Старечник

10. СЛОВО О ИЗГНАНСТВУ И СТРАНСТВОВАЊУ

Ктитори светог манастира Ивирона, Јован и његов син Јефтимије који су потицали из царске породице, били су на врхунцу у периоду од 960-980. године. Обојица су били ученици преподобног Атанасија Атонског.
Још док је живео у свету, Свети Јефтимије се посвађао с једним Јеврејином којег је том приликом и убио, будући да је овај хулио на Име Христово. Јефтимије је после овог догађаја тешко оболео, али га је Пресвета Богородица исцелила. Отишао је на Свету Гору и постао послушник великог атонског општежитеља, Атанасија.
Ивиронски монаси су Јефтимија назвали новим Хризостомом (Златоустим), јер је целокупну Библију и остале књиге са грчког превео на грузијски језик.
***
Свети Сава Српски био је краљевски син. Пре него што се замонашио звао се Растко, а његов отац, Стефан Немања, био је велики жупан Србије. Читава његова породица била је веома побожна.
Светитељ је још од детињства заволео ангелско, монашко живљење. Када су у његову отаџбину дошли неки од атонских отаца, међу њима се нашао и један врлински руски старац. Након што је од њега чуо о побожном монашком живљењу на Светој Гори, срце младог принца било је погођено божанском љубављу. Плакао је од умилења и затражио од старца да га поведе са њима кад се буду враћали на Свету Гору.
“Видим, оче, да те Бог, Који познаје дубину мога срца и мој циљ, послао мени грешнику да ме руководиш на божанском путу. Преклињем те да ми покажеш како да избегнем испразност овога света и да се удостојим светог живота каквим живи твоја светост. Моји родитељи намеравају да ме ускоро ожене. Због тога сам одлучио да одем одавде што је могуће пре.”
Старац је прихватио да му принц буде сапутник и да руководи младог Растка. Док се принц спремао за бекство, старац је видео да његова душа пламти од богочежњивости и разумео да је то била воља Божија.
Као добар војник и борац, Растко се у руском манастиру подвизавао у сваком монашком труду. Међутим, његови родитељи су били неутешни. Његов отац је на све стране послао људе да га траже, јер Растко није био само његов префињени, најразборитији син, већ и наследник његовог престола.
Најзад су три српска племића чула да је Растко остао у руском манастиру и упутили су се тамо да би га вратили назад. Искушеник Растко је од свог старца затражио да одмах буде пострижен у монашку ангелску схиму, због чега се те ноћи попео и сакрио у манастирски пирг.
Родитељима је написао писмо у којем је говорио о Страшном Суду (свршетку света) и вечним мукама. Ово писмо их је толико потресло и изазвало у њима такво умилење да су одлучили да се и сами замонаше. Његова мајка отишла је у женски манастир где је примила ангелску схиму и где се подвизавала да би угодила Богу, а затим се упокојила. Његов отац је краљевство и престо предао свом другом сину, Стефану. Затим је отишао на Свету Гору где се сусрео са сином Савом. Радост и умилење које су осетили приликом сусрета не могу се описати. Некадашњи владар затражио је да буде пострижен и том приликом је добио име Симеон. Тако је природни отац постао духовни син свог природног сина, а духовног оца Саве! Отац и син су 1198. године подигли чувени српски манастир Хиландар, на земљишту које им је даровао свети манастир Ватопед, што је потврђено хрисовуљом Цара Алексија Трећег. И отац и син су касније проглашени за светитеље.
***
Својим подвижништвом уистину се истицао и Свети Дамјан, пријатељ преподобног Козме Зографа који се у светом манастиру Есфигмену подвизавао у чистом животу. Он се придржавао правила да никад не преноћи на другом месту осим у својој каливији. Једном се током ноћи обрео у близини Хиландара. Било је кишовито и магловито време, а он, због помрчине и обилне кише, није знао где се налази. Завапио је Господу: “Господе Исусе Христе, спаси ме јер ћу се изгубити!” Тада се појавио ангео Господњи и подигао га, тако да се он, сасвим неочекивано, безбедно нашао испред своје каливије. Након што се упокојио у Господу, манастирски оци су четрдесет дана осећали миомирис који је допирао из његовог гроба. Тај миомирис је досезао све до самог манастира, иако је гроб од њега био удаљен читаву миљу!
***
“Одакле долазиш, старче”, обично су питали духовника Венијамина из манастира Кутлумуша, који је доживео 95. годину и упокојио се у Господу 1941.
“Ја сам избеглица”, одговарао би он, мислећи при том да су сва људска бића изгнаници и да је овај живот пролазан и привремен.
Негде око 1835. године, отприлике пет година након окончања турске окупације, група сердара пролазила је кроз густо шумовиту област у околини Велике Лавре да би ловила дивокозе. Сасвим неочекивано, једног јутра сердари су угледали неког нагог старца који је стајао пред пећином и рекли: “Старче, благослови!” “Господ благословио”, одговорио је он и почео да се распитује о Светој Гори; како је тамо, шта чине монаси и сл. Обавестили су га да је свуда мирно и да се турска окупација окончала.
“Ко су Турци? Шта је то грчка револуција”, упитао је стари пустињак.
“Зар не знате, старче, да смо ми православни проливали крв да бисмо се ослободили од Турака?”
“Не знам, чеда моја. Ја ништа не знам. Овде нас је седморица, али не идемо никуда одавде. Не добијамо никакве вести”, одговорио је овај земаљски ангео и небески човек. Пошто их је старац благословио, запрепашћени ловци су пожурили да о овом сусрету обавесте оце из скита Свете Ане. Скитски оци су показали велико интересовање за оно о чему су говорили ловци. Заједно са овим ловцима, неки од отаца су прешли читаву Свету Гору у потрази за оном пећином и необични старцем, али нису могли да их пронађу.
***
У келији Пресвете Тројице у Кареји живео је отац Кирило, човек благог, пријатељског и племенитог лика. Био је веома стар и имао је седу браду и блистав лик. Због његове појаве неко је могао помислити да је декан универзитета. У ствари, током читавог живота ниједном није отишао са Атоса.
***
Јеромонах Јоаким Американац био је достојан поштовања због свог добровољног странствовања и презирања овоземаљске славе. Живео је у каливији Рождества Пресвете Богородице која припада скиту Свете Ане. Он је био духовни брат мог старца. Старац нам је често говорио о овом изузетном човеку и о његовом изванредном послушању.
Служио је у Јерусалимској патријаршији и у америчкој војсци. На тај начин је стекао неколико медаља које је, заједно са својим архимандритским крстом, приложио икони Свете Ане.
Дошавши на Свету Гору из Америке, где је био кандидат за врло високу црквену службу, показао је узорно послушање једном веома строгом старцу. Пре тога се добровољно одрекао свештеничког чина, како би могао да живи као прост монах. По узору на древне подвижнике, имао је дугу браду која је досезала до земље. Боловао је од туберкулозе и 1957. године упокојио се у Господу.
***
У потпуном странствовању живео је и исихаста Григорије, који је боравио у каливији Архангела, у Малом скиту Свете Ане. Био је то Спартанац који је целокупан живот посветио непрестаном посту и молитви.
Обично је говорио да ће бити бачен у пакао заједно са сатаном, јер није довољно поштовао Крсну жртву Господњу. Сви су га волели.
***
Један стари подвижник је говорио: “Како можемо рећи да је монах био распет? Ево, овде живи отац С. На Светој Гори борави већ шездесет година и никада није изашао у свет.”
Затим би додао: “Похвала и ласкање су шкодљиви за монаха. Монах који тежи похвалама сличан је човеку који тежи да ухвати своју сенку.”
Поред тога, старац је говорио и следеће: “Послушник би могао да каже: ‘Кад ме прекорева, мој старац ме не воли.’ О, кад би само знао да је он у старчевом срцу!”
***
Један монах из Хиландара (Србин) није напуштао своју келију четрдесет година.
***
Свети Леонтије из Дионисијата читавих 75 година није знао где је излаз из манастира, све док није уснуо вечним сном!
***
Пре стотинак година, у једној безводној каливији у скиту Свете Ане живео је и упокојио се један српски принц из породице Бранковића, по имену монах Теоклит. Подвизавао се мноштвом подвига, странствовањем и борбом. Због тога је од Дарежљивог и Свемилостивог био обдарен великом благодаћу.
***
Један старац је рекао: “Када монах напусти свет, он своју сопствену породицу предаје Богу. Он заборавља на њих. Од тада Бог брине о њима и помаже им. Монах напушта своју малобројну породицу и постаје члан много веће, Адамове породице. Он се не сећа посебно своје породице и не моли се посебно за њу, јер зна да је Бог обавезан да се брине о њима.”
“Своје родитеље, браћу, сестре и рођаке видим у сваком човеку. Престао сам и да општим са њима. Ако ја не будем бринуо о својима, побринуће се Господ.”
***
Јеромонах Јефтимије био је поштован као продуховљен руководитељ, исповедник обдарен даром расуђивања и као научник који је објавио многа светоотачка дела. Живео је у келији Распећа у манастиру Кутлумуш. Овај незаборавни монах обично је казивао о следећем догађају:
“Након ослобађања Крита 1912. године, Турци су почели да распродају острвску имовину коју су поседовали током окупације. У то време је један човек, који је имао брата на Светој Гори, отишао до његовог скита да би позајмио нешто новца како би и сам могао нешто да купи. Овај монах, његов брат, није желео да му уступи новац, јер је добро знао да новац који долази од монаха не доноси благослов њиховим рођацима. Монах је посвећен искључиво Богу. Међутим, његов природни брат најзад га је убедио да му уступи нешто од новца који је поседовао. Чим се брат вратио у Солун, монах је осетио да се овај налази у великој опасности. И заиста, разбојници су опљачкали сав новац који је имао, а њега убили!”
***
Старац Вартоломеј је рођен 1860. на Светој Гори, куда су његова мајка и многе жене са децом избегле током побуне Халкидике. Мајка га је посветила Пресветој Богородици. Његовим стопама кренуо је и јерођакон Василије (Давилас) који се упокојио 1979. године. Он је испољио тако целовито одрицање од света да своју келију и Свету Гору није напуштао читавих четрдесет година, чак ни да би отишао у Кареју.
***
Исто тако се ни природна браћа, Вартоломеј, Агатангел и Сава (сва тројица из келије Успења Пресвете Богородице), и њихов брат јеромонах Григорије из келије Светог Николаја у Кареји, од времена свог пострига нису више враћали у свет. Јеромонах Григорије је, у ствари, дошао на Свету Гору када му је било само девет година. Он беше заборавио чак и како изгледа женско лице, будући да је имао само магловиту успомену на лик своје мајке.
***
Отац Неофит из скита Свете Ане, времешни старац који је само једном накратко напустио Свету Гору због неког неодложног посла, често ми је понављао: “Молио сам се Пресветој Богородици да ми више никада не допусти да поново одем у свет.”

 

Comments are closed.