Старечник

9. СЛОВО О ПРОСТОТИ

У Каруљи, најсуровијој светогорској пустињи, живео је један пустињак који је имао маче, ради утехе и заштите од змија и мишева. Једнога дана, нека грабљивица је, летећи пустињским небом, спазила свој плен, спустила се и канџама зграбила пустињаково маче. Подвижник је био веома ражалошћен и, не знајући шта да учини, истог часа је ушао у капелу да би се пожалио светитељу – заштитнику ове испоснице. Пришао је кандилу које је било обешено испред светитељеве иконе и угасио пламен, не би ли на тај начин нагласио своју забринутост, а затим је овај тужан догађај исприповедао светитељу којега је сматрао за свог заштитника и пријатеља. “Зашто га, Свети, ниси заштитио?”, изговорио је јадикујући.
Истог тренутка зачуо је како пред вратима мијауче оно маче, које је било ослобођено из нападачевих канџи!
***
Један старац казивао ми је сличну причу о монаху – келиоту, који је неким послом отишао у Кареју а врата своје келије оставио отворена, поверивши је бризи Светог Николаја, заштитника ове келије.
Кад се вратио, видео је да су лопови опљачкали целу келију. Отишао је у цркву и одважним и пријатељским гласом обратио се Светом Николају: “Зашто, Свети, ниси заштитио своју келију од лопова? Од данас, па све док не откријеш разбојнике, нећу ти палити кандило!” Тако је и било. Након неколико дана лопови су били ухваћени, што је представљало плод вере, простоте и поверења овог старца – монаха, као и доказ живог присуства Светог Николаја на оном месту. У ствари, лопови су се сажалили и покајали, тако да су вратили све што су однели из старчеве келије.
***
У манастиру Велика Лавра живео је један веома прост монах по имену Јермолај. Његово послушање састојало се у чувању манастирских коза. Увек је носио похабану одежду, док је у руци стално држао бројаницу. Био је то човек чисте, безазлене и једноставне душе у којој је обитавала благодат Божија.
Прича се да је једном видео Пресвету Богородицу како пролази Великом Лавром. Није схватио ко је Она, због чега је рекао: “Шта ова жена ради у Лаври?”
Један од радника вређао је Јермолаја, кудио га и избацивао напоље, на снег, али је монах с незлобивошћу и благошћу подносио тог неотесаног човека.
О овом Јермолају много ми је казивао старац пустиножитељ Дамаскин из пустиње Светог Василија.
***
Један прост монах, који је био као дете, говорио ми је следеће: “Древни монаси су били прости људи. Чисти, безазлени, незлобиви. Они су били овчице Божије.”
***
Иако је сада прикован за постељу, прости старац Методије још увек живи у келији Светог Нила. Овако гласи његова молитва:
“Господе, на дан када узмеш овог сиромаха, придружи га слугама Својим. Не очекујем да будем међу епископима и свештеницима, него да се сместим у неки ћошак.”
***
Један старац је казивао:
“Молитва не замара него одмара. Онако како се, на пример, осећа дете у мајчинском наручју. Шта оно осећа док је у мајчинском наручју? Ми то не можемо да схватимо. То се разуме само онда када неко осећа присуство Божије и када се осећа као неразумно детенце.
Ако би неко посматрао монахе док се моле, помислио би да су као неразумна деца. И заиста, гледајући њихове покрете, неко би могао помислити да су безумници. Неки од њих су слични дечици која трче за оцем, вуку га за капут и говоре: ‘Не знам како, али Ти то мораш учинити за мене…’ Са извесне тачке гледишта, људи као што су ови о којима говорим могли би се сматрати ‘бескорисним’. На који начин бескорисним? Они нису у стању да раде, јер су њихова тела као парализована, а њихове кости отврдле као свеће. Они нису у стању да се крећу. Када љубав Божија изобилно падне на човека, она га растапа.”
***
Један старац је говорио:
“Природна простота на природан начин постаје светост. Један прост али свет човек је преузео на себе бригу о неком болеснику. Сишао је на обалу, до Вазнесењске цркве, подигао руке према небу и помолио се:
Свето моје Вазнесење, дај ми једну рибицу за болесника’. И гле чуда! Риба се појављује у његовим рукама! Он је спреми и заблагодари Богу и светом Вазнесењу.”[1]
Старац је још рекао: “Може се догодити да прост свети човек, који није стекао дар расуђивања, и прелешћеног човека види као свеца. Онај, међутим, ко је свеснији и оштроумнији, поседује расуђивање и зна да разликује светитеља од прелешћеног. Оштар ум је дар и благодат Божија, као и телесна снага. Због тога би требало да их користимо онако како то жели Бог, односно за спасење и посвећење.”
“Онима, за које људи сматрају да им је учињена неправда (сирочићи, осакаћени и сл.), Бог помаже и штити их својом благодаћу, јер Бог није неправедан.”
***
Племенити отац Кирило из Кареје имао је послушника, јеромонаха Павла, који је Свету Литургију служио са великим страхопоштовањем.
Никога није прекоревао због грешака које би тај учинио током службе. Уколико је било потребно да некога исправи, чинио је то тако што би га једва приметно опоменуо неким знаком.
***
Пустињак отац Филарет из Каруље био је одведен у Солун да би се појавио пред судом. Ту су га неправедно оптужили да је узео једну стару књигу коју је, међутим, украо неки туриста. Отац филарет није имао новаца да плати казну.
“Оче, или ћете платити или ћете ићи у затвор”, рекао му је судија.
“Немам новца и радије ћу да идем у затвор. Осим тога, на тај начин ћу се опоменути вечне тамнице.”
Најзад су неки верни хришћани платили да га ослободе. По повратку на Свету Гору, Филарет је рекао осталим оцима:
“Ослободили су ме из овоземаљске тамнице, али се питам да ли ћу бити ослобођен и од оне вечне!”
Неко га је затим упитао: “Како је било у Солуну, оче Филарете? Како изгледа свет?” Он тамо није био читавих педесет година и одговорио је:
“Шта да вам кажем, оци? Сви су хитали (јурили) за својим спасењем, и једино сам ја био лењ и немаран!”
***
Догодило се да је старац Артемије Григоријатски, веома просте душе и простог понашања, боравио у пирејској луци, где је завршавао неке манастирске послове. Ту му је приступила једна блудница која га је позвала у своју кућу. Будући веома наиван, он је то и прихватио:
“Слава Богу”, рекао је старац, “да се у овом мноштву људи појавио неко ко ће ми понудити своје гостопримство!”
Жена му је показала собу, дала му нешто хране и оставила га самог. Он је започео да се моли на бројаници. Убрзо потом, жена је закуцала на врата. Међутим, Артемије је очекивао да заједно са куцањем зачује и “Молитвама…”, као што говоре оци на Светој Гори.
Како је она наставила да куца, он је довикнуо: “Реци ‘Молитвама…’ или ти нећу отворити!”
Будући да жена није то изговорила, он је био уверен да се пред вратима налази нечисти дух и наставио је да се моли.
***
Током две године живео сам у древној, светој келији преподобног Нила Мироточивог. У овом исихастичком дому живео је и још увек живи и старац Методије, брат оца Фотија из манастира Симонопетра. Споља посматрано, отац Методије је имао тако суров и груб изглед да су му старији, како ми је сам причао, дали надимак “Разбојник”. Он није намерно био Христа ради јуродив, али је целокупно његово стање и опхођење, као и код већине сличних монаха, показивало елементе јуродивости. Простодушан и непосредан, осуђивао је самога себе, био смирен до самопонижења и веома искрен…
Обично је говорио:
“Још од детињства био сам као ураган. У сваком случају, бринуо сам се о мојим времешним старцима. Називали су ме безумником, али ја нисам разочарао своју манастирску породицу. Нисам се бринуо о рођеном оцу и мајци, али сам се бринуо о мојим старцима, Нилу, Методију, Харитону и Антонију. Зар ме Пресвета Богородица неће спасти? Онај ко љуби Пресвету Богородицу остаје овде.”
Био је потпуно неписмен. Сваког поподнева, током вечерње службе, кад се чита Богородичан (Теотокарион), желео је да чита “Пресвета Богородице, спаси нас”. Изговарао је то неусиљено, громогласно, као да узвикује и са умилењем, као да се потреса читаво његово биће. Често је говорио:
“Лако је сагрешити, али је лако и спасти се – као што се можете спасти и једним замахом весла.”
У прошлости је био рибар. Рибарење је било његово рукоделање, као и рукоделање његовог старца. Старца Методија су познавали сви, и на копну и на мору, на васцелом Атосу, јер је, поред тога, био и страствен ловац.
Био је то човек дивљег изгледа и скрушених намера. Није био јуродиви него монах – гранит, сличан стенама које се уздижу изнад његове каливије, трпељив, склон усамљеништву, добре и прекрасне душе, гостољубив, простодушан као дете које се понекад јогуни а понекад смеши, са срцем које је било меко као памук.
Једног дана ми је рекао: “Требало би да уклоним грање са пута како се људи који туда пролазе не би поквасили. Можда ће неко од њих рећи: ‘Нека му Бог опрости!’ Чак и ако то нико не каже, опет ће бити благословен онај који је то учинио.”
***
Упознао сам двојицу монаха на чијим је лицима била изображена жива икона простоте и трпељивости. Имали су блажене, једноставне душе у којима није било ни зла ни лицемерја. Била су то два јагњета Христова, која су у себи носила Његову кротост и смирење. Били су то старац А. из скита Свете Ане и старац П. из Новог Скита, који се сада налазе у Рају.
***
У недавној прошлости, у светогорској престоници Кареји живео је један прост мирјанин, стари Јанис. Звали су га “стари” јер је увек био одевен у старинску одећу, док је у десној руци носио пастирски штап. Једног дана отишао је до братства Јосифоваца и рекао оцу В.:
“Желео бих да ми начините иконицу Пресвете Богородице на облацима и одевене у белу одежду.” Тако му се, кажу, јавила Пресвета Богородица.
“Начинићемо ти једну иконицу, старче Јанисе, али то ће те много коштати”, одговорио је он.
“Ви ћете тражити много, а ја ћу вам дати нешто мало”, рекао је старац.
Други пут је спазио вука како завија поред дома оца Агатанаила. Јанис се прекрстио и рекао: “Пресвета моја Богородице, спаси ме и ја ћу ти донети посуду са уљем.”
И заиста, следећег јутра донео је посуду са уљем пред икону “Достојно јест” (“Аксион Ести”).
***
У једној од келија манастира Ксиропотама живео је још један простодушан и “сиромашан духом” монах, по имену Антоније Цукас. Брат који је био у пролазу сусрео је овог монаха и упитао га: “Шта радиш, старче?”
“Шта бих могао да радим? Чекам Пасху (Васкрс)!”
“Пасху? То је прошло! Сад је Педесетница!”
“Педесетница? Кад је прошло? Ја још увек постим! Још увек нисам прекинуо пост”, зачуђено је и на необично простодушан начин рекао старац.
Већи део свог времена проводио је у Ђако-Фирфирину. Ни најмање му се није допадало уколико би неки од посетилаца пушили у дворишту Протата. Обично би промрмљао:
“Сви који пуше су неблагодарни. Цркви нису потребне цигарете. Њој су потребни тамјан, шибице и свеће!”

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Он, дакле, није знао да је Вазнесење празник Господњи, него је мислио да је то неки светитељ. Ипак, иако није имао рационалног знања имао је љубав према Богу, па је удостојен овог чуда (прим. изд.).

 

Comments are closed.