svojim sveštenicima. Sveštenik pozajmljuje Gospodu svoje ruke i glas da bi se izvršile Svete Tajne.“
„Kada obuče svoje odežde, sveštenik je očišćen Božijom blagodaću, ali samo ukoliko ne postoji: 1) moralna nečistota, 2) zlopamćenje i 3) pohlepno srebroljublje.“
„Poslenici Evanđelja moraju se najpre podvižnički pripremiti za to.“
 
***
 
Bosonogi starac Avakum obično je govorio svim duhovnim ocima:
„Davanje saveta je sveta stvar, jer je to jedinstvo mišljenja, plod ljubavi i dokaz smirenoumlja.“ Posebno je naglašavao da se svaki savet mora dati uz obilje ljubavi, prostodušnosti, trpeljivosti i duhovnog mira, bez obzira na vreme u koje neko dođe da bi zatražio pomoć. Tvrdio je da monasi svakoga treba da dočekaju s osmehom, tako da posetilac ode blagodaran i proslavljajući Boga.
 
***
 
Jedan starac je govorio: „Ne bi trebalo da dovodimo Boga u tešku situaciju. On je sav – Ljubav. Bog ne želi da nas vidi nesrećne. Šta Bog tada čini? Svaki put kad nam izobilno podari blagodat, postajemo nadmeni. Ako nam se pak ne da ta blagodat, mi bivamo nesrećni pa čak i očajni.
Čim počnemo da pokušavamo (da živimo duhovnim životom), mi se zamorimo. Čak i ako zastranimo, to može da nam pomogne, jer Bog udaljuje Svoju blagodat od nas samo zato da bi nas smirio. Čovek se smiruje upravo na taj način. Onda, kad mu se blagodat Božija ponovo da, shvata da je uzrastao u samopoznanju i da se ne može osloniti na samoga sebe. Tada razumeva pomoć Božiju.
To podseća na novorođenče: čim je u stanju da drži majčinu ruku, ono pokušava da hoda. Pravi krupne korake i misli da to dobro čini, zamišljajući da je sposobno da samo korača. Ako se to nastavi, dete će postati zavisno; ukoliko sve vreme držimo njegovu ruku, ono će steći iluziju sigurnosti, a zatim i pasti kada uistinu pokuša da samostalno korača.
Ponekad kušač zbog nas iskušava našeg brata. Kad se molimo Bogu da nam podari ljubav, Bog bi mogao da dopusti da se brat razboli kako bi nama podario priliku da pokažemo ljubav onda kada bolesni brat zatraži našu pomoć. Bolesnik bi od tebe mogao da zatraži: ‘Donesi mi čaj, donesi mi ovo, donesi mi ono…’ Bog će na ovaj način iskušati i tvoju ljubav i tvoje trpljenje.
Ponekad Bog udaljuje Svoju blagodat i od naših starešina, i oni nam se tada grubo obraćaju. On nas tada kuša, da vidi hoćemo li mi, koji smo prethodno tražili od Njega da nam podari vrlinu neosuđivanja, osuđivati ili ne.“
 
***
 
Jedan savremeni, prosvetljeni starac je rekao: „Nije sloboda kada ljudima kažemo da je sve dopušteno. To je ropstvo. Da bi se napredovalo, neophodne su teškoće. Evo jednog primera: imamo mlado stablo. Brinemo se za njega i privezujemo ga za kolac, ali ne koristimo žicu jer bi ga to moglo oštetiti. Tim postupcima mi ne sputavamo stablo i to je jedini način da se brinemo o njemu. Evo i drugog primera, primera detenceta. Mi njegovu slobodu ograničavamo od samog njegovog rođenja, jer devet meseci živi zatvoreno u majčinoj utrobi. Kad se rodi, obavijamo ga povojima. Kad poodraste, oko njega postavljamo ogradu, itd. Ta ograničenja su nužna dok dete ne bude dovoljno zrelo. Spolja posmatrano, mi ga lišavamo slobode, ali bi se moglo dogoditi da dete bez te zaštite nikad ne odraste.“
 
***
 
Oblagodaćeni starac Avakum iz Velike Lavre obično je govorio:
„Radost potiče od povezanosti sa Bogom i od jedinstva sa Njim. Čovečanstvo je stvoreno da bi bilo radosno a ne tužno. Zašto svoju radost uzimate od idola (tj. od rđavih stvari)? Verujte da ćete morati da platite tu radost. Međutim, radost koja potiče od Boga ne traži da bude plaćena. Ja, na primer, koji ne posedujem ništa u ovom svetu, ne mogu da platim za sreću koju posedujem. Ja nisam jedini koji to kaže, jer to kažu i moja braća koja takođe ne poseduju ništa osim Boga. Svi oni su preispunjeni radošću. Ja sam se, Hrista radi, svega oslobodio. Nemam ništa osim mog Gospoda i radosti! Siromaštvo je prekrasno jer vas olakšava i oslobađa. Čovek mora svega da se oslobodi kako bi načinio prostor da Hristos stupi u njegovo srce. Kad je Gospod sa mnom, onda u meni postoji i radost. Trebalo bi da u svakoj pećini postoji radost.“
 
***
 
Drugi podvižnik rekao je grupi sveštenika koja ga je posetila:
„Da biste imali vremena za molitvu, nije potrebno da se bavite stvarima koje može da uradi i neko drugi. Na primer, lekar se ne bavi gazama i zavojima, jer to može da učini i sestra. Lekar se bavi ozbiljnijim stvarima kao što su pregledanje pacijenata ili pripreme za operaciju. Ako bi svoje vreme rasipao na beznačajne stvari, ne bi imao vremena za one ozbiljnije i niko od onih kojima je potreban ne bi imao koristi. Primenite to i na sebe: molite se za svoje parohijane i posebno zabeležite imena onih kojima je to potrebnije nego ostalima. To pomaže da se upozna problem svakog pojedinca, kako biste se u tom slučaju više molili za njega.“
 
***
 
Jedan stari podvižnik savetovao je sveštenika: „Potrudi se svim silama da postaneš bolji sveštenik. Tada ćeš videti da će tvoji parohijani početi da te slede i da postaju bolji ljudi, pri čemu ti ništa ne moraš da im kažeš. Tako ćeš videti da delanje na usavršavanju samoga sebe postaje nemi primer za ostale.“
Isti podvižnik je rekao i sledeće: „Čoveka ćemo postepeno dovesti do boljih pomisli, a tada će se ustrojiti i sve ostalo. Ako ne postoje dobre pomisli, đavo preuzima komandu i čovek se nalazi pod demonskim uticajem. Potrebno je da okrenemo pravi prekidač. Kad se sve nađe na istoj talasnoj dužini, onda ćemo imati koristi od slušanja sve dotle dok je pravi prekidač uključen.“
„Neka mladi, koji su započeli duhovni život, obrate pažnju na uzročnike greha i neka imaju pozitivne pomisli. Neka se sete kako je jednom neki starac, podvižnik, došao u grad radi nekog posla. Kad se vratio, ostali podvižnici su upitali šta je tamo video. On im je odgovorio da ljude uopšte nije ni video i da je video samo divlje drveće!“
„Danas ljudi žele da postanu svetitelji a da pri tom ne ulože nikakav napor. Neki od njih kažu: ‘Trebalo bi da sva bogoslovska gledišta prosejete kroz svetootačko sito.’ Dužni ste da im pristupite na osnovu Otaca i da odbacite smeće i ljusku. Istražujte na osnovu Otaca. Evo vam primera. Postoji bakar, bronza i zlato. Bakar je i dobar i loš, bronza je i dobra i loša, dok zlato može biti od 12 ali i od 24 karata. Izabraćete zlato od 24 karata. Ostalo može da posluži, ali svi daju prednost zlatu.“
 
***
 
U kaliviji Presvete Trojice, u skitu Svete Ane, živeo je jedan poslušnik kojega je demon nemara iskušavao do potpune razočaranosti u život. Jednog dana, kad se nalazio pod uticajem iskušenja i napada, monah je rekao:
„Popeću se i sesti na ivicu grebena, i tu ću mahati nogama.“
Bilo je to uoči praznika Svetog Jovana Krstitelja, koji se proslavlja u manastiru Dionisijatu.
Dakle, monah se popeo, seo na ivicu grebena i započeo da maše nogama, promrmljavši tek povremeno umnu molitvu Isusovu, budući da je bio u vlasti demona nemara.
U tom trenutku se jedan legion nečistih duhova iz sveta uputio ka manastiru Dionisijatu da bi tamo iskušavao braću. Jedan demon rekao je ostalima: „Malo ću se narugati ovom truplu u crnom koje sedi na grebenu!“
„Ne idi tamo, jer će te taj crni panj spaliti“, govorili su mu drugi.
Međutim, demon je otišao i pojavio se pred iskušenikom u liku monaha, upitavši: „Šta ti radiš ovde?“
„Ništa ne radim“, smireno je odgovorio ovaj. „Borim se sa demonom nemara i ništa ne mogu da prinesem mom Gospodu, osim da mašem nogama.“
Čim je začuo ove skrušene reči, demon se bez oklevanja udaljio i pridružio svom legionu.
Ovaj događaj predaju starci, savetujući iskušenike koji imaju teškoća u izvršavanju svojih duhovnih zadataka.
 
***
 
Jedan stari isihasta je govorio: „Čovekov um i srce ne mogu se očistiti ukoliko su usmereni na svet i svetovne stvari.“
 
***
 
Katunakijski pustinjak, starac Rafailo, često je ponavljao samome sebi:
„Sve na zemlji je prolazno, a ono iznad nje je večno.“
 
***
 
Neki starac je rekao: „Svet je za monah ugljenar.“[2]
 
***
 
Drugi starac je rekao: „Činjenica da monaštvo u naše vreme doživljava procvat govori da Bog priprema nešto veliko za svet. Ceo svet je u krizi. U ljudima postoji žeđ za duhovnim stvarima.“
 
***
 
Jedan starac je iskušenicima obično govorio sledeće: „Kada dođemo u manastir, trebalo bi da iza sebe ostavimo svet sa njegovim navikama, udobnostima i raskoši.“
 
***
 
Neki starac je kazivao: „Duhovni život jednog monaha počinje njegovim udaljavanjem od svih vidljivih i nevidljivih stvari i usredsređivanjem isključivo na Boga.“
Taj isti starac je rekao: „Dok sam bio u svetu, svi su me oslovljavali sa: ‘kaluđeru’. Tada sam rekao samome sebi: ‘Budući da si kaluđer, šta onda radiš u svetu?“
 
***
 
Starac Mihailo Lavriot, bolničar, bio je primer marljivosti i predusretljivosti. Liturgiju je služio sa svim pojedinostima. U svako vreme i na svakom mestu bio je spreman za bilo kakav posao. Njegovo lice bilo je bledo i blistalo je podvižničkim sjajem.
 
***
 
Starac Damaskin, pustinjak iz Svetog Vasilija, pripovedao nam je o jednom poslušniku iz Kavsokalivije, koji je živeo pre mnogo godina. On beše pao u nemar, zbog čega je zapostavio svoje pravilo (kanon)[3] i ostale duhovne dužnosti.
Pred kraj svog lenjivog i nemarnog života monah se razboleo. Dugo je ležao na samrtničkoj postelji, ali njegova duša dugo nije htela da napusti telo. To se dešavalo 1935-1936. god.
Lekar je bio jedan vrlinski monah, obdaren darom rasuđivanja. On je prosudio da se to dešava stoga što je monah čitavog života bio nemaran.
Tada je otac Grigorije, samrtnikov starac i duhovni otac, kleknuo pred sve prisutne oce i skrušeno, ali s ljubavlju i bolom, počeo da se moli za svog poslušnika, obećavši pred Bogom i ljudima da će on u potpunosti ispuniti monahovo pravilo.
Čim je to rekao, bolesnik je predao svoj duh i upokojio se.
 
***
 
Jedan starac je govorio: „Danas pokušavamo da sa malo napora postanemo svetitelji.“
On je rekao i ovo: „Ukoliko se više mučite, utoliko veću blagodat i radost zadobijate.“
Na to je dodao i sledeće: „Bog bi mogao da ispuni naša srca takvim blaženstvom, ljubavlju i bogočežnjivošću („erosom Božijim“) da ne bismo bili u stanju to da podnesemo. Tada bismo napustili manastire i zatvorili bismo se u pećine. Mirjani bi napustili svoje poslove i brigu o porodici i deci. Upravo zbog toga nas Bog, Koji je sav Ljubav, ne ispunjava tolikom ljubavlju i božanskim blaženstvom.“
 
***
 
Jedan starac je rekao: „Ljudi danas žive pod opterećenjem. Gozbe i zabave ne donose istinsku radost.“
Na to je dodao: „Danas se udaljujemo od Predanja. Ne bi trebalo da se poredimo sa poslednjima nego sa svetiteljima…“
 
***
 
Drugi starac je rekao: „Ako tvoj duhovni otac daje dokaz o samoodricanju, poslušaj sve njegove savete. Ako mu ne budeš o svemu govorio, neće moći…[4]
 
***
 
Jedan starac je govorio: „Ne mogu, čedo moje, da ti opišem radost koju oseća moje srce kad su ljudi nepravedni prema meni. Osećam da i ja trpim onu nepravdu koja je pričinjena Hristu.“
U jednoj kinoviji živeo je starac kojeg su smatrali nemarnim. I pored toga, iguman ga je trpeo želeći njegovo spasenje i govoreći da će ga Presveta Bogorodica spasti jer nikad nije napustio Njenu Gradinu (tj. Svetu Goru). Čini se da je igumanova nada bila zasnovana na prvobitnoj revnosti i pobožnosti ovog monaha.
 
***
 
Blagodareći svom napornom radu, nezaboravni otac Ignjatije Dionisijatski uspeo je da divlju planinsku oblast pretvori u plodan maslinjak. Za pojasom je uvek nosio sekiru, a u torbi neka oruđa. Revnosno je očistio šumu u brdovitoj oblasti nasuprot manastiru. Nakalemio je i pripitomio sva stabla divlje masline. Njegova revnost i zainteresovanost za napredak manastira učinili su da ostavi ovakvo nasleđe. Trebalo bi pomenuti da je ovo njegovo delanje uvek bilo sjedinjeno s blaženim smirenoumljem i milosrdnim delima.
 
***
 
„Nemar može da uništi i svetitelja. To je zastrašujuće zlo“, rekao je jedan starac, veoma opitan u duhovnoj borbi.
 
***
 
U manastiru Svetog Pavla videli smo i izabranog rumunskog jeromonaha i duhovnika Makarija: „Preduslove za čistu molitvu ima onaj ko se bori (podvizava) i ko se pričešćuje Prečistim Tajnama!“
 
***
 
Jedan prosvetljeni monah je savetovao: „Imajte ljubavi za sve, ali ni za koga ne budite posebno vezani.“
 
***
 
Poznavao sam jednog monaha koji nikada nije ispuštao svoju brojanicu. Molio se neprestano, ma gde da je išao i ma gde da se nalazio. Bog mu je dao neugasivu čežnju za molitvom.
 
***
 
Ovo mi je obično govorio sedobradi kinovijski monah S: „Nekad je na Svetoj Gori živelo 8.000 monaha i uprkos svim nedaćama koje smo tada imali, napornom radu i beskonačnom podvigu, ništa nam nije nedostajalo. Pogledaj danas ove mlade monahe. Imaju čak i automobile. Njihova strepnja i briga oko veštastvenih dobara podseća na epidemiju. Što više poseduju, to su zabrinutiji. To je začarani krug…“
„Uzrok tome“, nastavio je on, „jeste greh, koji uništava i dušu i telo.“
 
***
 
Jedan starac je rekao: „Monasi se danas spasavaju iskušenjima, jer vrlina ne postoji.[5] Oni koji izdrže sva iskušenja lukavoga upodobiće se drevnim Ocima, dokazujući da mogu da trpe do kraja života. To znači da je trpljenje bez roptanja jednako molitvenom pravilu.“
 
***
 
Drugi starac – podvižnik je rekao: „Zlo se svuda rasprostire i svuda je tama, kao što je tamna i tek uzorana zemlja. Ako je sada zasejemo, seme će ubrzo proklijati i u vreme žetve dobićemo plodove.“
 
***
 
Starac Josif Isihasta je rekao: „Glavni đavolov cilj je da napadne našu veru, i ako učini da se čovek odrekne vere, on ga pretvara u izdajnika i otpadnika.“
***
 
U skitu Svete Ane, otac Danilo i ja imali smo istog duhovnog oca. Zvao se Averkije i bio drugi Pavle Prosti. Došao je iz kalivije Svetog Jovana Preteče. Svetu Goru nije napustio još od vremena kad je bio sasvim malo dete i kad su ga ovamo doneli u jednoj velikoj korpi pokrivenoj lukom, budući da je Grčka u to vreme još uvek bila pod turskom okupacijom.
Sa naivnošću koja je bila karakteristična za njega, zatražio je od nas dvojice da budemo njegovi poslušnici.
„Uskoro ću umreti“, rekao nam je. „Ko će onda paliti kandilo Časnom Preteči?“
„Presveta Bogorodica će ti poslati nekoga“, rekao sam i zatim šaljivo dodao: „Mi smo tvrdoglavi, a ti si veoma strog“ (u suštini, bio je krotak kao nezlobivo jagnješce).
On je na to odgovorio: „Na jednom listu papira napisaću vam šta su vrline, a na drugom šta su gresi i zatim ću vam to predati, a da vam pri tom ništa neću govoriti!“
Bio je dvostruko blagosloven, najpre svojom prostotom, a zatim i poštovanjem prema slobodnoj volji…
 
***
 
Pre nekoliko godina, starac Gerasim Himnograf, kojeg sam mnogo poštovao, rekao mi je sledeće: „Sveti Grigorije Palama je govorio da jedino što Svemogući Bog ne može da učini jeste da se sjedini s nečistim čovekom. Tu je nemoćan.“
 
***
 
Rukodelije jednog grčkog podvižnika bila je izrada metli koje je zatim nosio u ruski manastir Pantelejmon i davao ih u zamenu za dvopek. Hteo je da trudom svojih ruku i u znoju lica svog zaradi nasušni hleb.
 
***
 
Oblagodaćenog starca Simeona, poslušnika proslavljenog duhovnika, oca Save, upoznali smo tokom poslednjih dana njegovog života. Mnogo nam je govorio o vrlinama i rasuđivanju ovog velikog čoveka. Na kraju nam je dao i jedan bogonadahnut savet: „Plašite se sagrešenja. Nemojte se plašiti kušača (đavola). On ne poseduje silu.“
 
***
 
Jedan starac – isihasta je rekao: „U početku, poslušnik izvršava poslušanje pobožno i bespogovorno. Vremenom počinje da preispituje razumom, što uništava poslušanje. Počinje da posmatra očima razuma.“
 
***
 
Svaki put kad bismo ga posetili u njegovoj gostoljubivoj kaliviji, starac Hristodulos, pustinjak i nekadašnji poslušnik velikog trezvenoumnog starca Kalinika, govorio nam je sledeće:
„U naše vreme, potrebno je da se što više podvizavamo u podvigu trpljenja. Drevni svetitelji su izvršavali velike podvige koje mi više nismo u stanju da prihvatimo. Međutim, dužni smo da zadobijemo trpljenje i smirenje u poslušanju.“
 
***
 
„Kad sam došao na Svetu Goru, mislio sam da sam se približio Bogu. Međutim, kada sam upoznao starca Danila, shvatio sam koliko sam zapravo daleko od Boga“, govorio je pisac A. Moraitidis koji je kasnije postao monah Andronik i poslušnik ovog velikog starca, obdarenog darom rasuđivanja.
 
***
 
Godine 1968. moj sabrat otac Danilo i ja posetili smo Karulju, najudaljeniju svetogorsku pustinju. Tu je tada živeo čudesni ruski pustinjak, starac Zosima, koji se bavio izradom korpi. Uz njega je bio i njegov poslušnik, otac Serafim, koji je pomalo znao grčki. Odveli su nas u pustinjsku kapelu, posvećenu Svetom Georgiju. Ponudili su nam tri duhovna, pustinjska dara, odnosno tri odlomka iz Evanđelja:
Objavih ime Tvoje ljudima koje si mi dao od svijeta; Tvoji bijahu pa si ih Meni dao, i Tvoju su riječ održali (Jn 17,6).
Onima koji Ga primiše dade vlast da budu čeda Božija (Jn 1,12).
Držite sve što sam vam zapovijedio; i, evo, Ja sam sa vama u sve dane do svršetka vijeka (Mt 28,20).
Otac Serafim je rekao i sledeće: „Prolazimo kroz kritična vremena. Uskoro će doći Antihrist, i biće jevrejskog porekla…“
 
***
 
Posetili smo i starca – pustinjaka Andreja. Siromašan, bolestan, trpeljiv. Patio je od vrtoglavice. Evo nekih od njegovih saveta:
„Evanđelje zahteva primenu a ne samo čitanje. Trebalo bi da svoje molitve izgovaramo u sjedinjenju reči, uma i srca. Da bi molitva bila čista, nužno je uzdržanje i očišćenje. Ni zbog čega ne osuđujte svoje bližnje. Budite poslušni čak i onima koji su mlađi od vas. Ako vam je devedeset godina, budite poslušni osamnaestogodišnjaku.“
 
***
 
Suvonjavi i radosni starac Vartolomej dočekao nas je sa srdačnim pustinjačkim gostoljubljem i blagorečivošću:
„Svaki put kad tokom molitve osetimo umilenje, mi celivamo Boga“, rekao je on. „Mi se svojim vrlinama upodobljujemo Bogu. Umnom molitvom sjedinjujemo se sa Bogom. Tako stoje stvari, braćo moja. Avaj meni, jer sam izgubio blagoslov kinovijskog života! Poslušanje vodi smirenju, plaču, suzama, očišćenju i prosvetljenju.“
Kada nas je počastio pustinjačkim ugošćenjem (jednom sušenom smokvom i kišnicom iz svog rezervoara), kazivao nam je o vrlinskom starcu Isaaku Dionisijatskom i njegovim podvizima.
 
***
 
Nedavno sam u jednom svetogorskom skitu sa nekim pobožnim monahom razgovarao o trpljenju i poslušnosti mazgi (mula), koje oci koriste za prenošenje teških tovara po stenovitim i strmim svetogorskim stazama.
„Te životinje su naši učitelji, brate moj i oče“, rekao je on. „Nikada ne jadikuju i uvek strpljivo i slepo čekaju da budu poslušne.“
 
***
 
Jedan stari monah po imenu Lazar, čije je poslušanje bilo da se stara o svim tovarnim životinjama u manastiru, rekao je sledeće: „Mazge bez roptanja izvršavaju sve svoje dužnosti. Po snegu, kiši i hladnoći, teško obremenjene, prenose drvo iz planina. Ako im date hranu jedu, ako im ne date ne negoduju, ne žale se“, nastavio je on. „Mene su mnogo naučila ova plemenita stvorenja. Dok sam ih hranio, često sam jecao jer sam poredio njihovu blagorodnost (plemenitost) i svoju neblagorodnost (ne-plemenitost), njihovu poslušnost i svoju neposlušnost…“
 
***
 
Veliki katunakijski pustinjak po imenu Danilo savetovao je i smirivao jednog iskušenika koji je očajavao zbog sablazni i pometnje u kinoviji: „Moraš se nositi sa sablaznima, čedo moje. Niko nije svetac.“
 
***
 
Jedan pobožni monah kazivao mi je sledeće: „Da li smo upitali Presvetu Bogorodicu, Koja je Čuvarka, Gospodarica i Vladičica ovih brda, želi li Ona da se na Svetoj Gori pojave putevi, automobili, mašine i buka, i da u ovoj monaškoj državi postoji birokratska vlast? Da li je moguće da ovim stvarima zapostavljamo Presvetu Bogorodicu i sva ona obećanja koja je Ona dala Svetoj Gori?“
 
***
 
Jedan savremeni podvižnik je rekao: „Danas postoji mnogo brašna, ali nema dovoljno kvasca…“
 
***
 
Jedna atonska izreka kaže: „Mačku – lutalicu i kaluđera – stranca ne prihvataj u svoju zajednicu.“ („Budi oprezan kada u svoju zajednicu prihvataš stranca kao kad pripitomljavaš mačku – lutalicu.“)
 
***
 
„Sad kad ću biti postrižen, reci mi na šta moram posebno da pazim“, upitao je jedan mladi iskušenik slepog, oblagodaćenog starca Avksentija Grigorijatskog. Njegov život je u potpunosti bio posvećen molitvi i u njemu se „Gospode Isuse Hriste… pomiluj me“, neprestano smenjivalo sa Pozdravom Presvetoj Bogorodici. „Moraš zadobiti duboko smirenje i kloniti se sablazni“, odgovorio je starac.
 
***
 
„Ako već svakodnevno čitamo žitija svetih i vrlinskih monaha i ako izvršavamo svoje posledovanje i molitve, zbog čega se onda ne upodobljujemo prepodobnim ocima“, zapitao se jednom monah Nikandar Konstamonitski, a zatim dodao: „Kad metalac želi da stavi kalaj na bakar, on bakar mora najpre da ostruže i da ga zagreje u vatri. Dok se rđa ne ukloni, kalaj se neće privezati za bakar. Isto se može primeniti i na nas. U manastire stupamo da bismo se zamonašili, ali sa nama dolazi i rđa koju smo sakupili u svetu. Dok je ne uklonimo, blagodat Božija neće nam se približiti da bi nas prosvetlila i posvetila.“
 
***
 
Starac Modest Konstamonitski nam je rekao: „Prihvatite dobrovoljno slepilo. Nemojte gledati greške drugih ljudi.“
 
***
 
„Oče Gavrilo, želim da dođem na Svetu Goru i da tamo i ostanem“, rekao je karuljskom podvižniku otac Kirilo, uvaženi starac iz kelije Svetog Nikolaja Burazerija.
„Obrati pažnju na ono što ću ti reći“, odgovorio je ovaj. „Ti, zaista, možeš da dođeš. Sada pak, dok si još u svetu, pođi kući, zatvori vrata, navuci zavese, posti, čitaj i moli se na brojanici, i bićeš na Svetoj Gori!“
 
***
 
„Dok je govorio, njegove reči bile su slične ognju, a njegovo lice bilo je voštano-bledo i ozareno.“ Tako je jedan savremenik govorio o slepom ocu Nikiforu koji je tokom mnogo godina živeo u kinovijskom manastiru Simonopetra. Starac Nikifor se podvizavao neprestanom, umnom molitvom. Prihvatio je rukopoloženje, ali samo zato da bi bio poslušan i uvek se sa suzama molio da bude oslobođen odgovornosti zbog strašne svešteničke dužnosti. Njegova molitva bila je uslišena, tako da je ove dužnosti bio razrešen čim je oslepeo.
 
***
 
Otac G., duhovnik iz Skita Svete Ane, bio je oštar kao sekira u pogledu onih koji su izbegavali rad i, uopšte, bili lenji. Savetovao je ocima da rade i da u tome podražavaju drevne svetitelje, koji su se bavili napornim poslovima. Neki od njih su pleli korpe, neki su sakupljali plodove na poljima, a neki cedili ulje iz semena. Bilo je i onih koji su se uspinjali na vrh Svete Gore i tamo sakupljali planinske čajeve da bi ih prodali i tako zaradili za život.
 
***
 
Jedan starac je rekao: „Naše spasenje ne zavisi od srećnog slučaja nego od napornog rada i načina života. Oni koji sebe prisiljavaju prigrabiće Carstvo Božije.“[6]
 


 
NAPOMENE:

  1. U idioritmijskim manastirima, svaki monah samome sebi određuje pravila rada, posta i molitve i ne mora nužno biti poslušnik nekog starca. U kinovijskim manastirima, naprotiv, monasi slede zajedničko pravilo i rukovodi ih isti starac (prim. izd.).
  2. Što znači da se duša u svetu zaprlja kao ugljenar koji kopa ugalj (prim. izd.).
  3. Pravilo obično podrazumeva da monah dnevno načini 100-300 koleno-priklonjenja (metanija) i da se 6-12 puta moli na brojanici (prim. izd.).
  4. ovde nedostaje deo teksta
  5. Tj. više ne postoje oni veliki podvizi drevnih svetitelja i podvižnika (prim. izd.)
  6. Poziva se na evanđelske stihove, omiljene među monasima: Od vremena Jovana Krstitelja do sada Carstvo nebesko s naporom se osvca, i podvižnici ga zadobijaju (Mt 11,12) (prim. izd.).

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *